knjiga ratni dnevnik lazara trkljeКО ЈЕ БИО ЛАЗАР ТРКЉА?

        По образовању, Херцеговац из Билеће, Лазар Тркља био је дипломирани теолог. Пре рата, био је човек најширих распона – од фудбалера сарајевске „Славије“ до секретара Земљорадничке странке. Чак су га отпуштали с места вероучитеља, подозревајући га да је комуниста Рат га је затекао, 6. априла 1941. године, на Теразијама у Београду. Укључује се у одбрану отаџбине, и одмах почиње да се креће по најширем терену. У томе се не разликује од многих својих страначких другова, који се боре за слободу и дају главу за будућност свог народа. Само у Маутхаузену живот су изгубили „земљорадници“ Радојица Стефановић, Жарко Ђорђевић, др Васиљ Поповић, а многи други су страдали на другим, црним и крвавим, странама.

        Тркља веома брзо ступа у везу са Дражом Михаиловићом, који га поставља за саветника за Источну Босну и за Херецоговину, а затим ће постати и члан равногорског Централног националног комитета. Касније ће, 1944, бити послат као делегат Билећког среза на Светосавски когрес у селу Ба, али, због невремена, неће стићи на почетак скупа.

        Његове обавештајне вештине су биле непорециве: кретао се, пратио, бележио, успостављао устаничке везе, допремао радио - станице. Успео је чак и да уђе у Сарајево у децембру 1941:“Изгледа ми варош стопроцентно муслиманска. Мало је људи који се крећу улицама, само понеко у шеширу, свакако Хрват. Мислим да је тих дана имала око 30 хиљада муслиманских избеглица“.

        Иако је свим срцем за краља и отаџбину, против је бахатости појединих четничких команданата, а и Дражи уме да саопшти непријатне истине, због чега се повремено и удаљава од њега.

        Помно прати стравичне злочине над Србима, које предузима усташка хрватско – муслиманска „војница“. Нарочито је потресан опис покоља над Србима у Херцеговини, поготово у Пребиловцима. Нашао је сведоке мрцварења и клања, и све подробно забележио.                 

Тркља не прећуткује ни другу страну медаље, попут освете над муслиманским живљем у Фочи 1942, чему су претходили усташки злочини над Србима:“Опште клање. Нијесу се одвајали борци од нејачи. Све је уништавано. Причали су очевици да је само на мосту на Дрини платило својим животима око 140 душа. Од Фоче према Устиколини у дужини око 5-6 км лежало је око 400-500 лешева. А у граду и по улицама ни броја им се не зна“.

 

        Познати четнички командант, Никола Плећаш, о јунаку наше повести је писао:“Тркља је био човек осредњег раста, ситне главе и аскетског изгледа. Носио је похабано грађанско одело и качкет на глави, и мени је више личио на пролетерског идеолога него на четничког вођу. Говорио је тихо и смишљено као да је држао предавање. Он је био политички курир Драже Михаиловића; слао га је политичким људима и сада се враћао са једне такве мисије из Београда. Остао ми је у сећању као жива статистика: у његовим џеповима било је много ситних папирића, које је вадио и упознавао ме са стањем српског народа у разним крајевима. Знао је за судбину сваког боље познатог Србина. И поред тешких покоља које су Хрвати извршили над Србима у Хрватској, Тркља је гледао оптимистично на српску будућност. Он је сматрао да је четнички покрет у западним крајевима спасао биолошки минимум српског народа“.

        Комунисти су знали ко је Тркља, и желели да га убију. Тако Владимир Дедијер у свом „Дневнику“ 1. марта 1942, на основу непрецизног Титовог обавештења, пише да је Лазар погинуо у Кифином Селу, скупа са угледним четичником командантом Бошком Тодоровићем, противником грађанског рата у Босни и Херцеговини ( Тодоровића јесу убили партизани, али не и Тркљу ):“Не шале се наши партизани. Буржоазија нам је наметнула класни рат – и сада га има“. 

        Тркља је на својој кожи осетио оно о чему је писао:“Човек је човеку вук, брат непријатељ брату, борба идеја са физичким оружјем“.

        Као и многи Срби Херцеговци, Тркља је главу изгубио од усташа, по свему судећи крајем априла 1945. код Градишке. Његова сестра Мара и брат од стрица Жарко сакрили су Лазареву архиву у италијанску канту са машћу, коју је Жарко три пута премештао на разна скровита места, тако да је УДБА никад није открила, иако су је тражили свим силама. На крају је Жарко рукописе свог брата од стрица предао сину Николи, новинару, који их је приредио и објавио, на корист свих што се занимају нашом трагедијом у Другом светском рату – не само професионалних историчара. 

       

СРБИ И 27. МАРТ 1941. ГОДИНЕ

        Лазар Тркља подробно описује услове који су довели до 27. марта 1941. године:“Сваким даном било је јасније да Југославија не може остати по страни, што се могло уочити с обзиром на оружан сукоб који се водио у њеном суседству између Грчке и Немачке, као и на територији Албаније. И Немачка је желела да се овај сукоб што пре оконча, да сама са својом оружаном снагом интервенише, бојећи се да овај териториј на европском континенту не искористе Енглези за операције. Зато је и једна и друга страна тражила од Југославије да се определи.                                                     

Намесници су били за споразум с Немачком. На консултовању, на састанку, како се то звало, Крунског савета, донета је одлука да се приђе пакту Трију сила осовине. Од девет ђенерала само је ђенерал Симовић било против пакта. Од политичара председник владе Цветковић, потпредседник Мачек, спољних послова Цинцар-Марковић, представник Словенаца били су за. Пред владу је стављен пакт тек реда ради уочи потписивања. Др Бранко Чубриловић и др Срђан Будисављевић дрзнули су се и изразили неслагање, док представник муслимана др Џафер Куленовић није био ни за ни против.                                                 

