Како се Вучић ”аутовао” илити размишљања уочи премијеровог ”прајда”

Зар је могуће да се у земљи са оваквом демографијом главна пажња посвећује геј паради и ЛГБТ „правима“, међу којима је и право на „брак“? Могуће је, могуће, драги читаоче.

Демографска зима у Србији

Прво мало података.

Процењен број становника у Републици Србији износи 7.095.383 у 2015. години. Број живорођених је 65.657, док број умрлих износи 103.678 лица. Природни прираштај је минус 38.021.

Од последњих 11 година (2005-2015), претходна година је имала убедљиво најнижи природни прираштај. Просечни природни прираштај у овом периоду је износио минус 34859.Стопа природног прираштаја у Републици Србији износи минус 5,3‰. Стопа природног прираштаја је разлика између стопе наталитета и стопе морталитета.

Статистички, нема значајније разлике у стопи природног прираштаја у последњих 10 година. Простим израчунавањем долазимо до резултата да је у периоду 2005-2015. године Србија изгубила око 383.000 становника. Највећи број деце рађају мајке старости 25‒29 година (20.129 живорођења) и 30‒34 године (19.695), а просечна старост мајке је 29,5 година. У градским насељима, просечна старост мајке је 30,3 година, а у осталим насељима 27,6 година. Жене у Србији се све касније одлучују на рађање првог детета.

Узроци су сигурно бројни, а један од најважнијих је несигурност у будућност. Тај фактор, уз изразито анти-породичне културолошке трендове, огроман, ауто-геноцидни број вештачких прекида трудноће и лоше економске услове и услове за стицање породичног дома доводе до убрзане депопулације.

Од укупног број општина-градова (169) у Републици Србији, стопа природног прираштаја у 2015. години позитивна је у само седам општина-градова (Сурчин, Петроварадин, Нови Сад, Сјеница, Прешево, Нови Пазар и Тутин. Удео младог становништва (0-14 година) износи свега 14,4%, док је удео старог становништва (преко 65 година) чак 18,7%. (1)

Зар је могуће да се у земљи са оваквом демографијом главна пажња посвећује геј паради и ЛГБТ „правима“, међу којима је и право на „брак“? Могуће је, могуће, драги читаоче.

Не постоји право на „истополни брак“

Како пише др Немања Зарић из Центра за заштиту породице, права хомосексуалца на тзв. „брак“ не спадају у људска права: „Европски суд за људска права је пресудио да се истополни „бракови“ не могу сматрати људским правом, потврђујући став да истополна партнерства нису једнака браку између жене и мушкарца.

Пресуда је донешена 9. јуна у Стразбуру, чиме је завршена дискусија која је трајала од 2004. године. Ова одлука је заправо тачка на расправу која је започета након нелегалног истополног „венчања“ спроведеног 5. јуна 2004. године од стране Ноела Мамера, градоначелника француског града Беглса. Тада је Мамер тврдио да „је брак социјални конструкт и да прокреација није услов његовог постојања, јер би иначе морали да поништимо бракове парова без деце.“ Овај „брак“ је убрзо био поништен, али је подстакао социјалне напоре сексуалних активиста који су на крају резултирали легализацијом истополних „бракова“ у Француској 2013. године./…/

Непрестани покушаји сексуалних активиста да прогласе некаква „сексуална“ права за сада не пролазе у Уједињеним нацијама. На ову чињеницу је важно да се подсетимо.

Ипак, дипломатским притисцима, нарочито деловањем САД која и званично „извози“ тзв. сексуална права као важан део своје спољне политике, деловањем медија, псеудонауке и снажним активностима про-ЛГБТ НВО сектора ова непостојећа права се намећу читавој популацији широм света, па тако и у Србији.

Увођење програма сексуалног образовања у школама Војводине, где се хомосексуалност вредносно изједначава са природном породицом, редовне параде „поноса“ у Београду, а сада и транс-параде, одредбе будућег Грађанског законика према којима ће бити могуће легализовати истополне заједнице и усвајање деце од стране хомосексуалаца (путем сурогације), активности омбудсмана, итд. су примери увођења ове идеологије на мала врата.

Потребно је препознати ове насртаје и непрекидно сведочити против тоталитаризма нових антипородичних идеологија“(2).

Па ипак, ипак…Има неко ко мисли другачије. И тај неко, са све капицом и прапорчићима на њој, као колаборант Запада, управља окупираним Србистаном. И подржава „политички хомосекуаларизам“ (израз Наталије Нарочницке), који нема никакве озбиљне везе са друштвеним разумевањем хомосексуално опредељених, али има везе са рушењем породице и породично утемељених друштвених заједница.

Полицијски официри за везу са политичким хомосексуалцима

У свом шестосатном експозеу 2016, Александар Вучић је, без освртања на пресуде Европског суда, најавио да ће се „нормализација“ ЛГБТ приче, под видом „људских права“, у Србији наставити: “Што се тиче положаја ЛГБТ популације у сарадњи са грађанским удружењима одржано је десет дводневних семинара о понашању полиције према ЛГБТ.

Полицијске управе града Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца одредиле су официре за везу са ЛГБТ популацијом. Побољшана је комуникација и сарадња са том популацијом и организацијама цивилног друштва које надгледају заштиту и остваривање права особа другачије сексуалне оријентације и надам се да сви својим ставом доприносимо да око тога не правимо велико политичко питање, већ и да је то једно од људских права које припада сваком појединцу, сваком човеку и наш посао је да то поштујемо.“ (подвукао В. Д.) (Александар Вучић, Србија 2020, Недељни Експрес, додатак 12. августа 2016, стр. XXI)

То јест, полицајци се противе геј парадирању и идеологији која иза тога стоји, и зато их, по Вучићу, семинарима треба преваспитати; да, да, јер су они, овако балкански примитивни, 2014. одбијали да иду за Београд и бране „парадере“, а њихов самостални синдикат се и сада мршти на „ЕУ вредноте“ за које се у експозеу премијер Вучић заложио. (3)

Gay friendly Woochic

Од доласка ДОС-а на власт у Србији 2000. године тече процес нормализације политичког хомосексуализма. О томе је потписник ових редова изнео податке у књизи „Хоминтерна и Гејстапо / Огледи о политичком хомосексуализму“, у којој постоји хронологија „дугог марша кроз институције“ који су у Србији спровели активисти једне противпородичне идеологије.(4)

Оно што се мора истаћи је чињеница да је на нормализацији политичког хомосексуализма код нас највише урадио управо Александар Вучић. Учинио је много више од „жутих“ и Бориса Тадића, који су 2009. организовали крваву „геј параду“, чији су учесници носили паролу „Смрт држави“, и коју је предводио холандски педофил Ван Дален. То Вучићу признају и активисти ЛГБТ идеолошког покрета.

Тако Предраг Аздејковић у интервјуу листу „Данас“ каже: “Често понављам да је ова власт учинила много више за ЛГБТ – заједницу него претходна ДС-овска, а и то није много. /…/ Лично бих волео да се промени Устав и да се избаци да је брак само заједница мушкарца и жене. У већ поменутом Акционом плану пише да ће Влада Србије до краја 2017. регулисати истополне заједнице, највероватније као ванбрачне уније“.(5)

Бобан Стојановић, учесник у организацији Прајда 2016, о односу ове власти према „Паради поноса“, каже: “Радује ме што је Прајд постао политички важно место које институције уважавају, али има још пуно тога да се ради./…/Моје је мишљење да ће се држава још годину или две поносити одржавањем Прајда, а да ће партнерства (легализација хомосексуалних псевдо-бракова, нап. В.Д.) доћи на ред када нешто ново треба да се покаже ЕУ“.(6)

Вучић нам маше кроз „Овертонов прозор“

„Овертонов прозор“ је политичка теорија која „прозором“ назива границе идеја што их друштво може да усвоји. Према Џозефу Овертону (1960 – 2003), животност било какве идеје не зависи од способности политичара који је заступа, него од тога да ли је јавност види у „прозору“ друштвено прихватљивог понашања.

Политичар се мора трудити да идеје „прозора“ излаже у свом јавном наступу, да не би био проглашен за екстремисту. Тек кад се идеје промене у „излогу“ јавног мњења, могуће их је политички користити. Ако се хоће друштвено наметање до јуче незамисливих идеја, оне, по Овертону, морају да прођу кроз пет фаза: оно што је незамисливо преводи се у област „радикалног“; одмах после тога постаје „прихватљиво“, затим му се пружа „разумевање“, онда је „популарно“, да би, на крају, било озакоњено.(7)

То би се, у „Речнику војних и сродних термина“ америчке војске, могло наћи под одредницом „менаџмент перцепције“.

Вучићев „менаџмент перцепције“ кад је политички хомосексуализам у питању састоји се, између осталог, у увођењу министарке Ане Брнабић, са све њеном сексуалном оријентацијом, у Владу Србије.

Она је, ове 2016, нови Вучићев Лазар Крстић, „генија за вожњу“ (наравно, из филма „Ко то тамо пева?“). Зар сте већ сте заборавили Лазара Крстића, кога је Вучић звао „сином“ и чудесним чаробњаком економије? (8)

Како је хвалио Крстића, тако хвали и нову министарку локалне самоуправе, Ану Брнабић, истичући да му није важно каква јој је „сексуална оријентација“, него како ради.

Али, домаћи активисти политичког хомосексуализма имају другачије мишљење о њеном постављењу, па су одушевљени и пишу о истом са усхићењем, с обзиром на то да ће министарка, којој наводно није битно ничије „секс-опредељење“, учествовати на геј паради 2016. године.(9)

И напредни немачки медији поздрављају Вучићеву одлуку. Тако „Зидојче Цајтунг“ пише: “Српски шеф владе Александар Вучић је први пут у историји државе ангажовао лезбејку као министарку – за балканску земљу је то сензација. /…/

То што она отворено говори о својој вези са једном женом, Вучићу није важно: Занимају ме само резултати њеног рада“. Немачка новинарка истиче да је Вучић „обећао бирачима да ће наступити златна ера, и да рачуна са уласком Србије у ЕУ 2020. године. Приступ ЕУ могао је имати додатну улогу при именовању Брнабићеве за министарку.

Брисел се у балканским земљама са перспективом приступа ЕУ снажно залаже за права и равноправност лезбејки и гејева“ (10). Иначе, а то уопште није мање важно од ЛГБТ идентитета Вучићеве миљенице, Ана Брнабић је агент страног – западног – интереса у Србији.(11)

Вучићеви медији певају химне

Woochic friendly медији одмах су кренули да Ану Брнабић форсирају као личност за угледање. „Недељни експрес“, наследник „Седмичног УДБО-графа“ званог „Недељни телеграф“, одмах после избора Владе Србије је објавио интервју са дотичном.

Она се похвалила како је од Вучића добила позив који се не одбија, и одмах кренула да усрећи локалне самоуправе у Србији. Усред озбиљне „реформске“ приче није могла а да глупим и заосталим антигеј Србима не махне кроз Овертонов прозор.

Истакла је да је са модерним премијером разговарала о својој „оријентацији“, сматрајући да то није кључни део њеног идентитета: “Тако да смо причали отворено о томе, ја сам му рекла, њему није сметало, шта више, потпуно је био отворен према томе. Као што је и рекао, занимају га резултати, занима га шта је могу да допринесем./…/

Да ли је то велика ствар за Србију? Па не знам како да вам кажем. С једне стране, мислим да јесте, с друге, јако волим своју земљу и ужасно верујем у њу и њене људе. Не мислим да је она толико страшно конзервативна колико причају./…/

Има сигурно људи којима то смета, што се мене тиче, то је исто ОК. Нисам за то да се људи физички обрачунавају. Немам проблем с тим и надам се да Србија, иако није, свакако постаје земља у којој нико нема проблем с тим, али на крају крајева у којој се то не потенцира као основна карактеристика неког човека.“(12)

Наравно, у питању је типична „овертоновска“ замена теза: овде нико не поставља питање о „креветским авантурама“ министаркиног приватног живота, него се људи чуде због чега ће она, за наше паре, рекламирати противпородичну ЛГБТ идеологију у земљи чије становништво изумире (а рекламираће је, између осталог, својим „поносним“ учешћем на геј паради 2016).

Таблоидни недељник „Афера“, познат по томе што никад није напао Вучића, а другим јавним делатницима преврће утробе у потрази за скандалима, обавестио је своје раздрагане читаоце на насловној страни броја од 17. августа да је „наша геј министарка смувала најлепшу манекенку“.

Ту читамо: “Ана је, док је живела у Лондону, била у вези са једном од најлепших манекенки у Енглеској, иначе Шпањолком./…/

Толико је лепа та Шпањолка била да су се сви окретали за њима када би њих две пролазиле улицама Лондона. Али, то је све њена ствар, а злобници оба пола који никад тако лепе партнере неће имати поред себе нека цркну од зависти“, цитира нам неког упућеног новинар С. Миловановић. (13)

По Овертоновом степеновању фаза нормализације нечег до јуче ненормалног, Србија је ушла у фазу у којој политички хомосексуализам постаје нешто „разумљиво“, да би затим постало „популарно“ и, на крају, озакоњено.

Шта је прави циљ?

Геј парада није кључна ствар у целом овом процесу. Циљ је постепени улазак противпородичне ЛГБТ идеологије у све поре друштва и институције система: у уџбенике, социјалне установе, у МУП, војску, медије, да би следећи корак био промена законодавства, која би омогућила склапање истополних бракова и усвајања деце, а онда на крају и укидање слободе говора и изражавања када је у питању критика права које ужива ЛГБТ заједница у друштву.

И зато се не варајмо: Вучић стоји иза целе приче. Јер, питање сексуалног опредељења Ане Брнабић (чија се приватност заиста никог не тиче), први је, свесно и намерно, у јавности покренуо управо свемоћни премијер-неспавач, 24-часовни бриселски радник-ударник, због чега су га ЕУ медији поздравили као храброг момка.

Подршка Вучићеве власти политичком хомосексуализму, између осталог кроз скупштинске одборе за људска и мањинска права и ЕУ интеграције, јасно говори куда ствар иде, а сама Ана Брнабић већ јасно поручује да примитивни Срби на државном испиту морају знати да се, уз остале мањинце и мањинке, политички хомосексуалци не смеју дискриминисати (14)

Вучић је, још 2014, кад је правио геј параду са седам хиљада полицајаца који су Београд држали у ванредном стању, политичким хомосексуалцима омогућио да, парадирањем, потроше милион евра новца полугладних грађана Србије.(15)

У земљи која, понављамо, умире, и у којој је беба права реткост. ЕУ повереник на власти у Београду, са све капицом и прапорчићима, спреман је да, на свом ЕУ путу, који, као ни смрт, нема алтернативу, иде до краја. Сада се, коначно, „аутовао“.

др Владимир Димитријевић