ТАЈНА ЗЛА СЕ ВИШЕ НЕ КРИЈЕ
Неколико година пре револуције, руски архиеписко Никон (Pождественски) писао је: “Свет добра, светлости и лепоте и свет зла, таме и свакојаке изопачености бескрајно су супротстављени један другом, до потпуног узајамног порицања; али човек живи усред ова два света, нагињући својом слободном вољом час на страну добра, час на страну зла. Његово срце је у стању да се узноси до највиших висина небеских, ка самом престолу Бога Творца и Сведржитеља, и да се спушта до паклених дубина сатанских; духовна природа човека може да се усавршава до богоуподобљења (богосличности) и да ниспада до ођавољености.
А опасност за човека је у томе што он не може да стоји у једној тачки: или иде ка савршенству или пада надоле у моралном погледу, при чему и у једном и у другом случају он повлачи за собом друге, људе који долазе у додир с њим.Од давнине су постојали значајни људи и једног и другог типа. Хришћанска прошлост нам је показала најузвишеније примере духовног савршенства светих људи; паганство нам је показало супротне примере.
Сведејствујућа сила спасавајуће благодати изабира себи из свих народа земаљских све оне који су у стању да усвоје спасење у Христу – тако се савршава тајна спасења људи; сатана лови у своје замке све оне који не постају способни за примање благодати Божје: тако се савршава тајна безакоња, о којој говори св. Апостол Павле. И што се више приближава крају број Богом одређених дана постојања овога света, тим дрскији постаје непријатељ Божји у ширењу свога царства, тим се ужасније разоткривају дубине сатанине, о којим пише св. Апостол Јован Богослов, тим више се открива и тајна безакоња. У наше доба зло више не сматра потребним да се само лицемерно скрива под именом добра: оно без икаквог двоумљења објављује да управо оно и јесте истинско добро. И до каквих се заиста ужасних крајности разрастају замисли сатане у борби са добром – страшно је и помислити!“
Тако је, пре октобра 1917, писао владика Никон.
Данас, читав век после бољшевичке револуције, светом влада дух сатанизма, који се ничег не стиди и ничег не боји, и сваки дан показује да је на путу тријумфа. ОКУЛТНИ УДАР НА НАШ НАРОД Стигло ми је писмо од брата у Христу, Александра Сарачевића, који каже:“Ти си 30. 09. 2019 објавио чланак- Богородичин град на удару паганизма; Тада је тек отворена изложба- Чистач; М. Абрамовић, па ти сада шаљем само неколико података који могу бити тема за размишљање. Наиме, изложба је отворена 21. септембра 2019., на Малу Госпојину, празник рођења Оне која је родила Христа Спаситеља и Цара Славе, а затворена је 20. јануара 2020., на Јовањдан, Сабор Св. Јована који је крстио тог истог Цара Славе. Претеча је о Христу говорио:
,,Њему је лопата у руци па ће отријебити гумно своје, и скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим” (Мат. 3,12), што знали да ће почистити гумно своје, па ће Он бити, метафорички, божански Чистач, који ће очистити Цркву Своју од сваке нечистоте и увести је у Царство Небеско, док ће нечиста плева завршити у огњу. Њему су се поклонили сви они који су чекали избављење од патњи, греха, болести и смрти.
Намерно сам назвао Христа Царем Славе јер, након овог периода подсмевања нечастивог православним празницима, 21. 09. до 20. 01. настао је период вируса са именом- круна (асоцира на неког другог владара- цара), који се појављује изгледа као неки други Чистач (дарвиновски- чисти оне који су најслабије прилагођени) који доноси хаос и страх у свету и припрема терен за примање вакцина, за које је Бил Гејтс рекао да су једно од средстава да се светска популација смањи на милијарду, а уз то и да се чипује ради контроле. И овој круни се поклањају како они који су на линији Гејтса, тако и они који верују да без чипа (вакцине) неће моћи да преживе и, на жалост, они који у своме маловерју немају поверења у Христа као избавитеља од патњи, греха, болести и смрти. Још да напоменем да је Београд седми (симболично) и последњи град у коме се ова изложба одржава, а први је био Стокхолм: 18. 01.- 21.05. 2017. (Тада се у време одржавања изложбе 17. 04. 2017. десио терористички напад екстремних исламиста у Стокхолму у коме је погинуло 5 а тешко повређено 14 људи. ) Окултисти раде своје, а на нама је да се тргнемо из своје изненађености и да радимо своје, односно Христово.“
А радимо ли дело Божје?
ЗА ШТА СМО КРИВИ?
За оне међу православнима, који, како рече Писмо, имају самом обличје побожности, а силе њене су се одрекли, и који верују да је у свету „све у реду“, оваква анализа делује као „претеривање“. За оне који мисле о Богу и души окултистичко загађивање наше средине не да није безопасно, него од нас одгони благодат Божју и излаже нас свим невољама, међу којима је и пандемија панике везане за вирус корона, која нас је заточила у куће и не дозвољава нам да идемо у храмове на Васкрс. Али, наравно, пошто хришћанин не живи као тужилац, него као оптужени, увек се морамо питати – како смо допустили да нас ђаво овако посрами и обрука.(Види: ГЕЈ ПАРАДА И МАРИНА АБРАМОВИЋ: БОГОРОДИЧИН ГРАД НА УДАРУ ПАГАНИЗМА)
Постали смо млаки, неревносни, изгубљени за благодат.
Наша вера је формална и хладна, лишена животних сокова.
Волели бисмо да будемо хришћани, а да нас то ништа не кошта.
Зато смо допустили да Кроулијева следбеница, Марина Абрамовић, уради то што је урадила.
А шта нас тек чека?
Чека нас, ако се не покајамо и јавно не устанемо у одбрану хришћанских и породичних вредности, потпуна пропаст (Види: Beograd gej prestonica?!), од које нас неће спасити никакве маске и никаква самоизолација.
Јер, Небеска Србија, препуна мученика закланих за реч Божју, неће дозволити скрнављење земље натопљене њиховом крвљу.
КАКО ДА СЕ ИСКУПИМО?
Један од начина да се искупимо за свој кукавичлук и духовну беду јесте да храбро сведочимо веру – између осталог, и тражењем да нам се омогући да прославимо васкрење Христово. У томе нека нам буде поука Светог владике Николаја, из „Мисионарских писама“:
„Ту недавно причао ми је један млади Црногорац: Био сам, вели, у војсци и нисам се стидео своје вере. Но зато сам претрпео многе горчине. Построји каплар нашу десетину па викне мени: Иване, ко је твој Бог? А ја одмах одговорим: мој Бог је Свевишњи на небеси. А он мени шамар по једном образу. -Ја сам, вели каплар, твој Бог! – Не, ниси, одговорим ја, ти си мој каплар а мој Бог је на небеси. Опет шамар по другом образу. А мене не боли, него ми се срце шири од неке милине што нешто мало муке и ја подносим за Господа и Творца свога.– Благо теби, Иване, рекнем му ја, што си исмеван и шамаран Бога ради. А сад и теби и Ивану кажем: Радујте се и веселите се, јер је велика ваша плата на небесима.“ (Види: МИСИОНАРСКА ПИСМА).
Зато прославимо Васкрс онако како доликује, без страха и стида пред капларима овога света! Господе, благослови!
