Борба за право на Васкрс у Србији (Др Зоран Чворовић, др Владимир Димитријевић)

АПОЛОГИЈА ВЕРЕ И ПРАВА

О ЧЕМУ ГОВОРИМО?

За време цара Диоклецијана настало је сурово гоњење хришћана. Хиљаде хришћана пострадали су за веру у Христа. У томе времену императорским декретом хришћанима су били забрањени молитвени скупови. Године 304. у селу Абитини, Северна Африка, једног недељног дана, хришћани – људи, жене, старци и деца, били су за време богослужења изненађени императорским војницима. Сви су били ухапшени и отерани на челу са својим свештеником Сатурнином у Картагену. Приликом ислеђивања судија је запитао Сатурнина:

„Да ли је тачно, да си ти, насупрот императоровој заповести, окупио људе на богослужење?“

– Да! – одговорио је свештеник. – Ми изводимо наше богослужење у апсолутном реду и миру.

– Али зашто нарушавате наређења? – запитао је судија поново.

– Јер ми не смемо да изоставимо недељно богослужење – тако нас учи и тако нам наређује наш закон!

За овај смели одговор, храбри свештеник је био подвргнут жестоким мучењима.

Приступили су испитивању и осталих затвореника. Устао је чтец Емерит и гласно исповедио:

– Ја сам крив за све! У моме дому је био богослужбени састанак.

– А зашто си то дозволио? – запитао је судија.

– Због тога што су они моја браћа, зато их ја не могу да спречим и због тога што ми, хришћани, не можемо без недељног богослужења!

Исто то признало је и осталих 49 хришћана. Примили су, због тога, мученички венац.(1)

ШТА СЕ ДЕСИЛО?

Када је, у претпоследњој седмици Великог поста 2020. године, постало јасно да ће врх државе Србије, предвођен председником Вучићем, наложити строге карантинске мере од четвртка у 17 часова до Великог понедељка у 5 часова, патријарху српском г. Иринеју обратила се група српских интелектуалаца, молећи га да се избори за право верника да присуствују Литургији на највећи хришћански празник – Васкрс. Између осталог, речено је:“Приносећи Вам ову молбу, пре свега имамо у виду Господњу заповест о Светој Тајни Евхаристије – ово чините за мој спомен (Лк. 22, 19), знајући према речима Св. Апостола, да се Света Евхаристија служи и служиће се до самог другог доласка Христовог (1. Кор. 11, 26), али и свесни да је учешће верног народа (лаоса) на Светој Литургији неопходно, јер речју Св. Јована Златоустог „не приноси само један свештеник благодарење, већ и сав народ.“ Истовремено, Ваша светости, молимо Вас, да државне власти упозорите да би према чл. 202. Устава Републике Србије свако ограничење слободе вероисповести било противуставно, пошто у условима ванредног стања слобода вероисповести ујемчена чл. 43. Устава има карактер апсолутног права. Упозорите државне власти да у условима ванредног стања не смеју злоупотребити ст. 4. чл. 43. Устава Републике Србије, који предвиђа да се изузетно законом могу прописати извесна ограничења слободе вероисповести. Ни тада се, сходно чл. 18. Устава, не сме утицати на суштину зајемченог права, тако што би се православни верници потпуно лишили права учешћа на богослужењу, а то се према чл. 202. Устава посебно не може учинити уредбама са законском снагом, које се доносе током ванредног стања.“(2)

Писмо је наишло на лепу пажњу домаће и стране православне јавности.

АКО САД ПОПУСТИМО

Са своје седнице, одржане 13. априла текуће године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве се обратио државном врху Републике Србије са предлогом и молбом да у погледу забране кретања услед пандемије вируса корона одобри прекид забране кретања на Васкрс, од пет до десет часова, како би православни хришћани који нису у изолацији и самоизолацији могли да узму учешћа на јутрењу и Литургији на свој највећи празник.

Председник Вучић је, одмах после тога, у телефонском разговору са патријархом Иринејем, рекао да разуме захтев Синода, али да, због епидемиолошке ситуације, не може да одобри прекид забране кретања за Васкрс, иако је власницима кућних љубимаца довољено да их изводе у шетњу недељом од 8 до 10 часова.

Многи српски интелектуалци су најавили да ће, упркос свему, ићи на недељну Литургију, не из пркоса, него управо зато што сматрају да је присуство васкршњој Литургији насушна потреба православне вере. Тако млади историчар, Немања Девић, каже:“Јер да се не заваравамо: какви будемо за Васкрс, такви ћемо бити у читавом свом веку. Ретки су тако симболични дани у животу једног човека. Јуче смо из свег гласа викали да не дамо светиње (подразумевајући, изгледа, под тим само да не дамо Острог Милу), а данас смо подвили реп кад је стигао декрет из комитета да седимо кући. Обећаше нам још по сто евра, да се почастимо. Да купимо јаја, фарбу и сличице и да испечемо свињче, таман тако како они и доживљавају празник Васкрсења! А сутра ће нам тако рећи да седимо и кад буду поклањали Пећ, Дечане и Грачаницу. И бојим се, послушаћемо.“(3)

Због тога је присуство васкршњој Литургији наша мера и провера. Нека нам Васкрсли Христос помогне да Га се не одрекнемо, ни као појединци, ни као народ. Јер, како рече ранохришћански мученик, ми не можемо без васкршњег богослужења.

ДА РАСУЂУЈЕМО

Једно од питања које се постављало у дане Великог поста, и код нас и у православном свету, било је питање оних архијереја који су покушавали да убеде вернике да нема потребе да долазе на службе у храмове, него да треба да се моле код куће по узору на Свету Марију Египатску ( мада, како рече један руски свештеник, Марија Египатска није бежала у пустињу од грипа по наређењу државних власти, него је отишла, вођена Духом Светим, да се каје и подвизава). Свето Предање је јасно: треба слушати јерархију, али постоје ситуације када се савест буни и не мири са несветопредањским ставовима појединаца – рецимо, ако неко од јерархије слуша сумњиву струку, која је, у Србији под влашћу Врховног Хигијеничара Антиваскрсовца, прво говорила о корони као „најсмешнијем вирусу на свету“, а онда почела да људе баца у кућни затвор и забрањује им да иду у храм на Васкрс. Зато нам треба расуђивања.

КРИВ ЈЕ КО КАШЉЕ

И то нарочито у доба о коме књижевник и издавач Светислав Пушоњић јасно каже:“Глобалисти су разрадили психолошке технике да стално тињајуће незадовољство, чијег су постојања добро свесни, обликују на жељени начин и преусмере га не само далеко од себе, него баш ка онима који би евентуално могли да их разобличе и угрозе. Уместо да то незадовољство удари по онима који „ванредно стање“ користе као параван за инсталирање низа тоталитарних образаца, оно удара по тобож „неодговорнима“, који ето ометају надлежне да се боре „за добро свију нас“. Кад глобални поредак у догледно време буде комплетиран, кад сви аспекти живота буду стављени под апсолутну контролу, вероватно можемо очекивати што и 1945. – када је комшија потказивао комшију, рођак рођака, пријатељ пријатеља, чим је тек устоличена комунистичка власт огласила борбу против „ненародних елемената“ и „непријатеља напретка“. Многи људи су тада губили главе или заглављивали на дугогодишње робије због безначајних ствари, на пример зато што су сипали тањир чорбе неком четнику током рата или му дали пар вунених чарапа, о чему нове власти вероватно не би сазнале ништа да комшилук није био пун ревносника који су трчали да их о томе известе. Некад сам се чудио причама старијих људи који су сведочили о том страшном времену и с неверицом дочекивао чињеницу да неко може бити толико плаховит и неразуман да на такав начин упропаштава људе око себе, чак и најближе комшије или сроднике. После низа бизарних искустава током овог такозваног „ванредног стања“, томе се више не чудим. Лакоћа с којом је пензионер или човек без маске постао друштвена опасност, с којом је причешћивање из једне кашичице преко ноћи постало непријатељски чин против народа и државе, с којом се озваничио вечерњи аплауз сопственој празноглавости и понижењу, указује да се методе и облици понашања из периода раног комунизма поново враћају у моду, само у далеко савршенијем и непрозирнијем облику.“(4)

Дакле, да расуђујемо: може ли нам се наметнути одлука која није у складу са Светим Предањем и хришћанском савешћу?

САБОРНОСТ НИЈЕ У КОЛИЧИНИ, НЕГО У КАКВОТИ

Потписници ових редова су, у младости, еклисиологију учили, између осталих, од јеромонаха ( касније епископа ) Атанасија Јевтића. Јеромонах Атанасије је у свом огледу „Верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ писао овако:“Пуноћа благодатног живота Цркве, који у себи носи светост Духа Божјег живећег у њој, јесте носилац и чувар и тумач истине Откривења. У самој ствари, као што су у глави Цркве - Христу, истина и живот јединосуштни (Јн. 14,6), тако и у телу Његовом - Цркви, истина и живот чине једно биће Цркве. Нема благодатног, божанског, светог живота у Цркви без божанске истине, истините вере; али, исто тако, нема праве истине, праве вере, без благодатног, светог живота у Цркви. Зато с правом вели Св. Златоуст: Црква - то је вера и живот, -права вера и прави живот. Та пуноћа богооткривене вере и пуноћа благодатног живота у Духу Светом и јесте оно што Цркву чини васељенском, католичном, саборном. Црква је католична, саборна, зато што је пуноћа вере, тј. истине и живота Христова. Стога Св. оци говоре да саборност Цркве није у њеној бројности и количини, него пре свега у пуноћи богопредане вере која у себи садржи истину и живот. Црква се, вели Св. Кирил Јерусалимски, назива саборном (catholiki) стога што без икаквог недостатка предаје све догмате. А Св. Максим Исповедник изричито каже: "Христос Господ назива васељенском црквом право и спасоносно исповедање вере". Саборност, католичност, васељенскост Цркве није, дакле, нешто спољашње, бројно, "квантитативно", него унутрашње, онтолошко, као благодатна пуноћа и Јединство богопредане вере и живота. Та католичка, саборна пуноћа Цркве не може бити ухваћена сва у појмове и категорије разума и логике људске, као што не може било која ствар и истина божанска. Зато је Црква предмет вере, и ми и њу убрајамо у првих десет чланова символа вере за које говоримо: Верујем... (а не „исповедам“,или "чекам"), а то значи да Цркву убрајамо у божанске тајне, заједно са Господом Богом, чиме посведочавамо божанственост и светост Цркве, потврђујемо њену богочовечанску природу. Отуда наша вера у Цркву датира још из апостолског времена (види најстарије символе: јерусалимски, александријски, антиохијски, кипарски). При томе, та вера у Цркву, није просто вера у њено постојање, него вера у Цркву као божанску, Богочовекову тајну (ср. Еф. 5, 32 и 3, 4), јер, по речима Св. Григорија Богослова, "није исто веровати у што и веровати чему, јер верујемо само у нешто божанско, а веровати се може и сваком (и човечанском) делу".

Из свега до сада реченог произилази да не може бити дат никакав „формални критеријум“ непогрешивости Цркве, какав, на пример, постоји у папизму римокатолика. Када неко приписује Православној цркви „формалистички ауторитет“, или изједначује православну саборност, тј. васељенске саборе, са „римским понтифексом“, онда је то или основно непознавање православног духа саборности Цркве, или пак свесна и злонамерна клевета.“(5)

Зато православни немају ни „макропапу“, као римокатолици, ни микропапе, у виду појединих архијереја који своје маловерје правдају лажном теологијом и беже од исповедања Васкрслог Христа у поклоњење идолу Хигије, паганске богиње здравља.

Пилатовско прање руку никад није било православна хигијена, зар не?

САБОРИ И ИСТИНА

Па и сами васељенски сабори, учио нас је јеромонах Атанасије, нису имали већински метод доласка до Истине: “Што се тиче самих васељенских сабора, Православље зна и осећа да су они дело саборности Цркве у Духу Светом, о чему смо напред говорили; дакле - сабори су од саборности, а не обратно. Ми до сада знамо за седам св. васељенских сабора, и признајемо их за васељенске зато што их је Црква признала и усвојила. Њихов је критеријум, дакле опет Црква. Рационалистички богослови ће рећи да је то само "вербализам" и "фраза", међутим за нас Православна црква није фраза, него "велика тајна" (Еф. 5,35) и мистичко тело Христово, по речима горостасног еклисиолога Павла, апостола народа. А његове свете речи, како каже Св. Златоуст, божански су неограничене, и ма шта ти говорио, ништа нећеш објаснити."' Јер шта су у ствари васељенски сабори? Ако би и хтели дати њихову формалну дефиницију, тј. које све услове треба да испуни један сабор да би био васељенски, могло би се десити да опет не добијемо сигурно мерило њих самих. Може један сабор да испуни формалне услове, па да опет не буде признат од Цркве за васељенски; као што, опет, други сабор и без извесних формалних услова може од Цркве бити признат за васељенски. Јер "Црква Православна, по речима Св. Максима Исповедника, признаје за истините и свете оне саборе, који показаше да су њени истинити догмати истинити". Другим речима, ако сабор у себи и собом одражава и изражава пуноћу опита Цркве, пуноћу саборне, католичке, васељенске вере и живота, онда је он васељенски, како у време његовог одржавања тако и после заседања. Такав сабор ће бити признат и усвојен од Цркве. Уколико пак један сабор не изражава опит Цркве, он самим тим престаје бити васељенски, католички, саборни, како у време одржавања тако и касније, и зато неће бити усвојен од Цркве, макар и испуњавао формалне услове "сабора".“(5)

Само Дух Свети је непогрешив – он је, по речи Светог владике Николаја, „папа“ у Православној Цркви Господњој. Ко прима Духа, духоносан је; а духоносан нас води ка Царству Оца и Сина и Светога Духа.

САБОРНОСТ И САБОРИ

Није саборност од сабора, него су сабори изрази саборности, учио нас је јеромонах Атанасије:“Узмимо за пример ово: да ли Црква верује у једносушност Оца и Сина зато што су тако решила два сабора, или су ти сабори признати зато што су се показали сагласни са унутрашњим животом цркве? Јасно је, да је због овог другог. Само правилност догмата даје вредност саборима", тврди св. Максим Исповедник. "Саборе, вели исти св. отац, санкционише побожна вера". А св. Атанасије Велики, говорећи о I васељенеком сабору каже: "Оци сабора нису признавали себи право чинити суд над вером, већ су само исповедали оно у шта су свагда веровали, и проглашавали учење апостолско". Оци пак Сардикијског сабора, писали су у својој посланици: "У шта смо ми свагда веровали, у то се уверавамо и сада; зато што опит оправдава и потврђује оно што је сваки ушима чуо". - Треба ли, после овога, да подсетимо на то да православни дух васељенске саборности није ништа друго него наставак апостолске саборности, изражене на Апостолском сабору: ''Нађе за добро Дух Свети и ми" (Д. Ап. 15,28). Прво Дух Свети па онда ми, ми утолико уколико допуштамо Духу Светоме да дела кроз нас. У овој богооткривеној формули садржи се сав метод богочовечанске делатности Православне цркве, који је она наследила од св. апостола и остваривала у њиховом духу кроз векове до данас.“(5)

Заиста – прво Дух Свети, па онда ми.

Да ли је неко молитвено упитао Духа Светога колико је Богу у Тројици угодно да се, по наређењу безбожне државе, не слави васкрсење Христово у присуству народа Божјег?

Да ли се неко, од лажних мудраца одевених у духовну власт, упитао – шта је права истина о вирусу. И зашто вођа тзв „струке“ безбожника, др Кон, каже да вирус аутоматски слаби после Васкрса, на који нам је забрањено да идемо у цркву? Живимо у доба чудног вируса, који, како тзв. „струка“ у служби пандемије тврди, сасвим иронично, не делује од пет изјутра до пет увече, кад се масе тискају у продавницама и апотекама, а почиње да делује тек од пет увече до пет изјутра, кад су сви у кући. Такође, овај вирус не делује на власнике кућних љубимаца који шетају недељом од осам до десет изјутра, али се опасно шири преко православних верника, који би недељом требало да иду на Свету Литургију. Није него!

КВАНТИТЕТ И КВАЛИТЕТ

По оцу Атанасију, Истина је Истина чак и ако иза себе нема квантитет:“После овога јасно је да у Православној цркви мерило ортодоксије није квантитативно мерило, што потврђује и историја Цркве и носиоци православне вере - Свети оци. Но и поред тога, некима се чини да познате у догматици речи учитеља Цркве Викентија Леринског о свеопштости, древности и сагласности у вери, говоре баш о таквом квантитативном мерилу. Међутим, за нас православне, те речи су само сведочанство верности Св. предању Цркве. Када не би постојала Православна црква, онда би можда истицање самог правила Викентија Леринског заиста било непоуздано мерило. Али, не одричући поменутог учитеља Цркве, не своди се Црква на његове речи и метод. Јер, ми знамо из историје Цркве, да права вера, Црква правоверних, често није била у већини у односу на јеретике. "Мало стадо" Христово, по речима Георгија Флоровског, бивало је у историји, и сигурно ће још бити у апокалиптичкој будућности, заиста у мањини и потискивано у "пустињу". Али то не значи да је истина била на страни оне јеретичке већине. Самоочевидна у Цркви истина не зависи од количине, од "саборности" у лажном, демократском смислу те речи. Зар је у време пред Никејски сабор истина била на страни великог скупа аријанствујућих епископа, или на страни ђакона Атанасија Александријског? Или пак, после сабора, Цркву је такорећи представљао сам св. Атанасије Велики. Неколико векова касније, Свети Максим Исповедник такође је био у мањини; па нешто касније Свети Јован Дамаскин; и још касније Свети Марко Ефески.“

То јест, у појединим тренуцима црквене историје један човек и његова савест носили су сведочење црквене пуноте.

Савест укрепљена Светим Писмом и Предањем позива нас у храм на Васкрс.

НАРОД БОЖЈИ ЧУВА ВЕРУ

Учио нас је, баш он, јеромонах Атанасије, да епископат није једини чувар вере, него је, како смо увек знали, цео народ тај који чува веру једном предану светима, по речи Писма:“Исто тако, нетачно је и схватање оних који сматрају да у Цркви само јерархија, и то само у степену епископа, има непогрешивост, или „монопол црквености“. Ниједном епископу сам тај чин не обезмеђује ортодоксију, то ми знамо из историје Цркве. Али, пошто су још свети апостоли одлучили да саборну истину Цркве изражавају сабором епископа (ср. Д.Ап. 15,6), то је онда постало наслеђе Цркве, јер Црква мора на неки начин изажавати себе. Ти сабори Цркве, понављамо, долазе од саборне природе саме Цркве; сабори су од саборности, а не обратно. Уз то још зна се, да су учесници тих сабора били многи светитељи Божји. Треба се сетити да су међу тим епископима били и такви епископи као што су: св. Николај Мирликијски, св. Атанасије Александријски, св. Спиридон Чудотворац и други. Уосталом, ми знамо и примере када нису само епископи били носиоци православља (св. Максим Исповедник, св. Дамаскин, св. Теодор Студит). Није ли, како скоро напомиње грчки богослов Трембела, црквени народ у време императора Ираклија, имајући на челу два монаха - Софронија и Максима - свргнуо и анатемисао васељенског патријарха и римског папу. У време пак Флорентинског сабора тај исти православни народ срушио је унију, имајући за руководство једног епископа - св. Марка Ефеског. Није, дакле, епископ "монополисао црквеност", него, да се послужимо речима православног светоотачког богослова - Хомјакова: "Црква је право формулисања своје вере предала својим старешинама епископског чина, задржавши, ипак, за себе право да провери формулу, коју они усвајају“. Зато је, вели он на другом месту, "сва Црква примала или одбацивала одредбе сабора, с обзиром на то да ли су те одредбе сагласне или противне њеној вери и њеном предању, и давала назив васељенски само оним саборима, чије је одлуке признавала за израз своје унутрашње мисли. На тај је начин сабор васељенски постајао глас Цркве"/.../“(5)

Дакле, јеромонах Атанасије нас је учио да саборност није у бројању и пребројавању, него у Истини. Јер, да је у бројању, онда би јеретички сабори били у праву – највећи такав у првом миленијуму Цркве одржали су иконоломци, и на њему је учествовало преко шесто иконоломачких владика. „Бој не бије број, него Бог и сој“, каже народ.

А православни народ наш жели у своје храмове на васкршњу Литургију.

КАКО НЕГОВАТИ САБОРНОСТ?

Јеромонах Атанасије је говорио о неговању саборности (у интервјуу „Пролеће је бурно и ветровито“): „Према томе, треба се борити за живу, облагодаћену саборност. Не само чекати шта ће један „сабор" свеједно који, да „одлучи", јер свака саборска одлука у Православној Цркви подлеже саборној рецепцији, животном усвајању од целог тела Цркве, како су то рекли Источни Патријарси (у својој познатој Посланици из 1844.г.). Или како то вели Св. Василије Велики: „Распоређења и уредбе у Цркви доносе епископи, али оне бивају потврђиване од народа" (Писмо 230).

Ми смо обавезни да саборност Цркве негујемо, изграђујемо, боримо се за њу, као чланови једне исте „породице Јединороднога међу многом браћом", како Свети Златоуст назива Православну Цркву. Није лако очувати и неговати саборни однос између чланова Цркве. То је стални задатак нашег хришћанског, православног, црквеног позива, а он се састоји у томе да сви складно повезани међусобно, узајамно помагани, чинимо све од себе да сво Тело Цркве Христове расте и узраста: „На изграђивање себе у љубави" (Еф.4, 11-16).

Да се то код нас заиста осећа, да нам дакле није туђе или недостижно, навешћу само пример једног нашег, још данас активног Епископа, који је рекао својим свештеницима: „Ви сте криви што ми овако радимо; што нам нисте говорили, што нас нисте у лице критиковали; не можемо ни ми све знати; Црква је свију нас, а не само нас владика".

Тачно је и то да какав је народ, такво му је и свештенство, такви су му и епископи, и обратно. То значи да је све у Цркви органски повезано, и да је дуг свих нас и свакога једнак: за општу Кућу, за заједнички Дом Очев свих нас као деце Божје.“(5)

Очев Дом не припада само клирицима, него и народу: било нам је јасно од самог почетка пребивања у Цркви.

У Очев Дом на Васкрс!

ЦРКВА ПРИПАДА СВЕМУ НАРОДУ ГОСПОДЊЕМ

Отац Атансије нас је очински учио, у свом „Еклисиолошком подсетнику о Америчком расколу“, да лаици морају имати право на учешће у животу Цркве, да би се тиме избегле замке расколничких тенденција:“Треба признати да у самој тој тежњи цр-квеног народа, па и његових тела, за активним учешћем у животу и раду своје Цркве, очувана је једна изразито православна истина: да је Црква Божија Црква свег народа, свих верујућих у Христа, и да црквени народ има темељну, неодузимљиву улогу у бићу и делању своје Цркве. То је у православној црквеној традицији одувек био безусловни услов сваког правог, истински православног и саборног живота и рада, организације и управљања у Цркви.

Према Еклисиологији Апостола Павла и свих Светих Отаца: Црква је Тело (живи организам) и зато има свој поредак, али је то првенствено животно-органски, тј. канонски поредак (већ према Гал. 6, 16 и 1 Кор. 14, 40: "све да вам буде благообразно и по поретку"). Из таквог поимања бића, организма (= из којег организма даље извире и организација) Цркве произилази сав литургијска-канонски (коме даље служи сав црквено-правни) поредак Цркве, по којем Цркву сачињавају Епископ-клир-народ (како стално говоримо, и то још разрађеније, у Великој јектенији: "За преосвећеног Епископа, часно свештенство и ђаконство, за сав клир и народ"), где је очигледно да Епископ није клирик, него глава организма Цркве (а познато је да нити има главе без тела ни тела без главе, осим код мртвог исеченог леша).

Ово значи да су сви и све у Цркви међусобно повезани и условљени, зато што је Црква организам и што је тај организам структуриран, благодатно јерархијски организован. Зато је рекао Св. Кирил Александријски, у свом 1. канону: "Свака од црквених ствари, када се правилно чини по добром канонском поретку, не причињава нам никакав неред, и ослобађа нас од било какве погрде, и доноси нам похвале од здравомислећих људи". А његов велики претходник, Св. Дионисије Велики (Архиепископ Александријски из 3. века) рекао је управо против раздора, сукоба и раскола у Цркви следеће: "Човек треба радије да претрпи свако друго зло само да не поцепа Цркву Божију; и славније је оно мучеништво које човек претрпи да не би поцепао Цркву, него мучеништво које претрпи да не принесе жртву идолима. Јер оно прво мучеништво веће је од овога: овде се страда за једну (своју) душу, а тамо се страда за корист целе Цркве" (Писмо Еп. Новату).

Но раскол у Цркви обично не чини народ, него га најчешће стварају управо свештеници или Епископи. И то не само онда када поведу један део своје пастве у отцепљење од остале Цркве, него и онда када се не понашају саборно, када заборављају да и Епископи нису изнад Цркве (или пароси изнад парохије), или сами уместо целе Цркве, него увек унутар Цркве и са Црквом, "у љубави са свима светима", како вели Апостол Павле (Еф. 3, 18), подразумевајући под "светима" све верне, тј. целину Цркве. На ову целовитост (-католичанскост) Цркве увек су се обазирали, поштовали је и од ње зависили сви Сабори Цркве: Архијерејски, Помесни и Васељенски, који су увек били не изнад и не уместо Цркве, него увек унутар Цркве, увек подлежући познатој свецрквеној рецепцији својих саборских одлука, тј. њиховом усвајању и прихватању од свег живог и одговорног организма Цркве Божије.“(5)

Ако све ово знамо ( а знамо, и верујемо да је тако од Господа благословено ) онда они који кукавичлук маскирају причом о „струци“, „здрављу“, „хигијени“ и „Марији Египатској“ немају право да нас спречавају да присуствујемо Светој Литургији. Јер, како је сведочио велики Жарко Видовић:“Говорим о томе зашто је Литургија највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода, епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, ниси сваки дан Личност, али кад ти се то догоди ти то памтиш. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, а ако си Личност, немој да се уобразиш, то није твоја творевина. Зато је потребно да се схвати Седам васељенских сабора. Личност је основна тема сваког од тих Сабора, и док ми то не схватимо ми нећемо бити у стању да вршимо мисију, црквеност, нити ћемо смети да се назовемо Црквом.“(6)

Васкршња Литургија – наш ауторитет и наша нада!

Ако је тако кад је у питању став појединих јерараха, како православни да се односе према незаконитим наредбама државе?

ХРИШЋАНСТВО И ВЛАСТ: ПИТАЊА САВЕСТИ

Наш хришћански мислилац, др Марко С. Марковић, у својој студији о Француској револуцији каже:“Понекад нас читаоци и пријатељи подсећају на Христову реч пред Пилатом: „Моје царство није од овога света" (Јн. 18,36). И заиста, ако је у питању политичка моћ, ми знамо да Христос није дошао на свет да преузме земаљско царство нити да својим ученицима обезбеди светску превласт. То су још за живота Исусова схватили и његови савременици па су га, разочарани, зелоти због тога напустили. Али то не значи да сву Христову науку треба свести на ту реч и приписивати јој смисао који она нема. Јер Христос је такође рекао: „Дајте цару царево, а Богу Божје" (Јн 16,33). Хришћанска јавна делатност обележена је свим тим истинама и треба да се креће у тим оквирима.“(7)

Шта је смисао речи Христове о раздвајању царства Божјег и царства ћесара? Марковић каже: “Заповест „Дајте цару царево, а Богу Божје" налаже насумњиво да се Христови свештенослужитељи и богослови првенствено посвете верском животу, препуштајући политику онима који су за то позвани. Али Христос није тиме само разграничио духовну власт од световне него је и утврдио човекова права у односу на политичку власт. Он се одриче светске политичке власти, али не дозвољава ни власти да тотално пороби човека. И зато човека делимично отрже од власти, усправља га, успоставља као личност, захтева од њега уствари слободу мишљења и савести. Ето зашто Црква не може у том случају остати скрштених руку него ће ићи до мучеништва да би се успротивила деспотији тирана над људским душама. Прва хришћанска Црква је могла избећи прогоне римских царева, да је овима хтела приносити жртве као боговима и пристала да Христов кип буде смештен поред осталих божанстава у римском Пантеону. Али хришћани нису могли признати друге богове осим Бога Јединога и радије су полазили у смрт него што би погазили своју веру.

Може ли се то назвати политиком? Свакако, то је у извесном смислу била политика, па су је и Римљани били тако протумачили, али то је била прва политика отпора тиранији у име достојанства човекове личности.“(7)

Не пристајемо на тиранију која гази људску личност. Јер, како каже Павле Евдокимов у свом тумачењу Легенде о Великом Инквизитору Достојевског:“Проповедање слободе од стране Богочовека је божанска потврда да је слобода стварност. Човек није створен као слабић; његова исполинска смелост да се изједначи са Богом одраз је стварне човекове моћи да се вине у висине. Ако пак људи, раслабљени грехом и злом, нису кадри да поднесу слободу, („Подај слабом човеку слободу, убрзо ће сам зажелети да је се отараси“), ипак је право назначење човека да он постане „дете слободе и љубави слободне“. Слобода је одувек била страшан дар који сведочи о сличности човека са Апсолутом. Она је тако велика, да је у човековој моћи да слободно пропадне и да у своме пропадању и даље задржи слободу да жели своје спасење и да буде спасен благодарећи својој жељи.“(8)

ОДГОВОР НА ИЗАЗОВ ПОЛИТИКЕ

Христос је над земаљском политиком, али хришћанство има свој одговор на изазов политике. Марковић истиче:“Блага Вест Христова доноси нам и Његов проглас: „Ја победих свет" (Јн 26,33). Својом васкрсном победом над грехом и смрћу, Он је одредио став и оцртао историјски пут Цркве. Без те победе, Његов живот на земљи могао би се протумачити као прећутно признање царства Сатане. Са том победом и благодарећи њој, ми знамо да је Христос дошао не би ли човека ослободио власти Сатане; да препороди и обнови Царство земаљско које Сатана беше приграбио после грехопада. Стога Црква, која је примила у наслеђе да настави дело Христово и бди над човечанством до Његовог другог доласка, не може остати равнодушна кад земаљска власт руши Град Христов, када тајно или јавно васпоставља царство Сатане или кад физички истребљује род људски. На сваки такав покушај, Црква одговара својом посебном политиком.“(7)

Уранополитиком, да тако кажемо.

ПОЈАВА ЦАРА КОНСТАНТИНА

У том смислу, и појава Светог цара Констанина, по Марковићу, има политичке обрисе:“Погледајте Константина Великог и његову победу над Максенцијем, 312. године. За незнабожце, то је само био доказ надмоћи Константина који је савладао свога главног супарника, у бекству удављеног у Тибру. Али у срцу Константина, који је имао визију Крста Христовог крај написа „Овим знаком ћеш победити" и у очима Цркве, то је био тријумф хришћанства, крај гоњења хришћана и - већ идуће године - признање хришћанске религије у Римском царству.

А зар то није политички акт? Несумњиво, најважнији политички акт у римској историји. Али, у духовном погледу, то је била политика ослобођења човека од античке идолатрије и антрополатрије.“(7)

Идолатрија и антрополатрија су искушење и за све нас данас. Зато на Васкрс у цркву, Богочовеку!

УСТАТИ У ОДБРАНУ ВЕРЕ И ЗАВЕТА

Црква је миротворна, али може да устане у одбрану вере и завета:“Христова Црква је у прошлости благосиљала и хришћанску војску других народа, па се заложила и за руско ослобоћење од татарског ига. Уочи битке на Куликовом пољу 1380. године, велики књаз Димитрије Донски, кога је недавно Руска црква посветила, дошао је светом Сергију Радоњешком да га упита за савет. А светац му рече: „Твоја је дужност, Господару, да браниш свој народ. Буди спреман да положиш душу своју и пролијеш крв cвоју. Али пођи претходно Кану, као вазал његов, и покушај да га умириш својом покорношћу, излажући му истину. Свето Писмо нас учи да непријатељима можемо жртвовати и славу - ако то захтевају, и злато и сребро – ако за тим жуде. Али свој живот и своју крв жртвујемо сам веру у име Христово". На примедбу Димитрија да је татарски кан одбио све понуде и покушаје помирења, свети Сергије га испрати речима охрабрења: „У том случају, они ће пропасти. Бог ће ти притећи у помоћ. Нека милост Његова буде са вама".

Мора се и ту признати да су руски свеци, мада силом прилика, пристали на једно политичко решење. Но они су тиме показали да се војни Крста против некрста може и мора прибећи само кад мир постане убиственији од рата.“(7)

Јер, по речи Светог Григорија Богослова, бољи је рат него мир који одваја од Бога.

СРПСКО ИСКУСТВО

О нашем заветном искуству Марковић каже: “Благословила је Црква и Лазара на Косову, а после Косова га до неба уздигла и религиозно осмислила косовски пораз. Пет стотина година је српском народу живот надахњивала, онда кад га сви беху сахранили и најзад га оспособила да изађе из гроба. Свете ли и чудесне политике која се показала силнијом од свих светских cила и видовитијом од свих великих државника! Чудо је постало могуће, зато што се путем једне богочовечанске политике српски народ уподобио Христу. Постојали су у свету разни месијанизми и пре и после Косова, али Срби су били први народ у историји који је своју судбину поистоветио са Христовим страдањем и васкрсењем, па одатле црпао веру у свој спас.“(7)

Шта је овде у питању? Марковић закључује:“Каква поука се може извући из горњих примера? Ни у једном од поменутих случајева Црква не тражи власт за себе него само устаје у одбрану вере у Бога и човековог достојанства. Зато, кад год је Црква принуђена да се бави политиком бранећи те вредности, она је уздиже и освећује. Тиме је јасно одређено како и под којим условима Црква има право да се у политици манифестује. И обратно, кад се непријатељи Цркве служе њеним идеалима и начелима они једино знају да их унаказе.“(7)

Као православни хришћани, чланови Цркве, дужни смо да бранимо своје православље и правоживље - а васкршња Литургија је и наше православље и наше правоживље.

НА УДАРУ НЕПРАВДЕ

Хришћанин је, у начелу, монархиста. Али, како пише у Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве, монархија је дубоко хришћански поредак, који захтева хришћански народ. Ми живимо у доба кад је монархија престала да постоји јер су православни народи престали да живе оним што је Владика Николај дефинисао као три највеће вредности Срба: Богом, Краљем и Домом.

Ми, дакле, живимо у државама секуларним, које су све више безбожничке и антихристовске. Ипак, оне себе још увек дефинишу као демократске и идеолошки неутралне: има места за све и свакога, само ако се поштује закон.

Ако држава која се прогласила демократском крене да крши права својих грађана, а они не могу да их оставре преговорима и договором, они имају право на оно што се у политичкој теорији назива грађанском непослушношћу.

ШТА ЈЕ ГРАЂАНСКА НЕПОСЛУШНОСТ?

Игор Безиновић у свом огледу о замецима грађанске непослушности каже:“У антици пружање отпора тиранину своје утемељење налази у добробити полиса – отпор је легитиман када вођа више не извршава своје функције, док је у средњем вијеку отпор био легитиман кад вођа не поступа у складу с прописима природног права /.../У друштвеном уређењу у којем су тиранија и неучинковитост владе големе, неподношљиве, јасно је да постоји право на побуну, право да се одбије сурадња и пружи отпор /.../ Појединац има моралну обвезу кршити неправедне законе и не предавати се тиранији пошто је јасно да слобода неће бити поклоњена, већ мора бити стечена.“(9)

У књизи Џона Ролса, „Теорија правде“, грађанска непослушност је, како каже Владимир Павићевић, „дефинисана као јавни, ненасилни, нелегални отпор који почива на савести и који је усмерен ка одређеном закону, одлуци или политици којом се настоји обезбедити промена тог закона, одлуке или политике оних који су на власти.“ Према суду Џона Ролса, наведени елементи представљају минимални сет услова које би требало да задовољи активност коју називамо грађанском непослушношћу./.../ Из наведених елемената је јасно да је чин грађанске непослушности увек реакција на поступак власти, најчешће закон (мада може да буде и одлука или политика), за који постоји осећај да својом садржином нарушава елементарне принципе правде и правичности. Овај осећај се јавља међу грађанима који су свесни свих права и обавеза којима располажу и које имају у одређеној политичкој заједници. Ова интервенција нам одмах сугерише да чин грађанске непослушности можемо да практикујемо једино у оним заједницама у којима се негује принцип грађанства. Принцип грађанства је темељ конституционалних демократија, он не може да живи у недемократским режимима, па се следствено томе и грађанска непослушност везује искључиво за демократска друштва. Управо на том трагу је Јирген Хабермас у једном краћем тексту навео да је грађанска непослушност тест за демократску, правну државу.“(10)

КО ЈЕ ПОЧЕО И ШТА ТО ЗНАЧИ?

Године 1848, амерички мислилац и јавни делатник, Хенри Дејвид Торо, одбио је да плаћа порез због рата САД са Мексиком и неправде робовласништва. Зато је отишао у затвор. Појам грађанске непослушности се први пут јавља 1866. године у књизи “Јенки у Канади“, у којој су уредници књиге наслов Тороовог есеја “Отпор грађанској влади” променили у “Грађанска непослушност”.

Џон Ролс каже: “Грађанска непослушност је у ширем смислу сваки поступак који из разлога савести није у складу са законом, барем када није скривен и не укључује употребу силе. Тороов есеј је карактеристичан, ако не и одређујући, за традиционално значење”.(9)

Према оксфордском речнику социологије, “у ужем значењу, грађанска непослушност је одбијање дела или целе заједнице да плаћа порез или поштује законе и одредбе државе, како би променила владину политику ненасилним средствима”.(9) Ролс каже да је то “јавни, ненасилни, савесни, али и политички чин супротан закону, обично вршен како би се увеле промене у законе и уредбе власти”.(9) По Хабермасу, иако је чин грађанске непослушности илегалан, он се налази у оквирима поштовања демократске традиције и поретка. Легендарни вођа индијског покрета отпора, Махатма Ганди, каже:“Грађанска непослушност означава кршење закона од онога који пружа отпор, на грађански, односно ненасилни начин. Кршитељ призива законску казну и радосно подноси боравак у затвору“. (9)

Страда он, а не други.

Сасвим ранохришћански.

ТО НИЈЕ ПРЕВРАТ

По Хани Арент, грађанска непослушност није превратничка делатност попут револуције. Грађанском непослушношћу човек не може да нашкоди другима, него себе приноси на жртву. Ненасиљем се, тврдио је Ганди, може постићи исто колико и насиљем, само ако се ненасиље исправно користи. Сњежана Пријић – Самаржија истиче да је у питању нелегитимно средство за оправдан циљ, јер не служи појединачном, него општем интересу; има морално и законски оправдан циљ; обраћа се осећању заједнице за правду.

Они који протестују спремни су да поднесу и последице, јер им циљ није рушилачка акција, него поправљање и очување институција. Ролс каже:“Ова верност закону помаже да већина схвати да је чин заиста политички савестан и искрен, и да је усмјерен ка јавној свести о праведности”.(9)

Ганди је сматрао да чак и упорни појединац може постићи успех грађанском непослушношћу. ( Постоји и тзв. „приговор савести“: неслагање појединца са законом, које се не позива на савест заједнице, али то није „класична“ грађанска непослушност ). Хана Арент је, пак, сматрала да се грађанска непослушност може остваривати само у заједници, макар и мањинској, која има заједничка уверења; та заједница није политичка странка, и може престати да постоји кад се одговорајући циљ постигне.

УСПЕШНИ ПРИМЕРИ И ПУТЕВИ

У историји је било успешних примера грађанске непослушности, какви су, по Елвију Баћаринију, отпор закону који је забрањивао помагање робовима у доба кад је робовласништво било признато у неким државама САД, покрет за признавање гласачког права жена, Гандијев отпор према британским законима, грађански покрет под вођством Мартина Лутера Кинга ( који је, са своје стране, тврдио да је грађанска непослушност друштвено стабилизујући фактор између пасивности и насиља ), отпор апартхејду у Јужној Африци и студентски протести против рата у Вијетнаму.

Неки сматрају да је грађанска непослушност корисна само ако се пре тога истроше сва средства за преговоре, али Роналд Дворкин каже да се она може применити чак и пре тога, ако би њено неупражњавање довело до „трајног и непоправљивог губитка“(11,24). Постоји, по Дворкину, право на грађанску непослушност без обзира на то која је страна у праву. Или, по Џону Ролсу:“Не може постојати никаква интерпретација тих начела, судска или друштвено прихваћена, за коју бисмо били морално обавезни да је прихватимо, чак и кад нам долази од стране суда или врхунског законодавног тела“.(11,25)

У том смислу, како каже Данијел Марковиц, грађанска непослушност је саставни део „демократског процеса који добро функционише“.(11,36)

Дакле, православни хришћани у Србији, они који су решили да крену на Свету Литургију на Васкрс, имају право на непослушност неправдној уредби Владе Србије која их спречава да оду у храмове на највећи дан своје вере.

Да поновимо градиво.

ПОНАВЉАЊЕ ЈЕ МАЈКА УЧЕЊА

Одредба члана 202. а у вези са чланом 43. Устава Србије је потпуно јасна: у ванредном стању мере одступања од људских права ни у ком случају нису дозвољене у погледу слободе вероисповести. С тим у вези, редовни професор Уставног права на новосадском Правном факултету, др Слободан Орловић (12), закључује „да се 'полицијским сатом' или другим актом не могу спречити грађани да похађају верску службу. Ограничење или укидање слободе не може се односити на одлазак и боравак на обреду у верском објекту јер би то значило ограничење слободе вероисповести, а за тако шта нужно је променити Устав (не може се мењати за време ванредног стања).“ При томе Орловић наводи и друге примере неуставности, почев од кршења уставне одредбе о забрани ретроактивности (чл. 197. Устава) према нашим држављанима који су дошли из иностранства, који се правдају паролом „да је у борби са болешћу живот најважнији,“ али, „када све ово прође,“ упозорава овај наш конституционалиста, „ако права и слободе остану гажене живот је заправо изгубио.“ Орловић није једини професор Уставног права који је последњих дана указивао на неуставност појединих мера које су Влада и поједина министарства предузимале током ванредног стања, пошто је на проблем неуставности начина на који ограничена слобода кретања (наредбом министра, а не уредбом Владе) указао и професор Уставног права са београдског Правног факултета, др Танасије Маринковић (13).

НА ШТА СЕ КОНЦЕНТРИШЕМО?

Међутим, аутори овог текста се у овом тренутку неће бавити ни вишедеценијским проблемом игнорисања од стране разних власти гласа независне правничке струке, нити изнуђеног мука Уставног суда над примерима очигледне неуставности, која не говори о пропасти установе Уставног суда, већ о професионално-моралној пропасти судија овог суда. У овом тексту покушаћемо да дамо одговор на питање шта преостаје грађанима када се суоче са влашћу која под различитим оправдањима очигледно крши Устав, пошто смо уверени да од данашњег одговора грађана Србије на неуставне акте извршне власти током ванредног стања, умногоме зависи да ли ћемо се икада у потпуности вратити у „редовно“ стање, у коме су правда и законитост изнад воље појединца. Нашу пажњу усредсређујемо на противуставно кршење слободе вероисповести, пошто је за православне хришћане из угла њихове аксиологије повреда овог права током Страсне седмице и за Васкрс најтежи пример неуставности.

КО ВЛАДА СРБИЈОМ?

Суочена са стварним искушењем епидемије једног релативно опасног, новог и, по свему судећи, вештачки створеног вируса SARS-COV-2, извршна власт која је прогласила ванредно стање, на први поглед лаички сасвим разумљиво, очекује и тражи од грађана да имају поверење у владу, како би се држава и друштво успешно изборили са болешћу. Међутим, данашњом државом не управља владар „по милости Божијој,“ чија је власт у чину крунисања и миропомазања добила свештену санкцију, те се тако потврђеном ауторитету дуговала метаправна, религиозна покорност потврђена и у појединачним вазалским заклетвама владару као сизерену. За разлику од крунисаног монарха, изборна републиканска влада црпи свој ауторитет (легитимитет) из сагласности оних којима се влада (народна сувереност), али како би се осигурало да у демократији владају закони, а не људи (тзв. анонимна насупрот цезаристичкој демократији), ауторитет нема свака демократски изабрана влада, већ само она која чини оно на шта је овлашћена правом (правна држава). Истичући како сама идеја устава указује на то да демократска влада почива на неповерењу, а не на поверењу, Т. Џеферсон упозорава да је „наш устав утврдио границе до којих, и никако даље, наше поверење може ићи.“ У држави слободе (free government), вели Џеферсон, „у стварима власти не треба више да се чује о поверењу у човека већ га ланцима устава треба спутати да не чини зло.“ Управо имајући у виду ограничавајућу улогу највишег правног акта, А. Хамилтон, још један од „очева оснивача“ (Founding Fathers) САД, назива устав „ограничавајућим“ (limited constitution) и повезује га са „ограниченом владом“ (limited government). (14,130-131) Једном речју, поверење грађана у изборну демократску власт условљено је поштовањем устава од стране те власти, па отуда грађанин није дужан да се повинује одлукама владе која крши устав.

На ову чињеницу треба посебно скренути пажњу православним хришћанима који у богословски и историософски оправданом „чекању цара“ неретко обавезности из монархијске традиције транспонују у свој однос према модерним републиканским властима, па оно што би у републиканско доба требали да дугују Отаџбини, кроз патриотизам као, Иљиновом речју „акт духовног самоодређења,“ погрешно поистовећују са дугом према влади.

ИЗМЕЂУ ЧЕГА БИРАМО?

Наредба министра унутрашњих послова о ограничењу слободе кретања у време васкршње Свете Литургије није само супротна члану 202. Устава Републике Србије, већ и члану 9. став. 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер се овом Наредбом у потпуности ограничава једно људско право и то мери у којој то није неопходно, што потврђују и примери оних европских држава са неупоредиво већим бројем оболелих од COVID-19 у којима је верским заједницама, међу њима и СПЦ, одобрено богослужење (нпр. Холандија). Имајући у виду да се сходно идеји владавине права ваљаност појединих позитивноправних норми процењује с обзиром на то да ли је циљ закона да, како је то говорио Џ. Лок, „укине и ограничи“ или „очува и увећа слободу,“ грађани Србије којима је за празник Васкрсења Господњег у потпуности укинуто право на учешће на Светој Литургији суочени да бирају између слободе и повиновања неправедном закону. На такве законе упозорио је још Аристотел у Никомаховој етици, истичући како „има таквих ствари на које нико не сме допустити да буде присиљен, ни по цену смрти у најстрашнијим мукама.“ (15, 17)

УЧИНИТИ ВАНРЕДНО РЕДОВНИМ

И док већина православних Срба нема дилему коме ће се „царству приволети“ бирајући између слободе вероисповести као природног (у либералном дискурсу традицији), односно Богом дарованог права (у хришћанском дискурсу) и неуставне, али и у ширем смислу противправне Наредбе министра унутрашњих послова, „другосрбијанска“ псеудоелита се показује као адепт Шмитове идеје ванредног стања, као највишег израза правом неограничене суверене власти, која ради спасавања државе може да суспендује Устав. И док је Карлу Шмиту теорија ванредног стања послужила да оправда нацистичко de facto суспендовање Вајмарског устава, „другосрбијанцима“ Шмитова теорија правно разобрученог ванредног стања служи да суспендовањем члана 202. и 43. Устава Србије ускрате СПЦ, њеном клиру и верном народу, право на васкршњу Литургију. За добре познаваоце титоистичких регрутних канала „другосрбијанске“ псеудоелите овакав њихов однос према идеји уставности, али и идеји владавине права, већ одавно не представља изненађење, док би свако друго поступање заправо било би изневеравање њиховог основног идеолошког постулата према коме нема правде за противнике револуције. С тим у вези, одбрана права на слободу вероисповести од власти која је увелико изашла ван граница Устава, није чин револуционара, већ чин легалисте који брани од Бога даровано добро, „старије“ од сваке суверене власти, а посебно оне која по форми владавине није „по милости Божијој.“ Управо на овом месту се треба сетити упозорења мудрог Алексиса де Токвила, да свака демократија патити од два зла – анархије која је положена у њене темеље и „демократског“ деспотизма којим масе покушавају превладају страх од анархије. „Страх од нереда и тежња ка благостању неосетно наводе демократске заједнице да увећавају овлашћења централне владе, једина сила која им изгледа довољно снажна, разборита и стабилна да их заштити од анархије.“ Уместо страхом од нереда, данас су масе народа широм света, па и у Србији, ухваћене у замку страха од болести, коју „другосрбијански“ револуционари користе за давно чекани обрачун са Српском црквом, а Вучић са својом камарилом за успостављање „деспотске демократије“. Насупрот њима, православни хришћани бранећи своје неотуђиво право на слободу вероисповести супростављају се револуционарној тежњи да се цео човеков живот, а посебно његов унтрашњи, духовни живот подреди друштвеном интересу и потчини свемоћној држави. Управо онако како је као идеалу говорио Алексис де Токвил: „у демократском добу у којем живимо потребно је да инстински пријатељи слободе и човекове величине непрестано стоје усправно, спремни да спрече да друштвена власт лична права неколицине појединаца олако жртвује општем извршењу својих наума.“ (16, 77 и даље) При томе треба додати како је за овог фрацуског правника један од обележја „деспотске демократије“ и то што „у готово свим хришћанским нацијама нашег времена, католичким као и протестантским, религији прети да падне у руке власти.“

У КАКВОЈ СРБИЈИ ЖИВИМО?

На права православних Срба, загарантована Уставом и у доба ванредног стања, насрнули су, дакле, гаулајтери напредњачке кловнократије, али и другосрбијанци, који себе представљају као „грађанску опцију“, а потомци су Титових освајача Дедиња и тоталитараца – титоиста и кардељиста.

Како је то могуће? Откуд насртај на верујуће потомке Светог Саве и њихову слободу?

Разлог је јасан: Србија је, суштински, несуверена земља, под страним надзором. Који су довели Вучића, господаре и другосрбијанцима.

Последица несувeрености је општа правна несигурност, јер грађани Србије не знају да ли приоритет у регулисању њихових односа има домаће законодавство, аутономно право НВО сектора или сагласно Споразуму о стабилизацији и придруживању правне тековине ЕУ. Стање правне несигурности и хаоса је директна последица смрти суверене државе (намерно употребљавамо плеоназам сувeрена држава како би истакли обележје суверености, као услов без кога нема државе), јер по речима Евгенија Спекторског, словенска реч држава потиче од глагола држати и упућује на „власт која држи, одржава земљу и поредак”.

ШТА ЈЕ ЗНАО НИКОЛА ПАШИЋ?

Јасно је да је нарушавање начела уставности и законитости директна последица унутрашње и спољне несувeрености Србије. Несувeрености у односу на власт колонијалне управљачко-финансијске хоботнице, као и несувeрености у односу на бриселску администрацију. Несувeреност према ЕУ се пре свега огледа у суштинском развлашћивању националног законодавца кроз процес хармонизација права Србије са правом ЕУ. Из овог следи закључак, да питање владавине права мора да буде приоритет српске националне политике, односно политике коју дефинишемо као патриотску. Јер, без борбе за сувереност правног поретка матице Србије, национална брига за колективна права Срба ван Републике Србије постаје јалова и демагошка.

То је одлично знао Никола Пашић, отуда у програму НРС из 1881. године нема шизофрене деобе између спољне и унутрашње суверености, владавине права и националног ослобођења. Пашићеви радикали су се са истим жаром борили за политичку слободу „гуњца и опанка” и уставну владавину, као и за свесрпско ослобођење и уједињење.

КАКО СМО ИЗГУБИЛИ СВОЈУ СУВЕРЕНОСТ?

Од када су Срби 1918. године своју државност утопили у вишенационалну југословенску државу, отпочело се са шизофреним раздвајањем питања владавине права од националног питања, односно грађанског од националног идентитета. При том, живећи у две Југославије, Срби су убрзано почели да губе и национални идентитет и правну (=грађанску) свест. Одмах после разбијања Југославије ексклузивни положај бранилаца грађанске (=правне) свести узурпирали су у Србији идеолошки наследници убице српске правне свести – ЈБТита. Тако се у јавности континуирано и плански стварала лажна представа о томе да је национално супротстављено грађанском (=правном). Намера је била да национална свест народа, који је изнедрио Савино Законоправило, Душанов законик, Устав од 1888. и Богишићев Општи имовински законик за Кнежевину Црну Гору, лишена правне свести деградира на крвносроднички, племенско-родовски ниво. Не би ли оваква духовно испражњена национална свест, у извођењу водећих кловнова српског кафанског псеудонационализма, постала доказ варварства и убоштва београдске „балканске крчме”.

ЛАЖНИ „ГРАЂАНИЗАМ“

Од тада се у јавном говору појам грађанина према неолибералној идеолошкој конструкцији поистоветио са индивидуом лишеном сећања и идентитета, белосветским потрошачем, најамним радником и номадом. Такав, да би се доказао, мора да лане коју против Цркве, причешћа из заједничког Путира, клечања на Велики петак. Грађанизам је, у нас, борбено безбожништво совјетског типа; уосталом, и совјетски поданици су један другоме, поред „Друже“, говорили и“Грађанине!“

Супротно томе, грађанин није ништа друго него појединац који је носилац права и обавеза и који има свест о свом месту, улози и одговорности у правном поретку конкретне државе. Као такав грађанин је субјект права и супротност је поданику који је објект права.

Неолиберали немају своју нацију, с тога немају ни државу као patriu (земљу отаца – Отаџбину). Оспоравајући значај атрибута суверености, они показују да немају ни своју државу схваћену као imperium. Следствено, неолиберали немају не само националну, већ ни грађанску (=правне) свест. Отуда случајеви лихварских кредита, Савамале, продаје диплома и доктората, подједнако као и питања Косова и Метохије, Републике Српске и Црне Горе, морају постати ствар бриге српских патриота, узорне националне и грађанске (=правне) свести, а не поданика (супротно од грађанина као субјекта права) глобалне псеудоимперије.

Уколико неолибералима, али и разним глобалним „антиглобалистима“ оставимо да решавају питања владавине права, онда ће се та питања у условима постојеће тектонске кризе међународних односа решавати онако како су се решавала у Русији 1917. и Југославији од 1941. до 1945. Јер, као што је говорио Петар Аркадијевич Столипин „њима (револуционарима и интернационалистима разних фела, прим. аут. ) су потребни велики потреси, а нама је потребна велика Русија (велика Отаџбина, прим. аут.)“.

Да патриоте најуспешније решавају питања владавине права и заштите личних права показала је Бизмаркова Немачка. У циљу националне мобилизације, али и индустријализације, Немачко Царство прво у свету уводи обавезно здравствено осигурање, доноси ново радно законодавство којим штити права радника и уводи опште мушко бирачко право.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ми, православни Срби, тражили смо дозволу за кретање ка храмовима на Васкрс 2020, али су нас одбијали без образложења, или са позивањем на своју ненадлежност. Људи Васкрсења, православни верници и грађани Србије, су поручивали представницима неодговорне и ненадлежне ванредности:“Поштована, Не бих имао много шта да додајем на ово што су претходни подносиоци захтева већ рекли осим да уколико у разумном року не пронађете ко је надлежан да поступи по овим захтевима (односно да их прихвати или одбије са јасним образложењем а не да отказује захтев без икаквог образложења) ја ћу сматрати да је слобода кретања по основу на који сам се позвао у захтеву дозвољена током трајања забране кретања. Право на које сам се позвао је апсолутно и неповредиво по Уставу, обратио сам се надлежнима на прописан начин и не могу прихватити овакве бесмислице као одговор. Ако сте надлежни (а требало би да будете јер је вама прослеђен захтев који је био упућен надлежнима) онда одговорите на њега јасно и аргументовано, ако нисте проследите надлежнима да они то ураде (наравно све то је потрбно учинити у разумном року). Не можете само рећи да је захтев отказан и правити се као да га није ни било, нисмо деца која се играју жмурке него озбиљни људи и грађани са дефинисаним правима и обавезама.“

Или овако: „Поштована, Ја сам молбу написао на сајту е-управе, они су проследили вама, а ви мени одговарате да то није у вашој надлежности? Ако заиста нисте надлежни, одакле Вам идеја да сте надлежни да мој захтев откажете? Право на које сам се позвао је апсолутно и неповредиво по Уставу, обратио сам се е-управи која је надлежна, на прописан начин и не могу прихватити да Ви који тврдите да нист надлежни откажете мој захтев. Зато, ако сте надлежни (а требало би да будете јер је вама прослеђен захтев који је био упућен надлежнима) онда одговорите на њега јасно и аргументовано, како бих мога да или уживам право које ми даје устав моје земље, или предузмем кораке како бих заштитио своја уставом загарантована права. Ако заиста нисте надлежни проследите захтев онима који то јесу да они то ураде и да ми одговоре позитивно или негативно.“

Ванредњаци су решили да се ругају грађанима Србије, православним верницима. Али, то не може тако.

Као православни хришћанин, имамо право на Васкрс у храму Божјем. Никакв вирус нам то право не може одузети, као што нас у остајање код куће не могу уверити они клирици који више верују у идола Хигије него у Живога Бога Христа, нити нас могу зауставити неуставне мере ванредног стања које нам намеће власт која Христа пориче и хришћанства се одриче. Када ноћас и ујутру кренемо на Свету Литургију, учинићемо то као православни Срби, потомци Савини и Лазареви, послушна чеда Христа и Небеске Србије, која је Црква; али, учинићемо то и као грађани одани демократским вредностима, спремни на грађанску непослушност неправедним уредбама. Ником не пркосимо, преврат не тражимо, медицинску науку уважавамо, чувамо ближње од себе и својих болести, духовних и телесних, али морамо у домовима Божјим певати Васкрслом Христу, животу нашем и животу човека и света.

Христос воскресе, Христова Србадијо!

ЗОРАН ЧВОРОВИЋ, ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 18. 4. 2020. године ):

1.https://vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/421-mi-hriscani-ne-mozemo-bez-nedeljnog-bogosluzenja.html