KAKO SMO ĆUTANJEM IZDALI ZAVET - Razmišljanja o Vidovdanu 2017. - vladimirdimitrijevic.com

VIDOVDAN U SKUPŠTINI SRBIJE

Ugledni srbski publicista iz Crne Gore, Donko Rakočević, piše: “Nova Vlada Srbije položiće zakletvu na Vidovdan! Ana Brnabić će, prije toga, pročitati svoj ekspoze, prvi put nastupiti pred Skupštinom i cjelokupnom javnošću, kao novi premijer Srbije.Ugledni srbski publicista iz Crne Gore, Donko Rakočević, piše: “Nova Vlada Srbije položiće zakletvu na Vidovdan! Ana Brnabić će, prije toga, pročitati svoj ekspoze, prvi put nastupiti pred Skupštinom i cjelokupnom javnošću, kao novi premijer Srbije.

Ako mislite da je sve to slučajno – grdno se varate! Zapadni moćnici, po čijem nalogu je očigledno instalirana i Brnabićka, veoma vode računa o simbolici datuma. Novi predsjednik Srbije je već više puta govorio da Srbi treba da se odreknu mitova, a znamo da je Kosovski – glavni srpski mit, na kojem počiva srpski identitet.

Umjesto velike proslave najznačajnijeg nacionalnog datuma, Aleksandar Vučić na taj dan promoviše prvog gej premijera u istoriji Srbije.“(1)

Naravno da je tako kako piše Rakočević. Aleksandar Vučić se svesno opredelio da Srbiji i Srbima nametne ideologiju političkog homoseksualizma, i potpisnik ovih redova o tome je pisao, upravo na Fondu strateške kulture, još prošle godine, u tekstu „Kako se Vučić autovao“. Pominjanja Lutera, priče o protestantskoj etici, vređanje Srba kao neradnika i nesposobnjakovića koji bi da žive samo od državne pomoći imala su jedan cilj – ono što su nemački gospodari nazvali promenom srbske svesti.Gazde iz Vašingtona i Brisela mogle su da za predsednika Vlade nametnu bilo koga drugog, a svog, od Dušana Vujovića do Zorane Mihajlović. Ali, oni su odabrali baš Anu Brnabić, da bi porodičnoj Srbiji stavili do znanja šta su „novi ideali“, i ka čemu se stremi. I zato je Ringijerov „Blic“ (a Ringijer je, kao što znamo, čovek okultnih svetskih elita) na naslovnu stranu svog nedeljnog izdanja, 25. juna ove godine, stavio lik dotične sa duginom zastavicom u ruci, i posvetio dve početne strane dokazivanju da nam je baš takva premijerka bila neophodna, da bismo potvrdili svoju EU orijentaciju. Naslovna strana „Blica“ je precizna poruka: “Gej premijerka/ Da li je o dobro za Srbiju, i zašto jeste“.Naravno da je tako kako piše Rakočević. Aleksandar Vučić se svesno opredelio da Srbiji i Srbima nametne ideologiju političkog homoseksualizma, i potpisnik ovih redova o tome je pisao, upravo na Fondu strateške kulture, još prošle godine, u tekstu „Kako se Vučić autovao“. Pominjanja Lutera, priče o protestantskoj etici, vređanje Srba kao neradnika i nesposobnjakovića koji bi da žive samo od državne pomoći imala su jedan cilj – ono što su nemački gospodari nazvali promenom srbske svesti.Gazde iz Vašingtona i Brisela mogle su da za predsednika Vlade nametnu bilo koga drugog, a svog, od Dušana Vujovića do Zorane Mihajlović. Ali, oni su odabrali baš Anu Brnabić, da bi porodičnoj Srbiji stavili do znanja šta su „novi ideali“, i ka čemu se stremi. I zato je Ringijerov „Blic“ (a Ringijer je, kao što znamo, čovek okultnih svetskih elita) na naslovnu stranu svog nedeljnog izdanja, 25. juna ove godine, stavio lik dotične sa duginom zastavicom u ruci, i posvetio dve početne strane dokazivanju da nam je baš takva premijerka bila neophodna, da bismo potvrdili svoju EU orijentaciju. Naslovna strana „Blica“ je precizna poruka: “Gej premijerka/ Da li je o dobro za Srbiju, i zašto jeste“.
VIĐENJE VIDOVDANOM
„Vidovdane, moj očinji vide, tobom vidim što drugi ne vide“, pevalo se nekad, dok nas je bilo. I sada, u mrklom mraku klovnokratije u Srbiji, Vidovdan nam pomaže da vidimo ono što drugi ne vide. A vidimo izdaju Kosovskog Zaveta, koji je davno utemeljio ovaj narod: “Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Samo ako je krst častan, sloboda je zlatna; i samo ako za krst Hristov živimo, može biti „sve sveto i čestito i milome Bogu pristupačno“.
Ovaj članak ima za cilj da pokaže koliko je strašno što su u izdaji Kosovskog Zaveta učestvovali i oni od kojih se to nikad ne bi očekivalo. A izdaja, ponavljamo, ne mora biti samo rečju i delom, nego se zbiva i ćutanjem i nečinjenjem.
Da se ne zaboravi: Kosovski Zavet je logos naše istorije; to je najdublji izraz hrišćanstva kao celovitog pogleda na svet; reč je o samoj srži naše biblijske vere, o, kako bi rekao Vladika Nikolaj, pravoslavnosti srbskog stila i iskustva. Zato se pitanje nametanja političkog homoseksualizma narodu Kneza Lazara upravo dotiče naše kosovske zavetnosti.
I zato ovaj tekst.
UČENJE CRKVE BOŽJE O MUŠKARCU I ŽENI
Crkva Hristova o ljudskoj polnosti uči onako kako piše u „Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve“: “Razlika među polovima predstavlja poseban dar, koji su ljudi dobili od svog Tvorca: I stvori Bog čoveka po obrazu Svojemu, po obrazu Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih (1. Mojs. 1; 27). Budući da su u istom stepenu nosioci obraza Božijeg i ljudskog dostojanstva, muškarac i žena su stvoreni zato da bi se u ljubavi celovito sjedinili jedno sa drugim: Zato će čovek ostaviti oca svojega i mater svoju i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo (1. Mojs. 2; 24). Vaplotivši prvobitnu volju Gospodnju o tvorevini, bračni savez koji je On blagoslovio postaje sredstvo produžetka i umnožavanja ljudskog roda: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njome (1. Mojs. 1; 28). Osobenosti polova ne svode se samo na razlike u telesnoj građi. Muškarac i žena pojavljuju se kao dva načina postojanja u jednoj ljudskoj prirodi. Njima je neophodno opštenje i uzajamno dopunjavanje. Međutim, u palom svetu odnosi među polovima mogu da se izopače i da prestanu da budu izraz bogomdane ljubavi, izrodivši se u ispoljavanje grešne pristrasiosti paloga čoveka prema sopstvenom „ja“.
Visoko ceneći podvig dobrovoljne celomudrene bezbračnosti, prihvaćene radi Hrista i Evanđelja i priznajući posebnu ulogu monaštva u svojoj istoriji i savremenom životu, Crkva nikada nije bila nemarna prema braku i osuđivala je one, koji su iz pogrešno shvaćene težnje ka čistoti unižavali (prezreli) bračni odnos.“(2)
Muž, žena, deca, Bogom blagoslovena porodica. Na toj osnovi počiva i prvobitna ideja zakonske zaštite porodice, koja je našla svoj izraz čak i u sadašnjem u Ustavu Srbije. Ispovedati takvu veru znači živeti u zavetnoj perspektivi. Jer, kako je govorio Sveti Pajsije Atonski, kad propadne porodica, propašće čovečanstvo.
UČENJE CRKVE BOŽJE O PROTIVPRIRODNOM BLUDU
Ako je učenje Crkve o odnosima polova takvo kakvo jeste, onda je i sasvim jasno zašto u „Osnovima socijalne koncepcije“ o homoseksualizmu piše sledeće: „Sveto Pismo i učenje Crkve nedvosmisleno osuđuju homoseksualne polne veze, budući da u njima vide poročno izopačenje od Boga stvorene čovekove prirode. Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica (3. Mojs. 20; 13). Biblija svedoči o teškoj kazni koju je, kako tumače Sveti Oci, upravo zbog greha muželoštva Bog poslao na žitelje Sodoma (v. 1. Mojs. 19; 1-29). Karakterišući moralno stanje paganskog sveta, apostol Pavle ubraja homoseksualne odnose među „najsramnije strasti” i „razvratnosti” koje skrnave ljudsko telo: I žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno. A isto tako i muškarci ostavivši prirodno upotrebljavanje žena, raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarci sa muškarcima čineći sram, primajući na sebi odgovarajuću platu za svoju zabludu (Rimlj. 1; 26-27). Ne varajte se… ni rukobludnici ni muželožnici… neće naslediti Carstvo Božije, pisao je apostol žiteljima razvratnog Korinta (1. Kor. 6; 9-10). Svetootačko predanje jasno i određeno osuđuje svako ispoljavanje homoseksualizma. „Učenje Dvanaestorice apostola”, dela sv. Vasilija Velikog, Jovana Zlatoustog, Grigorija iz Nise, blaženog Avgustina i kanoni sv. Jovana Posnika izražavaju nepokolebivo učenje Crkve: homoseksualne veze su grešne i podležu osudi. Ljudi koji su u njih upleteni nemaju pravo da budu među crkvenim klirom (7. pravilo sv. Vasilija Velikog, 4. pravilo sv. Grigorija iz Nise, 30. pravilo sv. Jovana Posnika). Obraćajući se onima, koji su se upleli u greh sodomije, prepodobni Maksim Grk je govorio: „Poznajte, nesrećnici, kakvoj ste se nečistoj nasladi predali! Potrudite se da što pre odustanete od te najnečistije i najsmradnije naslade i da je omrznete. Onoga, koji tvrdi da je ona bezazlena, predajte večnoj anatemi kao protivnika Evanđelja Hrista Spasitelja i kao onoga koji ga izopačuje. Očistite se iskrenim pokajanjem, toplim suzama, molitvom i davanjem milostinje koliko god je to u vašoj moći. Svom svojom dušom omrznite to bezbožništvo, da ne biste bili sinovi prokletstva i večne propasti.“
U savremenom društvu, diskusije o položaju takozvanih „polnih manjina” pokazuju tendenciju da homoseksualizam shvate ne kao polnu izopačenost nego kao jednu od „seksualnih orijentacija”, koja ima jednaka prava na javno izražavanje i uvažavanje. Pravoslavna Crkva polazi od nepokolebivog stanovišta da bogoustanovljeni bračni savez muškarca i žene ne može ni da se uporedi s izopačenim ispoljavanjima seksualnosti. Ona homoseksualizam smatra grehovnom pozleđenošću ljudske prirode, a što se prevazilazi duhovnim naporom koji vodi ka iscelenju i ličnosnom uzrastanju čoveka. Homoseksualne težnje se leče, kao i ostale strasti koje muče palog čoveka. One se leče Svetim Tajnama, molitvom, postom, pokajanjem, čitanjem Svetog Pisma i svetootačkih dela, kao i hrišćanskim opštenjem s verujućim ljudima, spremnima da pruže duhovnu podršku.
