ВИДОВДАН У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ
Угледни србски публициста из Црне Горе, Донко Ракочевић, пише: “Нова Влада Србије положиће заклетву на Видовдан! Ана Брнабић ће, прије тога, прочитати свој експозе, први пут наступити пред Скупштином и цјелокупном јавношћу, као нови премијер Србије.
Ако мислите да је све то случајно – грдно се варате! Западни моћници, по чијем налогу је очигледно инсталирана и Брнабићка, веома воде рачуна о симболици датума. Нови предсједник Србије је већ више пута говорио да Срби треба да се одрекну митова, а знамо да је Косовски – главни српски мит, на којем почива српски идентитет.
Умјесто велике прославе најзначајнијег националног датума, Александар Вучић на тај дан промовише првог геј премијера у историји Србије.“(1)
Наравно да је тако како пише Ракочевић. Александар Вучић се свесно определио да Србији и Србима наметне идеологију политичког хомосексуализма, и потписник ових редова о томе је писао, управо на Фонду стратешке културе, још прошле године, у тексту „Како се Вучић аутовао“. Помињања Лутера, приче о протестантској етици, вређање Срба као нерадника и неспособњаковића који би да живе само од државне помоћи имала су један циљ – оно што су немачки господари назвали променом србске свести.Газде из Вашингтона и Брисела могле су да за председника Владе наметну било кога другог, а свог, од Душана Вујовића до Зоране Михајловић. Али, они су одабрали баш Ану Брнабић, да би породичној Србији ставили до знања шта су „нови идеали“, и ка чему се стреми. И зато је Рингијеров „Блиц“ (а Рингијер је, као што знамо, човек окултних светских елита) на насловну страну свог недељног издања, 25. јуна ове године, ставио лик дотичне са дугином заставицом у руци, и посветио две почетне стране доказивању да нам је баш таква премијерка била неопходна, да бисмо потврдили своју ЕУ оријентацију. Насловна страна „Блица“ је прецизна порука: “Геј премијерка/ Да ли је о добро за Србију, и зашто јесте“.
ВИЂЕЊЕ ВИДОВДАНОМ
„Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде“, певало се некад, док нас је било. И сада, у мрклом мраку кловнократије у Србији, Видовдан нам помаже да видимо оно што други не виде. А видимо издају Косовског Завета, који је давно утемељио овај народ: “Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. Само ако је крст частан, слобода је златна; и само ако за крст Христов живимо, може бити „све свето и честито и миломе Богу приступачно“.
Овај чланак има за циљ да покаже колико је страшно што су у издаји Косовског Завета учествовали и они од којих се то никад не би очекивало. А издаја, понављамо, не мора бити само речју и делом, него се збива и ћутањем и нечињењем.
Да се не заборави: Косовски Завет је логос наше историје; то је најдубљи израз хришћанства као целовитог погледа на свет; реч је о самој сржи наше библијске вере, о, како би рекао Владика Николај, православности србског стила и искуства. Зато се питање наметања политичког хомосексуализма народу Кнеза Лазара управо дотиче наше косовске заветности.
И зато овај текст.
УЧЕЊЕ ЦРКВЕ БОЖЈЕ О МУШКАРЦУ И ЖЕНИ
Црква Христова о људској полности учи онако како пише у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“: “Разлика међу половима представља посебан дар, који су људи добили од свог Творца: И створи Бог човека по образу Својему, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су у истом степену носиоци образа Божијег и људског достојанства, мушкарац и жена су створени зато да би се у љубави целовито сјединили једно са другим: Зато ће човек оставити оца својега и матер своју и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Ваплотивши првобитну вољу Господњу о творевини, брачни савез који је Он благословио постаје средство продужетка и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме (1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена појављују се као два начина постојања у једној људској природи. Њима је неопходно општење и узајамно допуњавање. Међутим, у палом свету односи међу половима могу да се изопаче и да престану да буду израз богомдане љубави, изродивши се у испољавање грешне пристрасиости палога човека према сопственом „ја“.
Високо ценећи подвиг добровољне целомудрене безбрачности, прихваћене ради Христа и Еванђеља и признајући посебну улогу монаштва у својој историји и савременом животу, Црква никада није била немарна према браку и осуђивала је оне, који су из погрешно схваћене тежње ка чистоти унижавали (презрели) брачни однос.“(2)
Муж, жена, деца, Богом благословена породица. На тој основи почива и првобитна идеја законске заштите породице, која је нашла свој израз чак и у садашњем у Уставу Србије. Исповедати такву веру значи живети у заветној перспективи. Јер, како је говорио Свети Пајсије Атонски, кад пропадне породица, пропашће човечанство.
УЧЕЊЕ ЦРКВЕ БОЖЈЕ О ПРОТИВПРИРОДНОМ БЛУДУ
Ако је учење Цркве о односима полова такво какво јесте, онда је и сасвим јасно зашто у „Основима социјалне концепције“ о хомосексуализму пише следеће: „Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човекове природе. Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица (3. Мојс. 20; 13). Библија сведочи о тешкој казни коју је, како тумаче Свети Оци, управо због греха мужелоштва Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19; 1-29). Карактеришући морално стање паганског света, апостол Павле убраја хомосексуалне односе међу „најсрамније страсти” и „развратности” које скрнаве људско тело: И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду (Римљ. 1; 26-27). Не варајте се… ни рукоблудници ни мужеложници… неће наследити Царство Божије, писао је апостол житељима развратног Коринта (1. Кор. 6; 9-10). Светоотачко предање јасно и одређено осуђује свако испољавање хомосексуализма. „Учење Дванаесторице апостола”, дела св. Василија Великог, Јована Златоустог, Григорија из Нисе, блаженог Августина и канони св. Јована Посника изражавају непоколебиво учење Цркве: хомосексуалне везе су грешне и подлежу осуди. Људи који су у њих уплетени немају право да буду међу црквеним клиром (7. правило св. Василија Великог, 4. правило св. Григорија из Нисе, 30. правило св. Јована Посника). Обраћајући се онима, који су се уплели у грех содомије, преподобни Максим Грк је говорио: „Познајте, несрећници, каквој сте се нечистој наслади предали! Потрудите се да што пре одустанете од те најнечистије и најсмрадније насладе и да је омрзнете. Онога, који тврди да је она безазлена, предајте вечној анатеми као противника Еванђеља Христа Спаситеља и као онога који га изопачује. Очистите се искреним покајањем, топлим сузама, молитвом и давањем милостиње колико год је то у вашој моћи. Свом својом душом омрзните то безбожништво, да не бисте били синови проклетства и вечне пропасти.“
У савременом друштву, дискусије о положају такозваних „полних мањина” показују тенденцију да хомосексуализам схвате не као полну изопаченост него као једну од „сексуалних оријентација”, која има једнака права на јавно изражавање и уважавање. Православна Црква полази од непоколебивог становишта да богоустановљени брачни савез мушкарца и жене не може ни да се упореди с изопаченим испољавањима сексуалности. Она хомосексуализам сматра греховном позлеђеношћу људске природе, а што се превазилази духовним напором који води ка исцелењу и личносном узрастању човека. Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека. Оне се лече Светим Тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, као и хришћанским општењем с верујућим људима, спремнима да пруже духовну подршку.
Односећи се с пастирском пажњом према људима који имају хомосексуалне склоности, Црква се истовремено одлучно противи покушајима да се грешна тенденција представи као „норма”, а утолико пре да се представи као предмет гордости и пример за подражавање. Управо због тога, Црква осуђује сваку пропаганду хомосексуализма. Не оспоравајући никоме лична права на живот, на уважавање личног достојанства и учешће у друштвеним делима, Црква, међутим, сматра да лицима, која пропагирају хомосексуални начин живота, не би требало допустити да се баве предавачким, васпитачким или неким сличним послом везаним за децу и омладину (адолесценте), као што не би требало ни да заузимају старешинске положаје у војсци или у поправним установама.
Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (трансексуализам). Тежња за одрицањем од припадности оном полу који је Творац подарио човеку може да има искључиво погубне последице за даљи развој личности. „Промена пола“ посредством хормонског дејства и спровођење хируршког захвата у највећем броју случајева не доводи до решавања психолошких проблема него до њиховог удвостручења, рађајући дубоку унутрашњу кризу. Црква не може да одобри ту врсту „побуне против Творца“ и да за стварну призна вештачки измењену полну припадност. Ако је човек извршио „промену пола“ пре крштења, он може приступити овој Св. Тајни као и сваки други грешник. Међутим, Црква га крсти као припадника оног пола, у којем је рођен. Рукоположење таквог човека и његово ступање у црквени брак су недопустиви.“(2)
Дакле, Православна Црква не може имати никаквих компромиса са савременом идеологијом политичког хомосексуализма. Он, по Наталији Нарочницкој, није ништа друго до противпородично становиште чији је циљ разарање темеља друштва зарад тријумфа канцер-капитализма потоњих времена, у којима, авај, живимо, крећемо се и јесмо.
ПРАВОСЛАВНИ СВЕДОЧЕ
Окултне политичке силе, чији је главни циљ тријумф антихриста у овом свету, не могу да сломе човечанство док му не наметну свој систем антивредности, у који улази и озакоњење противприродне сексуалности као нечег пожељног и прихватљивог. Зато је јасно да се Православна Црква против таквих наопакости мора борити силом своје речи и примера. Недавно се, у условима страшне укронацистичке окупације, на удару власти у служби НАТО-а, против параде содомита у Кијеву огласио митрополит Онуфрије, поглавар Украјинске Цркве Московске Патријаршије, и тражио од власти да тај срам не дозволе. У свом саопштењу је истакао да је борба против наметања греха као друштвене норме дужност сваког хришћанина. (3) У Грчкој, где влада новог Јуде, Алексиса Ципраса, деци и омладини намеће содомофилију, глас дижу храбри митрополити, попут Амвросија Калавритског, не желећи да ћуте пред Богом и људима.(4)
Наравно, тамо где влада западна окупација (као на Украјини и у Грчкој), не може се очекивати да ће глас Цркве бити услишен. Али, важно је да Црква тај глас диже до неба, јер је њен Оснивач, Господ Исус Христос, кадар да народ Свој избави из ропства. Уосталом, као што је један руски калуђер рекао бољшевицима: “Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос“.
А ЈАДНИ СРБИ?
А шта је са, како рече Његош, „јаднијем Србима“? Врх СПЦ као да се сасвим помирио са тријумфом политичког хомосексуализма, решивши да не „таласа“ тим поводом. То се видело у последње време: реч није речена против наметања тзв. „образовних пакета“ Министарства просвете повезаних са ЛГБТ пропагандом(5); један архијереј је подржао Ану Брнабић као будућег премијера Србије(6); читав Синод се појавио да на инаугурацији новог председника Србије, Александра Вучића, који је дотичну предложио за мандатара, а патријарх Иринеј се са њом на тој инаугурацији сликао, као да не зна вредност симболичких гестова првојерарха једне аутокефалне Цркве.(7) Дан после инаугурације, одржана је опет парада срама, а биће још једна, у септембру.(8) Синод СПЦ, авај, реч није рекао у знак протеста, нити је учинио било шта да стави до знања Вучићу да је управо он највише учинио за легализацију политичког хомосексуализма у новијој историји Србије. Да, баш он, садашњи председник ове јадне земље, а не Борис Тадић, који је био другосрбијанац и у души и у јавности, док је Вучић глуматао патриоту.(9) И зашто је онда чудно што се у окупираном НАТО Београду на „геј паради“ појавио један који се хвали својим студентским данима на Богословском факултету СПЦ?(10)
ШТА ЈЕ БИЛО, А ШТА ЈЕ САД?
Брат у Христу ми, прочитавши вест о студенту – парадеру, пише: “Хомосексуалаца је у нашој Цркви било и биће их до судњега дана. Оно чега данас нема јесу правоверни учитељи, одлучни и храбри пастири који би и својим студентима и парохијанима и читавом народу храбро рекли оно што је светска здравствена организација (научно!) тврдила до пре само десетак година, оно што о хомосексуализму наши свети оци вековима јасно и недвосмислено зборе. На њихова места и катедре засели су сујетни и слабодушни интелектуалци. Неки од њих својим теолошким сплачинама чак и оправдавају хомосексуализам („није нам то пало с неба“), проглашавају га природним, као и сваки други грех. Неки то чине у име љубавне патетике овога света а неки из страхопоштовања пред велеученим мамоном 21. века, пред његовим гордим подсмехом. Овај несретни студент Београдског православног факултета са мајцом „Свети Сава“ и натписом „ИС ХС НИ KА“ на прстену, није тек само декларисани хомосексуалац, он је верно духовно чедо нових теолога. Заједно са својим учитељима, он усхићено чека Други долазак Христов и радује се Његовом праведном суду на коме ће отпасти све што је традиционално, честито и свето.“
Како је рекао Честертон: ако је јерес довољно јеретична, она утиче и на морал.
ЛАЖНА ТЕОЛОГИЈА И ЛАЖНА ЕТИКА
Заиста, овај мој духовни саборац је потпуно у праву. Увек је, међу онима који живе у Цркви, било разних греха и грешника, па и хомосексуализма и хомосексуалаца. Страшније је оно друго – што се против тог греха, који бива идеолошки оправдан у Новом светском поретку, више ни не диже глас свих правоверних, на челу са духовним пастирима. Усвајање јеретичке квазитеологије митрополита Јована Зизјуласа довело је наше квазитеологе до либералног односа према хришћанским моралним ставовима. За зизјуласовце, онтологија нема везе са етиком (иако је јасно да хришћанска етика произилази из православне догматике, као што и „разумевање“ содомиства проистиче из јеретичке догматике).
Ево сведочења из кога видимо шта учитељ наших екумениста и теолошких либерала, титуларни митрополит пергамски, мисли о овом проблему: „Поменули сте малочас да не би требало да смо моралисти, да црквена заједница треба да прихвата грешнике, и да буде уз њих очекујући да се промене. Шта дакле мислите о онима који су често одбачени? На пример хомосексуалци. За многе пуританске умове је врло саблажњиво да неко отворено износи своје хомосексуалну оријентацију; они не желе да буду заједно у цркви са таквима, не могу да поднесу њихово присуство. Какав је прави однос према том проблему, према таквим људима? Мислим да је то погрешан став. Ако се хомосексуалност сматра грехом, онда је опет Црква та која мора да прихвати таквог грешника исто као што прихвата и хетеросексуалног грешника. Јер нема разлике међу њима: ако је у првом случају у питању грех, онда је и у другом. То би била једна врста расизма: да један одређен грех сматрате неприхватљивим а неки други прихватљивим. Одговор је дакле јасан: Црква мора прихватити хомосексуалце. Наравно, тада ће код њих доћи до извесног преображаја, у оној мери у којој се он може одиграти. Јер постоје границе, неке природне границе које се можда не могу превазићи.“(11)
ЛАЖНА ТЕОЛОГИЈА О ХОМОСЕКСУАЛИЗМУ
Погледајмо тезе митрополита Зизјуласа. Он намерно замагљује истину. Хомосексуалност се, међу православнима, не „сматра грехом“, она, по новозаветном Светом Предању, јесте грех. Наравно да Црква прихвата човека који страда од овог промашаја сопственог назначења, али ако он тај промашај заиста схвата као грех, ако се каје и бори против истог. Јер, Христос је дошао да спасе грешнике, и нема греха који Он неће опростити ако је човек спреман да Му принесе сузе покајања и зној очишћујућег подвига. Свако кога греховне болести окивају приноси Господу покајање кроз Свету Тајну Исповести, добија духовне лекове и стреми, управо као онај који се лечи у Божјој Лечебници, ка Царству Небеском.
Човек нормалне полне оријентације такође је грешник ако не живи по закону Божјем: то јест, ако блудничи и чини прељубу. И њему је, као сваком грешнику, потребно да престане да греши и да, приносећи покајање, крене ка Христу. Ипак, Свети Оци содомитство називају „противприродним блудом“, и оно је, без обзира колико су и хетеросексуални блуд и прељуба опасни по спасење душе, један од најозбиљнијих преступа закона Божјег, који човека лишава благодати и тешко га окива духовном тамом.
Митрополит Зизјулас тврди да неке грехе не смемо сматрати прихватљивим, а друге неприхватљивим, и то назива „неком врстом расизма“ (каква лукава игра појмовима – расизам је, увек и једино, кад неког сматрамо подљудским бићем због његове боје коже, и то нема везе са хомосексуализмом). Нико, али баш нико, ако је православан, не сматра неке грехе „прихватљивим“, а друге „неприхватљивим“, него све грехе сматра стањима духовног промашаја који човека одвајају од Бога; ако је духовник, он од своје пастве тражи покајање и очишћење за све грехе, а не само за „неприхватљиве“.
После свега, митрополит Зизјулас изводи кључну замену теза: „Црква мора приватити хомосексуалце“ који се, по њему, могу променити само до извесне мере. А Цркве не само да не мора, него и не сме прихватити хомосексуалце као такве, него их може примити једино као грешнике који се кају, и који могу, увек могу, да се промене благодаћу и силом Божјом и својом слободном вољом. Јер, ако не могу да се промене, и ако немају слободну вољу (ако су хомосексуалци по природи, као што им по природи куца срце) то значи да су таквима од Бога саздани, а то даље значи да је Господ (нека ми се опрости што ово пишем, јер морам да покажем куда води јеретичка логика) „творац зла“.
ОНИ СЕ НЕ КАЈУ, ОНИ НАС ГОНЕ
Међутим, цела претходна прича о православном ставу према содомитству је условна: многи данашњи хомосексуалци не само да не сматрају да чине грех, него траже да се њихова „оријентација“ призна као норма, и да се наметне целом друштву. И то све под видом „толеранције“.
Управо о томе говори Слободан Антонић у својој студији „Моћ и сексуалност/ Социлогија геј покрета“: “Међутим, позив да се нешто толерише не подразумева и захтев да се уздржимо од заузимање става према томе (морална неутралност), или чак да не смемо ни имати став о томе (етичка равнодушност), а понајмање захтев да се то мора јавно прихватити (tolerance=acceptance). Толеранција подразумева само одлуку да се не угрожава неки другачији облик егзистенције, односно одлуку о поштовању јавног права на различитост – уз задржавање права на изрицање негативног става према том облику. Сама реч „трпељивост“ јасно изражава то традиционално значење које је „толеранција“ имала и у класичном либерализму – нешто што нам се (приватно) нимало не свиђа, али га трпимо, као део легитимног (јавног) поретка. Геј активисте, међутим, често љути таква врста толеранције. Они не желе само да буду „остављени на миру“, они желе да, управо као хомосексуалци, буду „прихваћени“, они желе „признатост“ за своју хомосексуалност, „признатост“ да то што раде није ништа лоше, ништа срамно или стидно, већ „нормално“ („варијетет нормалне људске сексуалности“, како каже Зорица Мршевић/…/).“ (12)
Ових дана, и ја сам, зато што нисам спреман да се мирим са антихришћанским погледом на свет, доживео да ме прогласе „хомофобом“ (лажни појам – када се реч „хомофоб“ преведе на србски, то значи „онај који осећа фобију од људи“; али, лажне речи се и користе да би сакриле стварност. )
ДОКАЗ ДА НАС ГОНЕ
Недавно је уредништву сајта „Србин. инфо“ стигло следеће електронско писмо (намерно га доносим латиницом, како је и писано): “From: DA SE ZNA! Reporting LGBTI human rights abuse & hate crime Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. Date: 2017-06-20 12:43 GMT+02:00 Subject: Molba za uklanjanje diskriminatornih tekstova i/ili impresum portala Srbin.info To: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Poštovani/a,
Obraćamo Vam se kako bismo Vam skrenuli pažnju na izuzetno velik govor mržnje prema LGBT na portalu Srbin.info. Srbin.info je npr. objavio tekst Vladimira Dimitrijevića „Beograd: Borba za porodicu se nastavlja, stop sodomitima!“. Već sam naslov teksta sadrži uvredljiv termin „sodomit“ za pripadnike LGBT. U samom tekstu se isti termin ponavlja i iznosi se tvrdnja da postoji „LGBT propaganda“ i „LGBT vrednosti“ čime se homoseksualnost proglašava za ideologiju, a ne seksualnu orijentaciju, što ona prevashodno jeste. U tekstu se takođe čitaocima/teljkama sugeriše da homoseksualnost nije ljudska i nije normalna. Smatramo da se ovim tekstom krši Kodeks novinara Srbije (u delovima odgovornost novinara i novinarska pažnja) i da predstavljaju težak oblik diskriminacije jer se diskriminacija podstiče putem javnih glasila (član 13. tačka 3. Zakona o zabrani diskriminacije). Zbog toga Vam dobronamerno predlažemo da pomenuti tekst, i tekstove slične sadržine, uklonite sa portala Srbin.info. Ukoliko se odlučite da ne uklonite diskriminatorne tekstove, molimo Vas da nam pošaljete Vaš impresum koji će sadržati pravno lice koje stoji iza Srbin.info i njegovo sedište (uključujući i ulicu, a ne samo deo grada kako je navedno na Vašem sajtu) na mejl Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.. Ukoliko nam ne pošaljete ove informacije u razumnom roku, bićemo prinuđeno da Vas prijavimo odeljenju MUP-a za visokotehnološki kriminal. Unapred zahvalan na odgovoru, Miloš Kovačević“.
Нападнут је мој текст (13), а циља се на „Србин. инфо“. Наравно, све се то збива као освета идеолога политичког хомосексуализма после заустављања њихових „образовних пакета“ намењених школама.
Због тога су напали и Мишу Ђурковића.(14)
НЕ ДАМ ВАМ ВЛАСТ НАД ЈЕЗИКОМ
Да се разумемо: ја се борим против идеологије ЛГБТ тоталитаризма прво у језику. Сваки покушај успостављања власти над језиком је, то знамо из Орвелове „1984“, насртај на људску слободу. Тако је и кад је у питању настојање политичких хомосексуалаца да нам одреде како ћемо да их зовемо. Господа се, рецимо, буне због употребе израза „педер“. Та реч потиче од старогрчке речи „педераст“, „онај који воли дечаке“, и ко је читао Платонову „Гозбу“ савршено разуме о чему причам. У тој речи нема ничег „дискриминаторног“, као што реч „Шиптар“ није погрдна, јер, на шиптарском, значи „син орла“. Дакле, да бих био политички коректан, треба да користим израз „геј“ („весељак“, „весели“), који ми ови нови тоталитарци намећу. А ја то нећу; не сматрам да је политички хомосексуализам израз некаквог весеља.
Реч „содомит“ је библијског порекла, и користи се већ вековима да би се указало на један од грехова из области полног морала онаквог каквим га схвата хришћанство. У корпус таквих речи спадају и „прељубник“, „блудник“, „мужеложник“, „онаниста“ (по Онану, који се помиње у Петокњижју Мојсијевом), итд. Хришћанско учење о питању хомосексуализма јасно је изложено у Светом Писму и у делима Светих Отаца, и саставни је део погледа на свет људи који се зову хришћани (међу којима је и потписник ових редова).
ШТА САМ ЗАИСТА РЕКАО?
Наравно да се хришћанин не залаже за насиље над хомосексуалцима, јер он, по заповести Господњој, не сме да мрзи грешника, него грех, а за грешника је дужан да се моли да му Отац Небески дарује обраћење. Оно против чега се хришћанин у јавном простору бори јесте наметање политичког хомосексуализма као мере и провере друштвеног живота, то јест једне противпородичне идеологије по преимућству. У тексту који је објављен на „Србин. инфо“ о томе јасно пишем: “Свим срцем подржавам протест породичних људи, о којима се у овом тренутку, скоро нико не стара и не брине. Не само што породични људи живе на ивици беде, него нам се сад мешају у свакодневницу, и желе да нашу децу отимају да би их, колико сутра, на усвајање дали добрим „родитељима“, содомитима, који отету децу треба да уче „ЛГБТ вредностима“. Заиста је крајње време да се родитељи Србије повежу, без икакве приземне политике, и да кажу НЕ свима који желе да нам отму оно последње што нам је остало – породицу! У овом тренутку, хвала Богу, ипак постоји један снажан фронт србских породично оријентисаних интелектуалаца који су спремни да бране оно што је људски и нормално. Има и новинара и медија ( мада много мање него што би требало) који се укључују у борбу за људске вредности, међу којима је породица у овом тренутку најважнија. Зато, наравно, не треба да губимо наду, него да храбро идемо у сусрет Богу Који је постао Човек, и Чија благодат ће бити са нама ако се трудимо да испуњавамо Његов закон, закон Истине и Живота.“(13)
Наравно да постојe „ЛГБТ пропаганда“ и „ЛГБТ вредности“. Јер, коначни циљ радикалног политичког хомосексуализма је да, преко приче о борби за „људска права“ укине природну породицу, и разори све породичне вредности на којима цивилизација почива. Нарочито треба обратити пажњу на ставове Шуламит Фајерстон и Маше Хесен, које не крију шта је циљ лезбо-феминистичког активизма.(15)
MEDICE, CURE TE IPSUM!
Пропагандисти политичког хомосексуализма су непосредни непријатељи хришћанског погледа на свет.То су доказали и 2012. године у Београду, када су, поред параде (која, захваљујући отпору јавности, није одржана) организовали седмодневне изазивачке манифестације под именом „Љубав, Вера, Нада“, а први дан почетка „Недеље поноса“ је пао 30. септембра, када Црква слави Свете мученице Веру, Наду и Љубав и мајку им Софију. Сами организатори параде су отворено признали да знају да свој антипразник, пропаганду срама, почињу на тај дан, и под тим именом зарад провокације већинске, дакле породичне, Србије. У питању је било 12 фотографија, које, цитирамо организаторе изложбе, „показују Исуса са транссексуалцима, ХИВ позитивним особама и геј мушкарцима. Фотографије су модерна верзија прича из Новог завета. На 12 фотографија уметница преиспитује однос хришћанства према хомосексуалности кроз централни лик – Исуса“. Бог у Кога ја, као хришћанин, верујем, представљен је као – хомосексуалац. И тај богохулни чин је, тобож, изведен у име „толеранције“.(16) И ја такве и сличне ствари треба да „толеришем“, да се весело кезим и да вичем „Браво“!
Е, па, тај филм нећете скоро гледати!
РАЗАРАЊЕ ПОРОДИЦЕ
Миша Ђурковић који се, на основу приче о „толеранцији“, нашао на удару људскоправашких LGBTXYZ јуришника, указује на огромне тешкоће борбе за очување основних породичних вредности у Србији данас, јер Вучићев режим непрестано доноси законе који породицу урушавају: “Ви зауставите грађански законик, а иста та решења се на мала врата провуку преко Закона о спречавању насиља у породици. Ви зауставите образовне пакете, кад ето њих у нацрту новог Закона о основама система образовања и васпитања./…/ Ко год данас има било какав проблем у браку може да позове државу, измисли разлог (психичко, емотивно и друга насиља) и ако је довољно уверљив добије једно месец дана да се „искулира“ од партнера. Но кад се исти врати у кућу шта мислите како ће да изгледа њихов заједнички живот? Ко ће желети да живи даље са особом која га је пријавила и одвојила од деце? Најлицемерније је што се у исто време отварају некакве расправе о потреби повећања наталитета. Хајте, молим вас. Ко ће са оваквим законима да улази у брак и да рађа децу? Коме, ако не може сам да их васпитава? Држави која константно разара породични оквир у коме они треба да се развијају и расту?А онда се политичари ваде како ово морају јер Европа то тражи. Европа тражи и наше докторе, инжињере, медицинске раднике који у хиљадама одлазе одавде. Као што су отишли из Бугарске и Румуније нпр. Бриселски службеници који гурају овакве ствари неће да живе овде. Њих баш брига што ми демографски пропадамо. Али нас треба да је брига и ми треба да се боримо да не нестанемо.“(17)
И ја потписујем Ђурковићеве речи.
У БЕОГРАДУ, УОЧИ ЛАЗАРЕВОГ ДАНА
Ишао сам у Београд у суботу, 24. јуна 2017, четири дана уочи Видовдана. Београд је био пун полицијских специјалаца, опремљених као ванземаљци који су, дан после инаугурације, штитили „геј параду“ – да нам ко не уцвели политичке хомосексуалце, који (ах, како о ЕУропски звучи!), нису задовољни нивоом „људских права“ што су их постигли. И мислио сам: да је неко, уочи Видовдана 1389. године, рекао Светом кнезу Лазару шта ће радити снаге реда у његовој Србији шездесет три десетлећа касније, кнез не би веровао. Јер, он се, између осталог, борио против поробљавања своје земље да у њој окупатори не би упражњавали своје сексуалне обичаје, о којима турски учесници у доба освајања србске Деспотовине, попут Дурсун-бега и Ашик паше Заде, пишу: „Кад се борба завршавала исламском победом, пре но што би се отпочело робљење и пљачкање, многи су неверник и неверница, младић и девојка, и деца, из страха да их Турчин не би силовао испуштали душу скачући у провалију својевољно/…/Српске моме су такве да их се човек не може довољно науживати, ма колико се њима наслађивало. А они који су имали прилике да се забаве српским дилберима, кадри су били да се одрекну од сто других пријатности, можда хиљаду, па чак и душу да изгубе. Толико их је тада узето, да се избројати није могло /…/ Камо год погледаш, чини ти се рајски перивој испуњен рајским хуријама и лепим дечацима“. Турци су препоручивали дечаке док им се не „загараве науснице“.(18)
У свом огледу „Турски порок“, Џонатан Дрејк пише о томе да су за време окупације Балкана Грци, Бугари и Срби могли, први пут у својој „заосталој“ хришћанској историји, да се суоче са авангардизмом „нестандардне“ сексуалне оријентације. Тако је Мехмед Други, под зидинама Цариграда, војницима описивао не само количину плена за пљачку него и лепе дечаке којих има доста за све. Сам Мехмед је за себе одабрао двеста дечака од осам до шеснаест година који су били његов мушки харем. Каснији „данак у крви“ није имао за циљ само стварање јаничара. Бајрон, који се придружио грчким устаницима, сведочио је о Алипаши Јањинском, који је имао дечји харем и да би изворе свог задовољства држао „покорним, бледим и лепим“, деци је редовно пуштао крв. У турским школама за припрему дечака за хареме постојале су специјалне клупе за проширивање ануса да би се задовољили будући господари.(19)
Мислио сам о томе, ходајући Београдом. И стид ме је прождирао. И нарочито сам се стидео што Завет Живота издајемо ћутањем, а антихристовске силе се спремају да нам отимају децу, као што већ чине у „напредној“ (да не кажем „напредњачкој“) Канади.(20) Ипак, никада нисам сумњао да сам на страни победника – Христа Бога и Небеске Србије, чије су војводе Свети Сава и Лазар Косовски. Зато знам да се борба наставља, и знам да ће се Нови светски поредак, као недавно нацизам и комунизам, срушити, и да им трага неће остати. А што се Завета тиче, он је неразорив: “Истинита је ријеч: ако с Њим умријесмо, с Њим ћемо и живјети; ако трпимо, с Њим ћемо и царовати; ако ли се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи; ако ли изневјеримо, Он остаје вјеран, јер се не може самог себе одрећи.“(Друга Тим. 2, 11-13)
др Владимир Димитријевић
УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 26. јуна 2017)
1.www.sedmica.me/srpski-sudnji-dan-ekspoze-zakletva-brnabicke-na-vidovdan/Владимир
2. Владимир Димитријевић:Учење Православне Цркве о хомосексуализму: грех или полна оријентација, Нова српска политичка мисао, 1-2/2011, стр. 121-139
3. http://www.pravoslavie.ru/srpska/104452.htm
4. https://stanjestvari.com/2017/06/18/gej-lobi-izmena-covecanstva/.
5. http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/zadivljujuce-brza-reakcija-profesora-pbf-na-peticiju-za-reviziju-teorije-evolucije/
6. http://www.espreso.rs/vesti/politika/151507/crkva-podrzava-brnabicku-za-premijera-porucili-joj-ne-verujte-glasinama-uz-vas-smo
7.borbazaveru.info/content/view/9761/1/
8. http://www.pravda.rs/2017/06/21/raspomamili-se-u-srbiji-od-ove-godine-dve-gej-parade/
9. http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/kako-se-vucic-autovao-iliti-razmisljanja-uoci-premijerovog-prajda/
10. http://vidovdan.org/2017/06/24/gej-koji-je-na-danasnjoj-paradi-zbunio-i-vernike-i-gejeve/
11. http://pouke.org/forum/topic/5170-интервју-са-митрополитом-пергамским-јованом-зизијуласом/
12.fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:7605/bdef:Content/download
13. http://srbin.info/2017/05/14/beograd-borba-za-porodicu-se-nastavlja-stop-sodomitima/
www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/transvestija-tradicije/; http://srbin.info/2013/09/23/nas-krajnji-cilj1-je-razaranje-i-unistenje-porodice/
16. http://www.magacinportal.org/2012/09/28/bogohulna-izlozba-u-okviru-gej-parade/; http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/otvaranje-izlozbe-ecce-homo-obezbedjivalo-2.000-policajaca_345568.html
17. http://iskra.co/reagovanja/vladimir-dimitrijevic-buduci-robovi-kapitalizma-spremite-se/
18.svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=896:-200-&catid=38:2010-12-14-18-00-48&Itemid=59;
19.gay-serbia.com/istorija/2007/07-01-30-homoseksualnost-u-turskoj/index.jsp?aid=2609 20. http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/donet-zakon-koji-omogucava-da-se-roditeljima-koji-ne-podrzavaju-lgbt-oduzimaju-deca/
