СРБИ И ЊИХОВ ИДЕНТИТЕТ
Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа.
Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом. Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.
ГДЕ СУ НЕСТАЛИ ТОЛИКИ СРБИ?
Нова књига Владимира Умељића, угледног србског геноцидолога и творца теорије дефиниционизма - истраживања о власти над појмовима као основној врсти власти, „Балкански гамбит Ватикана“ (Катена Мунди, Београд, 2018), бави се управо овом битном историјском темом – како су Срби католици постали Хрвати. Научно образложење Умељићево проистиче из анализе верификованих, примарних историјских извора и темељи се на чињеници да се само у периоду између 1846. и 1941. српско становништво западно од Дрине смањило за приближно 2.000.000 људи, а хрватско повећало за приближно исти број.
У њој се, подробно и утемељено, одговара на питања какво је оно о покатоличавању Срба у Средњем веку и касније, на се територијама настањеним православним Србима које су држали Млечани и Хабзбурзи.
СЛУЧАЈ ДУБРОВНИКА
Једно од најважнијих поглавља Умељићеве књиге тиче се Дубровника. Хрват Гулисав у Држићевом „Дунду Мароју“ није „нашијенац“, он је из далека, језик докумената Дубровачке републике је латински и српски, а дубровачки госпари су се, у 19. веку, сви изјашњавали као Срби римокатолици. Владимир Умељић, подробно се бавећи овом темом, истиче:“Аустријски надвојвода Лудвиг Салватор је тада наиме путовао по Далмацији и зале ђу Јадранског мора, и свој етнографски интерес изразио сликајући народне ношње, на које је перманентно наила зио у овим крајеви-ма. Радило се о Српкињама и Србима из Имотског, Дољана, слива Неретве, Оребића, са острва Пага, из Карлобага, Сиња, Книна, Врлике, Метковића, Сплита и Каштела, Задра, Дубровника, итд., као и из Црне Горе. Он је то угра дио у књигу са 45 лито графија у боји, која је изашла у Прагу 1870–1878. годи не. Коментар овог дела гла си: „Ниједан народ на земљиној кугли не може се поносити поседовањем ношњи са тако лепим формама и фарбама, као што су то Јужни Словени (...) Међу јужнословенским племенима, који се распростиру у великим областима, не постоји међутим ниједно које показује тако богату разноврсност својих ношњи, као што је то срп- ски народ, који настању је читаву Јадранску обалу од Ријеке до северне границе Албаније“. То је вредно етнографско сведочанство, које употпуњу је налазе историјске науке, компаратив не лингвисти- ке, картографије и хронологије црквеног развоја и сукоба у овим деловима Балканског полуострва.“
Умељић додаје: “И, што је још важни је пита ње за утврђива ње историјске истине – зашто није навео да то нису били Срби, већ да су Хрвати били ти, који „настањују читаву Јадранску обалу од Рије- ке до северне границе Албаније“?“
БОРБЕНИ РИМОКАТОЛИЦИЗАМ КАО ОСНОВА ХРВАТСТВА
Умељићеве анализе и питања која поставља драгоцени су. Иако неки покушавају да Ватикан „растерете“ од усташког наслеђа (зарад добрих „екуменских“ односа), ми и данас видимо да се хрватски НДХ идентитет заснива на снажном поистовећењу Павелићеве монструм-државе са борбеним римокатолицизмом.
Хрватство је, у ствари, борбени римокатолицизам, који је Ватикан уобличио да би продро на Исток. Први свехрватски католички конгрес (3–5. септембра 1900) одржан у Загребу, постао је полазна тачка у организационо-идеолошком обликовању хрватског католицизма и добио је како међу савременицима, тако и међу потоњим истраживачима, сакраменталну карактеристику стварања „клерикалног програма за читав 20. век“. Заседања првог свехрватског католичког конгреса отворена су 3. септембра 1900. у Загребу у згради хрватског друштва „Соко“. Првом свечаном заседању конгреса присуствовало је 5.000 људи.
На заседању прве секције другог дана рада конгреса главни догађај је био иступ босанског надбискупа Јосипа Штадлера са две основне поставке: неопходност заштите вере и дома. Штадлер је предочио: савремени Хрвати католици су наследници „старе Хрватске“, у којој су преци Хрвата, са беспримерним самопожртвовањем, храбро и неустрашиво, лицем у лице сретали освајаче, и у тој борби њихова вера у Бога и своју исправност само је јачала и калила се. Штадлер је тврдио: „Наша обавеза је да, ради потомака, сачувамо светиње отаџбине и вере, тако да би Хрватска, коју је међу осталим народима увек одликовала љубав према отаџбини и вери, и даље остала таква… Ми смо – Хрвати и католици, и хоћемо то да будемо… Сада, приликом овог сусрета, пред целим светом изјављујемо: ми смо – Хрвати, ми смо – (колико год би неко то хтео да нам одузме) – католици. Ми смо и једно и друго. Сада је наш задатак да своја права и дужности поставимо на чврсте, јасне основе.“ Штадлер се позивао на историјско наслеђе „старе Хрватске“, у којој је „вера отаца била за Хрвате свети штит и најузвишенији задатак.
Све је то, на крају, нашло израза у НДХ. Духовни отац ове творевине, Алојзије Степинац, надбискуп и кардинал, проглађен је од стране Ватикана блаженим 1998. године. Владимир Умељић неодустајно сведочи о овој срамоти, маскираној у хришћанство. Зато вреди читати његову нову књигу.
