progon hriscana

APOLOGIJA VERE I PRAVA        

O ČEMU GOVORIMO?

          Za vreme cara Dioklecijana nastalo je surovo gonjenje hrišćana. Hiljade hrišćana postradali su za veru u Hrista. U tome vremenu imperatorskim dekretom hrišćanima su bili zabranjeni molitveni skupovi. Godine 304. u selu Abitini, Severna Afrika, jednog nedeljnog dana, hrišćani – ljudi, žene, starci i deca, bili su za vreme bogosluženja iznenađeni imperatorskim vojnicima. Svi su bili uhapšeni i oterani na čelu sa svojim sveštenikom Saturninom u Kartagenu. Prilikom isleđivanja sudija je zapitao Saturnina:      

„Da li je tačno, da si ti, nasuprot imperatorovoj zapovesti, okupio ljude na bogosluženje?“

– Da! – odgovorio je sveštenik. – Mi izvodimo naše bogosluženje u apsolutnom redu i miru.

– Ali zašto narušavate naređenja? – zapitao je sudija ponovo.                                             

– Jer mi ne smemo da izostavimo nedeljno bogosluženje – tako nas uči i tako nam naređuje naš zakon!           

Za ovaj smeli odgovor, hrabri sveštenik je bio podvrgnut žestokim mučenjima.                    

Pristupili su ispitivanju i ostalih zatvorenika. Ustao je čtec Emerit i glasno ispovedio:

– Ja sam kriv za sve! U mome domu je bio bogoslužbeni sastanak.                                            

– A zašto si to dozvolio? – zapitao je sudija. 

– Zbog toga što su oni moja braća, zato ih ja ne mogu da sprečim i zbog toga što mi, hrišćani, ne možemo bez nedeljnog bogosluženja!                          

Isto to priznalo je i ostalih 49 hrišćana. Primili su, zbog toga, mučenički venac.(1)                                 

ŠTA SE DESILO?   

 

                             

Kada je, u pretposlednjoj sedmici Velikog posta 2020. godine, postalo jasno da će vrh države Srbije, predvođen predsednikom Vučićem, naložiti stroge karantinske mere od četvrtka u 17 časova do Velikog ponedeljka u 5 časova, patrijarhu srpskom g. Irineju obratila se grupa srpskih intelektualaca, moleći ga da se izbori za pravo vernika da prisustvuju Liturgiji na najveći hrišćanski praznik – Vaskrs. Između ostalog, rečeno je:“Prinoseći Vam ovu molbu, pre svega imamo u vidu Gospodnju zapovest o Svetoj Tajni Evharistije – ovo činite za moj spomen (Lk. 22, 19), znajući prema rečima Sv. Apostola, da se Sveta Evharistija služi i služiće se do samog drugog dolaska Hristovog (1. Kor. 11, 26), ali i svesni da je učešće vernog naroda (laosa) na Svetoj Liturgiji neophodno, jer rečju Sv. Jovana Zlatoustog „ne prinosi samo jedan sveštenik blagodarenje, već i sav narod.“ Istovremeno, Vaša svetosti, molimo Vas, da državne vlasti upozorite da bi prema čl. 202. Ustava Republike Srbije svako ograničenje slobode veroispovesti bilo protivustavno, pošto u uslovima vanrednog stanja sloboda veroispovesti ujemčena čl. 43. Ustava ima karakter apsolutnog prava. Upozorite državne vlasti da u uslovima vanrednog stanja ne smeju zloupotrebiti st. 4. čl. 43. Ustava Republike Srbije, koji predviđa da se izuzetno zakonom mogu propisati izvesna ograničenja slobode veroispovesti. Ni tada se, shodno čl. 18. Ustava, ne sme uticati na suštinu zajemčenog prava, tako što bi se pravoslavni vernici potpuno lišili prava učešća na bogosluženju, a to se prema čl. 202. Ustava posebno ne može učiniti uredbama sa zakonskom snagom, koje se donose tokom vanrednog stanja.“(2)

   Pismo je naišlo na lepu pažnju domaće i strane pravoslavne javnosti.

   AKO SAD POPUSTIMO                      

Sa svoje sednice, održane 13. aprila tekuće godine, Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve se obratio državnom vrhu Republike Srbije sa predlogom i molbom da u pogledu zabrane kretanja usled pandemije virusa korona odobri prekid zabrane kretanja na Vaskrs, od pet do deset časova, kako bi pravoslavni hrišćani koji nisu u izolaciji i samoizolaciji mogli da uzmu učešća na jutrenju i Liturgiji na svoj najveći praznik.

   Predsednik Vučić je, odmah posle toga, u telefonskom razgovoru sa patrijarhom Irinejem, rekao da razume zahtev Sinoda, ali da, zbog epidemiološke situacije, ne može da odobri prekid zabrane kretanja za Vaskrs, iako je vlasnicima kućnih ljubimaca dovoljeno da ih izvode u šetnju nedeljom od 8 do 10 časova.

   Mnogi srpski intelektualci su najavili da će, uprkos svemu, ići na nedeljnu Liturgiju, ne iz prkosa, nego upravo zato što smatraju da je prisustvo vaskršnjoj Liturgiji nasušna potreba pravoslavne vere. Tako mladi istoričar, Nemanja Dević, kaže:“Jer da se ne zavaravamo: kakvi budemo za Vaskrs, takvi ćemo biti u čitavom svom veku. Retki su tako simbolični dani u životu jednog čoveka. Juče smo iz sveg glasa vikali da ne damo svetinje (podrazumevajući, izgleda, pod tim samo da ne damo Ostrog Milu), a danas smo podvili rep kad je stigao dekret iz komiteta da sedimo kući. Obećaše nam još po sto evra, da se počastimo. Da kupimo jaja, farbu i sličice i da ispečemo svinjče, taman tako kako oni i doživljavaju praznik Vaskrsenja! A sutra će nam tako reći da sedimo i kad budu poklanjali Peć, Dečane i Gračanicu. I bojim se, poslušaćemo.“(3)            

Zbog toga je prisustvo vaskršnjoj Liturgiji naša mera i provera. Neka nam Vaskrsli Hristos pomogne da Ga se ne odreknemo, ni kao pojedinci, ni kao narod. Jer, kako reče ranohrišćanski  mučenik, mi ne možemo bez vaskršnjeg bogosluženja.

DA RASUĐUJEMO                     

Jedno od pitanja koje se postavljalo u dane Velikog posta, i kod nas i u pravoslavnom svetu, bilo je pitanje onih arhijereja koji su pokušavali da ubede vernike da nema potrebe da dolaze na službe u hramove, nego da treba da se mole kod kuće po uzoru na Svetu Mariju Egipatsku ( mada, kako reče jedan ruski sveštenik, Marija Egipatska nije bežala u pustinju od gripa po naređenju državnih vlasti, nego je otišla, vođena Duhom Svetim, da se kaje i podvizava). Sveto Predanje je jasno: treba slušati jerarhiju, ali postoje situacije kada se savest buni i ne miri sa nesvetopredanjskim stavovima pojedinaca – recimo, ako neko od jerarhije sluša sumnjivu struku, koja je, u Srbiji pod vlašću Vrhovnog Higijeničara Antivaskrsovca, prvo govorila o koroni kao „najsmešnijem virusu na svetu“, a onda počela da ljude baca u kućni zatvor i zabranjuje im da idu u hram na Vaskrs. Zato nam treba rasuđivanja.  

KRIV JE KO KAŠLjE                 

I to naročito u doba o kome književnik i izdavač Svetislav Pušonjić jasno kaže:“Globalisti su razradili psihološke tehnike da stalno tinjajuće nezadovoljstvo, čijeg su postojanja dobro svesni, oblikuju na željeni način i preusmere ga ne samo daleko od sebe, nego baš ka onima koji bi eventualno mogli da ih razobliče i ugroze. Umesto da to nezadovoljstvo udari po onima koji „vanredno stanje“ koriste kao paravan za instaliranje niza totalitarnih obrazaca, ono udara po tobož „neodgovornima“, koji eto ometaju nadležne da se bore „za dobro sviju nas“. Kad globalni poredak u dogledno vreme bude kompletiran, kad svi aspekti života budu stavljeni pod apsolutnu kontrolu, verovatno možemo očekivati što i 1945. – kada je komšija potkazivao komšiju, rođak rođaka, prijatelj prijatelja, čim je tek ustoličena komunistička vlast oglasila borbu protiv „nenarodnih elemenata“ i „neprijatelja napretka“. Mnogi ljudi su tada gubili glave ili zaglavljivali na dugogodišnje robije zbog beznačajnih stvari, na primer zato što su sipali tanjir čorbe nekom četniku tokom rata ili mu dali par vunenih čarapa, o čemu nove vlasti verovatno ne bi saznale ništa da komšiluk nije bio pun revnosnika koji su trčali da ih o tome izveste. Nekad sam se čudio pričama starijih ljudi koji su svedočili o tom strašnom vremenu i s nevericom dočekivao činjenicu da neko može biti toliko plahovit i nerazuman da na takav način upropaštava ljude oko sebe, čak i najbliže komšije ili srodnike. Posle niza bizarnih iskustava tokom ovog takozvanog „vanrednog stanja“, tome se više ne čudim. Lakoća s kojom je penzioner ili čovek bez maske postao društvena opasnost, s kojom je pričešćivanje iz jedne kašičice preko noći postalo neprijateljski čin protiv naroda i države, s kojom se ozvaničio večernji aplauz sopstvenoj praznoglavosti i poniženju, ukazuje da se metode i oblici ponašanja iz perioda ranog komunizma ponovo vraćaju u modu, samo u daleko savršenijem i neprozirnijem obliku.“(4)

   Dakle, da rasuđujemo: može li nam se nametnuti odluka koja nije u skladu sa Svetim Predanjem i hrišćanskom savešću?                                                          

SABORNOST NIJE U KOLIČINI, NEGO U KAKVOTI

Potpisnici ovih redova su, u mladosti, eklisiologiju učili, između ostalih, od jeromonaha ( kasnije episkopa ) Atanasija Jevtića. Jeromonah Atanasije je u svom ogledu „Verujemo u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu“ pisao ovako:“Punoća blagodatnog života Crkve, koji u sebi nosi svetost Duha Božjeg živećeg u njoj, jeste nosilac i čuvar i tumač istine Otkrivenja. U samoj stvari, kao što su u glavi Crkve - Hristu, istina i život jedinosuštni (Jn. 14,6), tako i u telu Njegovom - Crkvi, istina i život čine jedno biće Crkve. Nema blagodatnog, božanskog, svetog života u Crkvi bez božanske istine, istinite vere; ali, isto tako, nema prave istine, prave vere, bez blagodatnog, svetog života u Crkvi. Zato s pravom veli Sv. Zlatoust: Crkva - to je vera i život, -prava vera i pravi život. Ta punoća bogootkrivene vere i punoća blagodatnog života u Duhu Svetom i jeste ono što Crkvu čini vaseljenskom, katoličnom, sabornom. Crkva je katolična, saborna, zato što je punoća vere, tj. istine i života Hristova. Stoga Sv. oci govore da sabornost Crkve nije u njenoj brojnosti i količini, nego pre svega u punoći bogopredane vere koja u sebi sadrži istinu i život. Crkva se, veli Sv. Kiril Jerusalimski, naziva sabornom (catholiki) stoga što bez ikakvog nedostatka predaje sve dogmate. A Sv. Maksim Ispovednik izričito kaže: "Hristos Gospod naziva vaseljenskom crkvom pravo i spasonosno ispovedanje vere". Sabornost, katoličnost, vaseljenskost Crkve nije, dakle, nešto spoljašnje, brojno, "kvantitativno", nego unutrašnje, ontološko, kao blagodatna punoća i Jedinstvo bogopredane vere i života. Ta katolička, saborna punoća Crkve ne može biti uhvaćena sva u pojmove i kategorije razuma i logike ljudske, kao što ne može bilo koja stvar i istina božanska. Zato je Crkva predmet vere, i mi i nju ubrajamo u prvih deset članova simvola vere za koje govorimo: Verujem... (a ne „ispovedam“,ili "čekam"), a to znači da Crkvu ubrajamo u božanske tajne, zajedno sa Gospodom Bogom, čime posvedočavamo božanstvenost i svetost Crkve, potvrđujemo njenu bogočovečansku prirodu. Otuda naša vera u Crkvu datira još iz apostolskog vremena (vidi najstarije simvole: jerusalimski, aleksandrijski, antiohijski, kiparski). Pri tome, ta vera u Crkvu, nije prosto vera u njeno postojanje, nego vera u Crkvu kao božansku, Bogočovekovu tajnu (sr. Ef. 5, 32 i 3, 4), jer, po rečima Sv. Grigorija Bogoslova, "nije isto verovati u što i verovati čemu, jer verujemo samo u nešto božansko, a verovati se može i svakom (i čovečanskom) delu".    

Iz svega do sada rečenog proizilazi da ne može biti dat nikakav „formalni kriterijum“ nepogrešivosti Crkve, kakav, na primer, postoji u papizmu rimokatolika. Kada neko pripisuje Pravoslavnoj crkvi „formalistički autoritet“, ili izjednačuje pravoslavnu sabornost, tj. vaseljenske sabore, sa „rimskim pontifeksom“, onda je to ili osnovno nepoznavanje pravoslavnog duha sabornosti Crkve, ili pak svesna i zlonamerna kleveta.“(5)

Zato pravoslavni nemaju ni „makropapu“, kao rimokatolici, ni mikropape, u vidu pojedinih arhijereja koji svoje maloverje pravdaju lažnom teologijom i beže od ispovedanja Vaskrslog Hrista u poklonjenje idolu Higije, paganske boginje zdravlja. 

Pilatovsko pranje ruku nikad nije bilo pravoslavna higijena, zar ne?

SABORI I ISTINA

Pa i sami vaseljenski sabori, učio nas je jeromonah Atanasije, nisu imali većinski metod dolaska do Istine: “Što se tiče samih vaseljenskih sabora, Pravoslavlje zna i oseća da su oni delo sabornosti Crkve u Duhu Svetom, o čemu smo napred govorili; dakle - sabori su od sabornosti, a ne obratno. Mi do sada znamo za sedam sv. vaseljenskih sabora, i priznajemo ih za vaseljenske zato što ih je Crkva priznala i usvojila. Njihov je kriterijum, dakle opet Crkva. Racionalistički bogoslovi će reći da je to samo "verbalizam" i "fraza", međutim za nas Pravoslavna crkva nije fraza, nego "velika tajna" (Ef. 5,35) i mističko telo Hristovo, po rečima gorostasnog eklisiologa Pavla, apostola naroda. A njegove svete reči, kako kaže Sv. Zlatoust, božanski su neograničene, i ma šta ti govorio, ništa nećeš objasniti."' Jer šta su u stvari vaseljenski sabori? Ako bi i hteli dati njihovu formalnu definiciju, tj. koje sve uslove treba da ispuni jedan sabor da bi bio vaseljenski, moglo bi se desiti da opet ne dobijemo sigurno merilo njih samih. Može jedan sabor da ispuni formalne uslove, pa da opet ne bude priznat od Crkve za vaseljenski; kao što, opet, drugi sabor i bez izvesnih formalnih uslova može od Crkve biti priznat za vaseljenski. Jer "Crkva Pravoslavna, po rečima Sv. Maksima Ispovednika, priznaje za istinite i svete one sabore, koji pokazaše da su njeni istiniti dogmati istiniti". Drugim rečima, ako sabor u sebi i sobom odražava i izražava punoću opita Crkve, punoću saborne, katoličke, vaseljenske vere i života, onda je on vaseljenski, kako u vreme njegovog održavanja tako i posle zasedanja. Takav sabor će biti priznat i usvojen od Crkve. Ukoliko pak jedan sabor ne izražava opit Crkve, on samim tim prestaje biti vaseljenski, katolički, saborni, kako u vreme održavanja tako i kasnije, i zato neće biti usvojen od Crkve, makar i ispunjavao formalne uslove "sabora".“(5)     

Samo Duh Sveti je nepogrešiv – on je, po reči Svetog vladike Nikolaja, „papa“ u Pravoslavnoj Crkvi Gospodnjoj. Ko prima Duha, duhonosan je; a duhonosan nas vodi ka Carstvu Oca i Sina i Svetoga Duha.  

SABORNOST I SABORI                       

Nije sabornost od sabora, nego su sabori izrazi sabornosti, učio nas je jeromonah Atanasije:“Uzmimo za primer ovo: da li Crkva veruje u jednosušnost Oca i Sina zato što su tako rešila dva sabora, ili su ti sabori priznati zato što su se pokazali saglasni sa unutrašnjim životom crkve? Jasno je, da je zbog ovog drugog. Samo pravilnost dogmata daje vrednost saborima", tvrdi sv. Maksim Ispovednik. "Sabore, veli isti sv. otac, sankcioniše pobožna vera". A sv. Atanasije Veliki, govoreći o I vaseljenekom saboru kaže: "Oci sabora nisu priznavali sebi pravo činiti sud nad verom, već su samo ispovedali ono u šta su svagda verovali, i proglašavali učenje apostolsko". Oci pak Sardikijskog sabora, pisali su u svojoj poslanici: "U šta smo mi svagda verovali, u to se uveravamo i sada; zato što opit opravdava i potvrđuje ono što je svaki ušima čuo". - Treba li, posle ovoga, da podsetimo na to da pravoslavni duh vaseljenske sabornosti nije ništa drugo nego nastavak apostolske sabornosti, izražene na Apostolskom saboru: ''Nađe za dobro Duh Sveti i mi" (D. Ap. 15,28). Prvo Duh Sveti pa onda mi, mi utoliko ukoliko dopuštamo Duhu Svetome da dela kroz nas. U ovoj bogootkrivenoj formuli sadrži se sav metod bogočovečanske delatnosti Pravoslavne crkve, koji je ona nasledila od sv. apostola i ostvarivala u njihovom duhu kroz vekove do danas.“(5)   

Zaista – prvo Duh Sveti, pa onda mi.

Da li je neko molitveno upitao Duha Svetoga koliko je Bogu u Trojici ugodno da se, po naređenju bezbožne države, ne slavi vaskrsenje Hristovo u prisustvu naroda Božjeg?

Da li se neko, od lažnih mudraca odevenih u duhovnu vlast, upitao – šta je prava istina o virusu. I zašto vođa tzv „struke“ bezbožnika, dr Kon, kaže da virus automatski slabi posle Vaskrsa, na koji nam je zabranjeno da idemo u crkvu? Živimo u doba čudnog virusa, koji, kako tzv. „struka“ u službi pandemije tvrdi, sasvim ironično, ne deluje od pet izjutra do pet uveče, kad se mase tiskaju u prodavnicama i apotekama, a počinje da deluje tek od pet uveče do pet izjutra, kad su svi u kući. Takođe, ovaj virus ne deluje na vlasnike kućnih ljubimaca koji šetaju nedeljom od osam do deset izjutra, ali se opasno širi preko pravoslavnih vernika, koji bi nedeljom trebalo da idu na Svetu Liturgiju. Nije nego!         

KVANTITET I KVALITET          

Po ocu Atanasiju, Istina je Istina čak i ako iza sebe nema kvantitet:“Posle ovoga jasno je da u Pravoslavnoj crkvi merilo ortodoksije nije kvantitativno merilo, što potvrđuje i istorija Crkve i nosioci pravoslavne vere - Sveti oci. No i pored toga, nekima se čini da poznate u dogmatici reči učitelja Crkve Vikentija Lerinskog o sveopštosti, drevnosti i saglasnosti u veri, govore baš o takvom kvantitativnom merilu. Međutim, za nas pravoslavne, te reči su samo svedočanstvo vernosti Sv. predanju Crkve. Kada ne bi postojala Pravoslavna crkva, onda bi možda isticanje samog pravila Vikentija Lerinskog zaista bilo nepouzdano merilo. Ali, ne odričući pomenutog učitelja Crkve, ne svodi se Crkva na njegove reči i metod. Jer, mi znamo iz istorije Crkve, da prava vera, Crkva pravovernih, često nije bila u većini u odnosu na jeretike. "Malo stado" Hristovo, po rečima Georgija Florovskog, bivalo je u istoriji, i sigurno će još biti u apokaliptičkoj budućnosti, zaista u manjini i potiskivano u "pustinju". Ali to ne znači da je istina bila na strani one jeretičke većine. Samoočevidna u Crkvi istina ne zavisi od količine, od "sabornosti" u lažnom, demokratskom smislu te reči. Zar je u vreme pred Nikejski sabor istina bila na strani velikog skupa arijanstvujućih episkopa, ili na strani đakona Atanasija Aleksandrijskog? Ili pak, posle sabora, Crkvu je takoreći predstavljao sam sv. Atanasije Veliki. Nekoliko vekova kasnije, Sveti Maksim Ispovednik takođe je bio u manjini; pa nešto kasnije Sveti Jovan Damaskin; i još kasnije Sveti Marko Efeski.“

To jest, u pojedinim trenucima crkvene istorije jedan čovek i njegova savest nosili su svedočenje crkvene punote.

Savest ukrepljena Svetim Pismom i Predanjem poziva nas u hram na Vaskrs. 

 NAROD BOŽJI ČUVA VERU     

Učio nas je, baš on, jeromonah Atanasije, da episkopat nije jedini čuvar vere, nego je, kako smo uvek znali, ceo narod taj koji čuva veru jednom predanu svetima, po reči Pisma:“Isto tako, netačno je i shvatanje onih koji smatraju da u Crkvi samo jerarhija, i to samo u stepenu episkopa, ima nepogrešivost, ili „monopol crkvenosti“. Nijednom episkopu sam taj čin ne obezmeđuje ortodoksiju, to mi znamo iz istorije Crkve. Ali, pošto su još sveti apostoli odlučili da sabornu istinu Crkve izražavaju saborom episkopa (sr. D.Ap. 15,6), to je onda postalo nasleđe Crkve, jer Crkva mora na neki način izažavati sebe. Ti sabori Crkve, ponavljamo, dolaze od saborne prirode same Crkve; sabori su od sabornosti, a ne obratno. Uz to još zna se, da su učesnici tih sabora bili mnogi svetitelji Božji. Treba se setiti da su među tim episkopima bili i takvi episkopi kao što su: sv. Nikolaj Mirlikijski, sv. Atanasije Aleksandrijski, sv. Spiridon Čudotvorac i drugi. Uostalom, mi znamo i primere kada nisu samo episkopi bili nosioci pravoslavlja (sv. Maksim Ispovednik, sv. Damaskin, sv. Teodor Studit). Nije li, kako skoro napominje grčki bogoslov Trembela, crkveni narod u vreme imperatora Iraklija, imajući na čelu dva monaha - Sofronija i Maksima - svrgnuo i anatemisao vaseljenskog patrijarha i rimskog papu. U vreme pak Florentinskog sabora taj isti pravoslavni narod srušio je uniju, imajući za rukovodstvo jednog episkopa - sv. Marka Efeskog. Nije, dakle, episkop "monopolisao crkvenost", nego, da se poslužimo rečima pravoslavnog svetootačkog bogoslova - Homjakova: "Crkva je pravo formulisanja svoje vere predala svojim starešinama episkopskog čina, zadržavši, ipak, za sebe pravo da proveri formulu, koju oni usvajaju“. Zato je, veli on na drugom mestu, "sva Crkva primala ili odbacivala odredbe sabora, s obzirom na to da li su te odredbe saglasne ili protivne njenoj veri i njenom predanju, i davala naziv vaseljenski samo onim saborima, čije je odluke priznavala za izraz svoje unutrašnje misli. Na taj je način sabor vaseljenski postajao glas Crkve"/.../“(5) 

Dakle, jeromonah Atanasije nas je učio da sabornost nije u brojanju i prebrojavanju, nego u Istini. Jer, da je u brojanju, onda bi jeretički sabori bili u pravu – najveći takav u prvom milenijumu Crkve održali su ikonolomci, i na njemu je učestvovalo preko šesto ikonolomačkih vladika. „Boj ne bije broj, nego Bog i soj“, kaže narod.

A pravoslavni narod naš želi u svoje hramove na vaskršnju Liturgiju.

KAKO NEGOVATI SABORNOST?

Jeromonah Atanasije je govorio o negovanju sabornosti (u intervjuu „Proleće je burno i vetrovito“): „Prema tome, treba se boriti za živu, oblagodaćenu sabornost. Ne samo čekati šta će jedan „sabor" svejedno koji, da „odluči", jer svaka saborska odluka u Pravoslavnoj Crkvi podleže sabornoj recepciji, životnom usvajanju od celog tela Crkve, kako su to rekli Istočni Patrijarsi (u svojoj poznatoj Poslanici iz 1844.g.). Ili kako to veli Sv. Vasilije Veliki: „Raspoređenja i uredbe u Crkvi donose episkopi, ali one bivaju potvrđivane od naroda" (Pismo 230).

Mi smo obavezni da sabornost Crkve negujemo, izgrađujemo, borimo se za nju, kao članovi jedne iste „porodice Jedinorodnoga među mnogom braćom", kako Sveti Zlatoust naziva Pravoslavnu Crkvu. Nije lako očuvati i negovati saborni odnos između članova Crkve. To je stalni zadatak našeg hrišćanskog, pravoslavnog, crkvenog poziva, a on se sastoji u tome da svi skladno povezani međusobno, uzajamno pomagani, činimo sve od sebe da svo Telo Crkve Hristove raste i uzrasta: „Na izgrađivanje sebe u ljubavi" (Ef.4, 11-16).    

Da se to kod nas zaista oseća, da nam dakle nije tuđe ili nedostižno, navešću samo primer jednog našeg, još danas aktivnog Episkopa, koji je rekao svojim sveštenicima: „Vi ste krivi što mi ovako radimo; što nam niste govorili, što nas niste u lice kritikovali; ne možemo ni mi sve znati; Crkva je sviju nas, a ne samo nas vladika".        

Tačno je i to da kakav je narod, takvo mu je i sveštenstvo, takvi su mu i episkopi, i obratno. To znači da je sve u Crkvi organski povezano, i da je dug svih nas i svakoga jednak: za opštu Kuću, za zajednički Dom Očev svih nas kao dece Božje.“(5)

Očev Dom ne pripada samo kliricima, nego i narodu: bilo nam je jasno od samog početka prebivanja u Crkvi.

U Očev Dom na Vaskrs!

CRKVA PRIPADA SVEMU NARODU GOSPODNjEM

Otac Atansije nas je očinski učio, u svom „Eklisiološkom podsetniku o Američkom raskolu“, da laici moraju imati pravo na učešće u životu Crkve, da bi se time izbegle zamke raskolničkih tendencija:“Treba   priznati   da   u  samoj   toj   težnji   cr-kvenog naroda, pa i njegovih tela, za aktivnim učešćem u životu i radu svoje Crkve, očuvana je jedna izrazito pravoslavna istina: da je Crkva Božija Crkva sveg naroda, svih verujućih u Hrista, i da crkveni narod ima temeljnu, neoduzimljivu ulogu u biću i delanju svoje Crkve. To je u pravoslavnoj crkvenoj tradiciji oduvek bio bezuslovni uslov svakog pravog, istinski pravoslavnog i sabornog života i rada, organizacije i upravljanja u Crkvi.   

Prema Eklisiologiji Apostola Pavla i svih Svetih Otaca: Crkva je Telo (živi organizam) i zato ima svoj poredak, ali je to prvenstveno životno-organski, tj. kanonski poredak (već prema Gal. 6, 16 i 1 Kor. 14, 40: "sve da vam bude blagoobrazno i po poretku"). Iz takvog poimanja bića, organizma (= iz kojeg organizma dalje izvire i organizacija) Crkve proizilazi sav liturgijska-kanonski (kome dalje služi sav crkveno-pravni) poredak Crkve, po kojem Crkvu sačinjavaju Episkop-klir-narod (kako stalno govorimo, i to još razrađenije, u Velikoj jekteniji: "Za preosvećenog Episkopa, časno sveštenstvo i đakonstvo, za sav klir i narod"), gde je očigledno da Episkop nije klirik, nego glava organizma Crkve (a poznato je da niti ima glave bez tela ni tela bez glave, osim kod mrtvog isečenog leša).

Ovo znači da su svi i sve u Crkvi međusobno povezani i uslovljeni, zato što je Crkva organizam i što je taj organizam strukturiran, blagodatno jerarhijski organizovan. Zato je rekao Sv. Kiril Aleksandrijski, u svom 1. kanonu: "Svaka od crkvenih stvari, kada se pravilno čini po dobrom kanonskom poretku, ne pričinjava nam nikakav nered, i oslobađa nas od bilo kakve pogrde, i donosi nam pohvale od zdravomislećih ljudi". A njegov veliki prethodnik, Sv. Dionisije Veliki (Arhiepiskop Aleksandrijski iz 3. veka) rekao je upravo protiv razdora, sukoba i raskola u Crkvi sledeće: "Čovek treba radije da pretrpi svako drugo zlo samo da ne pocepa Crkvu Božiju; i slavnije je ono mučeništvo koje čovek pretrpi da ne bi pocepao Crkvu, nego mučeništvo koje pretrpi da ne prinese žrtvu idolima. Jer ono prvo mučeništvo veće je od ovoga: ovde se strada za jednu (svoju) dušu, a tamo se strada za korist cele Crkve" (Pismo Ep. Novatu).         

No raskol u Crkvi obično ne čini narod, nego ga najčešće stvaraju upravo sveštenici ili Episkopi. I to ne samo onda kada povedu jedan deo svoje pastve u otcepljenje od ostale Crkve, nego i onda kada se ne ponašaju saborno, kada zaboravljaju da i Episkopi nisu iznad Crkve (ili parosi iznad parohije), ili sami umesto cele Crkve, nego uvek unutar Crkve i sa Crkvom, "u ljubavi sa svima svetima", kako veli Apostol Pavle (Ef. 3, 18), podrazumevajući pod "svetima" sve verne, tj. celinu Crkve. Na ovu celovitost (-katoličanskost) Crkve uvek su se obazirali, poštovali je i od nje zavisili svi Sabori Crkve: Arhijerejski, Pomesni i Vaseljenski, koji su uvek bili ne iznad i ne umesto Crkve, nego uvek unutar Crkve, uvek podležući poznatoj svecrkvenoj recepciji svojih saborskih odluka, tj. njihovom usvajanju i prihvatanju od sveg živog i odgovornog organizma Crkve Božije.“(5)

Ako sve ovo znamo ( a znamo, i verujemo da je tako od Gospoda blagosloveno ) onda oni koji kukavičluk maskiraju pričom o „struci“, „zdravlju“, „higijeni“ i „Mariji Egipatskoj“ nemaju pravo da nas sprečavaju da prisustvujemo Svetoj Liturgiji. Jer, kako je svedočio veliki Žarko Vidović:“Govorim o tome zašto je Liturgija najveći autoritet, iznad svih, iznad patrijarha, sinoda, episkopa, mitropolita, iznad crkvenog sabora! Crkveni sabor ne može ni da počne bez Liturgije, a ne bi mogao ni da se završi! Znači, Liturgija je iznad. A nije autoritet onaj koji služi Liturgiju, pa taman i da je patrijarh. Liturgija je autoritet, jer se u njoj javlja Duh sveti i Bog, čije mi samo ime znamo. On deluje kada se pojavi Ličnost. Kad god se čovek pojavi kao Ličnost. Ličnost nije biće! Ličnost je događaj u ljudskom biću. U međuvremenu je radni dan, što se kaže. Nije ti svaki dan Praznik, nisi svaki dan Ličnost, ali kad ti se to dogodi ti to pamtiš. Onda ide radni dan, ti ponovo čekaš Praznik. Između ta dva praznika, dva momenta kad si Ličnost, ti si običan čovek, a ako si Ličnost, nemoj da se uobraziš, to nije tvoja tvorevina. Zato je potrebno da se shvati Sedam vaseljenskih sabora. Ličnost je osnovna tema svakog od tih Sabora, i dok mi to ne shvatimo mi nećemo biti u stanju da vršimo misiju, crkvenost, niti ćemo smeti da se nazovemo Crkvom.“(6)

Vaskršnja Liturgija – naš autoritet i naša nada!

Ako je tako kad je u pitanju stav pojedinih jeraraha, kako pravoslavni da se odnose prema nezakonitim naredbama države?

HRIŠĆANSTVO I VLAST: PITANjA SAVESTI           

Naš hrišćanski mislilac, dr Marko S. Marković, u svojoj studiji o Francuskoj revoluciji kaže:“Ponekad nas čitaoci i prijatelji podsećaju na Hristovu reč pred Pilatom: „Moje carstvo nije od ovoga sveta" (Jn. 18,36). I zaista, ako je u pitanju politička moć, mi znamo da Hristos nije došao na svet da preuzme zemaljsko carstvo niti da svojim učenicima obezbedi svetsku prevlast. To su još za života Isusova shvatili i njegovi savremenici pa su ga, razočarani, zeloti zbog toga napustili. Ali to ne znači da svu Hristovu nauku treba svesti na tu reč i pripisivati joj smisao koji ona nema. Jer Hristos je takođe rekao: „Dajte caru carevo, a Bogu Božje" (Jn 16,33). Hrišćanska javna delatnost obeležena je svim tim istinama i treba da se kreće u tim okvirima.“(7)

Šta je smisao reči Hristove o razdvajanju carstva Božjeg i carstva ćesara? Marković kaže: “Zapovest „Dajte caru carevo, a Bogu Božje" nalaže nasumnjivo da se Hristovi sveštenoslužitelji i bogoslovi prvenstveno posvete verskom životu, prepuštajući politiku onima koji su za to pozvani. Ali Hristos nije time samo razgraničio duhovnu vlast od svetovne nego je i utvrdio čovekova prava u odnosu na političku vlast. On se odriče svetske političke vlasti, ali ne dozvoljava ni vlasti da totalno porobi čoveka. I zato čoveka delimično otrže od vlasti, uspravlja ga, uspostavlja kao ličnost, zahteva od njega ustvari slobodu mišljenja i savesti. Eto zašto Crkva ne može u tom slučaju ostati skrštenih ruku nego će ići do mučeništva da bi se usprotivila despotiji tirana nad ljudskim dušama. Prva hrišćanska Crkva je mogla izbeći progone rimskih careva, da je ovima htela prinositi žrtve kao bogovima i pristala da Hristov kip bude smešten pored ostalih božanstava u rimskom Panteonu. Ali hrišćani nisu mogli priznati druge bogove osim Boga Jedinoga i radije su polazili u smrt nego što bi pogazili svoju veru.

Može li se to nazvati politikom? Svakako, to je u izvesnom smislu bila politika, pa su je i Rimljani bili tako protumačili, ali to je bila prva politika otpora tiraniji u ime dostojanstva čovekove ličnosti.“(7)

Ne pristajemo na tiraniju koja gazi ljudsku ličnost. Jer, kako kaže Pavle Evdokimov u svom tumačenju Legende o Velikom Inkvizitoru Dostojevskog:“Propovedanje slobode od strane Bogočoveka je božanska potvrda da je sloboda stvarnost. Čovek nije stvoren kao slabić; njegova ispolinska smelost da se izjednači sa Bogom odraz je stvarne čovekove moći da se vine u visine. Ako pak ljudi, raslabljeni grehom i zlom, nisu kadri da podnesu slobodu, („Podaj slabom čoveku slobodu, ubrzo će sam zaželeti da je se otarasi“), ipak je pravo naznačenje čoveka da on postane „dete slobode i ljubavi slobodne“. Sloboda je oduvek bila strašan dar koji svedoči o sličnosti čoveka sa Apsolutom. Ona je tako velika, da je u čovekovoj moći da slobodno propadne i da u svome propadanju i dalje zadrži slobodu da želi svoje spasenje i da bude spasen blagodareći svojoj želji.“(8)

ODGOVOR NA IZAZOV POLITIKE                   

Hristos je nad zemaljskom politikom, ali hrišćanstvo ima svoj odgovor na izazov politike. Marković ističe:“Blaga Vest Hristova donosi nam i Njegov proglas: „Ja pobedih svet" (Jn 26,33). Svojom vaskrsnom pobedom nad grehom i smrću, On je odredio stav i ocrtao istorijski put Crkve. Bez te pobede, Njegov život na zemlji mogao bi se protumačiti kao prećutno priznanje carstva Satane. Sa tom pobedom i blagodareći njoj, mi znamo da je Hristos došao ne bi li čoveka oslobodio vlasti Satane; da preporodi i obnovi Carstvo zemaljsko koje Satana beše prigrabio posle grehopada. Stoga Crkva, koja je primila u nasleđe da nastavi delo Hristovo i bdi nad čovečanstvom do Njegovog drugog dolaska, ne može ostati ravnodušna kad zemaljska vlast ruši Grad Hristov, kada tajno ili javno vaspostavlja carstvo Satane ili kad fizički istrebljuje rod ljudski. Na svaki takav pokušaj, Crkva odgovara svojom posebnom politikom.“(7)

Uranopolitikom, da tako kažemo.

POJAVA CARA KONSTANTINA 

U tom smislu, i pojava Svetog cara Konstanina, po Markoviću, ima političke obrise:“Pogledajte Konstantina Velikog i njegovu pobedu nad Maksencijem, 312. godine. Za neznabožce, to je samo bio dokaz nadmoći Konstantina koji je savladao svoga glavnog suparnika, u bekstvu udavljenog u Tibru. Ali u srcu Konstantina, koji je imao viziju Krsta Hristovog kraj napisa „Ovim znakom ćeš pobediti" i u očima Crkve, to je bio trijumf hrišćanstva, kraj gonjenja hrišćana i - već iduće godine - priznanje hrišćanske religije u Rimskom carstvu.

A zar to nije politički akt? Nesumnjivo, najvažniji politički akt u rimskoj istoriji. Ali, u duhovnom pogledu, to je bila politika oslobođenja čoveka od antičke idolatrije i antropolatrije.“(7)

Idolatrija i antropolatrija su iskušenje i za sve nas danas. Zato na Vaskrs u crkvu, Bogočoveku!

USTATI U ODBRANU VERE I ZAVETA  

Crkva je mirotvorna, ali može da ustane u odbranu vere i zaveta:“Hristova Crkva je u prošlosti blagosiljala i hrišćansku vojsku drugih naroda, pa se založila i za rusko osloboćenje od tatarskog iga. Uoči bitke na Kulikovom polju 1380. godine, veliki knjaz Dimitrije Donski, koga je nedavno Ruska crkva posvetila, došao je svetom Sergiju Radonješkom da ga upita za savet. A svetac mu reče: „Tvoja je dužnost, Gospodaru, da braniš svoj narod. Budi spreman da položiš dušu svoju i proliješ krv cvoju. Ali pođi prethodno Kanu, kao vazal njegov, i pokušaj da ga umiriš svojom pokornošću, izlažući mu istinu. Sveto Pismo nas uči da neprijateljima možemo žrtvovati i slavu - ako to zahtevaju, i zlato i srebro – ako za tim žude. Ali svoj život i svoju krv žrtvujemo sam veru u ime Hristovo". Na primedbu Dimitrija da je tatarski kan odbio sve ponude i pokušaje pomirenja, sveti Sergije ga isprati rečima ohrabrenja: „U tom slučaju, oni će propasti. Bog će ti priteći u pomoć. Neka milost Njegova bude sa vama".

Mora se i tu priznati da su ruski sveci, mada silom prilika, pristali na jedno političko rešenje. No oni su time pokazali da se vojni Krsta protiv nekrsta može i mora pribeći samo kad mir postane ubistveniji od rata.“(7)

Jer, po reči Svetog Grigorija Bogoslova, bolji je rat nego mir koji odvaja od Boga.

SRPSKO ISKUSTVO                             

O našem zavetnom iskustvu Marković kaže: “Blagoslovila je Crkva i Lazara na Kosovu, a posle Kosova ga do neba uzdigla i religiozno osmislila kosovski poraz. Pet stotina godina je srpskom narodu život nadahnjivala, onda kad ga svi behu sahranili i najzad ga osposobila da izađe iz groba. Svete li i čudesne politike koja se pokazala silnijom od svih svetskih cila i vidovitijom od svih velikih državnika! Čudo je postalo moguće, zato što se putem jedne bogočovečanske politike srpski narod upodobio Hristu. Postojali su u svetu razni mesijanizmi i pre i posle Kosova, ali Srbi su bili prvi narod u istoriji koji je svoju sudbinu poistovetio sa Hristovim stradanjem i vaskrsenjem, pa odatle crpao veru u svoj spas.“(7)

Šta je ovde u pitanju? Marković zaključuje:“Kakva pouka se može izvući iz gornjih primera? Ni u jednom od pomenutih slučajeva Crkva ne traži vlast za sebe nego samo ustaje u odbranu vere u Boga i  čovekovog dostojanstva. Zato, kad god je Crkva prinuđena da se bavi politikom braneći te vrednosti, ona je uzdiže i osvećuje. Time je jasno određeno kako i pod kojim uslovima Crkva ima pravo da se u politici manifestuje. I obratno, kad se neprijatelji Crkve služe njenim idealima i načelima oni jedino znaju da ih unakaze.“(7)   

Kao pravoslavni hrišćani, članovi Crkve, dužni smo da branimo svoje pravoslavlje i pravoživlje -  a vaskršnja Liturgija je i naše pravoslavlje i naše pravoživlje.

NA UDARU NEPRAVDE

Hrišćanin je, u načelu, monarhista. Ali, kako piše u Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve, monarhija je duboko hrišćanski poredak, koji zahteva hrišćanski narod. Mi živimo u doba kad je monarhija prestala da postoji jer su pravoslavni narodi prestali da žive onim što je Vladika Nikolaj definisao kao tri najveće vrednosti Srba: Bogom, Kraljem i Domom.         

Mi, dakle, živimo u državama sekularnim, koje su sve više bezbožničke i antihristovske. Ipak, one sebe još uvek definišu kao demokratske i ideološki neutralne: ima mesta za sve i svakoga, samo ako se poštuje zakon. 

Ako država koja se proglasila demokratskom krene da krši prava svojih građana, a oni ne mogu da ih ostavre pregovorima i dogovorom, oni imaju pravo na ono što se u političkoj teoriji naziva građanskom neposlušnošću.

   ŠTA JE GRAĐANSKA NEPOSLUŠNOST?

Igor Bezinović u svom ogledu  o zamecima građanske neposlušnosti kaže:“U antici pružanje otpora tiraninu svoje utemeljenje nalazi u dobrobiti polisa – otpor je legitiman kada vođa više ne izvršava svoje funkcije, dok je u srednjem vijeku otpor bio legitiman kad vođa ne postupa u skladu s propisima prirodnog prava /.../U društvenom uređenju u kojem su tiranija i neučinkovitost vlade goleme, nepodnošljive, jasno je da postoji pravo na pobunu, pravo da se odbije suradnja i pruži otpor /.../ Pojedinac ima moralnu obvezu kršiti nepravedne zakone i ne predavati se tiraniji pošto je jasno da sloboda neće biti poklonjena, već mora biti stečena.“(9)  

U knjizi Džona Rolsa, „Teorija pravde“, građanska neposlušnost je, kako kaže Vladimir Pavićević, „definisana kao javni, nenasilni, nelegalni otpor koji počiva na savesti i koji je usmeren ka određenom zakonu, odluci ili politici kojom se nastoji obezbediti promena tog zakona, odluke ili politike onih koji su na vlasti.“ Prema sudu Džona Rolsa, navedeni elementi predstavljaju minimalni set uslova koje bi trebalo da zadovolji aktivnost koju nazivamo građanskom neposlušnošću./.../ Iz navedenih elemenata je jasno da je čin građanske neposlušnosti uvek reakcija na postupak vlasti, najčešće zakon (mada može da bude i odluka ili politika), za koji postoji osećaj da svojom sadržinom narušava elementarne principe pravde i pravičnosti. Ovaj osećaj se javlja među građanima koji su svesni svih prava i obaveza kojima raspolažu i koje imaju u određenoj političkoj zajednici. Ova intervencija nam odmah sugeriše da čin građanske neposlušnosti možemo da praktikujemo jedino u onim zajednicama u kojima se neguje princip građanstva. Princip građanstva je temelj konstitucionalnih demokratija, on ne može da živi u nedemokratskim režimima, pa se sledstveno tome i građanska neposlušnost vezuje isključivo za demokratska društva. Upravo na tom tragu je Jirgen Habermas u jednom kraćem tekstu naveo da je građanska neposlušnost test za demokratsku, pravnu državu.“(10)                       

KO JE POČEO I ŠTA TO ZNAČI?        

Godine 1848, američki mislilac i javni delatnik, Henri Dejvid Toro, odbio je da plaća porez zbog rata SAD sa Meksikom i nepravde robovlasništva. Zato je otišao u zatvor. Pojam građanske neposlušnosti se prvi put javlja 1866. godine u knjizi “Jenki u Kanadi“, u kojoj su urednici knjige naslov Toroovog eseja “Otpor građanskoj vladi” promenili u “Građanska neposlušnost”.                

Džon Rols kaže: “Građanska neposlušnost je u širem smislu svaki postupak koji iz razloga savesti nije u skladu sa zakonom, barem kada nije skriven i ne uključuje upotrebu sile. Toroov esej je karakterističan, ako ne i određujući, za tradicionalno značenje”.(9)

Prema oksfordskom rečniku sociologije, “u užem značenju, građanska neposlušnost je odbijanje dela ili cele zajednice da plaća porez ili poštuje zakone i odredbe države, kako bi promenila vladinu politiku nenasilnim sredstvima”.(9) Rols kaže da je to “javni, nenasilni, savesni, ali i politički čin suprotan zakonu, obično vršen kako bi se uvele promene u zakone i uredbe vlasti”.(9) Po Habermasu, iako je čin građanske neposlušnosti ilegalan, on se nalazi u okvirima poštovanja demokratske tradicije i poretka. Legendarni vođa indijskog pokreta otpora, Mahatma Gandi, kaže:“Građanska neposlušnost označava kršenje zakona od onoga koji pruža otpor, na građanski, odnosno nenasilni način. Kršitelj priziva zakonsku kaznu i radosno podnosi boravak u zatvoru“. (9)

Strada on, a ne drugi.

Sasvim ranohrišćanski.

TO NIJE PREVRAT                   

Po Hani Arent, građanska neposlušnost nije prevratnička delatnost poput revolucije. Građanskom neposlušnošću čovek ne može da naškodi drugima, nego sebe prinosi na žrtvu. Nenasiljem se, tvrdio je Gandi, može postići isto koliko i  nasiljem, samo ako se nenasilje ispravno koristi. Snježana Prijić – Samaržija ističe da je u pitanju nelegitimno sredstvo za opravdan cilj, jer ne služi pojedinačnom, nego opštem interesu; ima moralno i zakonski opravdan cilj; obraća se osećanju zajednice za pravdu.                                         

Oni koji protestuju spremni su da podnesu i posledice, jer im cilj nije rušilačka akcija, nego popravljanje i očuvanje institucija. Rols kaže:“Ova vernost zakonu pomaže da većina shvati da je čin zaista politički savestan i iskren, i da je usmjeren ka javnoj svesti o pravednosti”.(9)     

Gandi je smatrao da čak i uporni pojedinac može postići uspeh građanskom neposlušnošću. ( Postoji i tzv. „prigovor savesti“: neslaganje pojedinca sa zakonom, koje se ne poziva na savest zajednice, ali to nije „klasična“ građanska neposlušnost ). Hana Arent je, pak, smatrala da se građanska neposlušnost može ostvarivati samo u zajednici, makar i manjinskoj, koja ima zajednička uverenja; ta zajednica nije politička stranka, i može prestati da postoji kad se odgovorajući cilj postigne.

USPEŠNI PRIMERI I PUTEVI          

U istoriji je bilo uspešnih primera građanske neposlušnosti, kakvi su, po Elviju Baćariniju, otpor zakonu koji je zabranjivao pomaganje robovima u doba kad je robovlasništvo bilo priznato u nekim državama SAD, pokret za priznavanje glasačkog prava žena, Gandijev otpor prema britanskim zakonima, građanski pokret pod vođstvom Martina Lutera Kinga ( koji je, sa svoje strane, tvrdio da je građanska neposlušnost društveno stabilizujući faktor između pasivnosti i nasilja ), otpor aparthejdu u Južnoj Africi i studentski protesti protiv rata u Vijetnamu.

Neki smatraju da je građanska neposlušnost korisna samo ako se pre toga istroše sva sredstva za pregovore, ali Ronald Dvorkin kaže da se ona može primeniti čak i pre toga, ako bi njeno neupražnjavanje dovelo do „trajnog i nepopravljivog gubitka“(11,24). Postoji, po Dvorkinu, pravo na građansku neposlušnost bez obzira na to koja je strana u pravu. Ili, po Džonu Rolsu:“Ne može postojati nikakva interpretacija tih načela, sudska ili društveno prihvaćena, za koju bismo bili moralno obavezni da je prihvatimo, čak i kad nam dolazi od strane suda ili vrhunskog zakonodavnog tela“.(11,25)

U tom smislu, kako kaže Danijel Markovic, građanska neposlušnost je sastavni deo „demokratskog procesa koji dobro funkcioniše“.(11,36)

 Dakle, pravoslavni hrišćani u Srbiji, oni koji su rešili da krenu na Svetu Liturgiju na Vaskrs, imaju pravo na neposlušnost nepravdnoj uredbi Vlade Srbije koja ih sprečava da odu u hramove na najveći dan svoje vere.

Da ponovimo gradivo.

PONAVLjANjE JE MAJKA UČENjA

   Odredba člana 202. a u vezi sa članom 43. Ustava Srbije je potpuno jasna: u vanrednom stanju mere odstupanja od ljudskih prava ni u kom slučaju nisu dozvoljene u pogledu slobode veroispovesti. S tim u vezi, redovni profesor Ustavnog prava na novosadskom Pravnom fakultetu, dr Slobodan Orlović (12), zaključuje „da se 'policijskim satom' ili drugim aktom ne mogu sprečiti građani da pohađaju versku službu. Ograničenje ili ukidanje slobode ne može se odnositi na odlazak i boravak na obredu u verskom objektu jer bi to značilo ograničenje slobode veroispovesti, a za tako šta nužno je promeniti Ustav (ne može se menjati za vreme vanrednog stanja).“ Pri tome Orlović navodi i druge primere neustavnosti, počev od kršenja ustavne odredbe o zabrani retroaktivnosti (čl. 197. Ustava) prema našim državljanima koji su došli iz inostranstva, koji se pravdaju parolom „da je u borbi sa bolešću život najvažniji,“ ali, „kada sve ovo prođe,“ upozorava ovaj naš konstitucionalista, „ako prava i slobode ostanu gažene život je zapravo izgubio.“ Orlović nije jedini profesor Ustavnog prava koji je poslednjih dana ukazivao na neustavnost pojedinih mera koje su Vlada i pojedina ministarstva preduzimale tokom vanrednog stanja, pošto je na problem neustavnosti načina na koji ograničena sloboda kretanja (naredbom ministra, a ne uredbom Vlade) ukazao i profesor Ustavnog prava sa beogradskog Pravnog fakulteta, dr Tanasije Marinković (13).

NA ŠTA SE KONCENTRIŠEMO?

Međutim, autori ovog teksta se u ovom trenutku neće baviti ni višedecenijskim problemom ignorisanja od strane raznih vlasti glasa nezavisne pravničke struke, niti iznuđenog muka Ustavnog suda nad primerima očigledne neustavnosti, koja ne govori o propasti ustanove Ustavnog suda, već o profesionalno-moralnoj propasti sudija ovog suda. U ovom tekstu pokušaćemo da damo odgovor na pitanje šta preostaje građanima kada se suoče sa vlašću koja pod različitim opravdanjima očigledno krši Ustav, pošto smo uvereni da od današnjeg odgovora građana Srbije na neustavne akte izvršne vlasti tokom vanrednog stanja, umnogome zavisi da li ćemo se ikada u potpunosti vratiti u „redovno“ stanje, u kome su pravda i zakonitost iznad volje pojedinca. Našu pažnju usredsređujemo na protivustavno kršenje slobode veroispovesti, pošto je za pravoslavne hrišćane iz ugla njihove aksiologije povreda ovog prava tokom Strasne sedmice i za Vaskrs najteži primer neustavnosti.

   KO VLADA SRBIJOM?            

Suočena sa stvarnim iskušenjem epidemije jednog relativno opasnog, novog i, po svemu sudeći, veštački stvorenog virusa SARS-COV-2, izvršna vlast koja je proglasila vanredno stanje, na prvi pogled laički sasvim razumljivo, očekuje i traži od građana da imaju poverenje u vladu, kako bi se država i društvo uspešno izborili sa bolešću. Međutim, današnjom državom ne upravlja vladar „po milosti Božijoj,“ čija je vlast u činu krunisanja i miropomazanja dobila sveštenu sankciju, te se tako potvrđenom autoritetu dugovala metapravna, religiozna pokornost potvrđena i u pojedinačnim vazalskim zakletvama vladaru kao sizerenu. Za razliku od krunisanog monarha, izborna republikanska vlada crpi svoj autoritet (legitimitet) iz saglasnosti onih kojima se vlada (narodna suverenost), ali kako bi se osiguralo da u demokratiji vladaju zakoni, a ne ljudi (tzv. anonimna nasuprot cezarističkoj demokratiji), autoritet nema svaka demokratski izabrana vlada, već samo ona koja čini ono na šta je ovlašćena pravom (pravna država). Ističući kako sama ideja ustava ukazuje na to da demokratska vlada počiva na nepoverenju, a ne na poverenju, T. Džeferson upozorava da je „naš ustav utvrdio granice do kojih, i nikako dalje, naše poverenje može ići.“ U državi slobode (free government), veli Džeferson, „u stvarima vlasti ne treba više da se čuje o poverenju u čoveka već ga lancima ustava treba sputati da ne čini zlo.“ Upravo imajući u vidu ograničavajuću ulogu najvišeg pravnog akta, A. Hamilton, još jedan od „očeva osnivača“ (Founding Fathers) SAD, naziva ustav „ograničavajućim“ (limited constitution) i povezuje ga sa „ograničenom vladom“ (limited government). (14,130-131) Jednom rečju, poverenje građana u izbornu demokratsku vlast uslovljeno je poštovanjem ustava od strane te vlasti, pa otuda građanin nije dužan da se povinuje odlukama vlade koja krši ustav.

Na ovu činjenicu treba posebno skrenuti pažnju pravoslavnim hrišćanima koji u bogoslovski i istoriosofski opravdanom „čekanju cara“ neretko obaveznosti iz monarhijske tradicije transponuju u svoj odnos prema modernim republikanskim vlastima, pa ono što bi u republikansko doba trebali da duguju Otadžbini, kroz patriotizam kao, Iljinovom rečju „akt duhovnog samoodređenja,“ pogrešno poistovećuju sa dugom prema vladi.

IZMEĐU ČEGA BIRAMO?         

Naredba ministra unutrašnjih poslova o ograničenju slobode kretanja u vreme vaskršnje Svete Liturgije nije samo suprotna članu 202. Ustava Republike Srbije, već i članu 9. stav. 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer se ovom Naredbom u potpunosti ograničava jedno ljudsko pravo i to meri u kojoj to nije neophodno, što potvrđuju i primeri onih evropskih država sa neuporedivo većim brojem obolelih od COVID-19 u kojima je verskim zajednicama, među njima i SPC, odobreno bogosluženje (npr. Holandija). Imajući u vidu da se shodno ideji vladavine prava valjanost pojedinih pozitivnopravnih normi procenjuje s obzirom na to da li je cilj zakona da, kako je to govorio Dž. Lok, „ukine i ograniči“ ili „očuva i uveća slobodu,“ građani Srbije kojima je za praznik Vaskrsenja Gospodnjeg u potpunosti ukinuto pravo na učešće na Svetoj Liturgiji suočeni da biraju između slobode i povinovanja nepravednom zakonu. Na takve zakone upozorio je još Aristotel u Nikomahovoj etici, ističući kako „ima takvih stvari na koje niko ne sme dopustiti da bude prisiljen, ni po cenu smrti u najstrašnijim mukama.“ (15, 17)

UČINITI VANREDNO REDOVNIM      

I dok većina pravoslavnih Srba nema dilemu kome će se „carstvu privoleti“ birajući između slobode veroispovesti kao prirodnog (u liberalnom diskursu tradiciji), odnosno Bogom darovanog prava (u hrišćanskom diskursu) i neustavne, ali i u širem smislu protivpravne Naredbe ministra unutrašnjih poslova, „drugosrbijanska“ pseudoelita se pokazuje kao adept Šmitove ideje vanrednog stanja, kao najvišeg izraza pravom neograničene suverene vlasti, koja radi spasavanja države može da suspenduje Ustav. I dok je Karlu Šmitu teorija vanrednog stanja poslužila da opravda nacističko de facto suspendovanje Vajmarskog ustava, „drugosrbijancima“ Šmitova teorija pravno razobručenog vanrednog stanja služi da suspendovanjem člana 202. i 43. Ustava Srbije uskrate SPC, njenom kliru i vernom narodu, pravo na vaskršnju Liturgiju. Za dobre poznavaoce titoističkih regrutnih kanala „drugosrbijanske“ pseudoelite ovakav njihov odnos prema ideji ustavnosti, ali i ideji vladavine prava, već odavno ne predstavlja iznenađenje, dok bi svako drugo postupanje zapravo bilo bi izneveravanje njihovog osnovnog ideološkog postulata prema kome nema pravde za protivnike revolucije. S tim u vezi, odbrana prava na slobodu veroispovesti od vlasti koja je uveliko izašla van granica Ustava, nije čin revolucionara, već čin legaliste koji brani od Boga darovano dobro, „starije“ od svake suverene vlasti, a posebno one koja po formi vladavine nije „po milosti Božijoj.“ Upravo na ovom mestu se treba setiti upozorenja mudrog Aleksisa de Tokvila, da svaka demokratija patiti od dva zla – anarhije koja je položena u njene temelje i „demokratskog“ despotizma kojim mase pokušavaju prevladaju strah od anarhije. „Strah od nereda i težnja ka blagostanju neosetno navode demokratske zajednice da uvećavaju ovlašćenja centralne vlade, jedina sila koja im izgleda dovoljno snažna, razborita i stabilna da ih zaštiti od anarhije.“ Umesto strahom od nereda, danas su mase naroda širom sveta, pa i u Srbiji, uhvaćene u zamku straha od bolesti, koju „drugosrbijanski“ revolucionari koriste za davno čekani obračun sa Srpskom crkvom, a Vučić sa svojom kamarilom za uspostavljanje „despotske demokratije“. Nasuprot njima, pravoslavni hrišćani braneći svoje neotuđivo pravo na slobodu veroispovesti suprostavljaju se revolucionarnoj težnji da se ceo čovekov život, a posebno njegov untrašnji, duhovni život podredi društvenom interesu i potčini svemoćnoj državi. Upravo onako kako je kao idealu govorio Aleksis de Tokvil: „u demokratskom dobu u kojem živimo potrebno je da instinski prijatelji slobode i čovekove veličine neprestano stoje uspravno, spremni da spreče da društvena vlast lična prava nekolicine pojedinaca olako žrtvuje opštem izvršenju svojih nauma.“ (16, 77 i dalje) Pri tome treba dodati kako je za ovog fracuskog pravnika jedan od obeležja „despotske demokratije“  i to što „u gotovo svim hrišćanskim nacijama našeg vremena, katoličkim kao i protestantskim, religiji preti da padne u ruke vlasti.“   

U KAKVOJ SRBIJI ŽIVIMO?

Na prava pravoslavnih Srba, zagarantovana Ustavom i u doba vanrednog stanja, nasrnuli su, dakle, gaulajteri naprednjačke klovnokratije, ali i drugosrbijanci, koji sebe predstavljaju kao „građansku opciju“, a potomci su Titovih osvajača Dedinja i totalitaraca – titoista i kardeljista.

Kako je to moguće? Otkud nasrtaj na verujuće potomke Svetog Save i njihovu slobodu? 

Razlog je jasan: Srbija je, suštinski, nesuverena zemlja, pod stranim nadzorom. Koji su doveli Vučića, gospodare i drugosrbijancima.                      

Posledica nesuverenosti je opšta pravna nesigurnost, jer građani Srbije ne znaju da li prioritet u regulisanju njihovih odnosa ima domaće zakonodavstvo, autonomno pravo NVO sektora ili saglasno Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju pravne tekovine EU. Stanje pravne nesigurnosti i haosa je direktna posledica smrti suverene države (namerno upotrebljavamo pleonazam suverena država kako bi istakli obeležje suverenosti, kao uslov bez koga nema države), jer po rečima Evgenija Spektorskog, slovenska reč država potiče od glagola držati i upućuje na „vlast koja drži, održava zemlju i poredak”.     

ŠTA JE ZNAO NIKOLA PAŠIĆ?         

Jasno je da je narušavanje načela ustavnosti i zakonitosti direktna posledica unutrašnje i spoljne nesuverenosti Srbije. Nesuverenosti u odnosu na vlast kolonijalne upravljačko-finansijske hobotnice, kao i nesuverenosti u odnosu na briselsku administraciju. Nesuverenost prema EU se pre svega ogleda u suštinskom razvlašćivanju nacionalnog zakonodavca kroz proces harmonizacija prava Srbije sa pravom EU. Iz ovog sledi zaključak, da pitanje vladavine prava mora da bude prioritet srpske nacionalne politike, odnosno politike koju definišemo kao patriotsku. Jer, bez borbe za suverenost pravnog poretka matice Srbije, nacionalna briga za kolektivna prava Srba van Republike Srbije postaje jalova i demagoška.                      

To je odlično znao Nikola Pašić, otuda u programu NRS iz 1881. godine nema šizofrene deobe između spoljne i unutrašnje suverenosti, vladavine prava i nacionalnog oslobođenja. Pašićevi radikali su se sa istim žarom borili za političku slobodu „gunjca i opanka” i ustavnu vladavinu, kao i za svesrpsko oslobođenje i ujedinjenje.

   KAKO SMO IZGUBILI SVOJU SUVERENOST?

Od kada su Srbi 1918. godine svoju državnost utopili u višenacionalnu jugoslovensku državu, otpočelo se sa šizofrenim razdvajanjem pitanja vladavine prava od nacionalnog pitanja, odnosno građanskog od nacionalnog identiteta. Pri tom, živeći u dve Jugoslavije, Srbi su ubrzano počeli da gube i nacionalni identitet i pravnu (=građansku) svest. Odmah posle razbijanja Jugoslavije ekskluzivni položaj branilaca građanske (=pravne) svesti uzurpirali su u Srbiji ideološki naslednici ubice srpske pravne svesti – JBTita. Tako se u javnosti kontinuirano i planski stvarala lažna predstava o tome da je nacionalno suprotstavljeno građanskom (=pravnom). Namera je bila da nacionalna svest naroda, koji je iznedrio Savino Zakonopravilo, Dušanov zakonik, Ustav od 1888. i Bogišićev Opšti imovinski zakonik za Kneževinu Crnu Goru, lišena pravne svesti degradira na krvnosrodnički, plemensko-rodovski nivo. Ne bi li ovakva duhovno ispražnjena nacionalna svest, u izvođenju vodećih klovnova srpskog kafanskog pseudonacionalizma, postala dokaz varvarstva i uboštva beogradske „balkanske krčme”.

LAŽNI „GRAĐANIZAM“                        

Od tada se u javnom govoru pojam građanina prema neoliberalnoj ideološkoj konstrukciji poistovetio sa individuom lišenom sećanja i identiteta, belosvetskim potrošačem, najamnim radnikom i nomadom. Takav, da bi se dokazao, mora da lane koju protiv Crkve, pričešća iz zajedničkog Putira, klečanja na Veliki petak. Građanizam je, u nas, borbeno bezbožništvo sovjetskog tipa; uostalom, i sovjetski podanici su jedan drugome, pored „Druže“, govorili i“Građanine!“           

Suprotno tome, građanin nije ništa drugo nego pojedinac koji je nosilac prava i obaveza i koji ima svest o svom mestu, ulozi i odgovornosti u pravnom poretku konkretne države. Kao takav građanin je subjekt prava i suprotnost je podaniku koji je objekt prava.

Neoliberali nemaju svoju naciju, s toga nemaju ni državu kao patriu (zemlju otaca – Otadžbinu). Osporavajući značaj atributa suverenosti, oni pokazuju da nemaju ni svoju državu shvaćenu kao imperium. Sledstveno, neoliberali nemaju ne samo nacionalnu, već ni građansku (=pravne) svest. Otuda slučajevi lihvarskih kredita, Savamale, prodaje diploma i doktorata, podjednako kao i pitanja Kosova i Metohije, Republike Srpske i Crne Gore, moraju postati stvar brige srpskih patriota, uzorne nacionalne i građanske (=pravne) svesti, a ne podanika (suprotno od građanina kao subjekta prava) globalne pseudoimperije.

Ukoliko neoliberalima, ali i raznim globalnim „antiglobalistima“ ostavimo da rešavaju pitanja vladavine prava, onda će se ta pitanja u uslovima postojeće tektonske krize međunarodnih odnosa rešavati onako kako su se rešavala u Rusiji 1917. i Jugoslaviji od 1941. do 1945. Jer, kao što je govorio Petar Arkadijevič Stolipin „njima (revolucionarima i internacionalistima raznih fela, prim. aut. ) su potrebni veliki potresi, a nama je potrebna velika Rusija (velika Otadžbina, prim. aut.)“.   

Da patriote najuspešnije rešavaju pitanja vladavine prava i zaštite ličnih prava pokazala je Bizmarkova Nemačka. U cilju nacionalne mobilizacije, ali i industrijalizacije, Nemačko Carstvo prvo u svetu uvodi obavezno zdravstveno osiguranje, donosi novo radno zakonodavstvo kojim štiti prava radnika i uvodi opšte muško biračko pravo.

   UMESTO ZAKLjUČKA

   Mi, pravoslavni Srbi, tražili smo dozvolu za kretanje ka hramovima na Vaskrs 2020, ali su nas odbijali bez obrazloženja, ili sa pozivanjem na svoju nenadležnost. Ljudi Vaskrsenja, pravoslavni vernici i građani Srbije, su poručivali predstavnicima neodgovorne i nenadležne vanrednosti:“Poštovana, Ne bih imao mnogo šta da dodajem na ovo što su prethodni podnosioci zahteva već rekli osim da ukoliko u razumnom roku ne pronađete ko je nadležan da postupi po ovim zahtevima (odnosno da ih prihvati ili odbije sa jasnim obrazloženjem a ne da otkazuje zahtev bez ikakvog obrazloženja) ja ću smatrati da je sloboda kretanja po osnovu na koji sam se pozvao u zahtevu dozvoljena tokom trajanja zabrane kretanja. Pravo na koje sam se pozvao je apsolutno i nepovredivo po Ustavu, obratio sam se nadležnima na propisan način i ne mogu prihvatiti ovakve besmislice kao odgovor. Ako ste nadležni (a trebalo bi da budete jer je vama prosleđen zahtev koji je bio upućen nadležnima) onda odgovorite na njega jasno i argumentovano, ako niste prosledite nadležnima da oni to urade (naravno sve to je potrbno učiniti u razumnom roku). Ne možete samo reći da je zahtev otkazan i praviti se kao da ga nije ni bilo, nismo deca koja se igraju žmurke nego ozbiljni ljudi i građani sa definisanim pravima i obavezama.“                          

Ili ovako: „Poštovana, Ja sam molbu napisao na sajtu e-uprave, oni su prosledili vama, a vi meni odgovarate da to nije u vašoj nadležnosti? Ako zaista niste nadležni, odakle Vam ideja da ste nadležni da moj zahtev otkažete? Pravo na koje sam se pozvao je apsolutno i nepovredivo po Ustavu, obratio sam se e-upravi koja je nadležna, na propisan način i ne mogu prihvatiti da Vi koji tvrdite da nist nadležni otkažete moj zahtev. Zato, ako ste nadležni (a trebalo bi da budete jer je vama prosleđen zahtev koji je bio upućen nadležnima) onda odgovorite na njega jasno i argumentovano, kako bih moga da ili uživam pravo koje mi daje ustav moje zemlje, ili preduzmem korake kako bih zaštitio svoja ustavom zagarantovana prava. Ako zaista niste nadležni prosledite zahtev onima koji to jesu da oni to urade i da mi odgovore pozitivno ili negativno.“           

Vanrednjaci su rešili da se rugaju građanima Srbije, pravoslavnim vernicima. Ali, to ne može tako.

Kao pravoslavni hrišćanin, imamo pravo na Vaskrs u hramu Božjem. Nikakv virus nam to pravo ne može oduzeti, kao što nas u ostajanje kod kuće ne mogu uveriti oni klirici koji više veruju u idola Higije nego u Živoga Boga Hrista, niti nas mogu zaustaviti neustavne mere vanrednog stanja koje nam nameće vlast koja Hrista poriče i hrišćanstva se odriče. Kada noćas i ujutru krenemo na Svetu Liturgiju, učinićemo to kao pravoslavni Srbi, potomci Savini i Lazarevi, poslušna čeda Hrista i Nebeske Srbije, koja je Crkva; ali, učinićemo to i kao građani odani demokratskim vrednostima, spremni na građansku neposlušnost nepravednim uredbama. Nikom ne prkosimo, prevrat ne tražimo, medicinsku nauku uvažavamo, čuvamo bližnje od sebe i svojih bolesti, duhovnih i telesnih, ali moramo u domovima Božjim pevati Vaskrslom Hristu, životu našem i životu čoveka i sveta.           

Hristos voskrese, Hristova Srbadijo!             

ZORAN ČVOROVIĆ, VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

UPUTNICE ( Internetu pristupljeno 18. 4. 2020. godine ):                                                  

1.https://vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/421-mi-hriscani-ne-mozemo-bez-nedeljnog-bogosluzenja.html

  1. https://stanjestvari.com/2020/04/03/molba-patrijarhu-srpskom/
  2. http://slobodnahercegovina.com/
  3. https://stanjestvari.com/2020/04/07/
  4. http://borbazaveru.info/content/view/10567/9/
  5. https://stanjestvari.com/2020/04/11/zarko-vidovic-liturgija-je-najveci-autoritet/
  6. https://www.zbor.rs/dr-marko-s-markovic-istina-o-francuskoj-revoluciji
  7. https://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/12906
  8. Igor Bezinović:Značajke i problemi teorija građanske neposlušnosti
  9. 10.https://pescanik.net/elementi-gradanske-neposlusnosti-u-slucaju-beli-listici-i/
  10. Neposlušnost, priredili Snježana Prijić – Samaržija i Petar Bojanić, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 2011.
  11. http://www.nspm.rs/komentar-dana/verujem-cenjena-glavo-da-si-i-ucio-pravo.html
  12. https://www.danas.rs/drustvo/vladavina-prava/neustavna-naredba-o-zabrani-kretanja/
  13. KostaČavoški, Pravo kao umeće slobode, 2005, 130-131
  14. KostaČavoški, O pravdi i pravičnosti, Beograd, 2017. 16. Aleksis de Tokvil, Despotska demokratija, Beograd, 2013.

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1594209

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 57 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА