stevanovic miloje foto rina

Srpska akademija nauka štampa Rečnik Dragačeva Miloja Stevanovića

Zidaru je lako: kad mu je teško, kuće zida.

Lekaru još lakše: kada je bolestan, ljude leči.

Meni je najteže, ljubavi moja čista –

mene u jatima napuštaju reči.

Tako je pevao naš veliki Brana Petrović, poreklom iz Bjeluše kod Arilja, temeljno iz Slatine, prestonice detinjstva njegovog, a blizu Zablaća. Disovog. I ovih dana ni o čemu ne mislim toliko koliko o Braninim stihovima. Oni mi ne daju da tonem u dremež naviknutosti na kruženje apsurda u kome živimo, krećemo se i jesmo.

Kao profesor književnosti, ulazim u učionice u kojima sede naša lepa i pametna deca, koja će, avaj, uglavnom da se odškoluju u svojoj zemlji, pa da, jatimice, krenu u beli svet za crnim hlebom koji neonski sija. A Srbija da opusti, da nema ko u njoj da živi, osim staraca i starica u redu za groblje. U jatima odlaze naši ptići, deca naša, ali ima još jedan bol: u jatima nas napuštaju i naše lepe i pametne reči. I to ne samo u inostranstvu, gde se zaborave jer se retko kad koriste. Nego, ovde, u Srbiji, odleću u nepovrat čudesne reči ovoga jezika. Ne samo što se među mladima malo čitaju knjige, i ne samo da se misli elektronskim sličicama i emotikonima, zvanim smajlići; nego je nestao i čitav svet u kome su mnoge reči bile samorazumljive, pošto bez njih nije bilo stvarnosti. Ako već godinama nema tromesečne snežne zime, kako će deca znati za reč celac, koja svedoči o snegu bez prtine? Ako nema dede i babe da žive kako se živelo, neće se školarci setiti ni trapa ( rođen 1969, gledao sam svog dedu u Kulinovcima kod Čačka kako zatrapljuje jabuke i kruške). Ili, kako mi priča kolega koji priprema maturante za prijemne ispite: zbuni se đak kad treba da izbaci uljeza iz niza – kovač, spavač, plivač, korbač, jer nije čuo za korbač, pošto odavno nema kočijašenja. U nizu učiteljicanastavnicavaspitačicaspajalica ni spajalica mu nije za izbacivanje – to je, smatraju budući studenti, žena iz „kol centra“ koja spaja taksistu sa mušterijom.

Čovek gleda rečima, a ne očima. U hemijskoj laboratoriji ja sam slep, jer ne znam šta je koji instrument i čemu služi. Nemam reči da gledam po laboratoriji. A u biblioteci ja, knjiški moljac, nisam slep: svuda je putokaz do putokaza.

Zar je slučajno da novonastanjeni, kad se presele iz rodnog kraja, prvo imenuju brda, šume i vode, pa tek onda grade kuće? Ko će živeti u svetu onemelosti?

Svaki zavičaj srbski ima svoje reči i svoj rečnik, važan da se sačuva i preda potonjima. I te reči danas, u doba trijumfa nivelišuće tehnike, brzo odlaze, brzo nestaju. Treba ih hvatati u letu, dok se još pamte, dok svetlucaju u svesti i tište u podsvesti, dok su blago dohvatno iz peštera memorije onih koji su ih slušali, živeli i disali njima. Tim rečima se treba zaveriti, tim rečima postati zatočnik. Nije jezički zavičaj za bacanje. Nije i ne može biti. Tako je i sa Dragačevom, čiji rečnik, plod bdenja Miloja Stevanovića ( njegovom rukom su ga pisali preci i savremenici ), i čiji trud je naučno - lingvistički odmeravao dr Dragoljub Petrović sa dr Jelenom Kapustinom, upravo imamo pred sobom.           

Kroz rečnik, Stevanović se, sa zavičajcima, vratio korenu, da bi sa korena odstranio korov postmodernog mrtvačkog verbalizma. Koren protiv korova: to mu je bio put. Tamo daleko, u sebe, koje se i noću budilo da razgori zapretanu dragačevsku reč, da njen proplamsaj preda na nadležno mesto – u srce i um onih koji će doći.

Odu ljudi iz Dragačeva, pa mu se ipak vrate, naglo i iznenada – tako pesnik Ivan Negrišorac, rođen u Trsteniku, živeći u Novom Sadu, ali poreklom Stanić iz Negrišora, iz neoavangarde pravo u žeženi zavičaj, sa zbirkom pesama „Potajnik“ ( po imenu potoka u rodnom selu, u kome žubore tajne, šušti lišće i talože se rane, ima žive vode i smrtnih opasnosti ).                                                                                                                                 

Prvo dolazi nada, smatra Negrišorac. Nada koja bdi u jeziku. I koja se projavi u njegovoj pesmi „Profesor Cvijić savetuje mladog Erdeljanovića pre polaska na teren 1898. godine“. To je pesma o načinu na koji se istražuje Dragačevo, ali i svaki predeo našeg porekla ozarenog smislom: “Iza svakog ćuvika,/ Glavice ili grebena viri/ Nekakav čovek. A tog čoveka moraš/ Videti kako, poput koprive i paprati,/ Raste sa ovog tla: takav je zbog zemljišta,/ Zbog reka i potoka, zbog udolina,/ Prisojnih i osojnih strana,/ Zbog sunca koje mu vazda obasjava/ Stanište, ili mu ponekad tek prosine/ Ili u senci ceo život provodi./ Obrati pažnju na kuću/ I okućnicu. Imaju li dvor/ Ograđen? Čime je ograđen: plotom,tarabom,/ Parmacima ili vrljikom? Možda kupinovim žbunom/  I vrzinom? Kakva je okućnica: buja li vrt, / Gradina ili bašta? Je li tu voćnjak,/ Zabran, zabel ili branjevina?/ Vidi kako je kuća ustrojena! Prema izlasku/ I zalasku sunca, prema brdima/ I dolinama, izvorima i potocima? Kakve su/ Zgrade u dvoru? Ima li gostinskih kuća,/ Konaka i baškaluka? Od čega je sve to: jesu li zidane,/ Od ćerpiča ili od naboja? Jesu li brvnare,/ Pletare ili su od šepera?/ Ima li vajata, kleti/ Kačara ili mlekara? Gde su ambari, čardaci,/ Koševi i salaši? Ima li kočine,/ Hlebne peći, drvljanika?/ Videćeš da naš čovek često stavlja/ U čelo dvora: prvo pored stoke/ I smradnog bunjišta prođeš, pa tek onda/ Do kuće stigneš! Al ti, sinko,/ Ne prezri majčinu sisu, no uzmi so i hleb,/ I zapamti: to su ljudi znalci i posednici,/ A mi samo beležimo reči/ Što za njima ostaše!“                                             

Takvim tragom treba krenuti za dragačevskim rečima, u naše neoduzimljivo Dragačevo. Stevanović je to shvatio, i pošao. Četiri godine koračao po sebi i po selima svog kraja; slušao i služio živima i mrtvima. I evo knjige.

O ZEMLjI U KOJOJ JE DRAGAČEVO

Mene je, kao profesora književnosti, uobličio takođe profesor književnosti, skoro već legendarni Boško Ćalović, rodom iz Zeoka. Njemu se, za jednu besedu o njegovoj porodici, javilo ono što treba reći o dragačevskom kraju kao posebnosti našeg naroda. Tada je prozborio, u ime svih rođaka, zemljaka i zavičajaca, u ime živih izraslih iz pokojnika.       

O precima je zborio zlatno, rekav: “Da mogu da se vrate odande odakle se niko nije vratio i da progovore kad nas vide, a možda nas i vide, pričali bi nam ovom prilikom i o onome što znamo i o onome što ne znamo ili zaboravljamo. Pričali bi nam kako su se u oba ustanka borili, kao Jovan Milićević Ćalov, protiv „konjice noći alah il ilalah“, nevernika sa polumesecom na čelu. Pričali bi nam kako su se borili u balkanskim ratovima za posle Kosova otetu zemlju, ali i u oba svetska rata, protiv hrišćana koji nisu bili hrišćani, i ostajali na Ceru, Kolubari, Kraljevu... O crnim barjacima i lelecima. O deci koja nisu zapamtila očeve i o sinovima koji nisu imali decu. Pričali bi nam i o hajducima, iste krvi koja nije bila ista krv, a koji su noževima, puškama i užarenim verigama otimali ono što se nije moglo dati, ili što se davalo kad i glava. Pričali bi nam i o drugim hajducima, sa zvezdom na čelu koja nije bila zvezda, a koji su otimali i više, sve od čega se živelo: pšenicu, stoku, vunu, mast, pasulj, rakiju... Sebe su zvali oslobodiocima, ali su mesto oružjem i verigama ubijali porezima, prirezima, kulukom, da bi ih na kraju „oslobađali“ i od imovine. Pričali bi nam i o gorkom životu bez života. Da su ustajali sa prvim petlovima, a legali oko ponoći posle svojih radnika. Da su kopali i kosili po Zeokama, Tijanju, Pridvorici, Jezdini, Beljini… Da su se sporili oko međa i sa svojima i sa komšijama, iako su imali zemlje više od njih. Da su psovali i zemaljska i nebeska znamenja, ali su čuvali veru i običaje. Da ih je bilo i nepismenih, ali i među retkima u Dragačevu koji su čitali knjige, novine, pisali ratne dnevnike i lepo i mudro govorili i radili. Da su bez diploma nameštali slomljene kosti i ljudima i stoci bolje od onih sa diplomama. Da su bili protiv vlasti, a davali kmetove i poslanike. Da su u grobljansku smonicu, kao u vinogradu, sadili tek rođenu decu, tek dovedene žene, pale ratnike u punoj muškoj snazi i brkate i site rada i života starine. O tome pričaju njihovi nadgrobnici, ili urasli u travu, nemušti i nevidljivi, ili ispršeni, sa kapama na glavi, ukrašeni plavim slovima, golubovima, grožđem, kalemarskim nožićima, čuturama, štapovima i ostalim znamenjima njihovog života. Pričali bi nam da su im se žene savijale pod obramačama, noseći iz crepulja i zemljanih lonaca ručkove po Garištu, Kolajama, Potokama, Belom brdu, Pridvorici, Čačanskom polju…  Da su, i kad bi ostale bez muške glave, čuvale čast, imovinu, plaćale dažbine, slavile i svadbovale. Pričali bi nam da su im se i kuće selile, ili u zaborav ili s mesta na mesto, ali i da su se obnavljale i gradile onde gde nikad nisu bile. Rekli bi nam, evo, da ono što vidimo ne vidimo. Jer kad bismo se vratili u njihovo vreme, videli bismo, da ovde, gde smo sada, nije bilo kao sada. Okruživalo bi nas nekoliko kuća, magaza, kačara, mlekar, zgrade, štala, salaš, pčelinjak... Kruške i jabuka raznih vrsta bi nas tapšale po ramenima, pčele zujale oko glava kao oko cvetova, stoka bi mukala i ovce blejale, saplitale bi nas kokoši, guske, ćurke, patke, a vino i rakija izbacivali bi čepove iz buradi koja su tolika da ne mogu da izađu iz podruma. I svi su imali sve to. Nekad više, nekad manje. Kako kad. Rekli bi nam da su srećni što smo se okupili, što ih se sećamo, što nas ima ovoliko: i poljoprivrednika, i zanatlija, i profesora, i lekara, i pravnika i inženjera... Rekli bi nam da su se vrata koja su ovde otvorili prema životu pre dvesta godina sada umnožila, da smo ih otvorili na sve strane sveta i da nisu uzalud živeli.“                                                      

Takvo Dragačevo jedan je od temeljnih predela Srbije; opet po reči mog profesora Ćalovića, koji o Srbiji sazdanoj na kostima predaka veli: “Ovde su oni koji su posle smrti oživeli. Ovde su oni koji mesto glava imaju sunce. Ovde su oni koji su oprostili neprijatelju, pa su bliži Bogu i imaju zato dve otadžbine: zemaljsku i nebesku Srbiju. Ovde su oni koji nam „u beskuću pokazuju dar“. Ovo, zato, nije samo spomenik, već mesto gde su se zagrlili nebo i zemlja, gde gori voštanica i kad nije zapaljena, gde se govori i kad se ćuti, gde čovek poraste iznad sebe, gde se izlazi i kad se zalazi, gde se lelek pretvara u pesmu... Ovo mesto je samo u ovoj zemlji – ni na Istoku, ni na Zapadu. Ovo mesto je u zemlji gde su i sveci morali da izvade mačeve. Ovo mesto je u zemlji gde je „konjica noći alah il ilalah“ spalila na lomači „našu čašu vina, hleb i sveto slovo“, „naše svete mošti“ koje su se umesto u pepeo pretvorile u sunce. Ovo mesto je u zemlji gde se s koca odlazilo u istoriju. U ovoj zemlji je toliko ovakvih mesta, znanih i neznanih, da nema toliko reči koje bi ih označile. Koje reči da oplaču i opevaju storučice majke koje su jednom rukom kolevku ljuljale, a drugom raku kopale; jednom rukom slale sinove u vojsku, a drugom im na oči bakarne pare spuštale. Koje reči da ispričaju čudo o Stojkovićima ove zemlje koje od postanja streljaju, vešaju, spaljuju, a oni se uvek živi kući vraćaju. Koje reči da objasne da u ovoj zemlji „niko nije umro ko je umro“. U ovoj zemlji, kraj drumova, zasađeni su vojnici kameni koji dozivaju, svedoče, opominju, ohrabruju, uhvate putnika za ruku i pokazuju mu „put koji putovanju ne smeta“. U ovoj zemlji, gde nema mora, ima i „plava grobnica“. U ovoj zemlji ima i spomenik od lobanja koje govore. U ovoj zemlji hramovi su i mesta gde nema hramova, gradovi i gde nema gradova, porazi su postali pobede, i kad se siđe pod zemlju, ode se na nebo: u priču, u pesmu, u pamćenje... O ovoj zemlji su pevača naučili „kako treba s besmrtnošću zborit`“, jer se u njoj, kao u drvenim legendama, „s cvetnijeh poljanah“ odlazilo u „veselo carstvo poezije“. U ovoj zemlji sveti ratnici su nosili opanke i šajkače. U ovoj zemlji je bilo toliko čuda da ne mogu stati u reči.“ Ni u rečnik, naravno. Ali se, u ime Smisla, mora pokušati.    

POD STEGOM DRAGAČEVSKIM

 Dragačevci su se herojski borili u Prvom i Drugom srbskom ustanku, pa su viteški vojevali u Javorskom ratu, pa su dizali glas i za političke slobode i prava 1893,  u Goračićkoj buni. Njihovi heroji iz balkanskih i Prvog svetskog rata činili su čuda. Dovoljno je setiti se Budimira Davidovića, skoro mitske figure, na kome se doslovno ispuniše epske formule kakva je ona hiperbolična: „Na njemu je rana sedamdset“. On ih je stvarno imao sedamdset, kao sedamdeset krvavih zvezda. Za krst časni i slobodu zlatnu, s verom u Boga za kralja i otadžbinu.                                             

Dragačevci su bili i opaki hajduci, i kamenopisci krajputaša, i trubači nečuveni, i vašardžije neviđene.                 

I ja pa ja i opet ja, kao u onoj anegdoti koju je zapisao Nikola Stojić, kad su na Trećem saboru trubača novinari jednog stasitog momka s trubom u ruci pitali ko je, po njegovom mišljenju, najbolji trubač te godine u Guči. On, kao iz topa:“Stanko Glavonjić iz Goračića“. Pa ga pitaju – šta misli, ko će pobediti. A on, ni pet, ni šest:“Stanko Glavonjić iz Goračića“. Na kraju će novinari:“A kako se Vi, mladiću, zovete?“ Momak, glasno i jasno: “Stanko Glavonjić iz Goračića“.                                                                                           

E, pa, takvom Dragačevu, kao pritoci Svete majke Srbije, bio je potreban i jedan rečnik, da se sačuvaju reči koje imaju soli, reči sa kojima se može i omrknuti i osvanuti, od kojih se živi i sa kojima se mre.

MILOJE STEVANOVIĆ, SVEDOK ZAVIČAJA

Zavičaj i zavičajnost…U vreme u kome živimo kada su, po Hajdegeru, slike sa televizije čoveku bliže od okućnice, značenje ove reči je gotovo zaboravljeno. Ali, moramo se sećati tog svetlog značenja. Jer, šta je zavičajnost ako ne svešteno čovekovo osećanje? I, dakako, to nije malograđansko osećanje. Naš hrišćanski filosof, pokojni Žarko Vidović, kaže: „Zavičajnost je praznična zajednica, te otud čovek, izrastao u zavičajnosti, u sferi etos – itos, oseća potrebu da i u granicama čitave države ima sačuvanu prazničnu zajednicu: takva je samo nacija. [...] etos je navika, običaj (navika zajednice, navika čoveka u zajednici), itos je boravište, stanište zajednice i zavičaj (s kojim je čovek obredno srastao), zavičajnost, zavičajna običajnost – moral [...] Zavičaj i rodna kuća imaju tajno dejstvo: da izazovu osećanje besmrtnosti, kontinuiteta prisustva predaka, neprolaznog detinjstva čovekovog. [...] Nema nikakvog „raja“, čak ni nebeskog carstva na zemlji, izvan zavičaja i zavičajnosti. Zavičajnost je mediteranska vrednost (polis, bogovi zavičaja, oboženost svega u zavičaju). Raj je – zavičaj (a ne utopija, besklasno društvo i pravda „imperije“). Zavičaj nije predeo, nego transcendencija: predanjem preobraženi predeo, duhovni svet, praznično ognjište, trpeza i prostor, svetinja kao hram. A nacija je uzdignutost zavičajnosti u istorijsku svest.

Zavičaj nije jednoznačan. On ima svoje gore i svoje dole, svoje visine i svoju kaljugu. Tako Milovan Danojlić veli:“Na ovom tlu sam upoznao ukus, miris i plodnost godišnjih doba, tu sam sanjao daleke zemlje i gradove; tu sam se radovao, tu sam, jednog proleća, gladovao; tu sam, u više navrata, bombardovan; tu sam počeo roptati protiv neslobode i laži; tu sam sâm usvojio prve poruke iz otpora i trpljenja. Odnos između mene i ovog tla prolazio je kroz bolne nesuglasice. Grozio sam se njegovih nepopravljivih navika dok u njima nisam prepoznao zalog naše izdržljivosti. Kidao sam veze da bih ih, potom, s udvostručenim žarom obnavljao i jačao. U obračunima sa sobom vređao sam i ranjavao zavičaj; u pobuni protiv lične sudbine on mi je prvi bio na udaru jer mi je bio najbliži. Otkrilo mi se, najzad, da je splet proizvoljnosti s kojima dolazimo na svet stvar nedokučive promisli, i da je ono što zovemo slučajnošću zakonitost koja izmiče razumu. Da svako liči na reljef u kome se oblikovao. Ne moramo se time ponositi; dovoljno je prihvatiti istinu, i istraživati je. Ovde sam postao građanin sveta. To se desilo u dečaštvu, dok sam, u avgustovske večeri, posmatrao sazvežđa iznad avlije. Više od svih kosmopolitskih učenja i političkih uverenja, zvezde su u mene ulile osećanje da sam delić Kosmosa. Avenije Njujorka, Pariza, Berlina, Londona i Rima su mi izoštrile svest o izgubljenosti i navažnosti, dok Mlečni put oslobađa od teskobe. Vijugava, zelena crta između Bukulje i Medvednika umiruje dušu, pokazuje pravac srećnog ishoda. Volim Toskanu, Provansu, Konemaru, Škotsku; Šumadija je nešto drugo. O njoj znam više nego što uspevam da kažem, i nego što treba govoriti.“                                                 

Dobrica Erić, u razgovoru sa pesnikom Vladimirom Jagličićem vođenom 1995. godine, o zavičaju kaže:“Zavičaj je moja prva ljubav i sve moje školovanje. To je moja najveselija i najtužnija reč. Najveselija zato što sam u njemu i iz njega počeo upoznavati svet i poverovao u sve lepote i radosti koje me u tom svetu čekaju, a najtužnija zbog velikih promena koje su se za kratko vreme u njemu i meni dogodile i zbog starosti svega onoga što je  nekad bilo mlado i lepo i izgledalo večno, a sada tiho umire, iščezava pred mojim umornim i izbledelim očima, koje više nemaju snage da zavičaju povrate bar malo mladosti i prvobitne čistote, čak ni u pesmi.“                                      

Miloje Stevanović ovo zna, pa i on peva himnu zavičaju: “Zavičaj je topli grumen ugnježđen u dubini srca. Zavičaj miluje đedovom pričom. Zavičaj miriše babinim zakajmačenim rumeno-garavim kolačom. Zavičaj pjevuši pojem slavuja, zrikom zrikavca, dukatanjem misirke. Zavičaj svetluca mekom mesečinom, zvezdanim nebom, treptanjem svitaca. Zavičaj odzvanja kukurikanjem petlova, blekom stada, brujanjem medenica, galopom konja. Zavičaj šapuće pucketanjem badnjaka, dogorevanjem sveće, ujanjem razvigorca, blagorodnim kapima kiše. Zavičaj rani žuljnom očevom rukom. Zavičaj te budi, u razasvit, majčinim poljubom. Zavičaj te ukrašava plavim jorgovanom i majčinom dušicom, balučenim ćilimom i necanom zavesom, vezenim čarapama i jelekom. Zavičaj ti daruje dunju i mušmulu, karamanku i berosavku. Zavičaj te grije vatrom ispod lampeka i zrnom pšeničnim u zlatnom klasu. Zavičaj te vraća pesmi oračkoj i kopačkoj, rabadžijskoj i kosačkoj, žetelačkoj i svatovskoj. Zavičaj te pozivlje na mobu, na prelo i posjelo, na komišanje, u kolo oko rogodže na kojoj žmirka karbituša, đe jermonikaš rasteže dugmetaru. Zavičaj ti ostavi u amanet Krsnu slavu. I prekadu. I molitvu. Zavičaj te zove grobovima predaka koji se uželješe svetlosti voštanice, mirisa tamljana i Očenaša. Zavičaj zapomaže da raspreteš pročevlje prađedovsko. Zavičaj te prizivlje veri tvojoj prađedovskoj. Ozovni se, rode. Ne daj da ti iz srca otmu zavičaj. Bez zavičaja smo okrnjeni. Nedosanjani. Setni. Ako ti iz srca iščupaju zavičaj – iskorjeniće ti veru otaca tvojijeg! Oteće ti dušu! Ne daj dušu, rode!Ozovni se, rode. Ne daj da ti iz srca otmu zavičaj. Bez zavičaja smo okrnjeni. Nedosanjani. Setni. Ako ti iz srca iščupaju zavičaj – iskorjeniće ti veru otaca tvojijeg! Oteće ti dušu! Ne daj dušu, rode!“ A što da damo dušu? Ima li nešto bitnije od duše? Jer duša je ono što boli kad je celo telo zdravo.  

A kako je govorio Berđajev, ličnost je bol. Zato u zavičaju i boli i isceljuje tajna sila čovekove prvotnosti. 

ZAVIČAJ BDI U JEZIKU: KROZ AZBUKU DO LOGOSA

Ipak, i uprkos svemu, zavičaj je neoduzimljivo blago, jer bdi u jeziku, neuništvom hramu koji postoji dok god ima naroda koji na njemu govori i njime peva. Zato je Miloje Stevanović bio na zavičajnom zadataku sabiranja reči, koji je započeo u knjizi „Spomeni, duži od života“, a do kraja razvio u „Rečniku Dragačeva“. On iz svog zavičaja donosi, kao posude pune žive vode, upravo sveže, zelene, bujne reči, i njima zaliva naš usahli, od medijskog otrova, sparušeni jezik, vraćajući mu život u žile. I mi slušamo kako dubina peva.             Svane nam slovo A. Vidimo ambar – ostavu za zrnastu hranu, i ambulju –  prosjačku torbu. ( Ambulju ima i debeli, koji nikako da napuni stomak). I pohodi nas arlaudža – oluja, mećava, ciča zima. I javi nam se aršin – drevna mera za dužinu (razmak od vrha prstiju ruke do ramena).                                       

Pojavi se B. Pa nešto počne babnjeti  ( odzvanjati ); a neko stane  bavrljati (tumarati). Evo starca, postao bagljav – oštećenih nogu i teško pokretan. Tu je i  bazvrkan – dokoličar, besposličar. Ko je imao dedu, pamti šta je bakvica – mali nakovanj za otkivanje kose. A dođe mu na um i bakrač – bakrena posuda sa povrazom, kotao.  Nekome će sve bastati –  jer će biti vešt, umešan, vičan. A kola koja vozimo uglavnom se mogu svesti pod kategoriju bataljuga – razvaljena, pokvarena stvar. A tu je i beneče – štene, koje je u prenosnom smislu i dete što voli da se mazi. Ako ste zaboravili, bešale je uzrečica u razgovoru kada se čovek nečega naknadno seti da kaže. Koji je luk bikovit? Onaj koji se biči, a to znači da je u toku izrastanje cevastog lista (bika) na crnom luku na kome će biti cvet. Bjel je vrsta hrasta, a bjeloperast – plav, plave kose, svetlih očiju, belog tena. Veliko bogatstvo je bogaštinja ( zvuči kao neka bolest); boščaluk je dar uvijen u maramu, bošču. A brkljav je neumiven, musav, zamazan. Brnjuška je žica koja se stavlja svinji u gubicu, da ne rije zemlju.  Brusara je posuda u kojoj se drži brus u vodi (obično od volujskog roga); istovremeno, brusaru na licu ima nosonja. Bučuk je drveni sud iz koga se stoci daje žito, ili jarma. Kad se pojavio televizor, narod ga je tako zvao – odatle, iz elektronskog bučuka, beslovesna masa i danas prima lošu medijsku hranu.  Bušina je loša ovca.  Stiže V. Vavoljiti je sporo i nerazgovetno govoriti i sporo jesti. A varovati znači poštovati običaj (sujeverni) da se ne radi u neke dane, radi zaštite od nesreće. Ko je veretizan? Mršav, slabunjav, neuhranjen. Veselnik je jadnik i nesrećnik. Ako ste zaboravili vijoglav i on je tu: vratilo na bunaru kojim se preko koturače vadi voda. Grlom klizi vodnjika – drevni naš napitak koji se dobija od šumskog i drugog voća. Nekad se znalo ko kosi, a ko vodu nosi; to beše vodonoša – lice zaduženo da raznosi vodu kosačima, kopačima, žeteocima. Pred nama je i vrškara – starinska košnica za pčele, drugačije zvana trmka.  Grane i G, pa, kad ostarimo, možemo gabeljati – jedva ići, vući se, posrtati.  A tako možeš i geknuti – pasti, tresnuti. Glabati znači jedva nešto preseći, prestrugati tupim alatom; ali, i razvlačiti po bezubim ustima; odatle i razglabati...

Nekad su Drgačevci išli glati dom – posetetiti kuću budućeg zeta, kad se dogovara vreme i uslovi sklapanja braka. A imamo i godet – svetkovinu, praznovanje. Goladija je sirotinja, a golanfer – siromašak. Golubarac je starinska sorta kupusa, posebne boje i ukusa. Ko grone, iznemoća.  Kad se pasulj omlati, ostane grorovina. Pa ima i grudnjača – tkanina u koju se stavlja gruda (potsirevina) da se ocedi. Zato se, kad neko propadne, kaže da je „izvješč`o k`o grudnjača“.                                                                                                                       

Dajte nam D! Dandara je i pas i loš čovek.  Dvoriti znači stajati i služiti nekoga iz poštovanja; i krsna slava se dvori.  Drnovan je čovek koji se lako naljuti i počne da galami.

Đ je  đevovanje – devojački dani pre udaje, devojaštvo.

E je endek – kanal, u koji padne neoprezan ili pijan.             

Ž mu je kao neko žvocanje, ženino prigovaranje, koje nikad da stane. A ždrepčanik je deo kolskog pribora koji povezuje kola i zaprežne konjske lance. A pohodi nas i  ždraka – zrak sunca. A židak je male gustine, ali i veretizan, nepodatkan čovek. Kad Dragačevac kaže žimi to je razuveravanje, kada se nešto netačno dokazuje pa se zatim ističe pravo stanje ( potiče od „Živ mi ti!“).                                             

Zuji Z! Zabradi se – veži maramu pod bradom! U kući ti je zabrloženo – neuredno, neraspremljeno. Zavrljao si – zalutao, pošao pogrešnim putem. Zakavedao si – zanemoćao, i mogu ti reći da se življi ukopavaju! Pa si se zamarijao – baviš se nepotrebnim stvarima, a dugo si se zadržao. Zauvar je korisno; što reče moj pokojni ujak u šali, danas je, u doba sirotinjstva, zauvar kad ti muva uleti u usta.  Zaumit je uporan u nečemu, a  zvijuk – vetropir. Mogli bi ti, na slovo Z, nešto i zdomčati – smotati, oteti, prigrabiti.  Ne zjali - ne hvataj zjale, nego radi!                                                                                    

I tu je I!  Izodi – kaže se govečetu kad treba da izađe iz štale. A izrazan nije čovek vešt u izražavanju, nego onaj koji govori nepristojne i grube reči, psovač. Gadno je kad te iskobe – isključe iz nečega. Isparučiti znači isprazniti kakvu posudu (čabar, kacu, ćup). I živeti se može ispotija – tiho, bez buke. A bude među jakima i poneki jaud – slabo, neuhranjeno, sitno dete. A majstor ima i jege – trostranu turpiju za metal. Evo je i jezičara – žena koja mnogo priča.   Kane, sa jezika, i ono K. Evo je i kitina – inje koje se nahvata na drveću; evo je i kićanka – ukras od rudice kojim se kite konji. A koliko se puta moralo klječkati – gaziti po blatu i kljoknuti – pasti, stropoštati se, što znači i onemoćati od starosti. Eno ga i naš kozbaša – čelnik na kosidbi, a tu je i kotobanj – velika korpa od pruća sa dva rukohvata (uveta). A opasno je ako je drvo krdisano – jer je rodno, a oštećeno vetrom i vremenom. Ko iz svog detinjstva ne pamti kredenac – kuhinjski orman sa zastakljenim vratima i fiokama?  Krpež je teško sastavljanje kraja s krajem, siromaštvo. Krušac je so u komadu koja se daje stoci da je liže. Kukač je žarač, savijena metalna šipka za džaranje vatre. Jedno je kulak, bogat seljak, a drugo je kućevnik – dobar domaćin, onaj koji kući kuću, uz koga je i kućevnica – vredna žena, domaćica.

Lije nam s neba jezika i slovo L; lakoradna je zemlja koja se lako obrađuje, a lamparati znači lupetati, pričati koješta. Lenka je motka preko koje se prostirao opran veš radi sušenja. Ličit je lep.                 Lj je ljepotnije – lepše.

Na M čujemo: maganjiti se – prljati se, poganiti se; maija je granična greda na kojoj se sučeljavaju rogovi dveju krovnih ravni; makanja je malo dete; međudnovica su dani između Velike i Male Gospojine; meščini – meni se čini; mješaja je žena koja sprema hranu za određene obrede; mladačna je krava nakon teljenja (mlađenja); mlakovina je vreme kad popušta mraz; močilo je bara u kojoj se potapala (močila) počupana konoplja, a od nje se pravila težina za odeću težaka.   Navalilo N: neko se nadekao (nažderao ), a nazinat se čini u inat; nazuljati znači obuti se brzo, „uskočiti u obuću“. Nekom se nešto nakriči – zavetno naglasi. Naminuo si se – pomolio si se odnekud. Nekad se moglo i nasočiti – preporučiti nekom devojku ili momka. Bio je poneki nedotavan – umno nesposoban, ili onaj kome se ne može dokazati. Nesporo se brzo potroši; nepodatkan je izrastao, a mršav. Netko bješe Strahinjiću bane, ali ima i ništak – ološ, niko i ništa.                                                  

Nj je njivče – njiva od milja. O, o! Možeš i da obazvijaš ( kad blago gubiš svest ), a i da se obeznaniš ( baš da se onesvestiš ). Pa možeš i da se obejutiš – to je kad kloneš, čamotan ili bolestan. Obrazli čovek drži do časti (obraza), pa je uviđavan, skroman, nenametljiv. Obramača je drvena, blago zakrivljena motka za nošenje tereta na ramenu. Ko odvrkne, odrastao je i ojačao. Ko je opčuvan, dobrog je zdravlja za svoje godine. Osevapiti se znači biti darežljiv i milostiv, načiniti bogougodno delo. Otkivati znači tanjiti rez na kosi pomoću bakvice i čakanca. Radiš nešto oćko? To znači da radiš od srca, bez oklevanja.

Gde je P, tu je i pakoštinja –zavist, i tu je lako panjkati – olajavati, tračariti, spletkariti. Dragačevci se paridžaju: ne predaju se lako, bune se.  Ko pije patoku, poslednju, najslabiju rakiju pri pečenju, taj je patočarPljunut je neko ko mnogo liči na pretka. Povraz je kanap od torbe koja se nosi preko ramena. Podangubno je prilično sporo. Podurjasiti znači nagovoriti, nahuškati, navesti nekog na nešto. Pokarabasiti se znači posvađati se, prekinuti opštenje. Ponajpreči je blizak rod. Poneačak je slabašan. Popritkati znači ispobijati pritke za boraniju.  Porušiti se - obući crninu u znak žalosti za pokojnikom. Poslatak je poklon koji ti neko pošalje. Potegalac je dobar radnik, koji hoće da zapne, potegne. Potipko je prilično sporo. Pošušnjara  je mutivoda i čankoliz. Znamo šta danas znači praviti pitanje: osporavati nešto; a u Dragačevu je to značilo prositi devojku, pitati za devojku. Prekostati znači preteći, preživeti opasnost. Ko peče rakiju, zna šta je prelagati – izručiti jedan i pristaviti drugi kazan džibre. Preljetak je ostao od prošlog leta, od lane. Prepelveriti znači rđavo uraditi posao. Ko je presevio, taj je pogrešio. A privrljeziti znači ovlaš nešto napraviti ili popraviti. Prikoljak je mali kolac. Jelo se probrcne kad se ukvari, a čovek se probrcne kad moralno propadne. Prozuklo je iznutra natrulo drvo. Pronosak je prvo jaje koje snese mlada kokoška. Pročevlje je deo ognjišta gde se loži vatra i kuva jelo, a pročelje – počasno mesto, vrh sofre. Pusnik je siromah, a pusnica je sirota žena.                                                                                                  

R je, u Srba, samoglasno, i rado se glasi: tu nas sačeka neko razdarušan, onaj koji razdaje darove, milostinju. Kokoš se rakoli kad hoće da snese jase, a petao se rakoli kad se udvara koki. To je od stare srpske imenice račenije, koja znači polnu ljubav. A tek ranija – posuda u kojoj se topi mast ili kuva meća za svinje. Rastovrženo je neuredno, zalomatano, aljkavo. Ripa je komad stene, veliki kamen.                                            

skakućesantrač je ograda nad bunarom. Satariti znači izgubiti, uništiti, a sadžgati – dugom upotrebom satrti, poderati, pohabati. Sebica je meka rakija, sičan – jak otrov. Smočiti znači štedeti i malo jesti. Sokačara je žena koja po sokaku vodi abrove. Strvinjati znači sporo ići, mrljaviti. Kad se kaže da je  nešto stroba to je strahota, strahoba. A naša lepa stublina je šuplje bukovo deblo ukopano u izvor (poput malog bunara). Stukač je oplavak kojim se udara po ćuši vo koji nadire da se stukne.               

Tu nam je i T: tabanati znači ići neprestano, poslovati povazdan; tandarija je propast i sunovrat. Ko je tenuo, oslabio je. A torokuša je osoba koja preterano priča. Evo ga tutumalj – glupak.             

Ć je ćava – breg, uzvišenje i ćar – korist, i ćenar – granica, ivica. Ima ćef – dobra volja, dobro raspoloženje, a ima i ćefčina – gordo zadovoljstvo. Tu je i ćoka, ćokovina – urođena osobina. Koristi se, u građevinskom poslu, i ćuprijaš – najduži ekser, mertek kojim su se ukivala brvna na ćuprijama.

U, između ostalog, ukazuje na glagol ubaštrati se – ubaciti se laktajući se. Ubojit radnik je veoma požrtvovan, nesebičan. Uskolati se znači uznemireno šetati. Umetan je vešt i umešan; odatle je, kao iz drevnog korena, čak i savremeni umetnikUstaoc je vredan, marljiv i preduzimljiv čovek. ( Gde su nam takvi? )                                                                     Na Č je onaj koji je čazben – široke ruke, gostoljubiv, koji voli da počasti i dočeka. Čkart je faličan, nesposoban za vojsku. Čkrbina je kvaran zub. Čukulja je slaba, mršava krava.           Dođe i Dž, pod kojim se može ( mada nije preporučljivo) džaboljebariti ili gajiti čivava, koja bi se u Dragačevu zvala dževdžara – mali pas. Tu je i džemat – zaselak, a nosi se i džoka – kraći kaput.

Dođosmo i do Š, da bi se moglo ševrdati, ili piti šerbe – prepržen šećer sa vrelom vodom. Tu su, da nas razvesele, štrumenti – tako su zvali trubački orkestar. Da se i šurkati – pomalo raditi.    

Iza svake reči je jedna priča, jedan osećaj i doživljaj sveta; iza svakog deminutiva je jedna laska težačkog srca, čija je dubina nežnost, a iza skoro svakog augmentativa zlo koje treba savladati, prepreka sa kojom se ne mirimo, spremnost da se ustane i krene putem borbe.

BOGATSTVO JEDNE REČI

 Iz rečnika koji nam je u rukama se jasno vidi koliko je bogatstvo jedne jedine naše reči: uzmimo samo GLAVU sa svojih ramena.                                                                         

Evo Dragačevskog rečnika u dejstvu:

GLAVA Sto poslova imam, ne znam đe mi je glava. – Đe si navro glavom kroz duvar, zar ne vidiš da to ne mož da bidne; glavu gore ‘napred, ne daj se’. – Glavu gore, sokole đedov, samo napred, nema predaje, a oni što rade, sebe rade; glavu dam ‘jemčim glavom’. – To što e obećo, on će d-ispuni, jemčim glavom; luda ~. – Stani bre, luda glavo; bestraga mu ~ ‘ne treba mi, nek ide dođavola’; ko muva bez glave ‘lakomislen’; dići glavu ‘uobraziti se’; doći glave ‘nauditi nekom’; doći u glavu ‘opametiti se’; držati u glavi ‘pamtiti’; glavom bez obzira ‘pobeći’; glavom i bradom ‘lično’; glavom kroza zid  ‘nemoguće’; bijem se glavom ‘mozgam, razmišljam’; igrati se glavom ‘izvrći se opasnosti’; ima soli u glavi ‘mudar, pametan’; držati u glavi ‘pamtiti’; izbiti iz glave ‘zaboraviti’; izgubiti glavu ‘poginuti, izgubiti prisebnost’; ižnjeti glavu ‘spasti se iz opasnosti’; ko dva oka u glavi ‘veoma bliski’; klimati glavom ‘povlađivati, poltronisati’; krov nad glavom ‘kuća’; lupati glavu ‘kolebati se’; ~ u torbi ‘smrtna opasnost’; tucati u glavu ‘nagovarati nekog uporno’; misliti svojom glavom ‘biti svoj’; vrzma mi se po glavi ‘pada mi na um’; mućnuti glavom ‘dobro razmisliti’; vrti mi se u glavi ‘imati vrtoglavicu’; doći glave ‘dodijati nekom’; ne dizati glavu ‘biti prezaposlen’; ne ide mi u glavu ‘ne verujem’; nije o glavi ‘nije smrt za vrat’. – Ma polako, bre, rođo, vratićeš mi kad imadneš, nije o glavu; ode ~ ‘izgubiti bitno (život, položaj)’; pamet u glavu ‘pazi dobro’; preko glave ‘isuviše’; probiti glavu ‘dosaditi’; raditi o glavi ‘kovati zao plan protiv koga’; znati u glavu ~ ‘poznavati sve’; usijana ~ ‘zadrt, tvrdoglav’; na vr` glave ‘dosaditi nekome’. – Vala pope mi se na vr` glave, dodija mi životu više s tim glupoštinjama; 2. ‘deo pluga na kojem su pričvršćeni daska i raonik’. – Viđde da l je dobro pričvršćena daska za glavu pluga; 3. `deo gusala`; ║  glavica ž 1. ‘dečja glava’. – Ovo  djete pametno ko čela, čudom se čudim šta u njegovu glavicu stane; 2. ‘plodovi nekih povrtarskih kultura (luka, kupusa)’. – Turde mi u torbu glavicu-dvije luka; ║ glavičica ž dem od glavica. – Donesde glavicu kiselog kupusa i glavičicu luka, valja nam uz rakicu; ║ glavat glavata -o `koji je velike glave` – Nije on džabe nako glavat: smislijo kako e lakše a bolje; ║ glavurda ž augm pej ‘glava’. – Onom glavurdanu glavurda ko kotobanj; ║ glavudža ž ‘velika glava (obično pečena glava životinje)’. – Mlogo e mačku juneća glavudža. – Šta si zino ko pečena glavudža; ║ glavudžica / glavudžica ž dem v. dokusuriti, karabatak; ║ glavčina ž 1. augm pej glava. – Ima ludu glavčinu: nit ga moš povesti ni poćerati; v. živčo, zainatiti se;  2. ‘donji deo vodeničke rude, u koji su ugrađena pera’. – Moram d-ustavim vodu da vidim šta mi klapara dolje u glavčini; 3. ‘središnji deo kolskog točka’. – Oko sovine u glavčinu točka ubaci kolomasti, nemo da štediš.                                 

I sve to iz glave i oko glave.                                                                             

Ali, avaj, mi obitavamo u zlovremenu, kad nam maglom reči – tantuza pune glavu.

U VREMENU LAŽNIH REČI                                                            

Zašto bitange maskirane u narodne vođe ne kažu proziran ili providan, nego transparentan?                                              

Zar nije jasno šta bi ih snašlo kad bi izjavili, pred narodom, da su providni?  A ako su transparentni, to znači  ( nije nego! ) da su pošteni.                                                                     

Zašto pošušnjare maskirane u narodne vođe ne kažu prelazprevođenje iz jednog poretka u drugi, nego tranzicija?                                                                                                  

Pa onda bi narod shvatio da ih ne prevode iz komunizma u kapitalizam, nego ih vuku za nos, žedne preko vode. Zašto su im usta puna reformi, kao da je reč reforma sama po sebi, svelek?                                    Reforma znači preoblikovanje, i ta reč, opet sama po sebi, jeste neutralna. Ništa ne saznajemo o njenom sadržaju. Posle reformi, može nam biti gore nego pre njih. Jasno?                       

privatizacija, koje u Srbiji, za vreme tranzicije, počela sa idiotskom parolom „Da se zna šta je čije“, dovela je do uništenja i prodaje ne samo naših uspešnih firmi, nego i do otimanja prirodnih resursa, uključujući izvore čiste i pitke vode. Druga reč za privatizaciju kao uništenje je restruktuiranje.

Priznati realnost znači kapitulirati pred neprijateljem, koji dolazi sa  parolom „Jači tlači“, to jest: „Poljubi me u zadnjicu ili ću ti razbiti glavu!“                                          

Pljačka i satiranje jednog naroda počinju od oduzimanja njegovih reči. Bitno je da reči za pljačku naroda budu što nepreciznije i što opakije otuđene od jezika kojim narod govori. Kad čujete digitalna agenda, ne znate šta je u pitanju: da li dnevni red i plan rada, da li popis zadataka koje treba obaviti, da li rokovnik. Tu su i analitičari, kvaziintelektualci koji obavljaju, za pare onih koji ih plaćaju, zadatke vračara i gatara nekadanjih, a povremeno podsećaju i na mečkareAranžman sa MMF-om znači predaju državnih dobara i sudbine građana u ruke svetskih lihvara. Kontroverzni biznismen je neuhapšeni kriminalac, koga niko ne sme da pita kako je zaradio tzv. prvi milion. A ni drugi, treći, itd. Borba protiv korupcije je borba za sakrivanje pravih koruptivnih mehanizama, koje ljudi na vlasti koriste da bi se obogatili. Brend je robna marka koja može da proda čak i ono što je naš narod zvao boflukGlamur je preplaćena vulgarnost koja se nudi u medijima kao mera i provera stvarnosti. Kad bitange koje imaju moć nešto upropaste, kaže se da su devastirali. I nikom ništa. Kunu se u demokratiju, kao višepartijsku vlast lopova. Demokratizacija je predavanje vlasti globalističkom bankarskom ološu i čudovištima iz multinacionalnih kompanija. Digitalizacija znači saterivanje celokupnog stanovništva u elektronski konc-logor i prodaju naših podataka kompanijama kojima smo mi samo potrošači, a ne i ljudi. Direktne strane investicije znače, bar u Srbiji, da država plaća stranim kompanijama da naše radnike zapošljavaju kao jeftinu radnu snagu; recimo,  samo zato da bi se pričalo da u Srbiji posluje neka multinacionalna kompanija, država joj da deset hiljada evra po domaćem zaposlenom. A naši  poštenim poslovnim ljudima ne da ništa. Dualno obrazovanje znači izrabljivanje đaka kao jeftine radne snage. Evaluacija se kaže da se ne bi reklo vrednovanje, jer ono što evaluatori rade je bezvredno. Edukacija je, zvanično, obrazovanje, ali nije to pravo obrazovanje, nego obuka za slabo plaćene poslove i poželjne oblike pokornog ponašanja. Ekspert je onaj koga je definisao engelski pisac Česterton; na pitanje:“Zar ne verujete našem ekspertu“?, on odgovara:“Verujem da je on ekspert, ali još više verujem da je on vaš“. Nekad se za eksperta govorilo  da je šibicar. Tu su i zapadne vrednosti, koje znače da smo mi, Srbi, zverke koje treba dresirati i utertivati u političku korektnost. Mi nemamo vrednosti, ima ih samo Zapad. Investicije su, da ponovimo, zajmovi koji postaju dugovi. Inkluzija bi trebalo da znači uključivanje. Ali, kako to da kažeš kad želiš da „inkludiraš“, u praznu, odseljenu Srbiju, u kojoj svake godine umre 40 hiljada ljudi više nego što ih se rodi, mlade muškarce iz Avganistana i Pakistana, koji uopšte nisu klasične izbeglice, nego nova vojska kojom treba pokoriti Evropu, uključujući i Srbiju? Ili, u „humanijoj“ verziji, u domaćem školstvu inkluzija podrazumeva ubacivanje dece sa posebnim potrebama u „klasična“ odeljenja, pri čemu učitelji i učiteljice nemaju nikakvu stvarnu pomoć, nego moraju sami da se snalaze, nesposobni da drže potreban nivo nastave za 99% đaka bez posebnih potreba. Umesto unosa dobili smo input, umesto uticajnog čoveka influensera, umesto izmišljenog iskontruisano, umesto poštovanog čoveka nekog tipa mafijaški ispoštovanogIstraživanje javnog mnenja je manipulacija javnim mnenjem. Nema opštenja, ima komunikacije.      Ne slažu se, ali su postigli konsenzus. Nema pravog vođe, ali svi su lideri.                                                                      

Kad NATO ubija civile to je kolateralna ( uzgredna ) šteta – kao da nisu u pitanju ljudi, nečiji roditelji, braća, sestre i deca.  Kad izdajnička vlast pristaje na ucene Zapada, to je kooperativnost ( zamislite da se kaže saradljivost – sve bi bilo jasno! ) Rušenje porodice i uvođenje nakaznih ideologija, poput političkog homoseksualizma, ovde se zove borba za ljudska pravaSeksualno uznemiravanje više nije nešto što liči pokušaj silovanja, nego može da bude i pričanje masnog vica. Menadžer je onaj koji prima veliku platu zato što organizuje posao kojim se nikad nije bavio. Modernizacija je razaranje Srbije pod maskom njenog puta u „bolje sutra“, koje će nastupiti malo sutra. Fanovi, nekad obožavaoci, su grupe idolopoklonika šundu, kiču i šljaštećim praznoglavcima i praznoglavicama. Umrežavanje služi da budete upecani, i kao pojedinci i kao narod. Multikulturalnost je uništavanje izvorne kulture jednog naroda zarad topljenja svih i svega u „loncu za topljenje“, koji se u SAD zove „melting pot“. „Multi – kulti“ je turistički pogled na svet onih koji imaju para da plove, lete, putuju širom sveta i biraju šta im se sviđa na egzotičnim bazarima. Nezavisni novinari su najčešće nezavisni od pameti i poštenja, a zavisni od fondova Imperije.

Normalizacija odnosa sa Kosovom podrazumeva da se Kosovo, koje nam je oteo NATO da bi ga dao Šiptarima,  prizna, u ime svih Srba, kao „nezavisna država“.                   

Performans je kad matora lujka, povezana sa svetskim veštičarskim kuhinjama, od srpskih poreskih obveznika, a preko kvislinške srbijanske vlasti, dobije ogromne pare za besmislice koje prodaje kao „umetnost“. Tako je i italijanski „umetnik“ Manconi prodavao, u konzervama, svoj izmet kao „umetničko delo“.                                      

Po difoltu se kaže umesto da se veli „mehanički“ – „difolt“ je „modernije“ (postmodernije? )                                                           

Nema više cenzure – sad je na vlasti već pomenuta politička korektnost, patkogovor o kome je svedočio Orvel u svom romanu „1984“. Politički korektan pamtnjaković veruje da je sloboda ropstvo, rat mir, a istina laž. Tu je i postistina – nema istine, naviknite se na laž kao svoj koordinatni sistem. Nema stvarnosti, postoji rijaliti šou.                                                                                                                                

Šta je rodna ravnopravnost? Ne, to nije ravnopravnost polova, nego ideologija sodomista koji tvrde da ne postoji prirodni pol, nego je sve društvena konstrukcija, i da dečake od tri godine treba primoravati da se igraju lutkicama i nose suknjice, da bi, kad uđu u pubertet, izvršili promenu pola. A devojčice treba da budu muškarci, i da se, u zaostalim sredinama, naviknu na iznajmljivanje utrobe radi rađanja dece sodomistima ( to se zove surogatno materinstvo ).                                                                                         

Niste znali da je eutanzija – dobra smrt, ubistvo iz milosrđa?                  

Ako se svemu doda lajkovanje, šerovanjebindžovanje, i ako se zna da je Marko Kraljević bio internet - zavisnik kome je majka Jevrosima govorila:“Okani se, sinko, četovanja“, onda je jasno kakvim putem koračamo u Nedođiju, koja se, na grčkom, zove Utopija.

A šta je Rečnik Dragačeva nego lek za sve vrste laži?

To su reči našeg naroda, o kome Milovan Danojlić u „Oslobodiocima i izdajnicima“ kaže:“Volim ga zbog njegove mrgodnosti, u kojoj ima pravog gospodstva, i zbog njegove mudre zagledanosti u zemlju. On smatra da je jedini pošten rad onaj koji je usmeren na opiljive stvari – na zemlju, drvo, kamen, vodu, i hranu, a da je ostalo izvrdavanje i trka na džabaluk“.                                                                                                  

Zato umesto fejk njuza u Dragačevu imamo abrove, a ko širi fejk njuz taj je abronoša.                                                                         

kontroverzni biznismen se može opisati raznim, ali preciznim, izrazima, od alamunje, preko alovitog, do jajare i položare. Takav stalno ali, a ambulja ( torba ), koja je i stomačina, nikako da mu se napuni. Dragačevac pamti: “On ti je bijo alovit: da e mogo, kupijo bi pola Dragačeva.“ Ali nije mog`o: umro je, jer svi umiru. I, što kaže Vladika Nikolaj: “Čije l` nije bilo, čije l` biti neće?“ Jer, zna se kako prolaze ucenjivači sirotinje raje, oni što „`vataju vursat“:“To ti je vursadžija jedan: da može, kožu bi čoveku odro, al` dobro upamti, sinko, da nikad vursadžije nisu vajdile od vursata, sve im to đavo odnese, jel ono što siješ ono potlje i žnješ.“                                                                                     

Politički analitičari su svojevrsni bazvrkani (dokoličari), koji misle kako da prevare i obmanu beslemaće (glupake), spremne da budu obmanuti. A kad političar na sav glas nudi svetlu budućnost, on babnji: “Babnji ga, al ne pomaže: oće da bidne ništak.“ Taj i baljezga: “Taj mož da baljezga ljetnji dan do podne.“                                                                   

A ovi što, u ime države, lutaju po svetu, tobož zarad diplomatije, samo bazaju:“Uzmi se u-pamet, čoveče Božji, radi nešto, nemo samo bazati, prođe ti mlados u ništa.“                

Kad mnogo obećavaju, vrče – odustanu. To su, uglavnom, ništaci, vunjare: “Đe nađoše noliko vunjara da ig ućeraju u tu njinu vlas.“ Lažu, lažu, i sve odlažu u budućnost:“Biće gaće samo ne znam ka-će ‘, pričaju Dragačevci o slugi kome su obećali da će, baš njemu, kupiti nove gaće.

            Oni su potomci Titovih slugu koji su ganjali narod: “Gonili su nas na kuluk, gonili na akcije, udarali namete, samo što nam dušu nisu vadili, a i to bi da su bili vlasni.“                                        

Svima takvima Dragačevac bi mogao reći:“Šibe, dandaro jedna!“

ŠTA JE URADIO MILOJE STEVANOVIĆ?

Miloje Stevanović je, baveći se svojim osnovnim domaćinskim poslom, snabdevajući potrepštinama i hraneći, po meri svojih snaga, mušteriju u Čačku i Beogradu, jednog dana shvatio: kada mi ( Miloje i njegovi vrsnici), mi, koji smo zapamtili zavičajno Dragačevo, odemo, neće biti nekog ko bi u punoti sačuvao reči koje su se u ovom kraju govorile. Neće biti onog ko bi ih smestio u rečenice. Neće biti onog ko bi im dao kontekste. Kao da nas nije bilo kad reči i njihova značenja odu. Kao da iz naših usta ne izleteše tolike ptice, koje uleteše u nebo nad Jelicom. Najveći broj tih ptica behu obične, sive, svakodnevne, težačke, iz zemlje i oko zemlje, iz tora i obora. Beše i onih crnih, psovačkih, koje tuku i ubijaju, ogade život čoveku koji, krenuvši teškim putevima čoveštva, pred gvozdenim visom od samih nevolja stane i prokune i sebe i svet, pa, kad mu nude čašu vode ili čašu rakije, kaže:“Popio bi` otrova!“ Ali beše i onih zlatnih, onih krilatih, onih od kojih se živi i rumeni, kojima se leči i miluje i svedoči da vredi postojati na ovome svetu. Čulo se u Dragačevu i ovo:“Naš otac me noć oči smrti blagosiljo govoreći: Dabogda ti sreća pjevala, sreća te srećala i sreća te ispraćala.“ A pamti se i ovako:“Dok smo bili u zadruzi, to e bilo blagostanje, imalo svega i svačega i znalo se ko šta radi i stalno e bila šala, smijanje, radovanje i pjesma.“ Takvi su govornici umeli i mlado drvo da čuvaju kao rođaka:“Kad bidneš krčijo vrzinu, onaj javorić do Staniše ostavi, nek raste, valjaće nekad nekom za nešto.“I kao deca da se raduju jagnjadi:“ Da-iš samo kaka su mu jagnjancad – ko upis.“                                                                                                                                     

Bio je to rečnik koji je umeo i da se smeje, čak i kad kamenjarka zmija ujede seljanku, a ona pohita kod lekara:“Pita e doktor: pa đe te ujela ta kamenjarka, a ona veli u Colovoj livadi; ama reci mi mesto ujeda, a ona kaže: baš nođe kod preskakala; ama, ženo, za šta te ujela;  a ona: za niđe ništa, očiju mi mojig, ništa joj nisam naudila.“                                    

A govorio je sebi Stevanović, i danju i noću: ovo mora da se sačuva. Kao Dragačevac koji treba da pokosi i poplasti pre no što se nebo namunji, on je požurio da reči svog zavičaja zdene u „plastove konteksta“ i smesti na „rogodže akcenata“, da ih, po glasovima našeg jezika, poput belorunih stada, odvede u sklonište i na odmorište. I nije žalio ni sebe, čoveka već u godinama, ni vreme koje treba utrošiti na jezička bdenja. Da je znao da će noću buditi da zapiše kad reč progovori iz dubine sećanja, da je znao da će sate provoditi u čitanju naglas reči i rečenica da bi ih lingvistički stručnjaci, dr Dragoljub Petrović i dr Jelena Kapustina, akcentovali „po propisu“ za potrebe struke, ali i svih onih koji će, tragajući za sobom, poći za glasovima Dragačeva, da je znao da će putovati po selima zavičajnim i desetine sati provoditi u razgovoru sa starcima i staricama koji pamte šta je bilo i slute šta će biti, a koji u riznicama uma i na jeziku još čuvaju suvo zlato zavičajnog skaza – pitanje je da li bi Mlioje Stevanović krenuo tamo gde je sada, ovom knjigom, došao. Ali, posao, koji bi trebalo da rade institucije, taj veliki posao sabiranja i kontekstualizacije, završen je. I u našim je rukama. I ne samo da možemo da čitamo, nego, zahvaljujući lepim i preciznim crtežima Božidara Plazinića, možemo da gledamo: jaram koji ima palicu, ramenjaču, zavoranj i podjarmicu; pa kola koja imaju poklapušu, rudu, stupac, obrtni jastuk, srčanicu, svrakeljicu, zadnji jastuk, vint i točak; pa kosu sa kosištem, ručkom, grivnom, peticom i rjezom; pa pčelinju kuću, trmku, sa rukovatom, oblepom, letom, prućem i vodilicom; pa razboj, gde su niti, vratilo tkanja i vratilo osnove...I štošta drugo, kao što je nekad slikano u rečnicima stranih reči, a mi moradosmo da slikamo danas jer bez sebe ostadosmo.                                                                      

Miloje Stevanović se trudio oko reči, voleo reči, rvao se sa rečima, i posrećio mu se rečnik, koji ostavlja svom rodu. Rodu o jeziku, kao nekad Petar Preradović.       

To je da se pamti. Da se o tome kaže i da se na to ukaže. Što ne rade institucije, može da uradi spreman pojedinac. Vredan čovek, govorio je Dostojevski, makar vezanih ruku, kadar je da učini mnogo dobra: „Pre svega, ne plašite sami sebe, ne govorite: ‘sam čovek na bojištu nije ratnik’ i dr. Svaki ko iskreno zatraži istinu već je strašno moćan. Ne podržavajte ni frazere koji stalno ponavljaju, da bi ih čuli: ‘Ne daju nam da radimo, vezuju nam ruke, uvlače nam u dušu razočaranost i očajanje!’ itd. itd. Sve su to frazeri, jeftini pesnici, lenjivci koji sami sebe slikaju. Onaj ko hoće da donese korist, taj sa vezanim rukama u bukvalnom smislu može učiniti bezdan dobra. Pravi delatnik, kad stane na put, mora odmah pred sobom videti toliko dela, da mu neće pasti na um žalopojke da ga sprečavaju u radu nego će naći i uspeti da nešto uradi. Svi pravi delatnici to znaju.“ („Piščev dnevnik“, februar 1877).                                                      

Miloje Stevanović je, boreći se za rečnik Dragačeva, postao pravi delatnik. On je to, kao i svi pravi delatnici, znao.                                                                                                                                                   

A rečnik nas poziva na istočnik, kao u pesmi „Studenac“ Ivana Negrišorca.                                                                                                                                                 

Odeš li, brate, katkad na Studenac?

Kreneš li njuhom, kao slepi štenac,

Sve uz žbun šipka, kupinjak u cvetu:                                                   

Crn put mirišeš, leptire u letu!

Čuješ li kreket? Tu se blato skori

Kad sunce zgreje, a duša se smori!                                                                                 

Čuješ li mrtvu suzu svoje sestre,

Bukve, kad blesne oštar bol kod jetre,

I tu, put srca, osetiš bol leden?

Tamo je izvor! Pčelinji let meden,                                                                    

Kod duplje bresta, zdušiće se dole,                                                                   

Gde grgolji potok. Tu paprati gole,                                                                   

Bukovo šiblje, snop grožđa zmijskoga,

Miš i daždevnjak, sve je tek ekloga:

U njoj reč, tiha, slavi živog Boga!

U njoj se čuje da jedino sloga

Obasjaće put što miriše crno!                                                             

O, pojavi se, nežna, topla srno

Pokaži staze što izvoru vode!                                                                          

Kako se, kako ide do te vode          

O kojoj preci živeli su čisto?                                                                         

Gde smo to danas? Zašto sada isto           

To izvorište ne gasi nas više,                                                                         

Već duša pije šta donesu kiše? 

Kreni, moj brate, budi na Studencu!

Pričesti se vodom, ustuk nepomencu!

Svaki rečnik naših zavičaja je Studenac,

ustuk ništavilu koje bi da nas ništi!                                                            

Otvorite dlanove, primite reči, nasladite se nasleđem!

A jeziku Srba svih naših krajeva i kolevki, i onima koji se o jeziku staraju, da jezik zauvek ne ostari, nego da se večno podmlađuje – mnogaja i blagaja ljeta!           

dr Vladimir Dimitrijević

LITERATURA:

  1. Ivan Negrišorac, Potajnik, Filip Višnjić, Beograd, 2007.
  2. Boško Ćalović, Ptico, dovešću te do reči/ Iz ostavštine jednog profesora ( priredili Slobodan Nikolić i Vladimir Dimitrijević ), Gimnazija, Čačak 2014.            
  3. Nika – Nikola Stojić, Dragačevske priče i predanja, Ogranak Vukove zadužbine – Čačak, Čačak, 2005.
  4. Žarko Vidović, …I vera je umetnost, Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Beograd, 2008.
  5. Milovan Danojlić, Pisma bez adrese, Službeni glasnik, Beograd, 2012.
  6. Gordana Đerić, Rečnik suvišnih reči, Institut za evropske studije, Knjižarnica Zlatno runo, Beograd, 2019.

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1877090

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

 istina o slucaju zorana cvorovica v d i k cavoski

akademik Kosta Čavoški
mr Vladimir Dimitrijević
ISTINA O SLUČAJU MR ZORANA ČVOROVIĆA

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

 

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 146 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА