Недавно сам, на мејл који је доступан на блогу vladimirdimitrijevic. com, добио следеће писмо:
„Поштовани професоре Димитријевићу,
Пошто ја нисам способан да дам себи одговоре на дилеме које ћу вам напред изнети обраћам се вама као православном публицисти, вероучитељу, родољубу, ученом човеку и пре свега црквеном човеку и брату у Христу
На лоше појаве у нашој цркви (папоцентрични екуменизам, скупи аутомобили, лоше понашање свештенства) се трудим да не обраћам пажњу, јер по речима светог владике Николаја како кроз зарђалу жицу пролази струја тако и кроз нечасног свештеника пролази ка вернику и Благодат.
Једно време сам размишљао и да пређем код бившег владике Артемија па се сетих да су неправедно лишили епископства и светог Нектарија Егинског па светац није правио некакве расколничке Нектаријеве епархије у егзилу него се скрушио и Бог га је прославио.
Највише ме брине литургијска реформа или литургијска обнова како је неки називају. То ме просто боли, не смао што у мени изазива ломове и недоумице већ скоро да и не знам неког побожног пријатеља који нема дилема по том питању. Да ли је реформа била вредна толиког колебања у верном народу? Ја нисам способан да помоћу свог грешног и слабог ума дођем до одговора треба ли ићи на измењене литургије, има ли благодати на таквим литургијама. Или пак тражити места где се врши по старом?
Моје питање се своди на то, треба ли ићи на те нове измењене литургије и ако имате снаге и воље да ми појасните мало опширније ту ствар колико је у вашој моћи.
С великим поштовањем, Милош Симић“.
На ово писмо сам одговорио:
„Уважени брате Милане, опростите што Вам се нисам јавио до сада, али су ме у томе спречиле обавезе. Ваше писмо ми је драгоцено, јер поставља кључна питања. видим да сте трезвен и озбиљан човек, који разуме сву сложеност наше црквене ситуације. Заиста је данас тешко остати паметан и сачувати душу, али ће Бог и то дати ако буде имао коме, што рече патријарх Павле. Што се литургијске реформе тиче, писао сам много, и сматрам то најбитнијим питањем данас. Ја не идем на литургије које се служе упркос светом Предању и типику - не говорим има ли тамо благодати или нема, али не могу да се молим тамо где се наглас читају свештеничке молитве и све време је отворен олтар. То не значи да Вам ја говорим како да поступите - немам тај духовни ауторитет, ни право. У прилогу Вам достављам своје књиге у пдф формату који се односе на ове теме. Срдачно, у Христу, Димитријевић“.
И заиста, дотичном сам послао своје књиге „Обнова или обмана/ Литургијска реформа и криза римокатолицизма“, „Реч на реч“, „Писма о литургијској обнови“, „Теологија или технологија/ Писма православног лаика епископу Игњатију Мидићу“. Онда је кореспондент доживео тренутно просветљење, решио да не чита те књиге, и овако ми одговорио:
„Поштовани брате Владо,
У међувремену сам разрешио своју дилему и у великој мери се утврдио у том мишљењу. Поделио бих мишљење са вама.
Вођен сам мишљењем јеромонаха Доситеја Хиландарца (с којим сам веома близак), јеромонаха Петра Драгојловића, чињеницом да се хиландарски монаси не оглашавају и не буне против литургијске реформе већ напротив, ставом веома конзервативног и помало зилотски настројеног архимандрита др Никодима Богосављевића да се обновљенска (тако је он назива и допада ми се тај израз) Литургија разликује само у начину молитве и да је по његовом мишљењу на таквим Литургијама само умањена благодат али да се дарови свакако овећују, још сам такође вођен неким својим скромним мишљењем и још битније унутрашњим осећајем. Иначе, хиландарски јеромонаси (бар је то случај са оцем Доситејем) када оду негде ван Свете Горе, служе онако како је обичај у парохији у којој су гости а отац Доситеј чије је духовно око чистије и од вашег и од мог (да има велике духовне дарове сам уверен) каже да осећа исту благодат служећи на оба начина. Такође, колико ја знам, ни један од наших епископа се не противи служењу обновљенске Литургије осим што је у епархији банатској (можда и у бањалучкој) благословено да се служи по "старом" што не значи да дотичне владике имају нешто против "нове литургије" а и да имају, у мањини су.
Дакле, пошто немам богословско образовање а понајмање литургичко, могу се ослонити једино на ауторитете. У добронамерност епископа Атанасија Јефтића, митрополита Амфилохија и других судим по њиховом патриотизму па ми то додатно улива наду у то да знају шта раде и да раде добронамерно. Епископ Иринеј Буловић је био удостојен да му два свеца буду духовни оци и не верујем да би се и такав епископ играо са најважнијом ствари у нашој Цркви и са својим спасењем. И на крају, ни једна помесна црква није упутила приговор нашој СПЦ по тим питањима.
После прочитаног увода у вашу књигу Писма о литургијској обнови а конкретно писма монахиње Стефаниде, приде узевши у обзир мишљење и многих из клира па и наших Хиландараца, још сам више убеђен у то да се променом Литургије НИШТА СУШТИНСКИ НИЈЕ ПРОМЕНИЛО.
Тако да сте ми ви, Владо, заправо помогли да се учврстим у одлуци да идем у свој парохијски храм, без смутње већ са радошћу, на обновљенску Литургију која је ЛИТУРГИЈА.
Тачније тиме што сте ми дали увид у писмо монахиње Стефаниде.
А ово ми се посебно допало:
"Размотримо и прву одслужену Евхаристију, свештени догађај Тајне вечере Великог четвртка. Апостоли онда још увек нису добили благодат свештенослужења, дакле, нису били свештеници, већ само ученици, односно верни народ. Господ је, лицем окренутим ка њима, пред њима, заблагодарио, благословио, преломио и разделио и од тада се Тајна над тајнама непрекидно понавља. Нескривеност и непостојање преграда Тајну није нимало умањило, већ надасве увеличало. Заиста, гледање лица Његовог је Тајна, као и слушање речи Његових. Можемо ли уопште замислити да је Господ своју Првосвештеничку молитву изговорио тајно?! Она не би имала никаквог смисла, а ми данас не бисмо ни знали за њу."
А колико видим, брате Владо, после толико и толико писанија и писанија ни ви нисте сигурни о обновљенској Литургији тако да читањем ваших књига ни ја ништа сигурнији нећу бити, те их нећу ни читати. Наравно, као и Ви знам да је стари начин служења богоугодан али сам такође сигуран и да је нови-стари начин богоугодан такође.
Сада бих се усудио да кажем неко своје скромно расуђивање. Какве благе везе има што су двери отворене у случају да није архијерејска литургија у питању? Народ само уместо владике види свештеника у олтару и у томе је сва разлика између "нове" и "старе" литургије. Што се тиче читања молитви наглас уместо тихо, таква је пракса била у ранијим вековима али то не мења суштину. Колико начина служења литургије имамо? Даље, данас по својој спољашњој форми нико не служи литургију онако како је служио свети Сава а ни свети Сава није исто по спољној форми служио као Василије Велики нити је свети Николај Велимировић служио по спољашњој форми као свети Сава. Па шта?
Што се тиче причешћивања честог, ко пости редовно све постове апсолутно може и треба да се причести на свакој Литургији. По мом мишљењу, томе обавезно треба да претходи исповест. Монаси на Светој Гори, дакле не свештеномонаси него монаси (који нису у свештеничком чину, него су одабрали један од два могућа пута спасења су пред нама који смо у браку или томе тежимо пред Господом апсолутно исти) се причешћују 4 пута недељно. Дакле, после сваког дана испошћеног они се причесте, тако можемо и ми. На првом апостолском сабору је била днета одлука да се одлучи од Цркве онај ко се није причестио на Литургији. Касније су донесена правила по којима мирјанин може максимално бити 3 недеље без причешћа.
Дакле, времена се мењају, нису исти Хришћани и нису иста искушења у свим добима, дакле Црква је флексибилна кроз историју док се суштина никад није променила. Та флексибилност Цркве као живог организма ми се чак и допада.
Даље, нисам видео (можда ми је промакло) са чијим благословом сте написали књигу?
Погледајте овај кратки видео
"СТАРИ" И "НОВИ" НАЧИН СЛУЖЕЊА“.
Кореспонденту сам послао следеће електронско писмо, не гледајући његов кратки видео: “Уважени брате Милоше (ако сте Милош) и г. Симићу (ако сте г. Симић), схватам да сте ово писмо послали да бисте доказали да сте уверени у своје ставове, и да сте то били пре него што сте ми писмо послали. Можда сте од некога добили и задатак да ме "проверите", што је сасвим легитимно у оваквој нашој црквеној ситуацији. Било како било, Владимир Димитријевић стоји иза својих речи, не зато што су то његове речи, него зато што су утемељене на Светом Предању. То што нећете читати моје књиге доказ је Ваше начитаности. Такође, Јеховиним сведоцима заповедају да никад не смеју читати литературу која их критикује. Ја сам, овако "незнавен", читао све што сам критиковао. Ви сте најлепши, најпаметнији и најмудрији, и све сте то, као и Ваши истомишљеници, сами открили. Димитријевић“.
Свим уваженим изазивачима (они знају како се та реч каже на латинском) одговарам молбом да ми не досађују оваквим ситним изазовима. Што се става о литургијској реформи тиче, цитираћу човека чијег мишљење веома поштујем. То је већ поменути отац Никодим (Богосављевић), који у својој књизи „ О литургијској обнови, препороду и реформама“ јасно каже:„На основу свега реченог: 1. да називи обнова, препород и реформа у овом случају немају ни библијски ни предањски садржај и значење, односно имају западни, хуманистички, папистичко-реформистички садржај и значење; 2. да према сведочењу и западних и православних богослова, и на основу наше анализе да почетци литургијске обнове у Русији и Грчкој имају неправославне корене, и она има западно, неправославно порекло; 3. да су главни оснивачи и професори Париског института били латинофили и латинофрони, поједини са јеретичким богословљем; 4. да је богословље главних богослова литургијске обнове, о. Н. Афанасјева и о. А. Шмемана, у свим својим видовима неправославно; да је неправославно, антимонашко и антиисихастичко богословље П. Василијадиса, о. Г. Кочеткова, о. А. Борисова и братства Ман. Нови Скит; 5. да су главне идеје о искварености богослужбеног предања и потреби повратка ранохришћанској пракси протестантски; 6. да је захтев за смањивање или уклањање иконостаса и за гласним читањем против Предања Цркве, у његовом најдужем и најплодоноснијем периоду од 8. до 15. века, и против стварних духовно-мисионарских потреба Цркве; 7. да су захтеви за увођењем савременог грчког и руског језика уместо старогрчког и црквенословенског антипредањски, тј. модернистички и 8. да су крајности које постоје у литургијској обнови у вези честог причешћивања са укидањем Исповести и претходне припреме молитвом и покајањем, и уопште приступање Св. Чаши без страха Божијег – закључујемо да је реч о појави која нема упориште и оправдања у Предању Православне Цркве нити у богословљу Светих Отаца, и као таква је плод људског, академског, кабинетског, тј., хуманистичког, неблагодатног умовања и богословствовања. Главно и кључно сведочанство њене безблагодатности јесте чињеница да литургијска обнова постоји већ више од стотину година и да за све то време ниједан њен оснивач, присталица, заговорник није прибројан броју светих. На другој страни, током протеклих стотину година Црква је препознала небројени број светих, и ниједан од њих није био њен следбеник. То су Св. Јован Кроштатски, Св. патр. Тихон, Св. Јован Шангајски, Св. Николај Србски, Св. Јустин Ћелијски, Св. патр. Павле Новосрбски. Њима ћемо придружити и највеће богослове и духовнике 20. века: о. Г. Флоровског, о. Д. Станилојеа, о. Ј. Романидиса, о. Софронија Есешког, митр. Јеротеја (Влахоса), о. Т. Зисија, о. Георгија (Капсаниса), о. Рафаела (Карелина)... Ово упућује на просту чињеницу да она није могла, нити ће моћи да роди светог, зато што је неблагодатна.
За крај ћемо поновити о извору литургијске обнове: њен извор је несмирење, гордост људског ума, која се превазноси изнад величанствене Ризнице Предања Православне Цркве и одбацује или погрешно тумачи учење Светих Отаца. Такав ум не жели и не може да се моли Богу. А Бог се само молитвом открива, сазнаје и заједничари. Зато богослови литургијске обнове не разликују духовни живот од душевног: духовни живот је живот молитве и богооткривања, а душевни умовање и размишљање о Богу. Зато је плод духовног живота богочовечанско богословље, а душевног хуманистичка философија.
Све ово говори о неприхватању литургијске обнове од стране Православне Цркве, ма како изгледало да она у њој има тренутно јаку позицију. Без благослова Божијег она се не може одржати. Њу неће прихватити Света Гора, ни Света Русија, неће је прихватити ни народ у Грчкој и Српској Цркви.
Зато је ово наш скромни прилог одбрани смирено-благодатно-подвижничко-покајничко-исихастичког Православног Предања, однос прилог расправе против литургијске обнове, а за њено неприхватање и одбацивање. Уместо литургијске обнове ми заговарамо и предлажемо предањску молитвено-подвижничко-покајничко-исихастичку обнову: обнову молитве, поста, покајања, са есхатолошким позивом самог Господа: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско!“ (Мк 1,15). Молитвама Св. Саве Србског, Св. Николаја Србског и Св. авве Јустина, нека тако буде. Амин! Боже дај!“
Толико, као порука, за крај, г. Симићу (?) и његовима.
Владимир Димитријевић
Фото у наслову: новотарски иконостас у Требињу