Odnoseći se s pastirskom pažnjom prema ljudima koji imaju homoseksualne sklonosti, Crkva se istovremeno odlučno protivi pokušajima da se grešna tendencija predstavi kao „norma”, a utoliko pre da se predstavi kao predmet gordosti i primer za podražavanje. Upravo zbog toga, Crkva osuđuje svaku propagandu homoseksualizma. Ne osporavajući nikome lična prava na život, na uvažavanje ličnog dostojanstva i učešće u društvenim delima, Crkva, međutim, smatra da licima, koja propagiraju homoseksualni način života, ne bi trebalo dopustiti da se bave predavačkim, vaspitačkim ili nekim sličnim poslom vezanim za decu i omladinu (adolescente), kao što ne bi trebalo ni da zauzimaju starešinske položaje u vojsci ili u popravnim ustanovama.
Povremeno se izopačenja ljudske seksualnosti ispoljavaju u formi bolesnog osećanja pripadnosti suprotnom polu, čiji je rezultat pokušaj da se promeni pol (transeksualizam). Težnja za odricanjem od pripadnosti onom polu koji je Tvorac podario čoveku može da ima isključivo pogubne posledice za dalji razvoj ličnosti. „Promena pola“ posredstvom hormonskog dejstva i sprovođenje hirurškog zahvata u najvećem broju slučajeva ne dovodi do rešavanja psiholoških problema nego do njihovog udvostručenja, rađajući duboku unutrašnju krizu. Crkva ne može da odobri tu vrstu „pobune protiv Tvorca“ i da za stvarnu prizna veštački izmenjenu polnu pripadnost. Ako je čovek izvršio „promenu pola“ pre krštenja, on može pristupiti ovoj Sv. Tajni kao i svaki drugi grešnik. Međutim, Crkva ga krsti kao pripadnika onog pola, u kojem je rođen. Rukopoloženje takvog čoveka i njegovo stupanje u crkveni brak su nedopustivi.“(2)
Dakle, Pravoslavna Crkva ne može imati nikakvih kompromisa sa savremenom ideologijom političkog homoseksualizma. On, po Nataliji Naročnickoj, nije ništa drugo do protivporodično stanovište čiji je cilj razaranje temelja društva zarad trijumfa kancer-kapitalizma potonjih vremena, u kojima, avaj, živimo, krećemo se i jesmo.
PRAVOSLAVNI SVEDOČE
Okultne političke sile, čiji je glavni cilj trijumf antihrista u ovom svetu, ne mogu da slome čovečanstvo dok mu ne nametnu svoj sistem antivrednosti, u koji ulazi i ozakonjenje protivprirodne seksualnosti kao nečeg poželjnog i prihvatljivog. Zato je jasno da se Pravoslavna Crkva protiv takvih naopakosti mora boriti silom svoje reči i primera. Nedavno se, u uslovima strašne ukronacističke okupacije, na udaru vlasti u službi NATO-a, protiv parade sodomita u Kijevu oglasio mitropolit Onufrije, poglavar Ukrajinske Crkve Moskovske Patrijaršije, i tražio od vlasti da taj sram ne dozvole. U svom saopštenju je istakao da je borba protiv nametanja greha kao društvene norme dužnost svakog hrišćanina. (3) U Grčkoj, gde vlada novog Jude, Aleksisa Ciprasa, deci i omladini nameće sodomofiliju, glas dižu hrabri mitropoliti, poput Amvrosija Kalavritskog, ne želeći da ćute pred Bogom i ljudima.(4)
Naravno, tamo gde vlada zapadna okupacija (kao na Ukrajini i u Grčkoj), ne može se očekivati da će glas Crkve biti uslišen. Ali, važno je da Crkva taj glas diže do neba, jer je njen Osnivač, Gospod Isus Hristos, kadar da narod Svoj izbavi iz ropstva. Uostalom, kao što je jedan ruski kaluđer rekao boljševicima: “Vi ćete pobediti, ali posle svih pobednika pobediće Hristos“.
A JADNI SRBI?
A šta je sa, kako reče Njegoš, „jadnijem Srbima“? Vrh SPC kao da se sasvim pomirio sa trijumfom političkog homoseksualizma, rešivši da ne „talasa“ tim povodom. To se videlo u poslednje vreme: reč nije rečena protiv nametanja tzv. „obrazovnih paketa“ Ministarstva prosvete povezanih sa LGBT propagandom(5); jedan arhijerej je podržao Anu Brnabić kao budućeg premijera Srbije(6); čitav Sinod se pojavio da na inauguraciji novog predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, koji je dotičnu predložio za mandatara, a patrijarh Irinej se sa njom na toj inauguraciji slikao, kao da ne zna vrednost simboličkih gestova prvojerarha jedne autokefalne Crkve.(7) Dan posle inauguracije, održana je opet parada srama, a biće još jedna, u septembru.(8) Sinod SPC, avaj, reč nije rekao u znak protesta, niti je učinio bilo šta da stavi do znanja Vučiću da je upravo on najviše učinio za legalizaciju političkog homoseksualizma u novijoj istoriji Srbije. Da, baš on, sadašnji predsednik ove jadne zemlje, a ne Boris Tadić, koji je bio drugosrbijanac i u duši i u javnosti, dok je Vučić glumatao patriotu.(9) I zašto je onda čudno što se u okupiranom NATO Beogradu na „gej paradi“ pojavio jedan koji se hvali svojim studentskim danima na Bogoslovskom fakultetu SPC?(10)
ŠTA JE BILO, A ŠTA JE SAD?
Brat u Hristu mi, pročitavši vest o studentu – paraderu, piše: “Homoseksualaca je u našoj Crkvi bilo i biće ih do sudnjega dana. Ono čega danas nema jesu pravoverni učitelji, odlučni i hrabri pastiri koji bi i svojim studentima i parohijanima i čitavom narodu hrabro rekli ono što je svetska zdravstvena organizacija (naučno!) tvrdila do pre samo desetak godina, ono što o homoseksualizmu naši sveti oci vekovima jasno i nedvosmisleno zbore. Na njihova mesta i katedre zaseli su sujetni i slabodušni intelektualci. Neki od njih svojim teološkim splačinama čak i opravdavaju homoseksualizam („nije nam to palo s neba“), proglašavaju ga prirodnim, kao i svaki drugi greh. Neki to čine u ime ljubavne patetike ovoga sveta a neki iz strahopoštovanja pred veleučenim mamonom 21. veka, pred njegovim gordim podsmehom. Ovaj nesretni student Beogradskog pravoslavnog fakulteta sa majcom „Sveti Sava“ i natpisom „IS HS NI KA“ na prstenu, nije tek samo deklarisani homoseksualac, on je verno duhovno čedo novih teologa. Zajedno sa svojim učiteljima, on ushićeno čeka Drugi dolazak Hristov i raduje se Njegovom pravednom sudu na kome će otpasti sve što je tradicionalno, čestito i sveto.“
Kako je rekao Česterton: ako je jeres dovoljno jeretična, ona utiče i na moral.
LAŽNA TEOLOGIJA I LAŽNA ETIKA
Zaista, ovaj moj duhovni saborac je potpuno u pravu. Uvek je, među onima koji žive u Crkvi, bilo raznih greha i grešnika, pa i homoseksualizma i homoseksualaca. Strašnije je ono drugo – što se protiv tog greha, koji biva ideološki opravdan u Novom svetskom poretku, više ni ne diže glas svih pravovernih, na čelu sa duhovnim pastirima. Usvajanje jeretičke kvaziteologije mitropolita Jovana Zizjulasa dovelo je naše kvaziteologe do liberalnog odnosa prema hrišćanskim moralnim stavovima. Za zizjulasovce, ontologija nema veze sa etikom (iako je jasno da hrišćanska etika proizilazi iz pravoslavne dogmatike, kao što i „razumevanje“ sodomistva proističe iz jeretičke dogmatike).
Evo svedočenja iz koga vidimo šta učitelj naših ekumenista i teoloških liberala, titularni mitropolit pergamski, misli o ovom problemu: „Pomenuli ste maločas da ne bi trebalo da smo moralisti, da crkvena zajednica treba da prihvata grešnike, i da bude uz njih očekujući da se promene. Šta dakle mislite o onima koji su često odbačeni? Na primer homoseksualci. Za mnoge puritanske umove je vrlo sablažnjivo da neko otvoreno iznosi svoje homoseksualnu orijentaciju; oni ne žele da budu zajedno u crkvi sa takvima, ne mogu da podnesu njihovo prisustvo. Kakav je pravi odnos prema tom problemu, prema takvim ljudima? Mislim da je to pogrešan stav. Ako se homoseksualnost smatra grehom, onda je opet Crkva ta koja mora da prihvati takvog grešnika isto kao što prihvata i heteroseksualnog grešnika. Jer nema razlike među njima: ako je u prvom slučaju u pitanju greh, onda je i u drugom. To bi bila jedna vrsta rasizma: da jedan određen greh smatrate neprihvatljivim a neki drugi prihvatljivim. Odgovor je dakle jasan: Crkva mora prihvatiti homoseksualce. Naravno, tada će kod njih doći do izvesnog preobražaja, u onoj meri u kojoj se on može odigrati. Jer postoje granice, neke prirodne granice koje se možda ne mogu prevazići.“(11)
LAŽNA TEOLOGIJA O HOMOSEKSUALIZMU
Pogledajmo teze mitropolita Zizjulasa. On namerno zamagljuje istinu. Homoseksualnost se, među pravoslavnima, ne „smatra grehom“, ona, po novozavetnom Svetom Predanju, jeste greh. Naravno da Crkva prihvata čoveka koji strada od ovog promašaja sopstvenog naznačenja, ali ako on taj promašaj zaista shvata kao greh, ako se kaje i bori protiv istog. Jer, Hristos je došao da spase grešnike, i nema greha koji On neće oprostiti ako je čovek spreman da Mu prinese suze pokajanja i znoj očišćujućeg podviga. Svako koga grehovne bolesti okivaju prinosi Gospodu pokajanje kroz Svetu Tajnu Ispovesti, dobija duhovne lekove i stremi, upravo kao onaj koji se leči u Božjoj Lečebnici, ka Carstvu Nebeskom.
Čovek normalne polne orijentacije takođe je grešnik ako ne živi po zakonu Božjem: to jest, ako bludniči i čini preljubu. I njemu je, kao svakom grešniku, potrebno da prestane da greši i da, prinoseći pokajanje, krene ka Hristu. Ipak, Sveti Oci sodomitstvo nazivaju „protivprirodnim bludom“, i ono je, bez obzira koliko su i heteroseksualni blud i preljuba opasni po spasenje duše, jedan od najozbiljnijih prestupa zakona Božjeg, koji čoveka lišava blagodati i teško ga okiva duhovnom tamom.
Mitropolit Zizjulas tvrdi da neke grehe ne smemo smatrati prihvatljivim, a druge neprihvatljivim, i to naziva „nekom vrstom rasizma“ (kakva lukava igra pojmovima – rasizam je, uvek i jedino, kad nekog smatramo podljudskim bićem zbog njegove boje kože, i to nema veze sa homoseksualizmom). Niko, ali baš niko, ako je pravoslavan, ne smatra neke grehe „prihvatljivim“, a druge „neprihvatljivim“, nego sve grehe smatra stanjima duhovnog promašaja koji čoveka odvajaju od Boga; ako je duhovnik, on od svoje pastve traži pokajanje i očišćenje za sve grehe, a ne samo za „neprihvatljive“.
Posle svega, mitropolit Zizjulas izvodi ključnu zamenu teza: „Crkva mora privatiti homoseksualce“ koji se, po njemu, mogu promeniti samo do izvesne mere. A Crkve ne samo da ne mora, nego i ne sme prihvatiti homoseksualce kao takve, nego ih može primiti jedino kao grešnike koji se kaju, i koji mogu, uvek mogu, da se promene blagodaću i silom Božjom i svojom slobodnom voljom. Jer, ako ne mogu da se promene, i ako nemaju slobodnu volju (ako su homoseksualci po prirodi, kao što im po prirodi kuca srce) to znači da su takvima od Boga sazdani, a to dalje znači da je Gospod (neka mi se oprosti što ovo pišem, jer moram da pokažem kuda vodi jeretička logika) „tvorac zla“.
ONI SE NE KAJU, ONI NAS GONE
Međutim, cela prethodna priča o pravoslavnom stavu prema sodomitstvu je uslovna: mnogi današnji homoseksualci ne samo da ne smatraju da čine greh, nego traže da se njihova „orijentacija“ prizna kao norma, i da se nametne celom društvu. I to sve pod vidom „tolerancije“.
Upravo o tome govori Slobodan Antonić u svojoj studiji „Moć i seksualnost/ Socilogija gej pokreta“: “Međutim, poziv da se nešto toleriše ne podrazumeva i zahtev da se uzdržimo od zauzimanje stava prema tome (moralna neutralnost), ili čak da ne smemo ni imati stav o tome (etička ravnodušnost), a ponajmanje zahtev da se to mora javno prihvatiti (tolerance=acceptance). Tolerancija podrazumeva samo odluku da se ne ugrožava neki drugačiji oblik egzistencije, odnosno odluku o poštovanju javnog prava na različitost – uz zadržavanje prava na izricanje negativnog stava prema tom obliku. Sama reč „trpeljivost“ jasno izražava to tradicionalno značenje koje je „tolerancija“ imala i u klasičnom liberalizmu – nešto što nam se (privatno) nimalo ne sviđa, ali ga trpimo, kao deo legitimnog (javnog) poretka. Gej aktiviste, međutim, često ljuti takva vrsta tolerancije. Oni ne žele samo da budu „ostavljeni na miru“, oni žele da, upravo kao homoseksualci, budu „prihvaćeni“, oni žele „priznatost“ za svoju homoseksualnost, „priznatost“ da to što rade nije ništa loše, ništa sramno ili stidno, već „normalno“ („varijetet normalne ljudske seksualnosti“, kako kaže Zorica Mršević/…/).“ (12)
Ovih dana, i ja sam, zato što nisam spreman da se mirim sa antihrišćanskim pogledom na svet, doživeo da me proglase „homofobom“ (lažni pojam – kada se reč „homofob“ prevede na srbski, to znači „onaj koji oseća fobiju od ljudi“; ali, lažne reči se i koriste da bi sakrile stvarnost. )
DOKAZ DA NAS GONE
Nedavno je uredništvu sajta „Srbin. info“ stiglo sledeće elektronsko pismo (namerno ga donosim latinicom, kako je i pisano): “From: DA SE ZNA! Reporting LGBTI human rights abuse & hate crime Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. Date: 2017-06-20 12:43 GMT+02:00 Subject: Molba za uklanjanje diskriminatornih tekstova i/ili impresum portala Srbin.info To: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
Poštovani/a,Obraćamo Vam se kako bismo Vam skrenuli pažnju na izuzetno velik govor mržnje prema LGBT na portalu Srbin.info. Srbin.info je npr. objavio tekst Vladimira Dimitrijevića „Beograd: Borba za porodicu se nastavlja, stop sodomitima!“. Već sam naslov teksta sadrži uvredljiv termin „sodomit“ za pripadnike LGBT. U samom tekstu se isti termin ponavlja i iznosi se tvrdnja da postoji „LGBT propaganda“ i „LGBT vrednosti“ čime se homoseksualnost proglašava za ideologiju, a ne seksualnu orijentaciju, što ona prevashodno jeste. U tekstu se takođe čitaocima/teljkama sugeriše da homoseksualnost nije ljudska i nije normalna. Smatramo da se ovim tekstom krši Kodeks novinara Srbije (u delovima odgovornost novinara i novinarska pažnja) i da predstavljaju težak oblik diskriminacije jer se diskriminacija podstiče putem javnih glasila (član 13. tačka 3. Zakona o zabrani diskriminacije). Zbog toga Vam dobronamerno predlažemo da pomenuti tekst, i tekstove slične sadržine, uklonite sa portala Srbin.info. Ukoliko se odlučite da ne uklonite diskriminatorne tekstove, molimo Vas da nam pošaljete Vaš impresum koji će sadržati pravno lice koje stoji iza Srbin.info i njegovo sedište (uključujući i ulicu, a ne samo deo grada kako je navedno na Vašem sajtu) na mejl Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.. Ukoliko nam ne pošaljete ove informacije u razumnom roku, bićemo prinuđeno da Vas prijavimo odeljenju MUP-a za visokotehnološki kriminal. Unapred zahvalan na odgovoru, Miloš Kovačević“.
Napadnut je moj tekst (13), a cilja se na „Srbin. info“. Naravno, sve se to zbiva kao osveta ideologa političkog homoseksualizma posle zaustavljanja njihovih „obrazovnih paketa“ namenjenih školama.
Zbog toga su napali i Mišu Đurkovića.(14)
NE DAM VAM VLAST NAD JEZIKOM
Da se razumemo: ja se borim protiv ideologije LGBT totalitarizma prvo u jeziku. Svaki pokušaj uspostavljanja vlasti nad jezikom je, to znamo iz Orvelove „1984“, nasrtaj na ljudsku slobodu. Tako je i kad je u pitanju nastojanje političkih homoseksualaca da nam odrede kako ćemo da ih zovemo. Gospoda se, recimo, bune zbog upotrebe izraza „peder“. Ta reč potiče od starogrčke reči „pederast“, „onaj koji voli dečake“, i ko je čitao Platonovu „Gozbu“ savršeno razume o čemu pričam. U toj reči nema ničeg „diskriminatornog“, kao što reč „Šiptar“ nije pogrdna, jer, na šiptarskom, znači „sin orla“. Dakle, da bih bio politički korektan, treba da koristim izraz „gej“ („veseljak“, „veseli“), koji mi ovi novi totalitarci nameću. A ja to neću; ne smatram da je politički homoseksualizam izraz nekakvog veselja.
Reč „sodomit“ je biblijskog porekla, i koristi se već vekovima da bi se ukazalo na jedan od grehova iz oblasti polnog morala onakvog kakvim ga shvata hrišćanstvo. U korpus takvih reči spadaju i „preljubnik“, „bludnik“, „muželožnik“, „onanista“ (po Onanu, koji se pominje u Petoknjižju Mojsijevom), itd. Hrišćansko učenje o pitanju homoseksualizma jasno je izloženo u Svetom Pismu i u delima Svetih Otaca, i sastavni je deo pogleda na svet ljudi koji se zovu hrišćani (među kojima je i potpisnik ovih redova).
ŠTA SAM ZAISTA REKAO?
Naravno da se hrišćanin ne zalaže za nasilje nad homoseksualcima, jer on, po zapovesti Gospodnjoj, ne sme da mrzi grešnika, nego greh, a za grešnika je dužan da se moli da mu Otac Nebeski daruje obraćenje. Ono protiv čega se hrišćanin u javnom prostoru bori jeste nametanje političkog homoseksualizma kao mere i provere društvenog života, to jest jedne protivporodične ideologije po preimućstvu. U tekstu koji je objavljen na „Srbin. info“ o tome jasno pišem: “Svim srcem podržavam protest porodičnih ljudi, o kojima se u ovom trenutku, skoro niko ne stara i ne brine. Ne samo što porodični ljudi žive na ivici bede, nego nam se sad mešaju u svakodnevnicu, i žele da našu decu otimaju da bi ih, koliko sutra, na usvajanje dali dobrim „roditeljima“, sodomitima, koji otetu decu treba da uče „LGBT vrednostima“. Zaista je krajnje vreme da se roditelji Srbije povežu, bez ikakve prizemne politike, i da kažu NE svima koji žele da nam otmu ono poslednje što nam je ostalo – porodicu! U ovom trenutku, hvala Bogu, ipak postoji jedan snažan front srbskih porodično orijentisanih intelektualaca koji su spremni da brane ono što je ljudski i normalno. Ima i novinara i medija ( mada mnogo manje nego što bi trebalo) koji se uključuju u borbu za ljudske vrednosti, među kojima je porodica u ovom trenutku najvažnija. Zato, naravno, ne treba da gubimo nadu, nego da hrabro idemo u susret Bogu Koji je postao Čovek, i Čija blagodat će biti sa nama ako se trudimo da ispunjavamo Njegov zakon, zakon Istine i Života.“(13)
Naravno da postoje „LGBT propaganda“ i „LGBT vrednosti“. Jer, konačni cilj radikalnog političkog homoseksualizma je da, preko priče o borbi za „ljudska prava“ ukine prirodnu porodicu, i razori sve porodične vrednosti na kojima civilizacija počiva. Naročito treba obratiti pažnju na stavove Šulamit Fajerston i Maše Hesen, koje ne kriju šta je cilj lezbo-feminističkog aktivizma.(15)
MEDICE, CURE TE IPSUM!
Propagandisti političkog homoseksualizma su neposredni neprijatelji hrišćanskog pogleda na svet.To su dokazali i 2012. godine u Beogradu, kada su, pored parade (koja, zahvaljujući otporu javnosti, nije održana) organizovali sedmodnevne izazivačke manifestacije pod imenom „Ljubav, Vera, Nada“, a prvi dan početka „Nedelje ponosa“ je pao 30. septembra, kada Crkva slavi Svete mučenice Veru, Nadu i Ljubav i majku im Sofiju. Sami organizatori parade su otvoreno priznali da znaju da svoj antipraznik, propagandu srama, počinju na taj dan, i pod tim imenom zarad provokacije većinske, dakle porodične, Srbije. U pitanju je bilo 12 fotografija, koje, citiramo organizatore izložbe, „pokazuju Isusa sa transseksualcima, HIV pozitivnim osobama i gej muškarcima. Fotografije su moderna verzija priča iz Novog zaveta. Na 12 fotografija umetnica preispituje odnos hrišćanstva prema homoseksualnosti kroz centralni lik – Isusa“. Bog u Koga ja, kao hrišćanin, verujem, predstavljen je kao – homoseksualac. I taj bogohulni čin je, tobož, izveden u ime „tolerancije“.(16) I ja takve i slične stvari treba da „tolerišem“, da se veselo kezim i da vičem „Bravo“!
E, pa, taj film nećete skoro gledati!
RAZARANJE PORODICE
Miša Đurković koji se, na osnovu priče o „toleranciji“, našao na udaru ljudskopravaških LGBTXYZ jurišnika, ukazuje na ogromne teškoće borbe za očuvanje osnovnih porodičnih vrednosti u Srbiji danas, jer Vučićev režim neprestano donosi zakone koji porodicu urušavaju: “Vi zaustavite građanski zakonik, a ista ta rešenja se na mala vrata provuku preko Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Vi zaustavite obrazovne pakete, kad eto njih u nacrtu novog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja./…/ Ko god danas ima bilo kakav problem u braku može da pozove državu, izmisli razlog (psihičko, emotivno i druga nasilja) i ako je dovoljno uverljiv dobije jedno mesec dana da se „iskulira“ od partnera. No kad se isti vrati u kuću šta mislite kako će da izgleda njihov zajednički život? Ko će želeti da živi dalje sa osobom koja ga je prijavila i odvojila od dece? Najlicemernije je što se u isto vreme otvaraju nekakve rasprave o potrebi povećanja nataliteta. Hajte, molim vas. Ko će sa ovakvim zakonima da ulazi u brak i da rađa decu? Kome, ako ne može sam da ih vaspitava? Državi koja konstantno razara porodični okvir u kome oni treba da se razvijaju i rastu?A onda se političari vade kako ovo moraju jer Evropa to traži. Evropa traži i naše doktore, inžinjere, medicinske radnike koji u hiljadama odlaze odavde. Kao što su otišli iz Bugarske i Rumunije npr. Briselski službenici koji guraju ovakve stvari neće da žive ovde. Njih baš briga što mi demografski propadamo. Ali nas treba da je briga i mi treba da se borimo da ne nestanemo.“(17)
I ja potpisujem Đurkovićeve reči.
U BEOGRADU, UOČI LAZAREVOG DANA
Išao sam u Beograd u subotu, 24. juna 2017, četiri dana uoči Vidovdana. Beograd je bio pun policijskih specijalaca, opremljenih kao vanzemaljci koji su, dan posle inauguracije, štitili „gej paradu“ – da nam ko ne ucveli političke homoseksualce, koji (ah, kako o EUropski zvuči!), nisu zadovoljni nivoom „ljudskih prava“ što su ih postigli. I mislio sam: da je neko, uoči Vidovdana 1389. godine, rekao Svetom knezu Lazaru šta će raditi snage reda u njegovoj Srbiji šezdeset tri desetleća kasnije, knez ne bi verovao. Jer, on se, između ostalog, borio protiv porobljavanja svoje zemlje da u njoj okupatori ne bi upražnjavali svoje seksualne običaje, o kojima turski učesnici u doba osvajanja srbske Despotovine, poput Dursun-bega i Ašik paše Zade, pišu: „Kad se borba završavala islamskom pobedom, pre no što bi se otpočelo robljenje i pljačkanje, mnogi su nevernik i nevernica, mladić i devojka, i deca, iz straha da ih Turčin ne bi silovao ispuštali dušu skačući u provaliju svojevoljno/…/Srpske mome su takve da ih se čovek ne može dovoljno nauživati, ma koliko se njima naslađivalo. A oni koji su imali prilike da se zabave srpskim dilberima, kadri su bili da se odreknu od sto drugih prijatnosti, možda hiljadu, pa čak i dušu da izgube. Toliko ih je tada uzeto, da se izbrojati nije moglo /…/ Kamo god pogledaš, čini ti se rajski perivoj ispunjen rajskim hurijama i lepim dečacima“. Turci su preporučivali dečake dok im se ne „zagarave nausnice“.(18)
U svom ogledu „Turski porok“, Džonatan Drejk piše o tome da su za vreme okupacije Balkana Grci, Bugari i Srbi mogli, prvi put u svojoj „zaostaloj“ hrišćanskoj istoriji, da se suoče sa avangardizmom „nestandardne“ seksualne orijentacije. Tako je Mehmed Drugi, pod zidinama Carigrada, vojnicima opisivao ne samo količinu plena za pljačku nego i lepe dečake kojih ima dosta za sve. Sam Mehmed je za sebe odabrao dvesta dečaka od osam do šesnaest godina koji su bili njegov muški harem. Kasniji „danak u krvi“ nije imao za cilj samo stvaranje janičara. Bajron, koji se pridružio grčkim ustanicima, svedočio je o Alipaši Janjinskom, koji je imao dečji harem i da bi izvore svog zadovoljstva držao „pokornim, bledim i lepim“, deci je redovno puštao krv. U turskim školama za pripremu dečaka za hareme postojale su specijalne klupe za proširivanje anusa da bi se zadovoljili budući gospodari.(19)
Mislio sam o tome, hodajući Beogradom. I stid me je proždirao. I naročito sam se stideo što Zavet Života izdajemo ćutanjem, a antihristovske sile se spremaju da nam otimaju decu, kao što već čine u „naprednoj“ (da ne kažem „naprednjačkoj“) Kanadi.(20) Ipak, nikada nisam sumnjao da sam na strani pobednika – Hrista Boga i Nebeske Srbije, čije su vojvode Sveti Sava i Lazar Kosovski. Zato znam da se borba nastavlja, i znam da će se Novi svetski poredak, kao nedavno nacizam i komunizam, srušiti, i da im traga neće ostati. A što se Zaveta tiče, on je nerazoriv: “Istinita je riječ: ako s Njim umrijesmo, s Njim ćemo i živjeti; ako trpimo, s Njim ćemo i carovati; ako li se odreknemo, i On će se nas odreći; ako li iznevjerimo, On ostaje vjeran, jer se ne može samog sebe odreći.“(Druga Tim. 2, 11-13)