eku godinu posle okončanja neobjavljenog rata Amerike i njenih saveznika protiv Srba i Srbije, na ogradi kojom bejaše ograđen Dom omladine u Beogradu, osvanula je povelika tabla na kojoj je pisalo kako Sjedinjene američke države pomažu obnovu tog zdanja sa 100.000 dolara. U odnosu na svu štetu koju su Sjedinjene američke države Srbiji i Srbima pričinile u pomenutom ratu, 1999. godine, suma je ravna mikroskopskom delu zrnca prašine – ali na ovom mestu bejaše sudbonosna.
Pokazalo se veoma brzo, već posle nekoliko meseci, kada je Dom omladine ponovo i svečano otvoren, sa istim imenom – budući i dalje namenjen omladine Beograda. Od ranijih skromnih sadržaja, od ponude za oblikovanje svesti mladih, sada je sačinjen ogroman iskorak, za širenje vidika prema novim horizontima života.
U mesečnoj ponudi, naročito se izdvajao onaj deo programa koji je popularizovao pederastiju.
A neko kraće vreme kasnije za oko mi je zapao jedan malecni crtež, štampan preko matrice, na limu jedne kapije u trećoj ulici od Doma omladine. Na konturama čoveka, sa repom majmuna, videlo se kako ovaj u jednoj ruci drži krst a drugom, prstima pokazuje novoustanovljen simbol pripadanja Srbima, dok se kao kakva aura nad tom konturom nadnosila Brozova, tojest latinična reč, „EVOLUIRAJ“.
Zauvek će mi ostati nepoznato da li je ova tvorevina, kao duh, odnegovana u okrilju Doma omladine, obnovljenog nesebičnim trudom Sjedinjenih američkih država. A kao gorka i otužna opomena i dan današnji oglašava mi se sećanje na to, kako sam negde čitao, da su Amerikanci utamanili sve Indijance staklićima, đinđuvama, bižuterijom, alkoholom i tehnološkom supremacijom.
Za nas Srbe pripremili su zakone. I činovnike koji će ih sprovoditi onako kao što se udruženi ljudi bore protiv poplave, zemljotresa, požara, oluje i grada. Dakle, ljude koji će u to ime i u vatru i u vodu, ne štedeći ni savest, ni pamćenje, ni poreklo, ni nasleđe, ni svest, ni oca, ni majku, ni rođeno dete – upravo onako kako su komunisti regrutovari mlade skojevce u svoje redove. Ali svi su oni činovnici države Srbije, plaćeni, dakle, našim parama, a čujem i tuđim, iako u taj posao uvedeni protiv naše volje, sasvim nesaglasno našem razumevanju života.
Čak su i izmišljene nove profesije, da bi ti zakoni mogli da se sprovode, gde su one smeštene u prostorije koje im je država Srbija velikodušno stavila na raspolaganje. Kao ombudsman, kancelarija za ovo i ono, poverenik za ovo i ono, komisija za ovo i ono, agencija obično za popularizovanje Zapada, uprava za ovo i ono, zaštitništvo, društvo za ovo i ono, takozvani NVO... i u toj nedodirljivoj kakofoniji boraca za ustanovljavanje smrti Srbije, najmarkantniji je poverenik za zaštitu ravnopravnosti.
Upravo ovih dana poverenik za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković, doživljava svoju apoteozu nad glavom Vladimira Dimitrijevića.
Naravno da se država Srbija gradi gluva i slepa – jer ono barjačke sa mnoštvom pentagramskih znakova prekriva nebo nad Srbima, kao što se vijori i u Šimonavcima i u Vranju. A to nebo danas je više no ikad nebo Brankice Janković, gde bi ona da to bude i naše nebo.
Kako je već rečeno na mnogim mestima po internetu, Vladimir Dimitrijević je ugrozio LGBT populaciju, što je nakazni amerikanizam, dok na srpskom jeziku to glasi pedere, ili muželožnike, tako što je vređao dostojanstvo persona te seksualne orjentacije.
I ta stvar je na sudu, dakle pred državom Srbijom, dok je Brankica Janković ilegalna, iako legalno dobija naše pare za svoju ilegalnu delatnost. (Voleo bih da znam na kojoj skupštinskoj sednici je ona legalizovana.)
Ali zanemarimo tu sitnicu.
Ne treba da čitamo šta nam je napisala uvažena Brankica Janković, niti ima potrebe da se suočavamo sa njenom pismenošću. Suština stoji pred sudom u tome kako je Vladimir Dimitrijević „vređao dostojanstvo seksualne orjentacije pripadnike LGBT populacije“.
Šta to znači? U prevodu na čist, 100% srpski jezik, to znači da je Vladimitr Dimitrijević držao sveću ovim „pripadnicima LGBT populacije“ i da je tom prilikom ustanovio ono što je rekao kao uvredu.
U širem pogledu na „držanje sveće“ to bi značilo da je Vladimir Dimitrijević bio prisutan intimnom činu između pedera M.B i Ž.G., pa je sve to opisao i, uz priložene fotografije, objavio ili u štampi ili na internetu ili na televiziji. A samim tim svim pripadnicima „seksualne orjentacije LGBT populacije“ bilo je ugroženo dostojanstvo. (Bilo je sličnih slučajeva, ali bez pedera, kada je i policija pristupala istraživanju takvih dela.)
Međutim, ako već „LGBT populacija“ ima svoj dan da svima u državi Srbiji kaže da su pederi, da tom prilikom okupitraju centar Beograda, uz punu zaštitu državnih organa reda, kao i uz prisustvo viđenijih političara iz vlasti i obaveznog njegovog ekselenciju iz USA, zašto bi „držanje sveće“ nad njihovim činom intimnosti ugrožavalo njihovo dostojanstvo?
U proishodećem smislu to bi značilo: on ima prava za sebe da kaže da je lud, a ako mu ja kažem da je lud, onda je to krivično gonjivo!!!
To je glavni apsurd delanja uvažene Brankice Janković.
Uzgred budi rečeno: ako je javnim paradiranjem pedera po Beogradu, prestonom gradu Srbije, ikome ugroženo dostojanstvo, onda je to onima koji nisu pederi. Ili Brankici Janković treba održati koji čas srpskog jezika, da bi upoznala značenje reči sablažnjavanje – osim ako ona nije za sebe umislila da je novi reformator srpskog jezika, pa ova reč ništa ne znači.
Ova kratka poređenja ovde imaju ulogu da ukažu na besmisao tužbe protiv Vladimira Dimitrijevića, da zapravo razotkriju stvarnu delatnost Brankice Janković.
Vladimir Dimitrijević je poznat kao autor više knjiga čiji se sadržaji kreću od studioznih izlaganja o pitanjima pravoslavlja i hrišćanstva uopšte, do svedočenja o savremenim iskušenjima sa kojima se susreće srpsko pravoslavlje, u tradiciji znano kao svetosavlje. Vladimir Dimitrijević je veoma i plodno delatan i na internetu, preko nekih portala, kao što ne retko biva i na pojedinim tribinama, gde takođe svedoči hrišćanstvo, pravoslavlje i svetosavlje.
I to je ono što je trun u oku Brankice Janković.
U jednom tekstu, negde na nekom portalu, Vladimir Dimitrijević je pisao o pederastiji, a da bi mu oslonac u misli bili i Mojsijevo Petoknjiženje i Jevanđelje – gde se pederastija osuđuje i predstavlja kao bolest i nakaznost u društvu, pa samim tim i sasvim nepoželjnim.
To pisanje, to svedočenje hrišćanstva darnulo je u živac Brankicu Janković da pokrene sudski proces protiv Vladimira Dimitrijevića.
U suštini uvažena Brankica Janković osporava temelje hrišćanstva, jer ne dopušta jednom hrišćanskom misliocu da se poziva na izvore svog hrišćanskog trajanja, što nas upozorava na čin koji bi nas vratio u vremena progona hrišćana, u vremena Rima.
Brankici Janković smetaju i Stari zavet i Novi zavet, a ne Vladimir Dimitrijević, ili bar onaj deo gde se kazuje o pederastiji. Što ponovo za sobom povlači saznanje da se uvažena Brankica Janković ostrvljuje na više od 85% svetosavaca i pravoslavnih žitelja Srbije. Ali ona iza sebe ima državu Srbiju, jer je država Srbija našim parama plaća za taj posao, i sud ju je uvažio, da bi se učvrstio taj njen položaj i pravo da tuži, ne Vladimira Dimitrijevića, već sav narod prasvoslavni i srpski.
Tako stižemo na početak ovog kratkog teksta, da bismo uvideli gde je mesto uvaženoj Brankici Janković i kakva je uloga Sjedinjenih američkih država u odnosu prema Srbima i Srbiji. A da li ćemo tome podleći i Ameriku usvojiti kao što su je usvojili Čirokezi, Apači, Sijuksi, Komanči... zavisi samo i samo od nas samih.
Srđan Volarević
---
Izvor:
