Христос воскресе! ,Христос воскресе! ,
Желећи свако добро од Господа шаљем, васкршње утехе ради, одломке из писама Царице мученице Александре, супруге Светога цара Николаја, која је последња своја два Васкрса на земљи провела у заточењу, да би се, скупа са супругом, сином и ћеркама винула у Небески Јерусалим у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године. Нека нам Васкрсли Господ помогне да останемо на путу ка Небеској Отаџбини нашој.
Ускоро ће пролеће и у срцу је радост. Крсни пут, а затим - Христос воскресе! Има скоро годину дана како се растадосмо, али шта је време? Ништа. Живот је - сујета, сви се припремамо за Царство Небеско. Све човеку могу узети, али душу нико не може, мада ђаво прати на сваком кораку, лукави, но ми смо дужни да се храбро боримо против њега: он боље од нас познаје наше слабости и њима се служи. Наше је дело, међутим, да будемо на стражи, да не спавамо, него да војујемо. Сав живот јс - борба, иначе не би било подвига и награде. Сва су искушења, Богом послата, допуштена - да би нас привела бољем; свуда видиш руку Његову. Људи ти чине зло. Прими то без роптања:
Он ће ти послати ангела - чувара, утешитеља Свога. Никад ми нисмо сами, ту је Он - Свудаприсутни - Свезнајући, Он - љубав сама. Како да Му не верујемо! Сунце јарко сија, мада свет греши, мада царују тама и зло, али сунце сија; само треба очи отворити, двери душе држати отворенима, да бисмо зраке тога сунца примили. Ми Га волимо, дете моје, и знамо да тако и треба. Само још претрпи, душице, и проћи ће страдања ова, а ми ћемо заборавити муке, и за све ћемо после благодарити. Ово је велика школа. Господе, помози он има који љубав Божију не пуштају у сурова срца, који све виде у лошем светлу и не труде се да схвате како ће све то проћи; не може друкчије - Спаситељ је дошао, дао нам пример. Ко иде Његовим путем, путем љубави и страдања, схвата сву величину Царства Божијег. - Не, ми морамо схватити да је Бог изнад свега и да Он жели да нас кроз страдања Себи приближи. Волите Га више и силније од свих и од свега.(2. март 1918. године)
Иде нам Он, Цар славе, поклонимо се Крсту Његовоме и са Њим понесимо тежину Крста. Зар не осећамо помоћ Његову, потпору у ношењу Крста? Он ће устати ускоро, ускоро, и сабраће своје око Себе, и спасиће Отаџбину, јарким сунцем ће је обасјати. Невидљиво, Његова рука твој Крст придржава, од Њега снаге треба тражити; НАШИ КРСТОВИ САМО СУ СЕНКА ЊЕГОВОГ. Он је штедар и милостив. Како да ти пренесем оно чиме је обасјана моја душа? Непојамном, необјаснивом радошћу - не могу да објасним, само хвалим, благодарим и молим се. Душа моја и дух Богу припадају. Ја осећам ону радост коју осећам после Причешћа или крај светих икона. Како, Боже, да Ти заблагодарим? Ја сам недостојна такве милости! Душа ликује, осећа долазак Жениха: стиже Он, ускоро ћемо Га славити и певати:
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! (20. марта 1918. године).