На седници ће настати лом. Др Чубриловић поставиће питање министру спољних послова: „Да ли је др Гавриловић из Москве јавио да је Русија спремна да са Југославијом створи Савез и зашто о томе не реферише, зашто прећуткује?”  Цинцар-Марковић одбија истинитост овога тврђења, а Чубриловић оптужује колегу да не представља ствари истинито.                                                                    

Гужва, свађа, разилазак, оставка поменуте тројице министара и попуњавање нове владе без незадовољника. Међу новим министрима је и др Иконић. Он је дан пре постављања за министра дошао у земљорадничку канцеларију, интересовао се да ли ће др Чубриловић повући оставку, преклињао др Тупањанина да то не дозволи. Судбина земље је у вашим рукама, споразум са немачком је гробница Југославије, држите се, не дајте, говорио је он. Међутим, тај исти Иконић сутрадан је освануо као министар у влади Цветковића.                                                                 Чим је јавно објављено да се приступа Тројном пакту, у свим друштвеним редовима настаје узбуна. На свим странама се тражи отворено збацивање и владе и намесништва. Из Москве др Милан Гавриловић и Коста Крајшумовић јављају влади да поднесе оставку, у земљи то чине сви земљораднички сенатори, чак и многи чиновници странке то чине.“

        Буна је избила и у народу, каже Тркља:“Народ, нарочито српски, био је у највећој мери разочаран, понижен и увређен, да се неко без његовог питања, против његовог расположења, дрзнуо да у име његово ради оно што не жели. То незадовољство било је појачано и чињеницом што је кроз народ брзо прострујало да је Русија понудила споразум, савез о ненападању, па чак и војни савез.“ Људи нису могли да се помире са Тројним пактом, Хитлером и Муслонијиме као „савезницима“.

        Тркља се нашао у жижи збивања:“За посао завере био је заинтересован један врло мали број људи, патријарх, председник народне одбране и понеки од политичара. Ја сам те ноћи отишао на спавање око 12 сати. Дотле смо давали емисије око створене ситуације. Позивали смо народ отворено на отпор против оних који су издали земљу. После пола ноћи официри су почели да заузимају поједине институције, међу којима су прве биле телефонска централа и Радио, преко којих је требало народ обавестити о догађајима.                                                                                     

Изашао сам из стана око пола осам ујутру. Војска је већ изашла на улице. Народ зна о чему се ради. Збачени су намесници и краљ је ступио на престо, нову владу образовао генерал Симовић. Све је брзо преко етера и усмено прострујало кроз народ. Маса одмах на улици, урла објављује за ново стање а против старога. У војсци није ишло глатко. Иде се у Краљеву гарду да и њу покрене. И тамо настане лом и комешање, многи официри не знају о чему се ради. Гарда остаје ни тамо ни амо. Око подне неколико бомбардера ниско прелеће преко Краљеве гарде. Кажу стављено им је до знања, ако се не предају биће бомбардовани. Командант Краљеве гарде, генерал неодлучан. Тада се већ сломио и није му остало ништа друго него да се покори.                                    

У току ноћи Симовић је позвао присталице партија, њихово водство да створену ситуацију прихвате. Наравно, сви су пристали. Млади краљ, није знао шта се дешава, био је још дете, и те ноћи када је преврат вршен остао је са кнегињом Олгом. Ујутру рано преко етера, жице, плаката народ је слушао проглас младога краља о ступању на престо. Међутим, кажу, да је он то потписао тек око 3 сата после подне. То није важно, главно је да је преврат успео.“

        Народ је преврат прихватио одушевљено. Тркља пише:“Ја сам сведок тога у Београду. Више од 300.000 становника, мало је оних који нису изашли на улице да манифестују. Поворка за поворком, целог дана се ишло београдским улицама и манифестовало. Било је опште љубљење познатих и непознатих. Заставе и транспаренти, пароле: „Боље гроб него роб, боље рат него пакт.” Такво мишљење у истину тих дана било је код свештенства и грађанства. Што је најкарактеристичније све у најљепшем реду, велика дисциплина народа, нигде крађе ни провале, нити обијања радњи.                                                               

И џепароши и провалници изгледа тога дана празновали су од посла, и они су саставни део нације, и они мисле на државу, иако им је она велика препрека у њиховом занату. Увече све поворке, цео народ Београда, повукао се у своје домове на захтев власти. Хтели су да слушају оне који су дошли да изврше њихову вољу, бар у спољнополитичким питањима, а то их је тих дана једино интересовало.                               Немачка је била мета напада масе и разлог преврата. Нећемо са њом савез, она је наш главни непријатељ, она ће нас преварити. Зато је маса јурнула на немачки пропагандистички биро код Кнежева споменика, полупала га и запалила. То није био пропагандистички биро већ шпијунска централа.“

        Тркља описује и реакције слободољубивог света:“Преврат је изазвао одушевљење у свету, нарочито код оних код којих је срце дрхтало од Хитлеровог страшила, од немачке ратне машине која је пред светом све гњечила и ломила. Међутим, један мали народ од око 8 милиона становништва не одбрањених, гордо дигао главу, не боји се никога, ни Хитлера, пљува на пакт и руши пријатељство великог немачког Рајха и хоће да иде својим традиционалним путем на другу страну.“

        Народ је био жестоко антинемачки настројен:“Немачки посланик је напустио земљу, пошто је претходно на благодарењу при излазу из сабора од масе био попљуван. Напустило је земљу и немачко посланство са изузетком неколико чиновника. И многи држављани немачког Рајха напустили су Југославију. Влада је покушала да увери Немачку да према њој нема никакве ратне наканије. Још једна тешкоћа. Мачек се устеже да прихвати сарадњу и учествује. Натеже се и тражи обећање од владе да је за мир, да неће у рат. Влада великодушно даје и он улази и прима у име Хрвата новостворено стање.“

        Али, ускоро почиње слом Југославије, у коме ће Срби претрпети последице својих храбрих одлука.

АПРИЛСКИ РАТ                                                                       

Тркља описује тренутке уочи напада Немачке на Југославију. Био је, тих дана, у Београду:“Сваким даном вести: данас ћемо бити нападнути, сутра, прекосутра и дође 5. април. Влада се спрема, мења несигурни војнички и цивилни део апарата. Са стратегијски необрањивих тачака повлачи све што би за потребе рата било од користи.         На 5. априла из енглеског посланства јавили су поуздана обавештења да ће сутра тј. 6. априла, бити нападнута Југославија од Немачке. Једни верују а други не. Главно је да председник владе Симовић не верује. Он сутра дан ујутру треба да врши свадбу, треба да му се венча кћерка, ето толико је веровао. Истина из предострожности многа министарства су збрисала у унутрашњост Србије. Сви навикнути на стална упозорења на напад ову вест су примили са резервом.              

Ја са друштвом: инжињером Лазаревићем, адвокатом Терићем и сенатором Ташковићем, на вечеру, па весело позориште, па Руски цар, и око 2 сата на спавање.            

Пролазимо улицама, оне замрачене. Устајем рано, око пола шест у намери да из канцеларије склоним партијску архиву. Прикупљам, сређујем ствари.                         

Таман се спремам да узмем такси и настаје зврка мотора авиона изнад града, гледам кроз прозор, мислим наши су, противавионски топ опалио је у ваздух, још верујем нека проба, маневри. И даље се пуца. Када су били изнад ћуприје на Сави почели су један за другим да падају стрмоглавце земљи. Помислио сам тада авиони су непријатељски а наши их обарају. Међутим, они су се спремали да спусте товар на бунтовни српски Београд, на народ који је пре неколико дана пљувао у лице његовом министру, и њему и целом немачком народу. Све се одиграло за који минут. Са спрата сам сишао на улицу. Одједном у близини мене на 100 метара тресну бомба у парк на Теразијама крај хотела Москва. То је био довољан доказ да је рат. То је био нови дипломатски начин објаве рата Немачке Југославији.                                           

Када су ове прве бомбе засипале Београд, београдска радио станица, док није погођена, могла је да јави народу да је нападнута Југославија, да се Београд бомбардује и да смо у рату са Немачком.                                                                   

Ја сам се одмах склонио у подрум једне зграде у Балканској улици. Бомбе су на све стране трештале од којих су се тресле зграде и земља под њима. У подруму маса: жена, деце, и људи. Обично су у спаваћим хаљинама. Вриска, јауци и запомагање. Бомбардовање траје сат, можда и више, ко је још о томе водио рачуна. Главно је да се од првих налета остало живо. Излазим на улицу, цеста прекривена стаклом поломљених прозора и врата. На многим странама избија дим. Београд је горео.“

        И тако почиње велика трагедија; почињу и прва страдања ненаоружаних људи. Тркља бележи:“Прве несреће дошле су Србима из Бачке, из дела који је припао Маџарској. Маџари су приликом наступања направили покоље. У колонији Сириг латило је својим животима пет – шест стотина душа“.

        Заиграло је крваво коло.

ИЗДАЈА ХРВАТА                                                             

Прво што Тркља уочава је апсолутна издаја Хрвата. Још у повлачењу, слуша говор Владка Мачека:“Ни речи о Југославији, о држави, о њеној одбрани. Код свих који су га слушали, говор је деловао поражавајуће. Зар тако члан владе, јуче га оставили у Ужицу, а данас то? Нису чиста посла. Хрвати се неће борити.“ Априлска пропаст, бележи Тркља, била је без части: “Као главни кривци оглашени су Хрвати, а затим наше војно и политичко вођство“. „Прошлост је“, како Тркља каже,“била јача од садашњости“.  Његов став о југословенској илузији у књизи је илустрован цитатом из говора НДХ дужносника, министра Младена Лорковића, на седници Хрватског сабора од 25. фебруара 1942. године:“Кад је 27. ожујка прошле године клика српских генерала, нажалост уз пристанак читавог српског народа, ан махнит и издајнички начин дигла руку против Нове Европе, куцнуо је час, за који је хрватски народ, а напосе усташки покрет знао, да ће једног дана куцнути. Тада се у току 12-дневног рата са Југославијом показала трулост и ненаравност те срамотне версајске творевине. Но тада се једнако тако показало како читав хрватски народ, као један човјек, стоји иза идеје НДХ, коју је развио Поглавник“.                                                          

Што се покоља у НДХ тиче, Тркља истиче улогу Мајке Србије у пријему избеглица:“Почетком јуна ( 1941, нап. В.Д. ) почели су покољи и народ је бежао главом без обзира. Једино уточиште била је Србија. Иако је и она била окупирана и поробљена, уточиште се тамо тражило и могло се наћи./.../ У почетку је то ишло лакше, јер се могло, а и окупатор је био сношљив. После је ишло све теже и теже, избеглице су се множиле, а окупатор постајао окрутнији, нарочито после уласка Русије у рат и почетка оружаних акција по Србији“.

        Србија је примила све које је могла.  

       

СУСРЕТИ СА ДРАЖОМ                                                          

Равногорски покрет настао је из свенародне тежње да се поведе борба за слободу. Још када је, 25. марта 1941, потписан Тројни пакт, такво је расположење владало у народу потомака кнеза Лазара. Тркља вели:“Овога пута Вука Бранковића није видео у једној личности, већ у групама и сталежима, другим речима, у водећим официрима и политичком кадру“. Тркља додаје:“Сви су били и после катастрофе за оправданост отпора. Тако су они били васпитавани, тако их је историјска прошлост учила, да ништа не дају непријатељу без крви, ни онда кад су свесни да се непријатељ не може одбити“.                                                      

Кад је из НДХ у јулу 1941. стигао на Равну Гору, Лазар Тркља бележи:“Помислио сам: није шала, сад сам у другом царству, царству слободних Срба, а не роб окупатора“.                      

Приликом сусрета са Дражом Михаиловићем, Тркља је записао његова размишљања:“Ја сам војник. Ја сам остао у шуми да се као југословенски војник борим за слободу отаџбине. Сада ми је циљ само да народ организујем, а устанак протигв окупатора доћи ће тек онда када општи услови на фронтовима то буду дозвољавали. Политичар нисам, нити се бавим политиком. Мој командант је краљ, а политика она коју води наша Влада у Лондону. Зато ми је стало да с њом дођем у везу. И ја сматрам да у Југославији није вођена народна политика, специјално у односу према сељаштву, и присталица сам, као човек, новог става, социјалнијег, у коме ће народ бити господар своје судбине“.

        Међутим, догађаји филмском брзином смењују један други. Иако је постојала стретегија чекања да се крене у обрачун са окупатором тек кад савезници предузму офанзиву, догађаји су наложили пуковнику ( касније ђенералу ) Михаиловићу да започне сукобе са Немцима. Тркља га је, у јесен 1941, питао зашто је пошао у рат против Трећег Рајха, али и зашто је дошло до сукоба са комунистима. Дража му је рекао:“Борба против окупатора морала је бити  јер је то народ хтео и да нисмо пошли, сав би народ отишао са комунистима, ми бисмо остали на цедилу. Борба са комунистима такође је морала. Све сам учинио да до те борбе не дође, али узалуд. На положајима према Немцима комунисти – партизани су били нелојални и наши су страдали. У позадини такође нелојалност, убијање и разоружавање наших људи“.

        Тиме је отворен још један фронт – фронт грађанског рата, од кога се Срби никад коначно нису опоравили.

       

БЕОГРАД

Још на почетку припрема за отпор окупатору, Тркља се нашао у Београду, на састанку странака и српских организација ( Народна одбрана, Српски културни клуб, Земљорадничка странка, Демократска странка, представници војске и Словенаца у главном краду Краљевине ). Циљ је био да се створи извесна стратегија у будућим данима:“Било је мишљења да се одмах отвори борба против комуниста, али је на крају потпуно усвојен предлог инжењера Јова Поповића који су земљорадници на свом састанку донели./.../ По сваку цену избећи унутрашњу братоубилачку борбу, што се углавном односило на комунисте“.

        Међутим, београдски одбор грађанских странака и угледних појединаца се, због несигурности, више није састајао.

        Тркља је, фалсификујући му пасош, успео да преко Бугарске и Турске, из Београда у Лондон пребаци др Милоша Секулића, свог страначког колегу, који је однео извештај СА Синода СПЦ о страдању Срба у НДХ.

        Било је и трагичних примера: угледни београдски Јевреји, браћа Албала, су били на путу да, преко Бугарске, побегну из окупираног Београда, али их је издао неки Теодоровић:„двадесетогодишњи пријатељ ове куће одједном је постао њен гробар“.

        Немци су држали Београд под чврстом контролом, и настојали да пропагандом Србе одвоје од савезничких сила, пре свега Енглеза. Нашли су оружје у напуштеном дипломатском представништву Велике Британије, и преко новина и радија дигли велику ларму против злоупотребе дипломатије и учешћа Лондона у обарању Тројног пакта. Почела су и хапшења београдских политичара, због чега Тркља мора да се склања из престонице:“Ја сам сматрао да сам и ја нека чивија у политици, да моја странка има довољно грехова пред окупатором, и донео сам дефинитивну одлуку да кидам из Београда“.

        Опет се враћа на Дражину територију. Прелази Колубарски срез, којим влада извесни „војвода каменички“, који не признаје ни Дражу, ни окупатора; а већ иза манастира Боговађе почиње „ничија земља“.

        На Равној гори среће Дражу на ручку код свештеника Милоша Јевтића, који слави славу:“Кажу да су се договорили са попом, позвао их је све на прву славу после ослобођења, и да му, у част слободе, запале кућу?! Српска посла“.                   

А у Брајићима, у оперативном штабу равногораца:“Права држава, држава у минијатури. Само је фалило министарство ослобођења Србије“.

       

ГРАЂАНСКИ РАТ У СРБИЈИ

        Тркља се суочио са трагедијом која се ваплотила у грађанском рату страхотних размера:“Када сам пролазио кроз Србију, изгледало је као у паклу. Није се знало ко кога убија. Недићевци, љотићевци, комунисти, војни четници, сви су се међусобно убијали и нико није имао савезнике. У народу страх и паника. Људи нису били сигурни да ће кад легну и осванути. Обично нису лежали код куће. По поноћи праштале су бомбе у појединим кућама. Не само то, него, као што рекох, људи у истој организацији убијали су међусобно своје сараднике, као што је горе наведени случај. Ето, то је разултат фамозног слова „З“. Оно је било створено да се неваљали Срби лише живота, а у пракси је најчешће лишавало живота најбоље синове народа. Оне који су неком сметали зато што су нешто радили. Српска посла, па ето ти“.

        Код извесних четника,  попут мајора Зарије Остојића, Тркља је изазивао неповерење јер је припадао покрету земљорадника, од којих су многи, као левичари, прешли на страну Тита и партизана. Али, идеолошка „скретања“ нису била чудна за то тегобно време, у коме се Срби, очито, нису снашли. Сам Тркља се чудио Драгиши Васићу:“Социјалиста, републиканац, широки демократа, а сада за династију и диктатуру“.

        После периода партизанско – четничке сарадње, долази до обрачуна два покрета отпора. У Теочину, нашао се Тркља међу 120 заробљених партизана:“Нас двојицу су стрпали у ову поворку заробљеника. Разговарали смо, не о нашем случају, већ о трагедији српства. У поворци омладина, старији људи, девојке, жене. Кад многих по главама и лицима видљиви знаци белега и батина“. Код Дражиног официра Палошевића затиче тројицу учитеља, заробљених само зато што учитељи ( већ по занимању их подозревају за симпатије према комунистима ):“Наша гаранција је била довољна да буду пуштени. Исто тако су олако могли бити лишени живота као што су пуштени. Рат је, револуција, борба против окупатора“.

        Путујући ка Ужицу, сазнаје како две учитељице, партизанке, шире панику, а паника је, вели неко у друштву, „један од великих савезника у борби“. Гојногорски сељаци Тркљу и његове сапутнике гледају с мржњом, јер мисле да, пошто су интелектуалци, припадају партизанима, због којих гину, пошто Немци стално покрећу казнене експедиције.

        Између Пожеге и Ужица крвави су трагови грађанског рата између четника и партизана. Многе жене су у црно завијене.                                                                                

Чудне сцене срећу га на путу – тако партизанског вођу опојава свештеник, уз комунистички говор комесара:“Чудна стварност две хетерогене идеологије и погледа на свет здружиле се да заједно отпрате човека на онај свет, а око њега живи се кољу“.

        У возу за Ужице мрак је потпун, и чује се шапат:“Један мали дечко певуши партизанску песму, а једна старија жена покрај мене шапуће:“Ово се не може трпети, боље да су Немци и црни ђаволи него они“.“                                                    У Ужицу су на власти партизани:“Тамо четницима нису дали привирити и суверенитет у вароши чували су као очи у глави“. Користили су ресурсе тамошње фабрике оружја, одбијајући да, по договору, дају наоружање и четницима, због чега је и дошло до сукоба. Тркља запажа:“Партизани су ту имали главни суд, где је платило главом више од 400 српских живота“.

ГЕОГРАФИЈА СТРАДАЊА: ПОЛИМЉЕ

        На путу кроз Рашку област ка Црној Гори, Тркља запажа да су италијански окупатори блажи према Србима од Немаца:“И заиста, Талијани су били према српском становништву Босне као Божија милост у поређењу са Немцима“.

        Нашавши се на територији Прибоја, Тркља уочава:“Српски и муслимански живаљ били су и овде два закрвљена табора. Тих дана Срби су славили велико славље. Пао је град Вишеград, који су четници више од два месеца опседали.“

        У прибојском крају, Тркља се нашао у бедној колиби која прокишњава, у којој је живела мајка с четворо деце:“Кроз ову фамилију гледамо нашу прошлост и садашњост. Пет стотина година гоњени смо у ова гола и гладна брда само да бисмо сачували своју националну индивидуалност и веру. Сада хоће да нам отму и ова брда и да нас побију. Опет овај сељак, го и бос, гладан и жедан, дочепао се пушке и  брани и себе и своју родну груду. Верујемо да ће је он, и само он, одбранити, и да ће овој деци осигурати бољи и удобнији живот од овога који је раван дивљим зверима у шуми“.

         

КА ЦРНОЈ ГОРИ

        У Пљевљима, под влашћу Италијана, ситуација је повољна за развој националног покрета. Велики број интелектуалаца ( Ристо Јеремић, Григорије Божовић, Стеван Мољевић ) раде на формирању равногорског покрета. Партизани, са своје стране, убијају тзв. „националне људе“ – убили су игумана манастира Милешеве, оца Нестора Тркуљу, и низ људи из Земљорадничке странке који нису пристали да пођу с њима.

        У Беранама, међу Васојевићима, ситуација је напета. Учествовали су у јулском устанку, добро су се држали, али су их ударили комунисти. У Подгорици је велики притисак Италијана. У Пиви, комунисти убијају великог националног радника, соколског вођу Чеду Милића, а црногорски сепаратисти, зеленаши, у Никшићу бившег бана Муја Сочицу. Италијани држе, баш у Никшићу, шездесет српских родољуба, а комунисти и зеленаши нападају и ликвидирају националисте  где год стигну.

        Људи с којима се састаје у Црној Гори кажу Тркљи:“Ми смо националисти за националну линију борбе, али је то моментално немогуће. Комунисти су овладали масом, они су се наметнули као вође ослободилачке борбе. Морамо прихватити и линију борбе са окупатором, јер није у етици Црногораца да се тога одричу. Морамо се моментално покорити тој стварности. Једино што ћемо настојати и настојимо да народ бира командно особље, али комунисти то одлучно одбијају“.

        А онда је грађански рат почео да руши све пред собом. Четници су се удружили са Италијанима да се боре против комуниста, који су се масовно обрачунавали са Црном Гором оданом Карађорђевићима и изворној себи. Тркља описује случај извесног професора Павића, који није могао да сарађује са окупатором по било ком основу, али је осуђивао злочине комуниста против свог народа. Борио се, не пристајући на четничку колаборацију, у партизанским редовима против Италијана. На крају, смучили су му се и четници и партизани:“Док се борба водила око Никшића, он се попео на једну стену и пола сата чекао да му окупаторски метак прекине паћенички физички и духовни живот“.

        Заиста, ова погибија је символ нашег грађанског рата: човек части, истински јунак, борац за слободу, свесно се излаже окупаторском метку да не би гледао узајамно истребљење свог, крваво идеолошки завађеног, народа, подељеног на четнике и партизане!

У ХЕРЦЕГОВИНИ

        Завичајна Херцеговина Тркљина прво се нашла на стравичном удару усташа, који су одмах кренули да кољу и убијају, бацајући своје комшије у јаме. Тркља, између осталих сведока, среће и Драгана Мандрапу, гостионичара из Мостара, који је преживео покољ Срба из села Зијемље, побијених у Мостару крајем 1941. Зато се дигла народне војска Срба, у којој, на почетку, није било подела; поготову  у крајевима попут мостарског, у коме није било више од 10-15% Срба. Сви су морали бити скупа, ако су хтели да одоле непријатељу. Усташе су сузбијене.                                                       

Тада се, међутим, дешава трагична четничко – партизанска подела, која води у нове сукобе и злочине. Јер, моги Срби су морали у партизане, да спасу голи живот:“Ја им говорим о борбама Срба, о српству и национализму, они уздишу и истичу: ми сада тражимо спаса само животима, партизани нам га дају и ми морамо тамо, а у души знамо шта смо и шта ћемо бити по ослобођењу“.                                          Комунисти су, маскирани у партизане, Србима нудили велику словенску Русију као наду и утеху.                        Тркља сведочи:“Као што су усташе, то јест Хрвати и муслимани, искористили окупатора, првенствено Немце, да у име усташке идеје, идеје верско – племенске експанзије и престижа над српством и православљем, униште српски народ и покатоличе га, тако исто комунисти су искористили морални утицај Русије код српског народа да му наметну другу идеју, идеју комунистичку, која га је у својој суштини хтела да лиши свих оних особина духовне и телесне природе које су га чиниле Србима. За рачун те идеје они ће, исто као и усташе, убијати, бацати у јаме, са паролом да ако српски народ неће да буде и мисли као и ми, мора да умре, осуђен је на смрт“.

        Комунисти су у Херцеговини спроводили суров терор, касније назван „лијева скретања“, да би, бар негде, имали упориште:“Протерани из Србије они су хтели по сваку цену да се одрже на територији Санџака, Црне Горе и Херцеговине. Зато су њихове бруталности биле много веће него у Србији“.

        Ужасне слике из љубомирског краја: партизански вођа Сава Ковачевић звани Мизера убија сељака Крсту Кашиковића тако што му чизмама смрска главу, а Петар Драпшин мрви лобању Обрада Томашевића кундаком.

ПРОЛАЗАК КРОЗ БОСНУ                                                                      

Када из Херцеговине треба да пође за Србију, Тркља одлази међу партизане на Борачко језеро да га пребаце у Босну. Каже да мора за Београд јер су му тамо жена и деца. Води га сељак који је преживео усташки покољ:“Био је то човек искиданих нерава и сваки шум узнемиравао га је и плашио“.                                                                          

Прешавши по мећави преко Бјелашнице и Игмана, стигао је до необичног штаба народне војске на Игману – нису били ни четници, ни партизани:“У њему је било доста избеглих из Сарајева, међу којима доста Јевреја, погдјекоји муслиман и католик левичарски оријентисан.“ Један каже Тркљи:“Око 30 Јевреја избеглих из града и неколико сељака су за партизане, а ми сви сељаци за четнике“. Ипак, Тркља је свестан у ком се правцу ствари развијају:“Наравно, и овде ће партизани довести јединице са стране, и довде ће допрети Црногорци, и разбити четнике“.

        Онда пролази кроз Сарајево, а у дневнику не заборавља да помене Марка Шакића, једног честитог Хрвата, среског начелника, који је „на десетине, а можда и стотине, српских живота спасао“.

        А  како је у граду? Тркља сведочи:“Чују се плотуни према Романији. Тамо око Пала воде се борбе између усташа и четника. Град је стварно у опсади са севера, истока  и делом југа. Једини пролаз пругом и друмом преко Коњица и долином Босне према Зеници. Тешко сам уздисао. Зар Сарајево, најлепши и најдражи град, не само Босне и Херцеговине, већ и Југославије, да постане место у којем нема места за Србе! Тешио сам се: док су српске планине око Сарајева живе, у Босни има Срба, Сарајево ће бити наше“.           У возу се обрео са усташама, које дрхте, јер Источну Босну држе четници:“Са задовољством сам посматрао улазак и излазак путника из мога купеа и слушао њихове разговоре, њихов страх од четника и бојазан да у сваком моменту воз не буде нападнут. Није требало упознавати путнике међусобно. Уместо упознавања било је:“Како је код вас?“ Свугде је одговор гласио само: четници напали ту, убили толико и толико. Четници и тамо где знам да нема Срба ни десет процената. Са задовољством констатујем: слободна и независна држава Хрватска, разорена од шаке обесправљених Срба, које је требало побити, покатоличити или протерати из ове „свете државе“. Публика баца прекоре на присутне хрватске официре како да не могу да угуше четничку акцију. Они се правдају да је то герилско ратовање, да су Срби на то спремни из сто разлога. Да је у питању и руски фронт, њиховим причама не би било мере“.

        Легитимише га једна жена, која га сумњичи, али нема доказа да је Србин, јер му презиме није на „ић“:“Ваљда помишља – зар и данас има Срба да се усуђују путовати Хрватском државном железницом, будући да су Срби и пси у држави с подједнаким правима“.

        Кад стигне до Земуна, песник Густав Крклец му помаже да се пребаци у Београд.

ПОСЛЕ ПОРАЗА УСТАНКА                                                   

Крајем 1941, Србија, вели Тркља, није више у „хаосу и револуционарном врењу“:“Окупатор са Недићевим оружаним снагама искористио је сукоб између партизана и четника Драже Михаиловића, сачекао је да се добро међусобно истуку, и онда са јаким снагама ударио и на једне и на друге, и овладао тереном“. 

        Тркља се поново среће са Дражом у таковском крају. Четници, који су донедавно били јаки у Западној Србији, сад морају у илегалу. На жалост, сматра Тркља, имају слаб смисао за организацију.

        Тркљин нови задатак је да пребаци радио – станицу четницима из Источне Босне, зарад везе са Дражом. Помоћ му указују људи из Недићевог колаборационистичког апарата.

        Приликом повратка у Босну, Тркља у Бајиној Башти затиче одред Љотићевих добровољаца, којима командује Хенрих Лаутнер, по оцу Немац, по мајци Словенац, који је 1938. стигао на Златибор, оженио се ћерком ужичког градоначелника Андрије Мирковића, прешао у православље и узео име Милош Војиновић. Војиновић је спасавао српске избеглице од усташког покоља на Дрини, у доба похода „Црне легије“ 1942. Погинуо је у борбама са четницима Филипа Ајдачића у Сечој Реци исте те године. У дневнику, Дражин обавештајац пише:“У Бајиној Башти био је Љотићев добровољачки одред. Истина, он је према босанској ствари био наклоњен, али непомирљиви непријатељ сваке акције која се везивала за Лондон и била антинемачка“.

        Тркља је тражио мајора Јездимира Дангића, четничког команданта у Источној Босни, који се у то време крио од немачке казнене експедиције. Лаутнер – Војиновић сазнао је да Тркља има радио – станицу, и он би био ухапшен, али га је спасао Недићев официр, Аца Јанковић, који Лаутнеру објашњава да је та станица потребна четницима у Источној Босни, ради везе Дангића са Бошком Тодоровићем, који је у то време био Дражин официр међу источнобосанским Србима.

        Тркља ће, тих дана, Дангића затећи у Србији, са Јанком Туфегџићем, Дражиним пропагандистом, унуком Јанка Веселиновића.                                                                       

НИКОЛА ТРКЉА О ЛАЗАРУ ТРКЉИ                           

Новинар Никола Тркља, син Лазаровог брата од стрица, Жарка, који је сачувао Лазарове рукописе, каже у свом предговору за „Откопану истину“:“Потресни ратни записи професора Лазара Тркље, секретара Земљорадничке странке, које је водио од пролећа 1941. па до јесени 1944. године сачували су од заборава хиљаде трагичних људских судбина. Лазарева ратна архива, која садржи више стотина густо куцаних страница текста, рукописа, спискова убијених, али и убица, наредби, одлука, политичких и војних процена ситуације на терену, представља једно потпуно ново и аутентично сведочење о збивањима у Другом светском рату.      

Ово драгоцено историјско штиво чувано је деценијама као највећа породична тајна, закопна у земљу у нади да једног дана изађе на видело и сведочи о голготи народној. Лазар Тркља био је члан Централног националног комитета, лични саветник Драже Михаиловића за источну Босну и председник Националног комитета за Херцеговину. Био је близак сарадник, али, како то каже Драгиша Васић, и лични пријатељ Драже Михаиловића, о чему сведоче њихови бројни сусрети и преписке током рата.                   Лазар је све записивао у бележницу, водио дневник, а када би му прилике допуштале, рукописе је, углавном ноћу, прекуцавао на писаћој машини. Дакле, ово нису мемоари и накнадна сећања на то како је било у рату, него потпуно аутентичне забелешке о ратним догађајима, биткама и страдању у Другом светском рату, којa до сада нису објављиванa.                                                                              

У дневнику описује збивања на Равној гори, сусрете са Дражом Михаиловићем, дуге ноћне расправе, странчарење Драгише Васића. Карактеристичан је један опис Равне горе у јесен 1941. године.                                                                         

Са Равне горе Лазар одлази на партизанску територију, у Ужичку републику, Пожегу и Ужице. Описује како политички комесар и свештеник држе опело у срцу Ужичке републике сахрањујући једног лидера Комунистичке партије „са потпуним црквеним обредом“.                                           

Притварали су га и четници и партизани. Бележи како италијанска војска преузима бродове и луке у Боки, износи прецизне податке о погинулима и стрељанима, о страшним злочинима усташа у Пребиловцима и другим херцеговачким местима.                                                                  

Лазар до детаља описује како се десио злочин у селу Пребиловци. Поименице наводи усташе које су водиле акцију, где су мучили, убијали и силовали, како су сељаке затворили, опљачкали, спровели у вагоне и одвели до јаме Шурманци, а потом и побили.                                       

Лично је разговарао и забележио сведочења преживелих Пребиловчана.                                                                    

Професор Тркља у својим списима објашњава узроке неслагања са Дражом Михаиловићем, тачније, с неким његовим одлукама, које он отворено критикује. После једне бурне расправе с Дражом на Колашинским пољима, Лазар одлази за Бугарску, а након обиласка терена и проласка кроз Србију, шаље веома оштро писмо, у којем таксативно наводи проблеме у четничкој организацији, злоупотребу наредбе о слову „З“, четничке злочине на терену, бахатости локалних команданата.

        „Када сам пролазио кроз Србију, изгледало је као у паклу. Није се знало ко кога убија. Недићевци, љотићевци, комунисти, војни четници, сви су се међусобно убијали и нико није имао савезнике. У народу страх и паника. Људи нису били сигурни да ће кад легну и осванути. Обично нису лежали код кућа. Ето, то је резултат фамозног слова ’З’. Оно је било створено да се неваљали Срби лише живота, а у пракси најчешће је лишавало живота најбоље синове народа. Оне који су неком сметали зато што су нешто радили. Српска посла, па ето ти.“                                                      

У ратним белешкама Лазар детаљно говори о злочинима комуниста, тзв. лијевим скретањима, како су после рата комунистички дисиденти назвали партизанска убиства бројних цивила у Херцеговини и Црној Гори крајем 1941. и почетком 1942. године. Наводи имена невиних људи, углавном угледних домаћина, али и осталих, које су партизани побили јер нису хтели да се прикључе њиховом покрету.                                                                                                     

Посебно је интересантан пример двојице сељака код Љубомира у Херцеговини, које су насред пута, без кривице или суда, зверски убили народни хероји Сава Ковачевић и Петар Драпшин.                                                                  

        У свом дневнику Лазар описује детаљно и четничке злочине у Фочи. Он се у овом граду затекао два дана после масакра над фочанским муслиманима.                                         

У ратним записима описани су догађаји у херцеговачким срезовима (Требињском, Билећком, Столачком, Гатачком, Невесињском, Љубињском), затим срезовима Ариљском, Шабачком, Нововарошком, Милешевском, Лозничком, Пљеваљском, Ваљевском, Подгоричком, Никшићком, Бококоторском, Барском, Цетињском, Даниловградском, Колашинском, као и на Романији, Мајевици, Хомољу и у Тимочкој крајини…       

Лазарева лична архива више од 70 година била je ван домашаја јавности, а 50 година закопана у земљу. Озна ју је тражила више пута, три пута је ископавана и премештана, а делом је страдала од влаге.                                                       

Кад је Лазар отишао из родне Билеће, његова сестра Мара и брат од стрица Жарко, кришом су склонили документа. Пронашли су некакву италијанску канту од масти и папире у њу потрпали, затворили и закопали. Кад је дошла партизанска власт и конфискација имовине породице Тркља, Лазареве архиве није било.                                                      

Нико је није ни помињао. Озна је сумњала, али није била сигурна да укућани знају где се она налази. Жарко Тркља, страхујући да ће бити пронађена, три пута ју је премештао. Током деценија скривања документација је оштећена. Ипак, највећи део је сачуван да сведочи о најстрашнијим догађајима, трагедији народа, страдању и злочинима у Другом светском рату.                                                  

Лазарева архива је скривана и чувана као највећа породична тајна, а у целој фамилији само њих двоје, Жарко и Мара, знали су да је сачувана и где се налази.                      

Уочи распада социјалистичке Југославије и пада комунизма у Херцеговини, документација професора Лазара Тркље изнета је на светлост дана. Жарко је једногa дана свом сину (потписнику ових редова), по завршетку студија, тутнуо у руке гомилу папира уз речи: „Ево ти ово, па види шта ћеш с тим.“

        Све у свему, књига ратних записа Лазара Тркље неопходна је лектира за сваког ко хоће да разуме трагедију Срба у Другом светском рату, али и после њега.

 

Др Владимир Димитријевић

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Број прегледа чланака
1632322

Новe књигe за преузимање - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Шта се згоди кад се ЏЕНДЕР роди
- политички ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ као нови БОЉШЕВИЗАМ

 Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga

КЛОВНОКРАТИЈА

Србија за владе Александра Вучића
Др Зоран Чворовић
Др Владимир Димитријевић

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

ДА СЕ ЗНА

Повереник за заштиту
равноправности против
слободе мишљења и изражавања

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Мала књига велике мржње
РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ

Преузмите комплетну књигу (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ
Православље и папизам на крају историје

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША
Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ШКОЛОКАУСТ
Како разарају наше образовање

 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

СВЕТОСАВЉЕ И СРБОЦИД

Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА 
ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 

Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
КОМЕ ЋЕ „БЛАЖЕНИ АЛОЗИЈЕ” БИТИ КРСНА СЛАВА?


Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Записи пропалог песника


Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТОСАВЉЕ И ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

ТЕХНОЛОГИЈА ИЛИ ТЕОЛОГИЈА

Издавач

Лио, Горњи Милановац, 2009.

Преузми комплетну књигу: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

ОКЛЕВЕТАНИ СВЕТАЦ
(Владика Николај и србофобија)

Издато: 2007.

Место: Горњи Милановац

Издавач: ЛИО, Горњи Милановац

Преузми комплетну књигу: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ТАЈНА ОЧИНСТВА
(Трпеза Господња кроз векове и данас)

Издавач
Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

ХЛЕБ НЕБЕСНИ И ЧАША ЖИВОТА
(Свети Николај Охридски и Жички и Преподобни Јустин Ћелијски о Светој Литургији и Причешћу)

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

ЈАГЊЕ И ЗМИЈА
(Православље и неогностичка психологија)

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Литургијска реформа и криза римокатолицизма

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

ПУТ ЗА НИГДИНУ
РОКМУЗИКА И ДОБА НИХИЛИЗМА

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

РЕЧ НА РЕЧ
(одговор Еп. Атанасију)

Преузми комплетну књигу: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

ДОЂИ И ВИДИ
(Иконостас и светиња олтара у православном Предању)

издавач:Лио, Горњи Милановац, 2008.

Преузми комплетну књигу: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ко је на мрежи: 177 гостију и нема пријављених чланова

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА