ИСТОРИЈСКИ КОРАК ПРЕДСЕДНИКА РУСИЈЕ
Председник Русије Владимир Путин је 30. маја ове године посетио Рогошки духовни центар Руске православне старoверачке цркве у Москви. Дошао је на изложбу дела староверачке духовности од 16-20 века: биле су ту иконе, штампане и рукописне књиге, плоче њихових хорова. Изложба говори о почетку раскола у Русији, о главним догађајима у историји Рогошког центра. Староверци су имали снажну укорењеност у трговачком слоју, па су и познате личности тог сталежа биле представљене на ижложби. После изложбе Путин је посетио Покровски саборни храм и разговарао са митрополитом Руске православне староверачке цркве Корнилијем.
Руководилац прес-службе ове верске организације, Роман Анторин, Путинову посету је назвао историјском, јер је први пут у историји шеф руске државе посетио староверачки храм:„Не смемо заборавити да су православни хришћани (старообредници) били патриоте своје земље и носиоци духовно-моралних вредности породице и државе”, рекао је Аторин, и додао:“Својом посетом шеф државе нам поручује да је држава најзад отворена, лојална и према старообредницима. И то је заиста историјски корак председника”.
КО СУ СТАРОВЕРЦИ
Русији су, до XVII века, биле изведене две велике богослужбене реформе: реформа Св. Теодосија Печерског, који доноси Студитски типик, и реформа митрополита московских Алексеја и Кипријана, који су у Русију увели цариградски превод Јерусалимског типика. Све промене су спроведене мирно и тихо, без журбе, и са очувањем основног начела: не «модернизација», него продубљивање и угледање на монашки молитвени живот.
А онда долази XVII век. Патријарх Никон решава да усклади руске богослужбене књиге са грчким и јужнословенским, као и да укине осењивање крсним знаком са два прста, које је озваничено на Стоглавом сабору у Москви у XVI веку, за време првог руског цара, Ивана Грозног. Око патријарха Никона се окупљају и људи који немају сасвим чисте намере (рецимо – Грк Пајсије Лигарид, криптоунијата). Књиге се изнова штампају, богослужбена пракса се мења, али део руског народа то схвата као издају „старе вере“ и настаје раскол, на чијем челу се нашао протопоп Авакум, негда Никонов пријатељ. После свега, долази и до сукоба између цара Алексеја и патријарха Никона, који бива лишен свога трона.
Раскол старовераца се не смирује. Они учествују у великим побунама, попут „устанка стрелаца“, које ће Петар Велики гушити у крви. Многи беже у далеке шуме и пустиње, и деле се у две велике групе: „поповце“ и „беспоповце“. Држава их је сурово гонила, а неки од њих су упали у фанатизам и спаљивали се, сматрајући да је дошао крај света. Многи староверци били гневни због прогона, па су били спремни и да сарађују с непријатељима Русије, зато што су сматрали да је руски цар «антихрист». Староверац-индустријалац Сава Морозов је финансирао Лењина. Није случајно Достојевски главног јунака «Злочина и казне» назвао Раскољниковим. И, што је још трагичније, Петар Велики је ову смутњу искористио да Цркву потчини полупротестантском Светом Синоду, да укине установу патријарха, што је додатно револуционисало руско племство и отуђило га од Цркве, водећи га ка «декабризму».
Староверци нису били у праву. У праву је био патријарх Никон, који је желео да исправи богослужбене књиге и одбаци „двухперстноје сложеније“ (осењивање себе крсним знаком са два прста, док су три скупљена уз длан), да би сва чеда Цркве од Истока била уједињена богослужбеним обичајима. Он је желео да праксу Руске Црквe доведе у јединство с праксом Цркве Васељенске. Али, пожурио је. И последице се још осећају.
Данас староверци живе као „руски амиши“: сликају иконе на древан начин, имају древно појање, чувају многодетне породице и обичајност допетровске Русије.
ОПАСНОСТИ НОВИХ ПОДЕЛА
Ипак, и у званичној Руској Цркви конзервативизам као чуварност и оданост Светом Предању и данас су присутни. Зато је сусрет патријарха Кирила и папе римског Фрање на Куби фебрауара 2017. изазвао збуњеност у руском православном народу. Кренуле се критике на рачун овог догађаја, који је, из извесних разлога, спреман у тајности; кренуле су и апологије овог чина, као изванредне победе домаће црквене дипломатије.
Не мора да се сумња у добре намере патријарха Кирила и његов патриотизам, као и у покушај да се одложи почетак Трећег светског рата, о коме је папа Фрања говорио о римокатоличком Божићу 2015. Ипак, после овог сусрета, који би се могао тумачити као дипломатска акција, сусрети са римокатоличким естаблишментом су се наставили, папа је послао део моштију Светог Николе у Москву, а неки помињу и понтифексову посету Руској Цркви.
ПАСИОНИРАНИ И ЕКУМЕНИЗАМ
Како рекосмо, и патријарх Никон је, приликом богослужбене реформе, имао добре намере, и био је у праву више од старовераца. То, међутим, није спречило раскол у који су отишли многи добри, вредни, честити руски хришћани и родољуби, они које је Лав Гумиљов звао «пасиониранима», јер су, као спремни на жртву, управо такви носиоци историје. Кад је у Римском царству било десет посто пасионираних хришћана, спремних на мучеништво и на живот по заповестима Божјим у свету пагана који се у неморалу распадао, појавио се цар Константин и настало је хришћанско доба симфоније Цркве и Царства. Такви, пасионирани, били су и Срби који су устали на Турке вођени Карађорђем, и они који су прешли албанску Голготу, у подухвату који је, у очима овог света, изгледао као лудост.
Пасионирани руски православци понављају, са кнезом Мишкином, речи Достојевског: “Римокатолицизам је исто што и нехришћанскa вера, на првом месту! /…/ То је прво, а друго, римокатолицизам је гори од атеизма, то је моје мишљење!Да! То је моје мишљење! Атеизам проповеда само нулу, док католицизам иде даље: он проповеда искривљеног Христа, они су оклеветали и ругали се, чинећи све супротно од оног што је Христос говорио! Он проповеда Антихриста, кунем вам се, уверавам вас! /…/По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште ни вера, него непосредан, одлучан наставак Западне римске империје и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере.“ И зато се они не слажу са уступцима врха Руске Цркве Ватикану.
Путин ово има у виду, па, између осталог, посећује и староверце, тврде у свом схватању православних основа руског живота.
ЛЕЧЕЊЕ РАНА НА ТЕЛУ НАРОДА
Добро обавештени уредник једног од најчитанијих патриотских сајтова,“Руске народне линије“, „Печатовим“ читаоцима већ познати Анатолиј Степанов, направио је анализу Путинове посете Рогошком духовном центру старобредника. Иако је Путниов човек за медије, Димитрије Песков, изјавио да је то била председникова „рутинска посета“, јер руски председник има одличне везе са челницима свих конфесија, ипак је, по Степанову, необично да је ово већ други сусрет са староверачким митрополитом Корнилијем за кратко време. Јер, Путин се са њиме претходно срео 16. марта. Откуд такво занимање за живот старовераца у доба кад се Русија суочава са низом великих изазова, пре свега на међународном плану, и кад Путин нема времена да дигне главу од посла?
Степанов нуди две верзије. Он, пре свега, подсећа на улогу коју је Путин имао у мирењу Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве, која је настала од белих емиграната што нису признавали власт московског патријарха због његове потчињености тоталитарној комунистичкој држави. Сада се, по свему судећи, Путин окреће лечењу раскола насталог у 17. веку, за који многи оптужују највећег западњака у историји Романових, Петра Великог. Сто година је од Фебруарске и Октобарске бољшевичке револуције у којој су потомци старовераца (Гучков, Коновалов, Терешченко, Кирпичников) имали значајну антимонархистичку улогу. „Било како било“, вели Степанов, „подела руских православаца на припаднике старог и новог обреда се наставља, и једна је од озбиљних препрека на путу достизања националног јединства, па је сасвим могуће да Владимир Путин, схватајући да само он може да подстакне процес обнове црквеног једнства предузима кораке у том правцу“.
ПАПА У РУСИЈИ: ДА ЛИ НЕ?
Међутим, по Степанову, из добро обавештених кругова чује се и друга верзија. Папа Фрањо је недавно послао Руској Цркви део моштију Светог Николаја Мирликијског, што су екуменистчки кругови Московске Патријаршије протмачили као снажан гест добре воље, сличан сусрету у Хавани фебруара 2016. Сада, кажу они, папу Треба позвати да посети Тројице – Сергијеву Лавру. Угледни руски свештеник Игор Тарасов је, у свом тексту поводом доношења моштију, већ истакао да је то ситан уступак Ватикана (јер у Русији, на много места, већ постоје частице моштију Светог Николе) који би довео до крупних последица каква је папина посета Руској Цркви. Он каже:“Свети Никола се прославио својим непомирљивим непријатељством према јеретицима, који су рушили темеље Цркве – њене догмате. Римокатолици су за хиљаду година измислили мноштво нових догмата и у тежњи за световном влашћу толико се упрљали да су се већ одрекли и од саме Истине – Христа. Дакле, „поштовање“ Отаца Древне Цркве, који су ревносно устајали против јеретика, од стране Ватикана, јесте дрско лицемерје.“
По Степанову, папин долазак изазвао би озбиљну напетост у руском друштву, па и уличне демонстрације, што у Русији, уочи нових председничких избора, уопште не би било добро. Нови правац интензивне сарадње с Ватиканом који спроводи врх Московске патријаршије, каже Степанов, није усклађен са званичном политиком Кремља, што у центру државне моћи изазива незадовољство. Два сусрета, за кратко време, Путина и староверачког поглавара су сигнал челницима РПЦ: зауставите се док није касно. Поготово што се сматра да је Путин имао кључну улогу у спречавању да делегација Московске Патријаршије отпутује на Критски сабор јуна прошле године. И да је Путин интервенисао у том правцу после двосатног разговора са најугледнијим светогорским калуђерима када је, поводом јубилеја манастира Пантелејмона, био на Атосу.
Чињеница је, такође, да је староверачки митрополит Корнилије 9. маја ове године учествовао у маршу „Бесмртног пука“ поводом Дана победе, што се до сада није дешавало, и до чега је Путину, очито, било веома стало, с обзиром да високих представника РПЦ у маршу сећања на хероје Отаџбинског рата није било.
Шта год да је у питању, руски староверци су одушевљени бригом председника Русије о њима. А то ће, свакако, допринети даљем утемељењу патриотске хармоније, тако неопходне Трећем Риму у суочавању са глобалним изазовима.
Објављено у „Печату“ 9. јуна 2017.
др Владимир Димитријевић
