Kako su nas zaustavili Da je Vučićev režim na putu ka najgrubljem nasilju videlo se i danas iz mnogih gradova zemlje Srbije, među kojima je i Čačak. Krenuli smo iz grada na Moravi u 14 časova u Beograd, na skup ispred hrama Svetog Save, da bismo se podsetili svih kosovskih junaka od Gazimestana 1389. do Košara 1999, i da bismo Vučiću i njegovim kriptofašističko – sendvičarskim seizima poručili da Kosovo nije na prodaju. Nisu nam dozvolili da stignemo. Policija nas je zaustavila pre Preljine, i počeli su da maltretiraju vozača zato što u autobusu nema ovoga ili onoga, pa mu je napukla šoferšajbna, da bi mu na kraju pisali kaznu od četrdeset hiljada dinara – penzija mu je dvadeset pet hiljada. Pokušavali su da ga oteraju na tehnički pregled, uzeli mu dokumente.
Svemu ovome je prethodnih dana prethodilo zastrašivanje jednog autoprevoznika, koji je, na kraju, odustao da vozi ljude na skup u prestonici. Udbaši u civilu su gledali naše okupljanje ispred železničke stanice u Čačku, odakle je autobus krenuo, a policija nas je sve vreme pratila, sa nalogom da zaustavi putovanje ka hramu Svetog Save.
Nekoliko mladih pandura ( policajci sa pravnom svešću očito nisu, jer im je od polisa važnije bedno radno mesto u službi režima ) slegali su ramenima, i ponašali se onako kako ih, u raznim izdanjima, znamo već decenijama…
Onda su putnici izašli iz autobusa i blokirali put ka Preljini. Panduri ( sejmeni, titomilicajaci, kako ko hoće) su počeli da preusmeravaju saobraćaj. Nisu nas pustili ka Beogradu – očito su imali „čvrsta naređenja“.
„Šta ću? Imam decu!“
Blokada je trajala skoro dva sata. Puštali smo automobile s decom i bolesnima, ali, zbog preusmeravanja saobraćaja, uskoro nije ni bilo automobila.
Putnici ka Beogradu su pevali kosovske pesme, a prof. dr Zoran Čvorović je pokušavao da nadležnima objasni da mogu da pišu prijavu, ali da ne mogu da spreče slobodu kretanja. I ja sam nešto pričao, i drugi su nešto pričali, ali nije vredelo – mladi panduri su bili uporni, jer su, kao i svi u službi Vučića, zaboravili da od Prištine do Kraljeva ima kao od Kraljeva do Beograda, i da, ako sad ne spreče Velikog Klovna da izda, mogu da čekaju NATO Šiptare u Kraljevu, pa i u Čačku.
Jadna je logika naših „čuvara reda“. Jadna je bila i u komunizmu, jadna je i sada. Kada je, pred izlogom neke knjižare, gde je udbaš zastao da i on, uz pisca koga je uhodio, gleda naslove, Branko Ćopić pitao svog pratioca:“Bi li ti mene ubio kad bi ti naredili?“, ovaj je, kao da se to podrazumeva, rekao:“Šta ću? Imam decu!“ Zato je najbolja scena u Kovačevićevom filmu „Profesionalac“ ona kada Luka Laban ( sjajno ga tumači Bora Todorović ), koji je upropastio toliko tuđih života, u svojoj nevolji, kao pravo nevinašce, kaže:“Šta sam ja Bogu zgrešio?“
Zlatanović u zatvoru, monah antonije u zatvoru: Do kada ćemo to trpeti?
Sramna vlast Velikog Fašistolikog Klovna produžila je pritvor Dejanu Petru Zlatanoviću i Damjanu Kneževiću, političkim zatvorenicima koji robijaju samo zato što se režimlije plaše njihovih, slobodno i srpski, izgovorenih reči. Zato vičem, u ime svih slobodnih Srba: NOVINAR ZLATANOVIĆ JOŠ JE U ZATVORU! NOVINAR ZLATANOVIĆ JOŠ JE U ZATVORU! NOVINAR ZLATANOVIĆ JOŠ JE U ZATVORU!
Dok sam stajao na putu ka Preljini, javio mi se čovek da kaže da je monah Antonije ponovo uhapšen ( treći put za tri dana ) i da mu je određen zatvor od pet dana, a do sada su mu naplatili preko četiri stotine hiljada dinara raznih kazni. Zato vičem: MONAH ANTONIJE JE OPET U ZATVORU! MONAH ANTONIJE JE OPET U ZATVORU! MONAH ANTONIJE JE OPET U ZATVORU!
Da li ovo ko čuje? Hoćemo li na to pristajati?
Golo nasilje u ime ološa
Mnogi Srbi nisu svesni da Klovnu nije ostalo ništa osim golog nasilja. Provaljen je, i mrzi svakog ko ga je razobličio. Klovn je, inače, oko sebe okupio sramne izmećare. I u mantiji i u civilu, sa bradom i ćosave, sa lažnim doktoratima i pravim pljačkama, navodne Beograđane Beograda na vodi, ale, bauke i narkomanske žvrljotine, murate i brankoviće, jude i jaude, i jurišaju pod zastavom mraka sa pet EU kraka, služeći Klovnu koji se odeva kao da je on Srbija. Kad ih je okupio, rekao im je:“Vi znate da ste ološ, i da nemate drugu šansu osim mene. Zato slušajte! Inače znate šta vas čeka“. I oni slušaju – prave mu sendviče, maltretiraju zaposlene u državnim službama da idu u Vranje na miting, kače natpise „Boško fašista“ i „Miloš Francuz“. A u pozadini seire njegove gazde, Eskobari, Hilovi, Lajčaci i Borelji, njuške globalističkog smrada koji je okupirao našu zemlju.
Zar njima da se predamo?
Zar da se sa ima pomirimo?
Zar da pristanemo na kapitulaciju?
Nikad, nikad, nikad!
Časna brada srpskog mitropolita
Ipak, borba se nastavlja, a njen smisao nam je objasnio mitropolit crnogorsko – primorski Joanikije, čovek svetosavsko – lazarevske mudrosti kojoj je duga i seda brada simvol ( vredi mu brada tri carska grada, rekla bi narodna počašnica). On nas je, povodom još jedne godišnjice šiptarskog pogroma nad Srbima, sprovedenog uz pomoć NATO ustaša, podsetio na punu istinu o sporazumu između Vučića i NATO Šiptara, iza koga stoje Amerikanci maskirani u Nemce i Francuze:“Taj sporazum od strane Srbije nije potpisan. Međutim, ako je tekst sporazuma definisan kao okvir za dalje pregovore, a u njemu se Kosovo tretira kao nezavisna država, onda je on u potpunosti neprihvatljiv/…/ Sedamnaestog marta 2004. godine njemački vojnici, pripadnici KFOR-a nijesu prstom mrdnuli dok su šiptarski teroristi pljačkali i palili svetinje: devet crkava u Prizrenu, među kojima i Bogorodicu Ljevišku, Bogosloviju i rezidenciju Episkopa raško-prizrenskog. Eto kakva nam je bila njemačka zaštita. Francuzi su isto tako dopustili da šiptarski teroristi opljačkaju i zapale manastir Devič i da razore grob Svetog Joanikija Devičkog./…/Još je manja sigurnost za naš narod i njegove svetinje na Kosovu i Metohiji tzv. francusko-njemački sporazum“.
E, pa svi mi koje fašistoliki Klovn Bez Smisla Za Humor pokušava da spreči da kažemo svoju kosovsku reč mislimo baš onako kako kaže mitropolit Joanikije – i oni koje su sprečili da autobusima stignu u Beograd ispred hrama Svetog Save 17. marta 2023, i zatočeni Zlatanović i Knežević, i svi uhapšeni i progonjeni, i svaki normalan Srbin, sa bradom ili bez brade, bogat ili siromašan, u matici ili u dijaspori.
I neprestano hapšeni monah Antonije nas podseća na istinu – ne smemo dati Svetu Zemlju.
Kada bi Klovn znao šta to znači, bilo bi mu jasno da je Birnamska šuma krenula. Ako to ne razume, onda bi mogao da pojmi nešto jednostavnije – trebalo bi da ga na to bar podsete njegovi klirici ( koji su, u stvari, papoliki klerici): da se ne može živeti srećno sa trideset srebrnjaka u džepu, ili na tekućem računu, ili na kreditnoj kartici.
Kosovo je, naravno, Srbija!
Tri kletve, da se ne zaboravi
Onaj ko hoće da izda Kosovo i Metohiju, neka čita šta ovde piše
Lazareva kletva
Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne doš’o na boj na Kosovo:
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga, ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
Rujno vino, ni ’šenica bela!
Rđom kap’o, dok mu je kolena!
( Narodna epska pesma „Musić Stevan“ )
Zakletva prote Atanasija Bukovičkog na skupu u Orašcu, novembra 1803. godine
Ko izdao, izdalo ga telo;
Poželeo ali ne mogao poći,
Niti mu se staro i mlado u kući javljalo.
Od ruke mu se sve skamenilo.
U toru ne blejala stoka, u oboru ne rikala.
Da Bog dâ da se u sinji kamen stvori
Da se drugi na njega ugledaju.
Niti bio srećan ni dugovečan
Nit lica Božja igda ugledao!“
( R. Ljušić, Vožd Karađorđe, knjiga I, Beograd )
Kletva serdara Vukote pred borbu sa poturicama
A ko izda onoga te počne,
svaka mu se satvar skamenila!
Bog veliki i njegova sila
u njivu mu sjeme skamenilo,
u žene mu đecu skamenio!
Od njega se izlegli gubavci
da ih narod po prstu kazuje!
Trag se grdni njegov iskopao
kako što je šarenim konjima!
U kuću mu puške ne visilo,
glave muške ne kopa od puške;
željela mu kuća muške glave!
Ko izdao, braćo, te junake
koji počnu na naše krvnike,
spopala ga bruka Brankovića
časne poste za psa ispostio;
grob se njegov propa na ta’ svijet!
Ko izdao, braćo, te junake,
ne predava punje ni proskure,
nego pasju vjeru vjerovao;
krvlju mu se prelili badnjaci
krvlju krsno ime oslavio,
svoju đecu na nj pečenu io;
u pomamni vjetar udario,
a u lik se manit obratio!
ko izdao, braćo, te junake,
rđa mu se na dom rasprtila;
za njegovim tragom pokajnice
sve kukale do vijek lagale!
(Petar Drugi Petrović Njegoš: „Gorski vijenac“)
dr Vladimir Dimitrijević
