PRIMER POBOŽNE ŽENE
Sveti Vladika Nikolaj u svom „Emanuilu“ beleži: “Jedna žena po imenu Velika P., dobra domaćica iz sela Brusnika priča kako je pre dve godine ležala bolesna u Bitoljskoj bolnici. Ruka joj je bila strašno otekla. Lekari su prosekli otok, i velika količina gnoja izlazila je iz ruke. Tada joj priđe jednoga dana otac Jovan Maksimović, tadašnji nastavnik Bogoslovije a sadašnji vladika Šangajski.
Ona ga nije poznavala. Otac Jovan ponudi je da primi pričešće, i ona primi. Od tog bude joj nešto malo lakše. Posle dva tri dana opet je poseti otac Jovan i opet joj predloži da je pričesti. Ona pristane no kaže, da će prvo postiti bar tri dana pa onda uzeti svetu tajnu. Jer, veli, prošli put se pričestila bez posta, pa je grize savest.
Otac Jovan ostavi joj na volju i ode. Žena počne postiti, i od svega jela što joj je nuđeno u bolnici uzimala je samo hleba. Posle tri dana donese otac Jovan svetu tajnu i pričesti je. To je bilo na Veliku Sredu izjutra, Pred veče ruka je u bolesnice bila potpuno zdrava. Dođe lekar, koji joj je rekao da će morati ostati u bolnici najmanje tri meseca. I zaprepasti se kad vidi, da se u ruci sav gnoj osušio i da bolesnica pri pritisku ruke ni malo ne oseća bol. Prekrsti se i kaže ženi, da je zdrava i da može odmah ići kući. Kad je žena ispričala svoj slučaj, upitaju je, koji je to sveštenik bio. Ona mu nije znala ime, ali ga opiše tako da smo se svi setili, da je to bio otac Jovan. Jer on je u svoje vreme skoro posvednevno posećivao bolesnike. Kad smo ženi rekli, da je taj sveštenik sada vladika ona se začudi.“
Ovo je dvostruko divan primer – primer Svetog Jovana Šangajskog i njegovog podviga oko bolesnika, ali i primer strahopoštovanja prema Svetom Pričešću blagočestive žene Velike, koja nije htela da se drugi put pričesti bez pripreme postom. Tri dana je postila, jedući samo hleb, i Gospod ju je, videći njenu pobožnost, odmah iscelio.
DA NE BUDEMO DRSKI
Pokojni otac Sava iz manastira Vaznesenja je govorio da niko od nas, šta god da radi, nije dostojan da se pričesti, nego naša priprema postom, molitvom, pokajanjem i ispovešću predstavlja samo izraz učtivosti pred Gospodom, da Gospod vidi da nismo drski. Jer, Juda se drsko pričestio, pa je propao. A da je bio drza, vidi se po tome što je pružio ruku u zdelu u isti mah kad i Hristos, umesto da je sačekao Domaćina da prvi to uradi. Ostali apostoli nisu bili drski.
Otac Sava je ispričao i sledeće:„Kad je jednom vladika Nikolaj Velimirović osveštavao neku crkvu, hteli su ktitori da se pričeste na dan osvećenja, ali nisu postili. Došli su kod vladike da ih pričesti, a on ih upita da li su se pripremili i da li su postili.
Oni odgovore–da nisu. On nije znao šta da radi, i pošalje ih kod igumana Gavrila koji je bio tu:
'Idite vi kod njega, da vas on ispovedi, pa onda idite na pričešće!'
Vladika Nikolaj nije imao snage da im, budući da su oni bili ktitori te crkve, kaže da ne mogu da se pričeste zato što nisu postili.
I tako, iguman Gavrilo ih na ispovesti zapita:
'Da li ste postili?'
'Ne.'
'Pa kako možete da se pričestite?'
'Ali, mi smo ktitori ove crkve.'
'Vi ste Bogu to gradili, niste sebi.'
I tako se posle toga vladika Nikolaj zahvalio ocu Gavrilu što mu je pomogao da reši tu situaciju.“
POUKA IZ VELIKOG TIPIKA
Otac Sava se uvek divio sili i slavi Božanskog Pričešća, i ljude podsticao da ga što češće primaju, ali ne bez pripreme – posta i ispovesti. Držao se dosledno onoga što piše u poukama u Velikom Tipiku: „Svi su sveštenoslužitelji dužni sa čašću koja priliči da u hramu Gospodnjem savršavaju služenje svoje, i Tajnama da se Božjim sveštenokrasno poklanjaju, i da se staraju za češće primanje toga Dara. Parohijski sveštenik tome da poučava i svoje parohijane: da se svaki sa čistom savešću, po mogućstvu, na praznike, a ako ne, bar u četiri posta u toku godine, pripremi za pričešće. Dužni su da sa smirenjem i čistotom telesnom pristupaju ovim Božanskim Tajnama. Ko hoće da pristupi Pričešću van ova četiri uobičajena posta, da posti sedam dana pre toga, prebivajući u crkvenoj i domaćoj molitvi (ako nije neka nevolja, a ako jeste – tri dana ili dan), i da se pripreme za podrobno ispovedanje grehova svojih. Koji su u braku, da se u te dane svakako uzdržavaju od supružanskih veza. Pred osmi dan, da pred sveštenikom ispovede sve svoje grehe, i od večeri ništa da ne okušaju: ko ne može zbog detinjeg doba ili prestarelosti, neka pojede nešto malo, i od ponoći svi da se uzdrže, prebivajući u molitvama, metanijama i duhovnim razmišljanjima, po svojoj moći se pripremajući…”
POUKE SVETIH NIKOLAJA I JUSTINA
Ovako su učila i dva Sveta Oca naših dana, Nikolaj i Justin. Nikolaj u „Veri svetih” kaže: „Koliko bi puta trebalo da se pričestimo? Najmanje četiri puta godišnje (u toku četiri posta). Ali je preporučljivo pristupati Sv. Pričešću što češće, što je u zavisnosti od pripravnosti pričasnika. Osobito je važno pričešćivanje u bolesti. /…/ Neophodno je ispovedati se pre pristupanja Sv. Tajni Pričešća”. A otac Justin, u „Tajnama vere i života”, veli: „Pošto u Sv. Tajni Pričešća pričasnik prima telo i krv Spasitelja, NEOPHODNO JE da se pričasnik pripremi za ovu Sv. Tajnu. Priprema se vrši postom i molitvom, jer post i molitva očišćuju našu dušu od svakog greha i nečistote. Pri tome je čovek dužan da ispituje sebe i da savest svoju očisti od grehova pokajanjem. Samo tako pripremljen, čovek se može dostojno pričestiti. Pristupi li Svetom Pričešću nepripremljen, čovek navlači na sebe strahovitu osudu. O tome govori ap. Pavle: Ali čovek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i od čaše da pije; jer koji nedostojno jede i pije – sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjeg (1. Kor. 11, 28–29).”
DA NE BUDEMO NEMARNI
Otac Sava je blagosiljao da se od ponedeljka posti na vodi i pričesti u subotu ili nedelju, ili da se izračuna koliko treba dana ako praznik na koji želimo da se pričestimo pada u sredini sedmice. O svemu ovome učio je od svog duhovnika, oca Gavrila, a ovaj od Vladike Nikolaja. Otac Petar iz Denkovca, poučen ocem Gavrilom, veli: „Jedan pop mi je rekao da pričešćuje svakog ko zine. A ja mu kažem: ’A ako zine vo? Pase vo pored crkve, pa i on zine?’”
Otac Sava je govorio: „Mi smo nečisti, i telo naše, i duša naša je nečista, pa kako da se pričešćujemo bez pripreme? Gospod ulazi u našu dušu, a ona sva prljava. I kad postimo, nismo dostojni – a kamoli bez pripreme… Doš’o jedan, pa kaže kako se pričešćuje na svakoj Liturgiji. A ja mu kažem: „Ja bi se na tvom mestu pričešćivao tri puta dnevno”… Treba da budemo učtivi pred Gospodom, da pokažemo da hoćemo da se ispravimo. A znamenje je poslednjih vremena da se ’ladi odnos prema Pričešću, da to postaje obična stvar. Tako je to počelo – neki su rekli da nafora nije ništa, da može da se jede [ujutru] pre [uzimanja] nafore, a sad se ide tako da se i Pričešće na to svede. Ne daj Bože da postanemo k’o katolici! Oni su tako postali nemarni da više i ne poste i ne ispovedaju se!”
RANI HRIŠĆANI I MI
Rani hrišćani su, govorio je otac Sava, živeli svetim životom, pa su se češće i pričešćivali. A današnji čovek je u Crkvi po milosti Božjoj, i mora da se pazi da ne misli o sebi više nego što jeste. Rana Crkva je vrlo strogo držala disciplinu – za blud i preljubu od Pričešća je odlučivala po 10-15 godina, a za abortus po dvadeset. „Kad bi se toga danas držali, ko bi se pričestio?” govorio je otac Sava.
Međutim, on je na ispovesti bio vrlo blag. Nikoga nije odlučivao od Pričešća. „Ako se čovek kaje, ko sam ja da ga odlučujem?” rekao je jednom. On je samo revnovao da ljude podstakne na veću usrdnost ka Bogu i Svetinji, ali je bio veoma smiren u shvatanju svoje ljudske ograničenosti.
PRVI CILj POSTA
Otac Sava je govorio: „Sad dolazi Božićni post. U ovom postu, Božićnjem postu, ima mnogo dana kad se jede zejtin: utornik, četvrtak, subota i nedelja; subota i nedelja, jede se i riba. Ali u prvoj nedelji ovoga posta, i svakog posta, čoveku treba da je cilj prvo da se sjedini sa Bogom kroz Pričest, jer je Gospod kazao: ovo je Telo Moje, ovo je Krv Moja, koja se radi vas proliva, uzmite… Ko ne jede Telo Moje nema život večni, ko jede Telo Moje i pije Krv Moju ima život večni.
Te reči što je Gospod pred apostolima kazao, sveštenik izgovara za prestolom, u oltaru; te reči osvećuju i vino i hleb, i mi primamo Telo i Krv Božiju, kao što su se apostoli pričestili sa Telom Božijim i sa Krvlju Božijom. Tako treba prvo da nam je cilj da se pričestimo u ovome postu, pa onda ćemo lako dalje, kad možemo i koliko, opet sedmicu da postimo, pa da se pričestimo.
Ja sam se danas pričestio zato što sam služio, a da nisam služio, ne bih mogao da se pričestim; ni sveštenik ne može da se pričesti, ako ne služi. Morao bi da posti sedmicu, pa onda da se pričesti, a ne samo da se pričesti a da nije služio. Jer sama služba čini skup, čini sabor apostola i Gospoda. Sam taj skup, on je vezan za samoga Boga i za apostole, za ono vreme, za onaj događaj. I sveštenici samo koji služe, oni mogu i da se pričeste.
Ali ako… pričestio se, ne pričestio, nikad ja nisam, nijedan post, prvu nedelju jeo ribu ili zejtin. Dok nije prva nedelja posta prošla, pa posle sam jeo zejtin. A kako ću da pokažem poštovanje gosta? Gost nailazi, post, to je gost, Božija Blagodat, koja izgoni zle duhove iz tebe, iz čoveka, za poslušnost Bogu. I kad taj post, taj dragoceni gost dolazi, treba ga dočekati sa postom, bez obzira je da li sam u sveštenom činu ili nisam.
Tako je svaki obavezan prve nedelje uvek da posti bez zejtina, a ostale nedelje može prema potrebi i prema propisu. Što više posti, to je bolje. Dok je čovek mlad, može više i da posti, i da se moli, može više da radi i da zaradi, kad ostari i razboli se, onda prestaje njegova moć, n njegova molitva nema više onakve snage, jer bolestan je, bolest mu ne da, da ima onakve snage kakve treba da ima prema molitvi, prema Bogu.
I vi se pripremite, ako da Bog, za Vavedenje, to je prvi Pričest. Brojte uvek te dane, da uvek šesti dan dolazi Vavedenje, ili sedmi, da se ljudi pričešćuju; to je prvi Pričest, kao što je subota Teodorova u Velikom postu prvi dan Pričešća. Tako i Preobraženje u Gospojinskom; to su sve sveti ljudi odredili, da se dovoljno posti za Pričest, da se dani izbroje posni za Pričest, a ne sa tri dana ili još sa manje.
To je naopako, popuštati; šta ti popuštaš u tvojoj kući? Šta ti ne uradiš potpuno? Sve što nisi potpuno uradio i gde si god popuštao, došla je šteta. Zar neće da dođe šteta kod tebe kad ti popuštaš u postu? Jer si ti ravnodušan prema zakonu Božijem, tebi je stalo za telesne naslade, a ne za poslušnost Bogu; i Bog vidi tvoju želju i zato te lišava Svojega dara blagodati, shvatanja, razumevanja i volje valjane”.
To je Sveto Predanje pobožnih i bogomolnih Srba Vladike Nikolaja.
dr Vladimir Dimitrijević
