Klovnokratija postaje koronokratija: kuda nas vode vođe u ponor

slava ili vreco

BIRAJ, SRBIJO: BOŽIDAR VREĆO ILI KRSNA SLAVA

Poniženi smo, poraženi, vezane vreće. „A ka` guske sve nešto ćukamo“, rekao bi Njegoš.

Mediji u službi „svemoćne“ laži prave od nas majmune – ćutimo.

Pljuju nam u dušu, a mi – ništa.

Klovnokratija postaje koronokratska tiranija, a mi – trepćemo „k`o svrake na jugovinu“.

„Večernje novosti“ su objavile sledeći tekst: “Koncert koji je interpretator sevdalinki Božo Vrećo (37), bosanskohercegovačka verzija austrijske „bradate žene“ i evrovizijske pobednice Končite Vurst, održao u četvrtak u beogradskoj „Kombank dvorani“ podelio je Srbiju, bar što se društvenih mreža tiče. Iako kapacitet dvorane nije bio popunjen, a publika je nosila maske uz propisanu fizičku distancu, gnev je izazvalo to što je koncert održan usred pandemije korone, dok broj zaraženih u Srbiji i Beogradu dramatično raste iz dana u dan, i u trenutku kada se našem narodu ograničava da na krsnim slavama ima do pet ljudi, uz pretnju novčane kazne od 50.000 do 150.000 dinara. Ko je uopšte dozvolio ovaj koncert, kada je svim domaćim pevačima zabranjeno da nastupaju u dvoranama, klubovima i kafanama? Zašto onda, na primer, najdugovečniji srpski rok sastav „Ju grupa“ ne može da obeleži zlatni jubilej, pola veka rada, koncertom u toj istoj „Kombank dvorani“? Ili bilo koja druga grupa ili pevač/ica? Kap koja je prelila čašu bio je drugi beogradski koncert Bože Vreće, koji je bio zakazan za 20. novembar, na istom mestu, u 18.30. Mada se tog jutra upokojio patrijarh Irinej, a Vlada Srbije proglasila trodnevnu žalost, vest da se koncert odlaže zbog smrti patrijarha Srpske pravoslavne crkve stigla je tek po podne. Organizatori su saopštili da će ga prirediti u ponedeljak, „ukoliko bude uslova“ za to. „Vrhunski bezobrazluk i nepoštovanje“, „Sramota, ko to dozvoljava, a nama se zabranjuje skup za slavu za više od petoro ljudi“, „Slava ne može, a ovo može“, „Za kulturne manifestacije je limit 500 ljudi, pod uslovom da je jedan čovek na četiri kvadratna metra, za seminare možeš da imaš i hektar, limit je pet osoba, isto važi i za slave“, samo su neki od komentara na „Tviteru“, povodom Božinog koncerta.“(1) Tako se to radi u okupiranoj Srbiji.

U izumirućoj Srbiji.

PREDUSLOV OBNOVE DEMOGRAFIJE

Srbija je, zaista, zemlja koja izumire. Manje od jedan posto ljudi u Srbiji ima četvoro i više dece.(2) Da bi se situacija popravila, neophodne su ozbiljne mere, koje se uopšte ne mogu svesti na materijalnu pomoć višedetnim porodicama, koja je ionako samo retorički ozbiljna, a praktično višestruko uslovljena i suštinski oskudna.

Čuveni ruski sociolog i filosof, Aleksandar Panarin (umro 2003), u svom tekstu o horizontima globalnog građanskog rata, tvrdio je da nije dovoljno samo materijalno podržati rađanje da bi se demografska slika jednog društva popravila. Neophodno je ljudima u nekoj zemlji otkriti obzorja budućnosti. Zdravlje i napredak jednog naroda duhovno su određeni jer, kako Panarin kaže na osnovu ruskih naučnih istraživanja, «pokazalo se da glavni destruktivni faktor, koji izaziva prevremenu smrtnost ljudi i snižavanje srednje dužine životnog veka u nacionalnim razmerama, nije materijalna beda sama po sebi, nego osećaj bezizglednosti perspektive, osećaj istorijskog beznađa.»

Kad nema nade, nema ni rađanja.

OBNOVA DEMOKRATIJE I MATERIJALNO STANjE DRUŠTVA

Panarin je ukazivao na činjenicu da je demografska obnova u Sovjetskom Savezu počela posle Drugog svetskog rata, iako su materijalni uslovi bili veoma loši:»Materijalni položaj stanovništva SSSR u ratnoj 1945. godini u poređenju s 1940. godinom bio je neuporedivo gori (potrošnja mesa smanjila se za 62%, mleka – 51%, jaja – 72%, šećera – 55%, krompira – 54%. Pa ipak smrtnost kod žena (za razliku od muškaraca u ratu) i obično razbolevanje kod muškaraca znatno se smanjila» .

Panarin kaže da je, u epohi demografske obnove, Sovjetski Savez bio pun energije koja je izvirala iz nade, što ju je, uprkos ogromnim stradanjima, pokrenula pobeda u Drugom svetskom ratu. On dodaje:“Posle rata u zemljama Istočne Evrope, koje su činile socijalistički sistem, uočeno je skoro dvostruko sniženje smrtnosti sredinom 1960-h godina. Nemoguće je taj efekt objasniti rastom materijalnog blagostanja, jer u Zapadnoj Evropi, gde su prihodi rasli znatno brže, takvo poboljšanje zdravlja nije primećeno… Osnovna razlika bila je u tome, što su se narodi zemalja Varšavskog ugovora bili ustremili da grade novo, kako im se tada činilo – pravednije, društvo, i ta duhovna energija se pokazala moćnim isceliteljskim faktorom. Obrnuto, posle okončanja hruščovskog “proleća” razočaranost “zastojem” dovela je, posle 1964. godine, do pogoršanja zdravlja i rasta smrtnosti. Nepovoljni demografski procesi 1970-h godina bujali su u zemljama socijalističeskog lagera na fonu neprekidnog poboljšanja životnog standarda stanovništva”.

Obnova rađanja među Rusima počela je, ponovo, u doba nade nastale u času Gorbačovljeve perestrojke, koja se, ipak, pretvorila u katastrofu, i dovela do stravičnog pada broja stanovnika za vreme pljačkaškog kapitalizma Jeljcinove epohe. Kada je Rusija, u doba jačanja za vladavine Vladimira Putina, opet krenula da stiče nadu, i demografija se pobošljala, da bi, usled nove krize, i svetske i unutrašnje, rezultati u toj oblasti ponovo postali nepovoljni.

NAŠ DEMOGRAFSKI SUNOVRAT

Tako je bilo i u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata: narod je počeo da se biološki obnavlja, nadajući se budućnosti. A onda je, mada je, naročito sedamdesetih godina prošlog veka, krenuo da raste standard, otpočeo demografski kolaps – egoizam i hedonizam učinili su svoje. Višedetne porodice su, u zenitu titoizma, smatrane izrazom zaostalosti. Danas je situacija još gora. Trijumf potrošačke logike poznog kapitalizma sve je razorio.

Nekada je bračni odnos bio uzrok produženja vrste, svojevrsne biološke borbe za besmrtnost, a deca su se rađala kao pomoćnici i naslednici. Danas su, tvrdio je filosof Zigmund Bauman, ona postala samo nesigurna investicija: dete je puki „objekat emotivne potrošnje“. Uostalom, kaže Bauman, „u čisto monetarnom smislu, deca koštaju više nego luksuzni, najmoderniji automobil, krstarenje oko sveta, čak i zdanje na koje ste ponosni. Još gore, ukupna cena će porasti tokom godina i njen iznos ne može biti unapred utvrđen, biti procenjen uz bilo koju dozu sigurnosti“. Bauman dodaje: „Osim toga, imati decu je u naše vreme stvar odluke, a ne slučajnosti – okolnost koja još više pogoršava uznemirenost. Imati ili nemati decu je nesporno odluka sa najviše posledica, koja ima najtrajniji uticaj među svim drugima, i zato je to odluka koja najviše testira živce i stvara najviše tenzija s kojima se neko može susresti tokom celog života“. Stvaranje porodice je, veli Bauman, skok naglavačke u vir neizrecivih dubina. Odbacivanje i odlaganje neisprobanih potrošačkih radosti zarad stvaranja porodice je žrtva koja je u raskoraku sa „navikama razboritog potrošača“.

Ko ima decu, ugroziće svoju karijeru, i preuzeće obaveze koje su protiv moderne fluidnosti jer, kako kaže Bauman, „radosti roditeljstva izgleda da dolaze u paketu sa tugom samožrtvovanja i strahovima neistraženih opasnosti“. Zato se krenulo u potrošačku logiku vezanu za decu – biranje iz kataloga „kvalitetnih” donatora sperme već je postalo uobičajeno. Seksualnost bez ljubavi je norma života u našoj epohi – zato se i deca ne doživljavaju kao plod ljubavi, nego kao „projekat“.

Tome treba dodati i dominaciju protivporodičnih ideologija i nametanje poželjnih oblika društvenog ponašanja koji obnovi demografije nimalo ne odgovaraju.

POLITIKA RAĐANjA U SRBIJI

To što je u novoj Vladi Srbije formirano ministarstvo za porodicu, koje bi trebalo da se bavi i demografskom obnovom, samo je bacanje prašine u oči javnosti. Jer, Srbija je zemlja bez budućnosti, iz koje mladi masovno beže.

Uz to, na vlasti u Srbiji su ljudi kojima je stalo samo do te iste vlasti, do moći i privilegija, i oni, bez obzira na retoriku, o demografiji misle kao o lanjskom snegu. Takvi su, da bi im briselsko – vašingtonski gospodari dopustili da se nađu na čelu zemlje, usvojili sve principe protivporodičnih ideologija, poput radikalnog feminizma, i ne pada im na pamet da se menjaju.

Kao što kaže Miša Đurković u svojoj knjizi „Rat za porodicu u Srbiji“:“Ogroman problem na ovom polju je nastojanje velikih delova društva da pobiju ideju da država uopšte može i sme da vodi bilo kakvu populacionu politiku. Feministi u Srbiji, koji su zacarili prostorom porodične politike, univerzitetima i javnom rečju, pobijaju svaku ideju da država ili crkva ima pravo da govori o depopulaciji kao problemu i da vrši propagandni ili misionarski rad usmeren ka podizanju broja rođenih. /.../ Kad međutim pitate bilo koga od tih aktera, koji najčešće sami nemaju dece, da li očekuju da primaju penziju, odgovor će naravno biti potvrdan. Kad ih osim toga pitate ko će da radi da bi obezbedio sredstva iz kojih će država da im plaća penziju, ostaju bez ikakvog odgovora. Za njih je potpuno normalno da se drugi žrtvuju, podižu decu, školuju ih i osoposobljavaju za posao, a da oni hedonistički uživaju bez obaveza i da pri tome očekuju da naša deca zarade penziju za njih. I uz to nam zabranjuju da uopšte govorimo o tome da nema dovoljno dece koja bi sutra trebalo da rade i da i njima stvore penziju.»

Kratko, jasno, surovo!

„GAY FRIENDLY“ VLADA

U tom smislu, slika novooktroisane Vlade Srbije je sasvim jasna: na mestu premijera je i dalje deklarisana jurišnica političkog homoseksualizma, Ana Brnabić, koja demonstrativno prisustvuje «prajdovima» i podržava svoje saborce, mada joj oni radikalni ne priznaju potrebnu «radikalnost».(3)

Potpredsednik Vlade i ministar prosvete je Branko Ružić, najaktivniji SPS borac za prava «eldžibitnika i eldžibitnica».(4)

Njegov svojevremeni savetnik, politički homoseksualac Boris Milićević, jasno je rekao da, posle izbora Ane Brnabić za premijera/ ku/ a/ u ( ovo je, naravno, ironisanje na račun «eldžibitničko-dženderske» gramatike i pravopisa), nema nazad i da će «prava i slobode» političkih homoseksualaca u Srbiji - koja, naravno, izumire - samo rasti. (5)

Milićevićev sličnomišljenik, Predrag Azdejković, jasno je rekao da je vladajuća, tzv. napredna ( «Napred, pa u krečanu!», govorilo se nekad u narodu), stranka učinila više od svih «postpetooktobarskih» vlasti za «eldžibitnike&eldžibitnice».(6)

Od Ružića kao ministra prosvete može se očekivati neki novi «eldžibiti il` ne biti» obrazovni paketić, kakve smo imali u doba otišavšeg upropastitelja školstva, Šarčevića.(7)

Dodamo li tome i, maskulino odlučnu, feministkinju - juriškinju Gordanu Čomić, na mestu ministar - dame koja animira društveni dijalog i brani ljudska prava(8), eto nama slike demografske budućnosti Srbije.

Ona će, naravno, kao i do sada, biti crna bez imalo belog (osim ako se ne računa belo što se, uprkos zvaničnoj borbi vlasti protiv mafije, redovno i «povoljno» može kupiti kod odgovarajućih neoporezovanih trgovaca ).

To, međutim, ne znači da oni koji znaju o čemu je reč ne treba da se bore, javno i odlučno, za preokretanje situacije i zaustavljanje demografskog sloma. A, kao što reče Njegoš, kod nas odavno nade više nema ni u koga – «do u Boga i u svoje ruke».

Ovome treba dodati i korona trovanje, i Srbije i sveta. Ono nam još više zamračuje perspektive.

RAMBO AMADEUS I RAT PROTIV SIROTINjE

U intervjuu nedeljniku „Vreme“, poznati muzičar i satiričar, Rambo Amadeus, jasno je rekao šta misli o pandemiji korona trovanja ( koju, naravno, ne spori ):"Mrzim teorije zavjere, no one se rađaju kad informacijama više ne možeš vjerovati, a to se nažalost dogodilo. Usred one užasne blokade i izolacije, 1. avgusta, poslali su mi video-snimak iz Herceg Novog. Vrijeme predivno ali nigdje nikog nema, ni po plažama, ni na obali, ni na moru. Potpuni blaženi mir. Raj. Ali neki morbidni raj u kom nema nikog. Samo milijarderski jedrenjak “American Eagle” bešumno klizi kroz Boku, a na njemu, pretpostavljam, Adam i Eva lično, ovaj put milijarderi, kuliraju na palubi. Napokon ne čuju euforiju i buku običnih smrtnika, koja bi u tom trenutku uobičajeno stizala sa plaža. Uživaju u miru. Taj me prizor užasno uznemirio, naljutio, naročito zbog činjenice što mnogi od nas nisu mogli dolje da dođu do rođenih kuća, dok se neki prebogati stranci baškare ispred njih.“(9)

Rambo je shvatio da je u pitanju obračun sa svetskom sirotinjom:“Automatizacijom proizvodnje prestala je potreba za radničkom klasom koja od svoje teško stečene nadnice kupuje gluposti. Postali smo višak. Baš kao i konji nakon pojave parne mašine, gdje je jedan motor zamijenio i do 100 konja. Odjednom, preko noći, više nisu bili potrebni ni konji, ni štale, ni sijeno. Populacija konja drastično se smanjila. Nešto malo se gaji za trke, cirkus i tatar biftek. Koronu ne sporim, umiru ljudi, leže po bolnicama, ali je iskorištena da se bogate države napokon, bez pardona, zaključaju i izoluju od siromašnih, definitivno zabarikadiraju od prodora migranata. Brine me i što smo mi sa ove spoljne strane bodljikave žice, a ona djeluje kao da će da ostane za stalno.“(9)

Izazivanje panike vezane za brojke sastavni je deo ovog rata:“Gledajte brojke koliko ljudi umire od raka, izliva krvi u mozak, infarkta. Kad bi u medijima ovim intenzitetom govorili o tim zaista zastrašujućim brojkama svijet bi kolektivno počeo da se ponaša kao da se priprema za Olimpijadu, svi bi džogirali, pazili šta jedu i piju, niko ne bi pušio, samo bi se radila gimnastika i jela zelena salata. Kao što rekoh, ne volim teorije zavjere, ali zašto nema nijedne riječi o tome kako da podignemo imunitet?“(9)

Po Amadeusu, korona trovanje služi za postizanje cilja banksterskog sna, košmara za sve ostale - tzv. „zlatne milijarde“:“Ovo s preventivnim mjerama vidim kao neki perverzno humani način da se ubrza smanjenje broja stanovnika na svijetu. Ukinutom socijalizacijom, šou biznisom, zabavom, turizmom, ugostiteljstvom, žurkama, festivalima, drastično se smanjuje šansa za ljudskom reprodukcijom. Teže je danas naći partnera, oraspoložiti se, zagrijati, ostvariti nagon za reprodukcijom, za to je potrebna bliskost, a ne vidim kako to uopšte može pod izolacijom, restrikcijama i maskama./.../Dakle, restriktivnim mjerama smanjuje se broj zaraženih, ali pravo je pitanje da li se smanjuje broj novorođenih?“(9)

Ne tvrdeći da je njegov stav apsolutno tačan, Rambo Amadeus je ostao pri svome. I time došao do istih stavova do kojih je došao veliki ruski sociolog Aleksandar Panarin ( umro 2003. godine ). Čovek široke kulture i hrišćanskog pogleda na svet, Panarin je globalizaciju definisao kao opšti rat bogataša protiv sirotinje (koju Panarin zove Četvrti svet), čiji je konačni cilj da se sirotinja fizički ukloni i da na planeti ostane samo takozvana „zlatna milijarda“. Ako 358 milijardera u rukama drži onoliko bogatstva koliko i 2,5 milijardi najsiromašnijih na Zemlji, i ako, po Panarinu, „usluga jednom bogatom klijentu može doneti dobit koja prevazilazi dobit od prodaje robe i usluga stotinama siromašnih klijenata“, zar to nije osuđivanje većine na smrt? Mehanizam „ekonomskog genocida“ je pokrenut, i to je ono što se donedavno zvalo GLOBALNA EKONOMSKA KRIZA, a sad se zove „pandemija korona virusa“. Kriza je nama, običnima, koje treba pobiti, jer smo nepotrebni; banksterskoj bratiji ne da nije kriza – oni žive bolje nego ikad.

Panarinove dijagnoze su nemilosrdne:„Sada siromašni ne predstavljaju nikakvu vrednost ni u svojstvu potrošača, oni se ne lepe na laskavu reklamu, oni nemaju kreditnih kartica, oni ne mogu računati na tekuće bankovne kredite i pozajmice, a roba koja je njima najpodesnija, donosi trgovcima mizernu dobit ili je čak uopšte i ne donosi. Zato nije za čuđenje, što su ti ljudi prekvalifikovani u „anderklas“: oni više nisu privremena anomalija, koja može dočekati ispravku, nego klasa izvan klasa, grupa koja se nalazi izvan granica „socijalnog sistema“, stalež, bez koga bi se svi ostali osećali i bolje i udobnije.“(10)

Nekad je narod bio izvor jeftine radne snage, ali i uslov masovne potrošnje. Takođe, korišćen je u imperijalnim ratovima kao topovsko meso. Sada, međutim, po uvidima Panarina, dolazi vreme kada je običan narod svuda nepotreban. Neprilagođene treba istrebiti, sasvim ih ukloniti iz sveta: oni nikom, i ni za šta, nisu potrebni.

Uz sve ovo, hiljadama godina postojanje naroda gradilo se i na mističkoj komponenti. Narodi su, po toj paradigmi, zajednice duha, pokojnih, živih i nerođenih. O njima brine Bog, Otac svih ljudi i nacija. Međutim, postmoderni inženjeri globalizma više nemaju potrebe za celim narodima. Po Panarinu, oni „montiraju njima potrebne sisteme od materijala raznih zemalja i nacija“. S pozicije globalističkog konstrukcionizma, u svakom narodu postoji masa suvišnog (istorijski „otpad“ „nepojmljivih tradicija, nerazumnih obreda, svega neracionalnog i neartikulisanog“). Narodima koji se ne uklapaju u „vrli novi svet“ treba dati surove upravljače – kompradore koji će suvišne sunarodnike ukloniti sa lica zemlje.

Po Panarinu, prošla je faza prethodnog, prema imigrantima (jeftinoj radnoj snazi) trpeljivog i socijalno odgovornog kapitalizma. Sada sirotinju, kako rekosmo, treba pobiti. Na kraju, moraće da dođe do globalnog obračuna; sve što je do sada preduzimala globalna elita, samo su polumere: „Posebne tajne brave, uređaji za pojačavanje zidova, oružje, neprobojna stakla i uređaji za zaštitu od potera, dovitljiva pronalaženja dvostruke i trostruke zaštite – sve su to izdaci, kojima se nova buržoazija raskusurava oko demontaže socijalne države i dosad neviđenog distanciranja od upropašćenih sugrađana. No ti ratovi svakodnevice će pre ili kasnije biti proglašeni za beznadežni diletantizam. Umesto da se štite ponaosob, o svojoj brizi i na svoj rizik, članovi nove klase globalnih kompradora sve su bliže ideji o potrebi koncentrisane globalne zaštite na zaista profesionalnoj osnovi.“(10)

Dakle, globalno „zaključavanje“, surove mere obračuna sa onima koji „ne poštuju zdravstvene mere“, najava obaveznog masovnog vakcinisanja sumnjivim vakcinama (11)...Šta mislite? Da li je to samo obična, medicinska priča?

Rambo Amadeus je, gledajući korona trovanje i njegove socijalne posledice, došao do svojih zaključaka. Panarin je obračun sa sirotinjom na planeti najavio pre više od dve decenije.

A vi? Mislite li o tome!

Ima ko misli – pridružite mu se!

AKADEMIK PREDRAG PIPER NAM POMAŽE DA MISLIMO

Ponosan sam što među srpskim intelektualcima postoje ljudi poput akademika Predraga Pipera, koji nas je, nedavno, obradovao tekstom prepunim zdravog razuma. Da se podsetimo:“Koronomanija je ušla u novu fazu. Pojačava se zastrašivanje stanovništva zvaničnim i medijskim preuveličavanjem opasnosti jednostranim i nepouzdanim podacima da bi se ljudi primorali, s manje otpora, da budu zatvoreni po kućama kako bi se se urušile čitave grane privrede ili čak nacionalne privrede, koje će posle biti prodate u bescenje zajedno sa državnim suverenitetom, kako bi privremene mere postale trajne, a vakcinacija teško proverljivim i na brzu ruku napravljenim vakcinama postala obavezna (prvo za neke kategorije stanovništva, a zatim za sve), što je preduslov za planetarno tzv. Veliko resetovanje, odnosno za globalnu revoluciju ili novi svetski poredak, planetarnu depopulaciju, rušenje legalno izabranih vlada i veliku preraspodelu moći i bogatstva uz uništavanje svega što tome stoji na putu.

Kako tome odoleti? Oni koji veruju, znaju da neće ostaviti svoje Onaj u kojeg se uzdaju i koji to ne kriju.

Pored toga, treba se naoružati znanjem, koje treba na sve moguće načine razmenjivati, treba se uzajamno s mnogo dobre volje podržavati, koristiti za to sve današnje tehničke mogućnosti, ali i za neposredne razgovore u uslovima koji su zdravstveno bezbedni i, razume se, treba se pridržavati, bez nepotrebnog straha, svih mera zdravstvene zaštite: redovno prati ruke, ne dirati lice, držati razumno rastojanje, izbegavati gužve, raznovrsno se hraniti, aktivno živeti, jačati imunitet pre svega sredstvima tradicionalne medicine i dobrim raspoloženjem (dugotrajan stres, a strah je stres, ozbiljno potkopava imunitet), okretanjem pozitivnim stvarima...

Pretpostavimo da je sve ovo rezultat slučajnosti - prošle godine neko je negde daleko jeo zaražene životinje i tako je zaraza dospela među ljude.

Kako onda objasniti da je ona nekoliko godina ranije vrlo precizno najavljivana u izjavama nekih od najbogatijih ljudi sveta, u filmovima i književnosti? Da li je to samo slučajnost?

Kako objasniti to da se u oblasti odakle je sve navodno počelo, nalazi jedna od najmoćnijih laboratorija za biološki rat? Takođe slučajnost?

Kako objasniti to da su, kada se virus pojavio, predsednici, premijeri, medijski magnati gotovo istovremeno "legli na rudu" (sa izuzetkom nekoliko zemalja u kojima stanje ni danas nije gore nego drugde) i počeli histerično da šire paniku, kao pritiskom na dugme, i da pokazno "vežbaju strogoću" na milionima ljudi? I to je slučajnost?

Kako objasniti da su za vrhunske stručnjake proglašeni ljudi bez ozbiljnih naučnih referenci, a sa upitnim biografijama: generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije nije lekar, nego stručnjak za komarce koji prenose malariju, P. Kon se pre desetak godina saslušavan u aferi s nepotrebno kupljenim vrlo skupim inostranim vakcinama (vakcinacija je propala, Kon je ostao), D. Kisić Tepavčević nije imala iskustvo u suzbijanju neke veće epidemije, a preko noći je postala maskota Kriznog štaba, sada još nagrađena da vodi ministarstvo za koje je nekompetentna. Neko ih je progurao. Ko? Zašto? Na čiji predlog? Zar mi zaista nemamo bolje epidemiologe od njih dvoje?

Takvi likovi se uzimaju kao ikone svoje struke (čak se, sasvim neukusno, do podrobnosti hvale njihovi lični životi). S druge strane, medijski se maksimalno guše informacije da su vrhunski stručnjaci, dakle istinski eksperti, lekari i pravnici, iz Francuske, Italije, Nemačke, SAD, Rusije i drugih zemalja javno, oštro i argumentovano istupili protiv koronomanije. Zato se njihov glas u pretežno kontrolisanim medijima, provladinim ili opozicionim, prigušuje. I to je slučajno?

Ogromna je odgovornost lekara koji ćute, kao i pravnika i novinara, uostalom svih, a pogotovu naučnika.

Sleglo se vrlo mnogo protivurečnih informacija iz stručnih ili "stručnih" izvora: virus je veštački / nije veštački; virus je izrazito smrtnosan / virus jeste zarazan, ali manje smrtonosan od nekih drugih zaraznih i nezaraznih bolesti, maske su korisne/nekorisne, virus nestaje/ne nestaje na vrućini, virus napada/ne napada decu, virus više napada/ne napada muškarce nego žene, fotografije sa nizom mrtvačkih kovčega su tačne/lažne, taj i taj lek pomaže/ne pomaže...itd. Testovi su izrazito nepouzdani (do 40%), a kome presude da je pozitivan i strpaju ga u kovid bolnicu ili kovid odeljenje, zaradiće i ono što možda nije imao; skoro sve smrti pripisuju se kovidu (iako se obdukcije ne vrše) mada su mnogi umrli od svojih hroničnih bolesti, tj. ne od korone nego sa koronom. Lek za taj virus nije nađen, ali ljude po bolnicama nečim leče. Čime? Leče simptome, a ne uzrok, pa ko ima dovoljno jak organizam, taj pretekne. Nije sramota ne znati, ali je sramota i opasno je glumiti sveznajuće u svojoj struci i time (svesno) sluđivati narod. To bi moralo biti kažnjivo.

Zašto se ne daju uporedni podaci o smrtnosti od nekoliko današnjih najtežih bolesti, s jedne strane, i ovog virusa, s druge? Zašto je u istom periodu prošle godine (bez kovida) ukupna smrtnost bila veća nego ove godine sa kovidom i uprkos činjenici da ove godine mnogi umiru od svojih hroničnih bolesti (npr. onkoloških), jer se boje da odu na blagovremeni pregled, kontrolu ili na bolničko lečenje? Opet slučajno? Zašto se u mnogim zemljama daju lažne, preuveličane cifre o smrtnosti od virusa kovid 19? Ako sve to nije slučajno, ko se trudi da podstiče i rasplamsa koronomaniju i zašto?

Zar je slučajno i to što se crkve putem različitih ograničenja gotovo zatvaraju, čak u vreme najvećih verskih praznika, a P. Kon savetuje pravoslavne Srbe da slavu "odrade" (njegov izraz) samo kod kuće u krugu najuže porodice? Zamislite da neki hrišćanin javno savetuje Jevrejima kako da "odrade" Hanuku!

Ko je toliko moćan da može da uveže i kontrološe sve te "slučajnosti", koje sve zajedno (a ima ih mnogo više) vode, ako ne baš čvrstom pravilu , svakako čvrstoj pretpostavci da je neko imao demonski jak razlog da izazove masovno, svetsko ludilo i da ga ga vešto usmerava i koristi? Latinska izreka kaže Cui prodest scelus is fecit, tj. upitajmo se kome je to u interesu? Najbogatiji u svetu postali su još bogatiji, farmakoindustrija još jača i uticajnija, što važi i za medijsku industriju, globalisti su dobili krila i sve češće cinično skidaju maske, mnogi ljudi umiru pre vremena (pre svega, oni stariji i slabiji), a neki drugi prave karijere na koronomaniji.

Ako realno procenjujemo stvari, možemo se prema opasnostima postaviti razumno i time suzbiti pokušaje da neko manipuliše našim mislima, osećanjima i životima. Lakše je manipulisati zastrašenim, sluđenim i zavađenim narodima sa korumpiranim rukovodstvom (svetska zavera elita?), nego dobro obaveštenim, razboritim i složnim ljudima i narodima.

Da, odgovor može biti da sve ovde rečeno pripada teorijama zavere (izraz je 1967. skovala CIA /operacija Mockingbird / da ismeje oni koji razotkriju zle namere), ali zar neko zaista veruje da je u današnjem svetu sve javno i otvoreno, da ne postoje tajne službe i operacije, udruženi zločinački poduhvati, koji se, naravno, ne obznanjuju pre vremena. Znači, ko uhvati lopova s rukom u tuđem džepu, treba da bude prezrivo ismejan, proglašen za ludaka kome se to priviđa i ućutkan. Ali tačno je rečeno: ako tvrdiš da ne postoje zavere, onda ili si i ti deo neke zavere, ili si beskrajno naivan. Svako se može zapitati kojoj grupi pripada i da li zaista hoće u njoj i da ostane.“(12)

Primer akademika Predraga Pipera dostojan je podržavanja – pravi intelektualci dižu svoj glas protiv svake laži i nepravde, i to u trenutku kad je to neophodno da bi javnost shvatila šta se dešava. Jer, kako u ogledu „Smisao poziva intelektualca“ ističe Zoran Vidojević:“Smisao poziva intelektualca jeste u traganju za istinom, življenju u skladu s njom i u njenom javnom saopštavanju. Izdaja tog smisla sastoji se u svesnom pristanku da se stvaraju lažne slike društvenih prilika različitim oblicima zloupotrebe znanja i prodaje za privilegije, posrednu i neposrednu političku moć.»(13)

Akademik Piper je pokazao da je istinski intelektualac – hrišćanski intelektualac, u službi svetinji svojoj i svome rodu. Njegovim putem treba da pođemo, postavljajući pitanja koja bude naš narod, buneći se protiv svake laži i neslobode, dižući u nebo glas protesta protiv okupacije. Neka nam u tome pomogne Bog pravde, Kome peva naša himna.

dr Vladimir Dimitrijević

Šira verzija teksta objavljenog na „IFAM NEWS“

UPUTNICE (Internetu pristupljeno 28.10.2020.godine

1. https://stanjestvari.com/

2. http://www.politika.rs/sr/clanak/403806/Prosecna-porodica-mama-tata-i-jedno-dete;

https://www.novosti.rs/

3. https://pescanik.net/

4. https://www.b92.net/

https://www.gay-serbia.com/

https://www.izazov.com/

https://www.glasamerike.net/

5. http://arhiv2015sr.labris.org.rs/