Кад говоримо о осам векова аутокефалности СПЦ не смемо да заборавимо да Црква није само најстарија установа коју имамо, него да је управо она и дала име Србији.
У тексту нашег познатог медиавелисте Ђорђа Трифуновића „Средњовековна имена Србије“, сазнајемо да је први помен имена ове земље дат у канону службе састављене за празник преноса моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву, 6 маја 1237 године.
У тој служби се на више места Савино отачаство назива „Српскаја земља“, што је било уобичајено. Међутим, у том канону се користи, први пут, име Србија, у следећим стиховима:
„У Египту негда на рекама Дјеве ношен бесовска требишта, идолишта, уздрмао јеси.
У Србију сад Саву послао јеси да свима објави твоје очовечење и Божију, Христе, Твоју тајну.“
Ако кренемо макар само од те чињенце, јасно нам је каква је улога СПЦ у историји српског народа. Чак је и Ерик Хобебаум уочио да су Срби, као „прото нација“, постојали још од средњег века, да је њихов идентитет светосавски, било је јасно сваком ко је с њима дошао у додир. Зато је преверавање у нас (мада има изузетака) значило и однарођавање.
Чувени руски научник и путописац Александар Хиљфердинг, који је посетио наше земље средином XIX веска, забележио је следеће:
„Србин-католик баца све што је српско као православно и неће да зна за српску отаџбину и српску земљу. Он зна само за своју ужу домовину, па се назива Бошњаком, Херцеговцем, Славонцем, према покрајини где се родио. Свој језик не назива српским, него босанским, херцеговачким, далматинским итд. Осим своје области, има само још једну отаџбину а то је Римокатоличка црква.“
Зато га је касније било лако похрватити, јер је наредба да се србофобија трајно укорени међу покатоличеним потомцима православлног народа стигла управо из Ватикана, духовне отаџбине већине превјерица.
др Владимир Димитријевић
