TAJNA ZLA SE VIŠE NE KRIJE
Nekoliko godina pre revolucije, ruski arhiepisko Nikon (Poždestvenski) pisao je: “Svet dobra, svetlosti i lepote i svet zla, tame i svakojake izopačenosti beskrajno su suprotstavljeni jedan drugom, do potpunog uzajamnog poricanja; ali čovek živi usred ova dva sveta, naginjući svojom slobodnom voljom čas na stranu dobra, čas na stranu zla. Njegovo srce je u stanju da se uznosi do najviših visina nebeskih, ka samom prestolu Boga Tvorca i Svedržitelja, i da se spušta do paklenih dubina satanskih; duhovna priroda čoveka može da se usavršava do bogoupodobljenja (bogosličnosti) i da nispada do ođavoljenosti.
A opasnost za čoveka je u tome što on ne može da stoji u jednoj tački: ili ide ka savršenstvu ili pada nadole u moralnom pogledu, pri čemu i u jednom i u drugom slučaju on povlači za sobom druge, ljude koji dolaze u dodir s njim.Od davnine su postojali značajni ljudi i jednog i drugog tipa. Hrišćanska prošlost nam je pokazala najuzvišenije primere duhovnog savršenstva svetih ljudi; paganstvo nam je pokazalo suprotne primere.
Svedejstvujuća sila spasavajuće blagodati izabira sebi iz svih naroda zemaljskih sve one koji su u stanju da usvoje spasenje u Hristu – tako se savršava tajna spasenja ljudi; satana lovi u svoje zamke sve one koji ne postaju sposobni za primanje blagodati Božje: tako se savršava tajna bezakonja, o kojoj govori sv. Apostol Pavle. I što se više približava kraju broj Bogom određenih dana postojanja ovoga sveta, tim drskiji postaje neprijatelj Božji u širenju svoga carstva, tim se užasnije razotkrivaju dubine satanine, o kojim piše sv. Apostol Jovan Bogoslov, tim više se otkriva i tajna bezakonja. U naše doba zlo više ne smatra potrebnim da se samo licemerno skriva pod imenom dobra: ono bez ikakvog dvoumljenja objavljuje da upravo ono i jeste istinsko dobro. I do kakvih se zaista užasnih krajnosti razrastaju zamisli satane u borbi sa dobrom – strašno je i pomisliti!“
Tako je, pre oktobra 1917, pisao vladika Nikon.
Danas, čitav vek posle boljševičke revolucije, svetom vlada duh satanizma, koji se ničeg ne stidi i ničeg ne boji, i svaki dan pokazuje da je na putu trijumfa. OKULTNI UDAR NA NAŠ NAROD Stiglo mi je pismo od brata u Hristu, Aleksandra Saračevića, koji kaže:“Ti si 30. 09. 2019 objavio članak- Bogorodičin grad na udaru paganizma; Tada je tek otvorena izložba- Čistač; M. Abramović, pa ti sada šaljem samo nekoliko podataka koji mogu biti tema za razmišljanje. Naime, izložba je otvorena 21. septembra 2019., na Malu Gospojinu, praznik rođenja One koja je rodila Hrista Spasitelja i Cara Slave, a zatvorena je 20. januara 2020., na Jovanjdan, Sabor Sv. Jovana koji je krstio tog istog Cara Slave. Preteča je o Hristu govorio:
,,Njemu je lopata u ruci pa će otrijebiti gumno svoje, i skupiće pšenicu svoju u žitnicu, a pljevu će sažeći ognjem neugasivim” (Mat. 3,12), što znali da će počistiti gumno svoje, pa će On biti, metaforički, božanski Čistač, koji će očistiti Crkvu Svoju od svake nečistote i uvesti je u Carstvo Nebesko, dok će nečista pleva završiti u ognju. Njemu su se poklonili svi oni koji su čekali izbavljenje od patnji, greha, bolesti i smrti.
Namerno sam nazvao Hrista Carem Slave jer, nakon ovog perioda podsmevanja nečastivog pravoslavnim praznicima, 21. 09. do 20. 01. nastao je period virusa sa imenom- kruna (asocira na nekog drugog vladara- cara), koji se pojavljuje izgleda kao neki drugi Čistač (darvinovski- čisti one koji su najslabije prilagođeni) koji donosi haos i strah u svetu i priprema teren za primanje vakcina, za koje je Bil Gejts rekao da su jedno od sredstava da se svetska populacija smanji na milijardu, a uz to i da se čipuje radi kontrole. I ovoj kruni se poklanjaju kako oni koji su na liniji Gejtsa, tako i oni koji veruju da bez čipa (vakcine) neće moći da prežive i, na žalost, oni koji u svome maloverju nemaju poverenja u Hrista kao izbavitelja od patnji, greha, bolesti i smrti. Još da napomenem da je Beograd sedmi (simbolično) i poslednji grad u kome se ova izložba održava, a prvi je bio Stokholm: 18. 01.- 21.05. 2017. (Tada se u vreme održavanja izložbe 17. 04. 2017. desio teroristički napad ekstremnih islamista u Stokholmu u kome je poginulo 5 a teško povređeno 14 ljudi. ) Okultisti rade svoje, a na nama je da se trgnemo iz svoje iznenađenosti i da radimo svoje, odnosno Hristovo.“
A radimo li delo Božje?
ZA ŠTA SMO KRIVI?
Za one među pravoslavnima, koji, kako reče Pismo, imaju samom obličje pobožnosti, a sile njene su se odrekli, i koji veruju da je u svetu „sve u redu“, ovakva analiza deluje kao „preterivanje“. Za one koji misle o Bogu i duši okultističko zagađivanje naše sredine ne da nije bezopasno, nego od nas odgoni blagodat Božju i izlaže nas svim nevoljama, među kojima je i pandemija panike vezane za virus korona, koja nas je zatočila u kuće i ne dozvoljava nam da idemo u hramove na Vaskrs. Ali, naravno, pošto hrišćanin ne živi kao tužilac, nego kao optuženi, uvek se moramo pitati – kako smo dopustili da nas đavo ovako posrami i obruka.(Vidi: GEJ PARADA I MARINA ABRAMOVIĆ: BOGORODIČIN GRAD NA UDARU PAGANIZMA)
Postali smo mlaki, nerevnosni, izgubljeni za blagodat.
Naša vera je formalna i hladna, lišena životnih sokova.
Voleli bismo da budemo hrišćani, a da nas to ništa ne košta.
Zato smo dopustili da Kroulijeva sledbenica, Marina Abramović, uradi to što je uradila.
A šta nas tek čeka?
Čeka nas, ako se ne pokajamo i javno ne ustanemo u odbranu hrišćanskih i porodičnih vrednosti, potpuna propast (Vidi: Beograd gej prestonica?!), od koje nas neće spasiti nikakve maske i nikakva samoizolacija.
Jer, Nebeska Srbija, prepuna mučenika zaklanih za reč Božju, neće dozvoliti skrnavljenje zemlje natopljene njihovom krvlju.
KAKO DA SE ISKUPIMO?
Jedan od načina da se iskupimo za svoj kukavičluk i duhovnu bedu jeste da hrabro svedočimo veru – između ostalog, i traženjem da nam se omogući da proslavimo vaskrenje Hristovo. U tome neka nam bude pouka Svetog vladike Nikolaja, iz „Misionarskih pisama“:
„Tu nedavno pričao mi je jedan mladi Crnogorac: Bio sam, veli, u vojsci i nisam se stideo svoje vere. No zato sam pretrpeo mnoge gorčine. Postroji kaplar našu desetinu pa vikne meni: Ivane, ko je tvoj Bog? A ja odmah odgovorim: moj Bog je Svevišnji na nebesi. A on meni šamar po jednom obrazu. -Ja sam, veli kaplar, tvoj Bog! – Ne, nisi, odgovorim ja, ti si moj kaplar a moj Bog je na nebesi. Opet šamar po drugom obrazu. A mene ne boli, nego mi se srce širi od neke miline što nešto malo muke i ja podnosim za Gospoda i Tvorca svoga.– Blago tebi, Ivane, reknem mu ja, što si ismevan i šamaran Boga radi. A sad i tebi i Ivanu kažem: Radujte se i veselite se, jer je velika vaša plata na nebesima.“ (Vidi: MISIONARSKA PISMA).
Zato proslavimo Vaskrs onako kako dolikuje, bez straha i stida pred kaplarima ovoga sveta! Gospode, blagoslovi!
