vatican spc stepinac pokrstavanje 2017IZGUBLJENI U PREVODU: O JEDNOJ MAŠTOVITOJ KOMISIJIIZGUBLJENI U PREVODU: O JEDNOJ MAŠTOVITOJ KOMISIJI

Posle završnog saopštenja Mešovite komisije, koju su, izvoljenjem suverena države Vatikan, osnovali rimokatolički Hrvati i pravoslavni Srbi ekumenske dobrohotnosti, došlo se do zaključka da papa donosi odluke o tome ko je rimski svetac, a da se o Stepinčevoj ulozi u Drugom svetsom ratu Srbi i Hrvati ne slažu.(1)

 

Ove prosvetljujuće uvide iz saopštenja komisije pratio je žestok napad na srbske novinare što su se usudili da konstrukciju iz tog saopštenja, koja, na italijanskom, glasi da je Stepinac bio „di un importante Pastore cattolico“, prevedu kao „ugledni katolički pastir“. Čuo se komisijski vapaj pravednog gneva: nije „ugledan“, tako su preveli Hrvati sa Kaptola, nego „važan“. I još jednom, da ponovimo, jer repetitio est mater studiorum: Vatikan, s kojim volimo da beskrajno „dijalogišemo“, nije rekao „ugledan“, nego „važan“ – „importante“.(2) Žar unet u polemiku oko pojmova „ugledan“ i „važan“ bio je jednak žaru s kojim su Sveti Oci izraz „jednosuštan“, kojim se opisuje saprirodnost Hrista Bogu Ocu, branili od jeretičkog „sličnosuštan“, kojim je Arije tvrdio da je Hristos stvorenje, a ne Sin Božji. Ali, avaj…reč „ugledan“ nije prevod kaptolskih zvaničnika, nego vatikanskih prevodilaca. Ko ne veruje, neka pogleda original.(3) I na hrvatskom i na srbskom u vatikanskom prevodu ne stoji „važan“, nego „ugledan“, iako je na italijanskom „importante“. To je još jedan dokaz da je Mešovita komisija bila, bar kad su Srbi u pitanju, „maštovita“ komisija, koja je maštala o tome da će se njenim radom doći do istorijske istine, da će Hrvati shvatiti ko je Stepinac, da će Vatikan otvoriti svoje arhive da bi se pitanje izučilo, i da će to biti još jedan trijumf ekumenske dobre volje. Pa zar je onima koji su krivotvorili „Konstantinovu darovnicu“ bilo teško da „importante“ prevedu kao „ugledan“? Naravno, pitanja koja se ovim povodom postavljaju mnogo su ozbiljnija.Ove prosvetljujuće uvide iz saopštenja komisije pratio je žestok napad na srbske novinare što su se usudili da konstrukciju iz tog saopštenja, koja, na italijanskom, glasi da je Stepinac bio „di un importante Pastore cattolico“, prevedu kao „ugledni katolički pastir“. Čuo se komisijski vapaj pravednog gneva: nije „ugledan“, tako su preveli Hrvati sa Kaptola, nego „važan“. I još jednom, da ponovimo, jer repetitio est mater studiorum: Vatikan, s kojim volimo da beskrajno „dijalogišemo“, nije rekao „ugledan“, nego „važan“ – „importante“.(2) Žar unet u polemiku oko pojmova „ugledan“ i „važan“ bio je jednak žaru s kojim su Sveti Oci izraz „jednosuštan“, kojim se opisuje saprirodnost Hrista Bogu Ocu, branili od jeretičkog „sličnosuštan“, kojim je Arije tvrdio da je Hristos stvorenje, a ne Sin Božji. Ali, avaj…reč „ugledan“ nije prevod kaptolskih zvaničnika, nego vatikanskih prevodilaca. Ko ne veruje, neka pogleda original.(3) I na hrvatskom i na srbskom u vatikanskom prevodu ne stoji „važan“, nego „ugledan“, iako je na italijanskom „importante“. To je još jedan dokaz da je Mešovita komisija bila, bar kad su Srbi u pitanju, „maštovita“ komisija, koja je maštala o tome da će se njenim radom doći do istorijske istine, da će Hrvati shvatiti ko je Stepinac, da će Vatikan otvoriti svoje arhive da bi se pitanje izučilo, i da će to biti još jedan trijumf ekumenske dobre volje. Pa zar je onima koji su krivotvorili „Konstantinovu darovnicu“ bilo teško da „importante“ prevedu kao „ugledan“? Naravno, pitanja koja se ovim povodom postavljaju mnogo su ozbiljnija.


 „BOG DIJALOG“


Živimo u svetu koji je obogotvorio niz lažnih pojmova da bi iza njih sakrio mrak obmane, čiji je otac, iz Svetog Pisma to znamo, čovekoubica od iskoni (Jn.8,44). Tim pojmovima se ućutkavaju ljudi koji vide istinu, i ne da im se da govore da je ne bi objavili bližnjima. To jest, lopov je, noću, upao u kuću; gazda se budi i viče, a „učtivi“ kradljivac stavlja prst na usta i kori ga: “Psst! Tiše, probudićeš komšije!“ Jedan od lažnih pojmova koji se danas koriste tako mnogo i tako rado je pojam „dijaloga“. O svemu se može i mora voditi dijalog, pa i o tome da li je crno crno i belo belo. Ako odbijaš da vodiš dijalog, nisi „demokrata“, nego „totalitarac“, i kao takvog treba te baciti na društvenu marginu i na svaki način ukloniti iz medija. U suštini, nasilnički „dijalogizam“ je nasrtaj na pravo čoveka i naroda da ima svetinje o kojima se dijalog ne vodi, kojima se živi i koje se brane da bi bile predate budućim pokolenjima. Zato je prvi korak svakog nasrtaja na lični i kolektivni identitet da se počne razgovarati i pregovarati o onome o čemu nema ni razgovora, ni pregovora. Zmija je takav dijalog pokrenula sa Evom, i prvo što je uradila je bilo pretumačivanje Božijeg blagoslova da se drži post i da se ne jede sa Drveta poznanja dobra i zla: lukava, kako Pismo kaže, mimo sve zveri poljske, ona je Evi rekla da nju i Adama Bog laže, i da okušanjem zabranjenog ploda neće umreti, nego da će postati kao bogovi. Posledice tog dijaloga i danas osećamo, kad god nekog dragog ispraćamo na groblje.


„OVERTONOV PROZOR“


Da bi se vodio dijalog o onome o čemu dijaloga nema, danas se primenjuje teorija tzv. „Overtonovog prozora“. „Overtonov prozor“ je politička teorija koja „prozorom“ naziva granice ideja koje društvo može da usvoji. Prema Džozefu Overtonu (1960 – 2003), životnost bilo kakve ideje ne zavisi od sposobnosti političara koji je zastupa, nego od toga da li je javnost vidi u „prozoru“ društveno prihvatljivog ponašanja. Političar se mora truditi da ideje „prozora“ izlaže u svom javnom nastupu, da ne bi bio proglašen za ekstremistu. Tek kad se ideje promene u „izlogu“ javnog mnenja, moguće ih je politički koristiti. Ako se hoće društveno nametanje do juče nezamislivih ideja, one, po Overtonu, moraju da prođu kroz pet faza: ono što je nezamislivo prevodi se u oblast „radikalnog“; odmah posle toga postaje „prihvatljivo“, zatim mu se pruža „razumevanje“, onda je „popularno“, da bi, na kraju, bilo ozakonjeno. To bi se, u „Rečniku vojnih i srodnih termina“ američke vojske, moglo naći pod odrednicom „menadžment percepcije“. I tako dolazimo do Srba danas, čiji identitet hoće da zauvek promene upravo „menadžmentom percepcije“. A temelj našeg identiteta je Zavet. Srbi su sa Hristom uspostavili dvojedini zavet: svetosavsko – kosovski. Bez Svetog Save i Svetog kneza Lazara mi smo niko i ništa, prah koji razvejavaju oluje na balkanskoj vetrometini.


ŠTA JE SVETOSAVLJE?


Svetosavlje je, kako kaže Vladika Nikolaj, „pravoslavlje srbskog stila i iskustva“, način na koji su Srbi odgovorili Hristovom pozivu. Srbski hrišćanski filosof, Vladimir Vujić, u svom tekstu „Delo Svetog Save“, pisanom 1940, ukazuje na srž svetosavstvenosti: „Oteti se ispod raslabljenog Istoka, odupreti se silovitom Zapadu, utvrditi veru pravu u zemlji, dobiti svoje episkope i svoju monašku vojsku, staviti na noge sopstvenu prosvećenost sopstvenim sredstvima, izvan ljubaznih ponuda sa strane, jednom reči postaviti sopstveno kultivisanje na samostalnu osnovu.“ Takve, gigantske zadatke mogao je da rešava samo neko ko je imao genijalan uvid u stanje Srba na Balkanu, ogromnu veru u Boga, organizatorsko-misionarske sposobnosti i ljubav prema svom narodu, koja se izražavala u spremnosti na žrtvu. Ovaj herojski posao podizanja Srba i njihovog trajnog uvođenja u istoriju obavio je, po Vujiću, upravo Sveti Sava, čijem se autentičnom liku svagda treba vraćati kao nadahnitelju. I uvek, ali uvek, sagledavati njegov stav u celini. I prema Istoku i prema Zapadu.


SVETOSAVLJE I PAPIZAM


Sastavni deo svetosavskog zaveta je odolevanju nasrtaju papizma na Srbstvo. O tome ugledni istoričar i kanonolog Miodrag Petrović kaže: “Naime, kroz čitav srednji vek, a i danas, rimokatolici u pravoslavnim Srbima, i ne samo u njima, vide šizmatike koje hoće da vrate u „pravu vjeru“. U takvom nastojanju mnogo puta su pribegavali i najsvirepijim zverstvima. Danas – ako iza sebe ostavimo Jasenovac, Jadovno, Prebilovce, Glinu i druga mesta, pa i „Oluju“, u poslednjem ratu Hrvata protiv pravoslavnog srpskog življa – nije im potrebno da posežu za onim fizičkim nasiljem, koje je vekovima trajalo, jer primenjuju metode prefinjene diplomatije. Naruku im ide i to što na Bogoslovskom fakultetu i u vrhovima Srpske pravoslavne crkve imaju mnoge saradnike koji po Srbiji i van nje trube o nekakvom „premošćavanju razlika“, o teologiji „dvaju plućnih krila“, o „ekumenizmu“, o izopačenom duhu Milanskog edikta, itd. Zbog takvih saradnika važno je podsetiti javnost kako su se Srbi, gorostasi u veri, znalački postavljali i sa velikom revnošću uspešno suzbijali rimokatoličke misionare. Naime, postavljali su svojevrsne brane naspram prodora te tuđe iskvarene vere. Ne upadom na tuđu teritoriju, kako oni to odvajkada čine, nego sa svog praga. Najranija i najpresudnija brana bili su Stefan Nemanja, potonji Sveti Simeon Mirotočivi, i njegov sin, prvi arhiepiskop srpski – Sveti Sava. Pošto su Nemanju obavestili /…/ sazvao je Sabor na kojem je osuđena ta nova vera, a pravoverje učvršćeno i potvrđeno. Arhiepiskop Sava na Žičkom saboru 1221. godine drži „Besedu o pravoj veri“, i vraća zabludele koji su poput Latina čitali Simvol vere sa dodatkom filioque./…/Pošto rimokatolički misionari ni posle takvih osuda nisu prestajali da po Srbiji preveravaju pravoslavni živalj, podižu se nove brane oličene u spisima kojima se razobličava latinska jeres. /…/ Posebnu vrstu odbrane pravoslavlja i osude rimokatoličke vere čini Dušanov zakonik (1349. i 1354), gde se u 1. članu pod hrišćanima podrazumevaju samo pravoslavni, a u članovima 6−8. govori se o Latinima isključivo kao jereticima, dok se u 85. članu propisuje stroga kazna za one koji izgovaraju „babunsku reč“. Ta babunska reč je samo jedna – filioque, kao rimokatolički dodatak u 8. članu Simvola vere. Na taj način su zasvedočili svoje pogrešno učenje o tome da Duh Sveti ishodi ne samo od Oca, kako piše u Jevanđelju(Jn 15,26), nego i od Sina. Eto zbog čega su nazvani duhoborcima, dualistima, babunima, bogomilima, što će reći – jereticima /…/“(4) Sveti Sava i njegovi potomci, dakle, nikad nisu pravili kompromise s papizmom. Koji jesu, postali su unijati. Danas, međutim, neke od Srba, koji su zaboravili svetosavsko pravoverje, ka Vatikanu mami Evropska unija, koja ima svoju „Ekumensku povelju“, i primorava ekumeniste da putuju ka „vidljivom jedinstvu“. (5)


KOME SMETA SVETI SAVA?


Nadbiskup beogradski, Stanislav Hočevar, još je u aprilu 2002, u Beču, držao predavanje u kome je istakao da je lik Svetog Save prenaglašen u SPC, i da to nije put ka ekumenskim zagrljajima. Dejan Medaković je o njegovim tezama u svom dnevniku pisao: “Izlaganje nadbiskupa Hočevara u Beču, u Pro Oriente-u, donosi nam nove misionarske smernice. On uviđa da je glavna smetnja konačnom ujedinjenju crkava nacionalna tradicija kod pravoslavnih. Ona se mora izmeniti u korist ekumenske koncepcije. Treba preoblikovati staro verovanje o jednom stadu i jednom pastiru, tek tako ujedinjeno hrišćanstvo može da se upusti u dijalog sa moćnim islamom.“(6) Zato se i vodi ekumenski dijalog, a Svetog Savu neki u nas pokušavaju da izjednače sa Franjom Asiškim. Zato je, na zahtev vrha SPC, i formirana komisija o Stepincu: „da se Vlasi ne dosete“. Skriveni cilj komisije je, po svemu sudeći, bio da se odloži konačna kanonizacija „blaženog Alojzija“, da se papa dovede u posetu Beogradskoj patrijaršiji, a da se kanonizacija dovrši kasnije. Jer, papa zna da će Hrvati čekati koliko treba, pošto oni, osim papizma, drugog utočišta u istoriji nemaju. A sa Srbima treba požuriti pre no što konačno progledaju i vrate se sebi.

 

VATIKAN JE PRIZNAO KOSOVO


U okviru cele ove priče funkcioniše i strategija vatikanskog formalnog „nepriznavanja nezavisnog Kosova“. Nju su papisti već primenili u Drugom svetskom ratu, kad formalno nisu priznali Pavelićevu NDH, mada su suštinski stajali iza nje. Iz depeša Vikiliksa saznajemo kakav je pravi stav pape i njegove države o Kosovu: “Sveta Stolica nije spremna da formalno prizna Kosovo zato što bi to potkopalo njene odnose sa vladom Srbije i ekumenistički dijalog sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom. Visoki dostojnik Srpske Pravoslavne Crkve, kako je Mauri istakao, priznao mu je da je odlaganje formalnog vida priznanja Kosova za SPC bilo važnije od mnogih koraka koji su preduzeti da se ojača ekumenistički dijalog između Pravoslavnih i Katolika. Mauri je umanjio značaj vatikanskog oklevanja da se Kosovo formalno prizna, podvlačeći da je Vatikan ‘de fakto’ priznao novu republiku i poželeo joj uspeh u mirnom procesu izgradnje nacije. Mauri je istakao da je Sveta Stolica bila prva koja je komentarisala javno da je nezavisnost Kosova stvar koja se više ne može osporavati – i to 18 februara, samo dan nakon što je Kosovo proglasilo svoju nezavisnost. Mauri je podsetio i kako se papa sreo sa predsednikom Kosova Fatmirom Sejdijuom i kako su katolički klirici na Kosovu pozdravili nezavisnost bivše srpske pokrajine. (…) Mauri je istakao da je Vatikan ‘de fakto’ priznao Kosovo i da ZA SADA nema potrebe da preduzima druge akcije.“(7) Da ponovimo (jer repetitio est…): i nepriznavanje Kosova i odlaganje kanonizacije Stepinca imaju samo jedan cilj – dolazak pape u posetu vrhu SPC, a zatim juriš na Mosovsku Patrijaršiju. Zato nam ne treba nikakav dijalog o Stepincu, i zato nećemo papu u poseti Žiči i Studenici (a, ako hoće, može da dođe u posetu Vučiću i svojim vernicima u Srbiji.)


LAZAREVSKI ZAVET


Pitanje Kosova nije samo privredno, političko, geopolitičko. Ono je, pre svega, identitetsko. Da ne citiramo o tome Svete vladiku Nikolaja i oca Justina. Setimo se reči dragocenog posleratniog književnog kritičara Zorana Mišića, koji je bio kost od kosti vojvode Živojina Mišića: “Kosovsko opredeljenje je opredeljenje svih onih koji su radije birali „u podvigu smrt, nego li sa stidom život“. Kada danas čitamo „Pohvalu knezu Lazaru“ od patrijarha Danila III, napisanu 1392. ili 1393. godine, čini nam se kao da slušamo pokliče koji su se 27. marta razgledali na beogradskim ulicama: „Bolje je nama u podvigu smrt, negoli sa stidom život. Bolje je nama u boju smrt od mača primiti, negoli pleća neprijatljima našim dati“. I pitamo se: nije li to uvek bilo jedno isto opredeljenje koje nas je nagonilo da se borimo za „izgubljenu stvar“, da se podižemo na ustanak u trenucima kada je ceo svet verovao da nam nema spasa? Nismo li upravo u takvim trenucima, kada je pretilo da nestanemo, dolazili do najpunije potvrde svoga postojanja? /…/Kosovski ep ne zasniva se na osvajačkoj oholosti, već na ponosu onih koji su oružjem duha savladali osvajače. Zbog toga on nikog ne ugrožava, nikome ne preti./…/ Kosovsko opredeljenje, to je, pre svega i iznad svega, duhovno i pesničko opredeljenje. To je ljubav koja ostaje i kada nema više ljubavnika, lepota koja zrači i kada su nestali njeni neimari, san koji obasjava javu i kada su u svom plemenom letu izgoreli sanjari.“(8) Zato nema i ne može biti nikakvog izdajničkog «dijaloga o Kosovu». Mogu nam ga oteti, jer su silnici (a Bog silu ne voli), ali im ga nećemo dati, i otimačinu im nećemo potpisati kao međudržavni ugovor. Jer, Kosovo je poslednja odbrane naše čovečnosti, koja nam zapoveda da ne idemo ni u NATO, ni u EU. Nećemo u NATO ne samo zato što su nas bombardovali osiromašenim uranijumom i naše potomstvo osudili na užas, nego i zato da ne bismo učestvovali u njegovim zločinačkim poduhvatima protiv Rusije i ostatka sveta. Jedino Srbi i Poljaci nisu, uprkos moći Hitlera, slali svoje trupe na Istočni front 1941-1944, čak ni oni Srbi koji su sarađivali s okupatorima. Nećemo u Evropsku uniju ako nam otimaju Kosovo – jer Kosovo je večno, a EU nije Evropa otadžbina, nego konclogor metastaziranog kapitalizma, koji će se uskoro srušiti, kao i svako carstvo nepravde. Nećemo da se potčinimo Vatikanu čiji su sveci Pije XII i Alojzije Stepinac, i koji počiva, između ostalog, na zlatu opljačkanom od jasenovačkih žrtava. Naše „Nećemo!” je samo oklop oko našeg „Hoćemo!” – a hoćemo ono vidovdansko: „Sve je sveto i čestito bilo / i milome Bogu pristupačno”.


UMESTO ZAKLJUČKA


Zoran Čvorović i potpisnik ovih redova su, kada su dijalozi sa Vatikanom i oko Kosova postajali sve aktuelniji, u jednom intervjuu rekli: «Ono što nam preti je opasnost od gubitka lika i poretka. Gospod Isus Hristos je rekao: „Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji” (Jn. 14, 27). I to je ono što danas moramo imati na umu. Svaki krstaški pohod kroz istoriju u kome je srpski narod fizički i duhovno istrebljivan, donosio je stradanje i jerarhiji Srpske crkve. Srpske vladike i sveštenici, monaškog i mirskog reda, u miru najčešće netrudoljubivi u duhovnom radu, u vremenima stradanja ispovednički su prvenstvovali, iskupljujući krsnom žrtvom svoje i narodne grehove. Za pastirima-mučenicima sledovala je pastva, u miru crkveno-obredno nemarna i najčešće tvrdoglavo neposlušna svojim pastirima, u vremenima ratova i pogroma spokojno kao jagnje je podnosila žrtvu „svome Hristu”, gradeći svetim lobanjama narodnu Crkvu Sv. Save. Posledično: tokom najvećeg dela svoje viševekovne istorije Srpska crkva je najviše ličila na prognani zbeg na kome se ispunjavalo jevanđeljsko obećanje – Ako vas mrzi svet, znajte da je i Mene omrznuo pre vas (Jn. 15, 18); zbeg naroda i njegovih crkvenih starešina, materijalno ubog, ali duhovno krepak i fizički žilav. U poslednjem krstaškom pohodu koji je protiv srpskog naroda početkom devedesetih godina prošlog veka pokrenula atlantistička pseudoimperija, ponovo su sa srpskim ognjištima, paljeni i srpski hramovi, progonjeni narod pratile su progonjene vladike – od Zapadne Slavonije do Dalmacije i Bosne. Tako je Srpska crkva delila sudbinu naroda kome su silnici ovog sveta obećali raspeće. Atlantističkoj imperiji se žuri da završi krstaški pohod protiv pravoslavnih Srba započet pre više od dve decenije. Prema okultističkoj viziji globalnih planera ovaj pohod treba da se okonča na Kosovu, jer narod svetolazarevske mere odricanja od sveta upravo na žrtvenom polju treba da se dobrovoljno potčini knezu ovog sveta, da njegovu silu prizna za zakon.
Otuda izdajom Kosova ne izdajemo samo deo svog naroda i državne teritorije, već izdajemo sve što je u istoriji Srba bilo „sveto i čestito”, sve naše pretke koji su umesto sveta izabrali svetost.
Zato od svojih episkopa očekujemo da na SA Saboru, ostajući verni stradalničkom putu Srpske Crkve, lukavstvu izdaje našeg Kosova i Metohije svetosavski smelo suprotstave Istinu. Danas se od arhijereja očekuje da ispovednički grme, a ne da ćute, jer se ćutanjem  izdaje Hristos. Da li će toga zaista biti, kako i koliko, ostaje da se vidi. Šta god da bude, nas kao Crkvu i narod, to jest kao narodnu Crkvu, obavezuju Sveti Sava i knez Lazar, a ne prolazni zemaljski interesi. U pitanju je spasenje duše, pa onda sve ostalo što iz toga proizilazi.“ Tome se nema šta dodati i oduzeti. Na tom putu ostajemo, i taj steg se i dalje vijori pred svakim Srbinom koji ima duše i obraza. A o duši i obrazu dijalozi se ne vode.


Dr Vladimir Dimitrijević
________________
UPUTNICE (INTERNETU PRISTUPLJENO 1. avgusta 2017):

1. borbazaveru.info/content/view/9851/1/

2.svetosavlje.org/saopstenje-dela-komisije-za-dijalog-o-stepincu-povodom-clanka-o-njenom-radu-u-vecernjim-novostima/3.press.vatican.va/content/salastampa/it/bollettino/pubblico/2017/07/13/0486/01082.htm

4. www.geopolitika.rs/index.php/sr/duhovni-ivot/682-e

5.hrcak.srce.hr/104986

6.stanjestvari.com/2015/03/20/шта-је-рекао-надбискуп-хочевар-о-свето/

7.stanjestvari.com/2017/07/31/vatikan-fakticki-priznao-kosovo/8.www.politika.rs/scc/clanak/20038/Шта-је-косовско-опредељење

9. borbazaveru.info/content/view/5802/101/

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1171257

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 155 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА