Хвала Ти, брате Лазићу, достојни сестрићу славног проте Жарка Гавриловића, што си нас подсетио да и данас има Срба који земљом ходе, а небо их држи
Поштовани брате Лазићу,
Поштујући Твоју храброст да јасно кажеш Великом Хигијеничару Антиваскрсовцу шта мислиш и осећаш као православни Србин поводом његовог антиваскрсног поступка, када нам је забранио да се окупимо око својих олтара на дан када је Христос устао из гроба, шаљемо Ти ово писмо да бисмо изразили духовну и моралну солидарност не само са Тобом, него и са свом својом браћом и сестрама хришћанима у овом тешком часу Страдалне седмице. Ово писмо ће се бавити како начелним ставовима (поново!) о нашем праву на слободу вероисповести и богослужења, тако и самим ликом Јуде Издајника који је, баш на Велику Среду, издао свог Учитеља и Господа
Који чита, да разуме.
„Јеванђеље по Јуди“?
Године 2006, 11. августа, интелектуална перјаница Друге Србије, Другосрбијанка Премудра (погађате: Биљана Србљановић), објавила је текст „Јеванђеље по Јуди или Да ли Јудина прича пије воду?“ У то време, помодно је било гностичарско „Јеванђеље по Јуди“ (апокриф једне гностичарске секте из трећег века), у коме је Јуда приказан као „позитиван лик“, који Христу, тако што га издаје, помаже да „изврши мисију“. Другосрбијанка Премудра је била сва била текстуално зајапурена од инфантилне радости што може да покаже још један шипак православним Србима. Ево шта нам рече Биљана Србљановић:
„Христу је у овом тексту најближи пријатељ – Јуда, једино у њега од свих апостола има бескрајно поверење и њега бира за најтежи доказ вере./…/ У свом Јеванђељу се Јуда чуди и противи, али у принципу без поговора следи учитеља и учини како му је казано, прода Исуса, узме паре и оде. И ту је крај, бизарно заиста, нема ни пасије, ни смрти, ни васкрсења, нема ни краја Јудиног живота, а посебно не онако срамног. Реч је заправо о великом пријатељству и суштинској вери, у којој пријатељ за пријатеља, за свог учитеља и сина божјег, пристаје да постане проклет и не само то – да буде родоначелник проклетог рода, да му име постане синоним срамоте и да га срамота прати заувек. Заузврат, једини од апостола спознаје Барбело, право царство небеско, где га и сам Христос чека“.
Наравно, Биљана Србљановић појма није имала о гностичарским апокрифима, чији је главни циљ био да прикажу да је Христос само привидно умро и васкрсао, јер је и људско тело привид, и да је Његово страдање био „шоу за масу“, док је праву гнозу дао њима, „инициранима“, међу којима је, ето, био и Јуда. Гностици су били познати по томе што нису хтели да страдају за Христа као мученици, за разлику од православних хришћана. Кад римске власти ухапсе гностика, он се лако одриче своје вере, јер „зна тајну“ (да, наводно, ни Христос није страдао). Зато су им, да би оправдали себе, и били потребни апокрифи, приписани апостолима.
А „отац Друге Србије“?
Другосрбијанкино незнање (да „Јеванђеље по Јуди“ није Јеванђеље, нити га је писао Јуда), није никакво чудо – она и њени су познати као лумпен-лумени и поткултурни медиокритети, који немају хоризонт шири од оног агитпроповског из 1945. године. Али, ми се, овде и сада, нећемо бавити њеним незнањем, него потребом да се „рехабилитује“ Јуда…
Ту потребу је, уметнички, први у нас исказао отац Друге Србије, Радомир Константиновић, у свом роману „Излазак“(при чему, наравно, нико не може да тврди да је позиција књижевног јунака, Јуде, исто што и позиција Константиновића, писца; али, занимање за тематику свакако је било прилично лично). Константиновићева проза прати Јудин ток свести у првој ноћи по распећу Христа, када он покушава да објасни себи шта је урадио. Јуда је, у роману, некад био занет Месијом, али сада, кад Га је издао, тврди да је Он био нарцисоидан и да је сам одабрао смрт само да би Му се дивили. Месија је, наводно, уходио Јуду и позвао га: „Знао је о мени више него што сам ја могао да знам“; Распети је, наводно, крив што је Јуда постао издајник. Јуда чак тврди да је управо он једини који је веровао у Месију, док остали нису. Криви су му и пророци који су пророковали да ће неко издати Христа, али нису рекли ко ће то бити… Једном речју, Јуда, у „Изласку“ оправдава себе.
Споменик у Свијажску
А ко је, међу првима у ново доба, настојао да рехабилитује Јуду?
Претече другосрбијанаца и њихових ишчадија, па самим тим и Великог Хигијеничара Антиваскрсовца, обожаваоца Макса Вебера и Радомира Константиновића – совјетски комунисти.
Године 1921, у Берлину је изашла књига Данца Хенига Келера, „Црвени врт“. Дотични је путовао Русијом у доба револуције и у граду Свијажску присуствовао церемонији подизању споменика Искариоту, као првом револуционару. Председник месног совјета је присутнима објаснио да су се двоумили да ли да споменик подигну Луциферу, Каину или Јуди, као бунтовницима против „небеске тираније“. Али, Луцифер и Каин су им били превише „неисторијски“, па су се определили за Искариота, човека кога је, како рече председник совјета, капиталистичко друштво презирало два миленијума. Многи у маси су се пажљиво крстили кад су видели споменик направљен од гипса – човека лица унакаженог мржњом који скида конопац са врата.
Српски комунисти наследили су руске бољшевике. Између осталог, и у жељи да своје јудинство оправдају. Зато су се тако тешко кајали. Један од ретких који је признао истину био је Танасије Младеновић, књижевник и револуционар. Он је, у интервјуу крагујевачким „Погледима“, почетком последње деценије 20. века, рекао: „Ми, српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале“.
Константиновић, који је, целог века, био слуга титоизма, написао је „Излазак“ покушавајући да нађе „аргументе за Јуду“. Биљана Србљановић је једва дочекала гностички апокриф да каже како се у право „царство небеско“, Барбело, стиже издајом Христа.
Издати завет и бити срећан?
Тако нам, данас, Велики Хигијеничар Антиваскрсовац, поред борбе против вируса заједно са КП Кине, прича да ћемо издајом Косова и Метохије стићи у ЕУтопију, у рај на земљи, у коме печене шеве падају са плавог ЕУ неба пошкропљеног златним ЕУ звездама.
Продати Косово, Христову земљу, и бити срећан… Може ли то бити?
Наравно да не може. Јер, реч „срећа“ потиче од старосрпског „срешта“, што значи СУСРЕТ. Не можеш бити срећан без Христа, Бога Правде Коме пева наша химна, у чије су Име гинули Косовски Витезови, да би „све свето и честито било и миломе Богу приступачно“.
Уосталом, ако не знамо каква је вредност Косова и Метохије у односу на Европу без Христа, упитајмо два највећа српска свеца 20. века, Владику Николаја и Оца Јустина. За њих је Европа без Христа само „Бела Демонија“ (Николај), и континент који ће, јер је огрезао у сребољубљу, јудински завршити своје постојање (Јустин).
Опасности среброљубља
Велики Хигијеничар Антиваскрсовац купио је многе и многе савести у Србији.
А ово што се дешава у нашем народу често је узроковано проклетством новца. Грамзивост и алавост многе воде у пропаст.
Свето Писмо, као Реч Божја, увек је упозоравало на опасност од везаности за материјална богатства. Још је Соломон, најмоћнији и најбогатији јеврејски цар, у Књизи проповедниковој упозоравао на таштину новца: „Ко љуби новце, неће се наситити новаца; и ко љуби богатство, неће имати користи од њега“ (Проп. 5,10). Псаломпојац Давид је упозоравао: „Боље је мало у праведника, неголи велико богатство грешника“ (Пс. 36,10). Благодат Божја, дар живота и љубави, бесплатни су, знао је пророк Исаија: „Ој, жедни који сте год, ходите на воду, и који немате новаца, ходите, купујте и једите; ходите, купујете без новаца и без плате вина и млијека“ (Ис. 55,1-2). Господ Исус Христос је много пута говорио да материјално благо прикива за земљу човека који треба да буде слободан: „Не можете служити Богу и мамону“ (Лука 16,13). И још: „Тешко је богатоме ући у Царство небеско“ (Мт. 19,23). Апостол Павле је тражио од хришћана: „Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате, јер је Он рекао: Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити“ (Јевр. 13,5). У Првој посланици Тимотеју (6,10), Свети Павле подсећа да је „КОРЕН СВИЈУ ЗАЛА СРЕБРОЉУБЉЕ“ и да човека може одвести од вере и спасења.
О несрећном Јуди, опет
Ко је био Јуда?
Сви ће углас рећи: „Јуда је био издајник“.
Али, шта то значи?
Он није могао бити издајник да пре тога није био ученик Христов и припадник заветног народа који је Христа чекао. Његова издаја била је маскирана различитим образинама. Јуда је, веле Еванђеља, причао „социјалну“ причу. Код њега је стајала кеса за добровољне прилоге, који су дељени сиротињи. У почетку, Јуди се чинило да ће милостињу делити боље од Христа; завлачио је руку у кесу и давао по свом нахођењу. Мало помало, „усладило“ му се, и почео је да узима новац за себе. На крају, од социјално осетљивог и „урбаног момка“ (Јуда је, једини од апостола, био градско дете), постао је крадљивац. Када је Марија, сестра Лазарева, скупоценим миром помазала Христа (чиме је наговестила Његову скору смрт и погребење), Јуда се успротивио таквој растрошности, рекавши да се миро могло продати за триста динара и дати сиротињи (Јн. 12, 4-5). А Јован Богослов, највернији ученик Христов, каже: „А ово не рече што му бијаше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу“ (Јн. 12, 6). Такав „хуманиста“ је решио да прода Учитеља за тридесет сребрњака, верујући да ће Христос, на чудесан начин (као неколико пута до тада) избећи хапшење. Учитеља је издао пољупцем. Схвативши шта је урадио, није имао снаге да се покаје; мучен савешћу, а лишен покајничког прегнућа, обесио се.
Отац Серафим Роуз је зато говорио да свако од нас мора да испитује себе и да види какве особине га вуку ка издаји Бога, настојећи да се очисти од јудинских греха и страсти.
Одакле, поред грамзивости, јудинство у србској историји?
Јудинство у нашој историји
Из жеље да се „безболно“ напусти сопствени идентитет, да се постане неко други, коме ће бити „лакше“ (турчили су се, по Његошу, увек, „плахи и лакоми“.) Завет верности Богу и себи подразумева светосавско живљење „изнад Истока и запада“ (Владика Николај) и светолазаревско сазнање да је земаљско пролазно, а небеско вечно, то јест да се све даје за образ, а образ ни за шта. Само ако је крст страдања частан, народна слобода је златна. Ко није хтео да живи „косовском мишљу“ („Нека буде што бити не може“), о којој је, поводом Његоша, Андрић написао један од својих најбољих есеја, увек је тврдио да је србски завет ирационалан, а да је његово бекство од идентитета „разумно“ и „одговорно“.
Вук Бранковић, историографски „оправдан“, али „историософски“ и даље крив за издају, у драми „Бој на Косову“ Љубомира Симовића има своју визију, невероватно сличну рационалној визији савремених „еуротичара“. Ево како је Вук излаже, светогорском монаху Герасиму, свом рођеном брату (и то у обе верзије Симовићеве драме, и оној, национално „романтичној“, и у оној, постпетооктобарски преправљеној):
Ова соба је велика седам са осам!
Онај бор је висок тридесет метара!
Онај во, пред ковачницом, тежак је седамсто кила!
Над нама је таван за четрес кола сена!
Звоно на торњу у четири избија четири,
у седам сати избија седам пута!
Ето шта је моја визија!
Подрум је камени, буре је дрвено, рукавице су вунене!
Змија је отровна, бресква је слатка, пелен је горак!
Срба је мало, Турака је много!
Наставило се то и касније, све до 20. века. Када су кратковиди србски политичари 1939. створили основу за будућу НДХ, тзв. „Бановину Хрватску“, један од њених главних заговорника био је правник др Михаило Константиновић, министар без портфеља у Влади Цветковић – Мачек. Он је убеђивао епископе СПЦ, који су знали да је у мачековској бановини већ отпочео прогон свега србског (почев од ћирилице), да је стање у Хрватској одлично, и да су Хрвати веома задовољни, па више неће тражити сецесију. Константиновић је у то 1940. године уверавао и Владику Николаја у Жичи, а бавио се и цензуром црквене штампе која је преносила извештаје о страдању Срба под влашћу „мачековаца“. Касније ће Константиновић, истомишљеник Српског културног клуба и наводни монархиста, доћи у Титову државу и, без гриже савести, постати творац многих нових закона. Није необично да је његов син, Радомир, писац „Философије паланке“ аутор романа „Излазак“.
Тито и Јуде од нашег рода
Пре Другог светског рата, а после НКВД-овског убијања Срба – комуниста свесних, макар мало, значаја националног питања (попут Симе Марковића), чланство у КПЈ је све више било условљено борбом против „великосрбског хегемонизма“, а у Другом светском рату и додворавањем Титу. Због тога је и био могућ скуп АСНОС-а у јесен 1944. У Београду: победила је титоистичка струја, која је оданост револуцији доказивала презиром према националном интересу Срба.
Он није могао бити издајник да пре тога није био ученик Христов и припадник заветног народа који је Христа чекао. Његова издаја била је маскирана различитим образинама. Јуда је, веле Еванђеља, причао „социјалну“ причу. Код њега је стајала кеса за добровољне прилоге, који су дељени сиротињи. У почетку, Јуди се чинило да ће милостињу делити боље од Христа; завлачио је руку у кесу и давао по свом нахођењу. Мало помало, „усладило“ му се, и почео је да узима новац за себе. На крају, од социјално осетљивог и „урбаног момка“ (Јуда је, једини од апостола, био градско дете), постао је крадљивац. Када је Марија, сестра Лазарева, скупоценим миром помазала Христа (чиме је наговестила Његову скору смрт и погребење), Јуда се успротивио таквој растрошности, рекавши да се миро могло продати за триста динара и дати сиротињи (Јн. 12, 4-5). А Јован Богослов, највернији ученик Христов, каже: „А ово не рече што му бијаше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу“ (Јн. 12, 6). Такав „хуманиста“ је решио да прода Учитеља за тридесет сребрњака, верујући да ће Христос, на чудесан начин (као неколико пута до тада) избећи хапшење. Учитеља је издао пољупцем. Схвативши шта је урадио, није имао снаге да се покаје; мучен савешћу, а лишен покајничког прегнућа, обесио се.
Отац Серафим Роуз је зато говорио да свако од нас мора да испитује себе и да види какве особине га вуку ка издаји Бога, настојећи да се очисти од јудинских греха и страсти.
Одакле, поред грамзивости, јудинство у србској историји?
Јудинство у нашој историји
Из жеље да се „безболно“ напусти сопствени идентитет, да се постане неко други, коме ће бити „лакше“ (турчили су се, по Његошу, увек, „плахи и лакоми“.) Завет верности Богу и себи подразумева светосавско живљење „изнад Истока и запада“ (Владика Николај) и светолазаревско сазнање да је земаљско пролазно, а небеско вечно, то јест да се све даје за образ, а образ ни за шта. Само ако је крст страдања частан, народна слобода је златна. Ко није хтео да живи „косовском мишљу“ („Нека буде што бити не може“), о којој је, поводом Његоша, Андрић написао један од својих најбољих есеја, увек је тврдио да је србски завет ирационалан, а да је његово бекство од идентитета „разумно“ и „одговорно“.
Вук Бранковић, историографски „оправдан“, али „историософски“ и даље крив за издају, у драми „Бој на Косову“ Љубомира Симовића има своју визију, невероватно сличну рационалној визији савремених „еуротичара“. Ево како је Вук излаже, светогорском монаху Герасиму, свом рођеном брату (и то у обе верзије Симовићеве драме, и оној, национално „романтичној“, и у оној, постпетооктобарски преправљеној):
Ова соба је велика седам са осам!
Онај бор је висок тридесет метара!
Онај во, пред ковачницом, тежак је седамсто кила!
Над нама је таван за четрес кола сена!
Звоно на торњу у четири избија четири,
у седам сати избија седам пута!
Ето шта је моја визија!
Подрум је камени, буре је дрвено, рукавице су вунене!
Змија је отровна, бресква је слатка, пелен је горак!
Срба је мало, Турака је много!
Наставило се то и касније, све до 20. века. Када су кратковиди србски политичари 1939. створили основу за будућу НДХ, тзв. „Бановину Хрватску“, један од њених главних заговорника био је правник др Михаило Константиновић, министар без портфеља у Влади Цветковић – Мачек. Он је убеђивао епископе СПЦ, који су знали да је у мачековској бановини већ отпочео прогон свега србског (почев од ћирилице), да је стање у Хрватској одлично, и да су Хрвати веома задовољни, па више неће тражити сецесију. Константиновић је у то 1940. године уверавао и Владику Николаја у Жичи, а бавио се и цензуром црквене штампе која је преносила извештаје о страдању Срба под влашћу „мачековаца“. Касније ће Константиновић, истомишљеник Српског културног клуба и наводни монархиста, доћи у Титову државу и, без гриже савести, постати творац многих нових закона. Није необично да је његов син, Радомир, писац „Философије паланке“ аутор романа „Излазак“.
Тито и Јуде од нашег рода
Пре Другог светског рата, а после НКВД-овског убијања Срба – комуниста свесних, макар мало, значаја националног питања (попут Симе Марковића), чланство у КПЈ је све више било условљено борбом против „великосрбског хегемонизма“, а у Другом светском рату и додворавањем Титу. Због тога је и био могућ скуп АСНОС-а у јесен 1944. У Београду: победила је титоистичка струја, која је оданост револуцији доказивала презиром према националном интересу Срба.
А сад да се, опет и опет, вратимо праву као основи наше земаљске слободе.
Има ли Антиваскрсовац право да нам забрани богослужење?
Према важећем Закону о црквама и верским заједницама, СПЦ ужива аутономију у односу на државу, како у погледу самосталног уређења односа између својих чланова, тако и у погледу примене прописа сопственог аутономног права. Истовремено, Закон јемчи неприкосновеност богослужбеног простора и богослужбеног времена. Чланом 8 истог Закона држава прокламује слободу и независност свештеницима при вршењу службе. Следствено, законодавац не гарантује само аутономију Цркви као целини, већ посебно штити и неприкосновеност свештеничке службе и свештеног простора, јер би без ових конкретних гарантија аутономија Цркве у пракси личила на празну законодавчеву прокламацију.
Упоредо са аутономним статусом који СПЦ као целина ужива у односу на државу и сваком православном Србину, Устав и Закон, јемчи слободу вероисповести као лично право, које не може бити ничим ограничено. Слобода вероисповести, пре свега, обухвата слободу верског испољавања без које се свака начелна прокламација претвара у празно слово на папиру. Нико не може бити подвргнут принуди неког државног органа због испољавања свог верског убеђења.
То значи – нико, па ни Велики Хигијеничар Антиваскрсовац, не може да нам забрани да се причестимо Васкрслим Христом на васкршњој Служби Божјој.
Слободни смо још од Миланског едикта.
Шта је значио Милански едикт?
Милански едикт је закон о слободи вере, који су почетком 313. године у Медиолануму (данашњем Милану), донели Константин и његов савладар Лициније. Догађаји који су уследили, посебно Константинова победа над Лицинијем и његово коначно обраћање у хришћанство око 323. године, указују да је Милански едикт пре свега био плод дубоке државничке визије првог хришћанског цара – Светог Константина Великог.
По овом едикту, чији нам је садржај посредно познат преко X књиге „Историје” Јевсевија Кесаријског и Лактанцијевих фрагмената, хришћани су први пут у римској империји добили потпуну и законом ујемчену слободу да јавно исповедају своју веру(liberam absolutamque facultatem), равноправно у односу на јудејство и бројне многобожачке култове. Сходно томе, хришћанска Црква престаје да буде са становишта римског државног поретка једно забрањено тајно удружење (collegia illicita) и стиче својство правног лица, коме Милански едикт не признаје само право на чланство, већ и право да буде законити титулар своје имовине. Тиме се хришћанској Цркви признају два основна права – право да аутономно уређује односе са својим члановима и право да буде учесник правног промета и у њему самостално и слободно стиче права и обавезе. Афирмацијом ових неотуђивих права омеђава се сфера самосталног деловања Цркве у односу на државу, због чега су Миланским едиктом, како примећује угледни руски богослов, ђакон проф. др Владимир Василик, постављени „основи симфонији државе и Цркве”.
Доношењем Миланског едикта завршава се тристагодишњи период гоњења и мученичког страдања хришћанске Цркве, у коме је римска држава, са мањим или већим променама, према хришћанима имала став који је изражен речима једног римског грађанина: „Ви немате права да постојите” (non licet vos esse).
Почев од Нерона (64. године) хришћани се прогоне фактичком вољом царева и непријатељски расположеног паганског јавног мњења, а од Трајана (98-117. г) на основу кривичноправне квалификације хришћанске Цркве као тајног удружења (collegia illicita). Осим повремених прогона Јевреја, јер је јудејство ипак добило статус једне дозвољене религије (religio licita), „верско прогањање није спадало у уобичајена средства царске политике” Рима, због чега је терор над хришћанима, не само по својој окрутности, представљао специфичну појаву у животу Империје. Разлог треба тражити у чињеници што је римска држава поред култова римских државних богова толерисала и локалне многобожачке култове народа који су постали поданици царства. Она је ове месне култове кривичноправно штитила од богохуљења, укључујући их у општеримски Пантеон. Тако је римску државу карактерисао не само етнички и културолошки, већ и религиозни melting pot (лонац за претопљавање). Налазећи се ван оваквог синкретистичког Пантеона римске империје, позиција хришћана је била више него уочљива по својој изузетности и стога исповеднички тешка за њих.
Зашто су хришћани били гоњени?
Још је чувени руски историчар Цркве В. В. Болотов, бавећи се правним основама прогона хришћана, утврдио да се суштина свих оптужби против хришћана сводила на два кривична дела – богохуљење (sacrilegium) и увреду величанства, односно велеиздају (crimen laesae majestatis). Оптужбе против хришћана за ова кривична дела заснивале су се на декретима (едикти) које су доносили римски императори, почев од Деција (250. година), Валеријана (257. г. и 258. г) и најзад Диоклецијана (303. г. и 304. г). Овим декретима се од свих грађана, па и од хришћана тражило да приносе жртве боговима Империје, па ће кршење ове законске обавезе представљати, речју Мирча Елијаде, „основни повод за прогањање хришћана”, све до доношења Миланског едикта.
Како су сви облици живота у римској империји били потчињени држави и њеним политичким интересима и многобожачка религија је својим обредима служила искључиво јачању и заштити римске државе. Ово због тога, јер су у антици све стране живота појединца, па и његова веровања, биле потпуно утопљене у живот колектива. Следствено, одбијање хришћана да подносе жртве римским божанствима, био је истовремено деликт против религије (sacrilegium) и деликт против државе (crimen laesae majestatis), заједнички називан impietas (грешност). Веза између државе и религије ојачана је са увођењем традиције посмртног обожавања појединих императора, почев од Јулија Цезара. Умрли владари добијају своје храмове и своје посебне жречеве. Изградња владарских култова добија на замаху после владавине Октавијана Августа, који је већ ословљаван као „божији син” (Divi filius). Деификацију владара прати раст политичке моћи римске империје, а ову хилијастичко убеђење да свет не може да постоји без римске државе и културе, те да је наступила pax aeterna (вечни мир, поредак), са Римом који је urbs aeterna (вечни град). Од хришћана се тражило, не само да се моле за здравље владара, већ да му се поклањају као божанству; зато је ословљавање цара са „господар” (dominus), без додавања и „бог наш” (deus noster), за хришћане значило сигурну смрт.
Либелатици
Интерес римске државе није био да по сваку цену отера у смрт хришћанина, већ да кроз добровољно одрицање од хришћанске вере обезбеди његову покорност. Одрицање се вршило у форми жртвоприношења, о чему су се пред посебним сведоцима састављале писане изјаве, тзв. libeli. У једној таквој вероодступничкој изјави неког хришћанина, коју преноси Болотов, стоји: „Изабранима ради жртве места Александровог острва, од Аурелија Диогена, сина Сатавута, из места Александровог острва, који има седамдесет две године и ожиљак изнад десне обрве. Увек сам приносио и сада, у вашем присуству, у складу са едиктом, принео сам жртву и извршио изливање и јео жртвено месо. Желим вам свако добро. Молбу предаје Аурелије Диоген. Аурелије Сир, потврђујем као учесник да је Диоген принео жртву заједно са нама”. Сигурна смрт је чекала само оне хришћане који ни по оцену највећих мука нису хтели да се одрекну Господа Исуса Христа и да се поклоне римском цару. Од таквих исповедника, који су неуплашивши се издржали до краја, сабран је диван мученички венац ранохришћанске Цркве.
И као што се прогон хришћана одвијао под знаком покушаја да се Царство које није од овог света – Црква, потчини обоготвореној држави, тако је и слобода која је за хришћане дошла са Миланским едиктом, била знак победе Царства слободе над царством нужности.
Данас, 1 700 година после Миланског едикта, Црква у Срба се суочава са искушењем сусрета са безбожничком влашћу оличеном у Великом Хигијеничару Антиваскрсовцу који у хилијастичком аутосугестивном трансу захтева беспоговорно поклоњење својој обоготвореној, али и даље кловновској, моћи, која покушава да нас спречи да се поклонимо Васкрслом Христу. Међутим, и данас као у време оно, искушење издаје се не налази пред Православном Црквом, јер јој ни „врата пакла неће је надвладати” (Мт. 16, 18), већ пред сваким хришћанином, од верника до епископа, појединачно. Уосталом, не смемо, баш уочи Великог петка, да заборавимо: и Пилат је, у оне дане, прао руке, надајући се да ће то да му помогне!
А није му помогло. Пилатовска хигијена је Богу мрска јер жртвује Христа за царство земаљско.
Александар Лазић је, својом објавом, одбио да пилатовски опере руке пред безакоњем Великог Хигијеничара Антиваскрсовца.
Хвала Ти, брате Лазићу, достојни сестрићу славног проте Жарка Гавриловића, што си нас подсетио да и данас има Срба који земљом ходе, а небо их држи. И нека свима нама Васкрсли Христос помогне да се не уплашимо!
