ISTORIJSKI KORAK PREDSEDNIKA RUSIJE
Predsednik Rusije Vladimir Putin je 30. maja ove godine posetio Rogoški duhovni centar Ruske pravoslavne staroveračke crkve u Moskvi. Došao je na izložbu dela staroveračke duhovnosti od 16-20 veka: bile su tu ikone, štampane i rukopisne knjige, ploče njihovih horova. Izložba govori o početku raskola u Rusiji, o glavnim događajima u istoriji Rogoškog centra. Staroverci su imali snažnu ukorenjenost u trgovačkom sloju, pa su i poznate ličnosti tog staleža bile predstavljene na ižložbi. Posle izložbe Putin je posetio Pokrovski saborni hram i razgovarao sa mitropolitom Ruske pravoslavne staroveračke crkve Kornilijem.
Rukovodilac pres-službe ove verske organizacije, Roman Antorin, Putinovu posetu je nazvao istorijskom, jer je prvi put u istoriji šef ruske države posetio staroverački hram:„Ne smemo zaboraviti da su pravoslavni hrišćani (staroobrednici) bili patriote svoje zemlje i nosioci duhovno-moralnih vrednosti porodice i države”, rekao je Atorin, i dodao:“Svojom posetom šef države nam poručuje da je država najzad otvorena, lojalna i prema staroobrednicima. I to je zaista istorijski korak predsednika”.
KO SU STAROVERCI
Rusiji su, do XVII veka, bile izvedene dve velike bogoslužbene reforme: reforma Sv. Teodosija Pečerskog, koji donosi Studitski tipik, i reforma mitropolita moskovskih Alekseja i Kiprijana, koji su u Rusiju uveli carigradski prevod Jerusalimskog tipika. Sve promene su sprovedene mirno i tiho, bez žurbe, i sa očuvanjem osnovnog načela: ne «modernizacija», nego produbljivanje i ugledanje na monaški molitveni život.
A onda dolazi XVII vek. Patrijarh Nikon rešava da uskladi ruske bogoslužbene knjige sa grčkim i južnoslovenskim, kao i da ukine osenjivanje krsnim znakom sa dva prsta, koje je ozvaničeno na Stoglavom saboru u Moskvi u XVI veku, za vreme prvog ruskog cara, Ivana Groznog. Oko patrijarha Nikona se okupljaju i ljudi koji nemaju sasvim čiste namere (recimo – Grk Pajsije Ligarid, kriptounijata). Knjige se iznova štampaju, bogoslužbena praksa se menja, ali deo ruskog naroda to shvata kao izdaju „stare vere“ i nastaje raskol, na čijem čelu se našao protopop Avakum, negda Nikonov prijatelj. Posle svega, dolazi i do sukoba između cara Alekseja i patrijarha Nikona, koji biva lišen svoga trona.
Raskol staroveraca se ne smiruje. Oni učestvuju u velikim pobunama, poput „ustanka strelaca“, koje će Petar Veliki gušiti u krvi. Mnogi beže u daleke šume i pustinje, i dele se u dve velike grupe: „popovce“ i „bespopovce“. Država ih je surovo gonila, a neki od njih su upali u fanatizam i spaljivali se, smatrajući da je došao kraj sveta. Mnogi staroverci bili gnevni zbog progona, pa su bili spremni i da sarađuju s neprijateljima Rusije, zato što su smatrali da je ruski car «antihrist». Staroverac-industrijalac Sava Morozov je finansirao Lenjina. Nije slučajno Dostojevski glavnog junaka «Zločina i kazne» nazvao Raskoljnikovim. I, što je još tragičnije, Petar Veliki je ovu smutnju iskoristio da Crkvu potčini poluprotestantskom Svetom Sinodu, da ukine ustanovu patrijarha, što je dodatno revolucionisalo rusko plemstvo i otuđilo ga od Crkve, vodeći ga ka «dekabrizmu».
Staroverci nisu bili u pravu. U pravu je bio patrijarh Nikon, koji je želeo da ispravi bogoslužbene knjige i odbaci „dvuhperstnoje složenije“ (osenjivanje sebe krsnim znakom sa dva prsta, dok su tri skupljena uz dlan), da bi sva čeda Crkve od Istoka bila ujedinjena bogoslužbenim običajima. On je želeo da praksu Ruske Crkve dovede u jedinstvo s praksom Crkve Vaseljenske. Ali, požurio je. I posledice se još osećaju.
Danas staroverci žive kao „ruski amiši“: slikaju ikone na drevan način, imaju drevno pojanje, čuvaju mnogodetne porodice i običajnost dopetrovske Rusije.
OPASNOSTI NOVIH PODELA
Ipak, i u zvaničnoj Ruskoj Crkvi konzervativizam kao čuvarnost i odanost Svetom Predanju i danas su prisutni. Zato je susret patrijarha Kirila i pape rimskog Franje na Kubi febrauara 2017. izazvao zbunjenost u ruskom pravoslavnom narodu. Krenule se kritike na račun ovog događaja, koji je, iz izvesnih razloga, spreman u tajnosti; krenule su i apologije ovog čina, kao izvanredne pobede domaće crkvene diplomatije.
Ne mora da se sumnja u dobre namere patrijarha Kirila i njegov patriotizam, kao i u pokušaj da se odloži početak Trećeg svetskog rata, o kome je papa Franja govorio o rimokatoličkom Božiću 2015. Ipak, posle ovog susreta, koji bi se mogao tumačiti kao diplomatska akcija, susreti sa rimokatoličkim establišmentom su se nastavili, papa je poslao deo moštiju Svetog Nikole u Moskvu, a neki pominju i pontifeksovu posetu Ruskoj Crkvi.
PASIONIRANI I EKUMENIZAM
Kako rekosmo, i patrijarh Nikon je, prilikom bogoslužbene reforme, imao dobre namere, i bio je u pravu više od staroveraca. To, međutim, nije sprečilo raskol u koji su otišli mnogi dobri, vredni, čestiti ruski hrišćani i rodoljubi, oni koje je Lav Gumiljov zvao «pasioniranima», jer su, kao spremni na žrtvu, upravo takvi nosioci istorije. Kad je u Rimskom carstvu bilo deset posto pasioniranih hrišćana, spremnih na mučeništvo i na život po zapovestima Božjim u svetu pagana koji se u nemoralu raspadao, pojavio se car Konstantin i nastalo je hrišćansko doba simfonije Crkve i Carstva. Takvi, pasionirani, bili su i Srbi koji su ustali na Turke vođeni Karađorđem, i oni koji su prešli albansku Golgotu, u poduhvatu koji je, u očima ovog sveta, izgledao kao ludost.
Pasionirani ruski pravoslavci ponavljaju, sa knezom Miškinom, reči Dostojevskog: “Rimokatolicizam je isto što i nehrišćanska vera, na prvom mestu! /…/ To je prvo, a drugo, rimokatolicizam je gori od ateizma, to je moje mišljenje!Da! To je moje mišljenje! Ateizam propoveda samo nulu, dok katolicizam ide dalje: on propoveda iskrivljenog Hrista, oni su oklevetali i rugali se, čineći sve suprotno od onog što je Hristos govorio! On propoveda Antihrista, kunem vam se, uveravam vas! /…/Po mom mišljenju, rimokatolicizam nije uopšte ni vera, nego neposredan, odlučan nastavak Zapadne rimske imperije i kod njega je sve potčinjeno toj misli, počevši od vere.“ I zato se oni ne slažu sa ustupcima vrha Ruske Crkve Vatikanu.
Putin ovo ima u vidu, pa, između ostalog, posećuje i staroverce, tvrde u svom shvatanju pravoslavnih osnova ruskog života.
LEČENJE RANA NA TELU NARODA
Dobro obavešteni urednik jednog od najčitanijih patriotskih sajtova,“Ruske narodne linije“, „Pečatovim“ čitaocima već poznati Anatolij Stepanov, napravio je analizu Putinove posete Rogoškom duhovnom centru starobrednika. Iako je Putniov čovek za medije, Dimitrije Peskov, izjavio da je to bila predsednikova „rutinska poseta“, jer ruski predsednik ima odlične veze sa čelnicima svih konfesija, ipak je, po Stepanovu, neobično da je ovo već drugi susret sa staroveračkim mitropolitom Kornilijem za kratko vreme. Jer, Putin se sa njime prethodno sreo 16. marta. Otkud takvo zanimanje za život staroveraca u doba kad se Rusija suočava sa nizom velikih izazova, pre svega na međunarodnom planu, i kad Putin nema vremena da digne glavu od posla?
Stepanov nudi dve verzije. On, pre svega, podseća na ulogu koju je Putin imao u mirenju Moskovske Patrijaršije i Ruske Zagranične Crkve, koja je nastala od belih emigranata što nisu priznavali vlast moskovskog patrijarha zbog njegove potčinjenosti totalitarnoj komunističkoj državi. Sada se, po svemu sudeći, Putin okreće lečenju raskola nastalog u 17. veku, za koji mnogi optužuju najvećeg zapadnjaka u istoriji Romanovih, Petra Velikog. Sto godina je od Februarske i Oktobarske boljševičke revolucije u kojoj su potomci staroveraca (Gučkov, Konovalov, Tereščenko, Kirpičnikov) imali značajnu antimonarhističku ulogu. „Bilo kako bilo“, veli Stepanov, „podela ruskih pravoslavaca na pripadnike starog i novog obreda se nastavlja, i jedna je od ozbiljnih prepreka na putu dostizanja nacionalnog jedinstva, pa je sasvim moguće da Vladimir Putin, shvatajući da samo on može da podstakne proces obnove crkvenog jednstva preduzima korake u tom pravcu“.
PAPA U RUSIJI: DA LI NE?
Međutim, po Stepanovu, iz dobro obaveštenih krugova čuje se i druga verzija. Papa Franjo je nedavno poslao Ruskoj Crkvi deo moštiju Svetog Nikolaja Mirlikijskog, što su ekumenistčki krugovi Moskovske Patrijaršije protmačili kao snažan gest dobre volje, sličan susretu u Havani februara 2016. Sada, kažu oni, papu Treba pozvati da poseti Trojice – Sergijevu Lavru. Ugledni ruski sveštenik Igor Tarasov je, u svom tekstu povodom donošenja moštiju, već istakao da je to sitan ustupak Vatikana (jer u Rusiji, na mnogo mesta, već postoje častice moštiju Svetog Nikole) koji bi doveo do krupnih posledica kakva je papina poseta Ruskoj Crkvi. On kaže:“Sveti Nikola se proslavio svojim nepomirljivim neprijateljstvom prema jereticima, koji su rušili temelje Crkve – njene dogmate. Rimokatolici su za hiljadu godina izmislili mnoštvo novih dogmata i u težnji za svetovnom vlašću toliko se uprljali da su se već odrekli i od same Istine – Hrista. Dakle, „poštovanje“ Otaca Drevne Crkve, koji su revnosno ustajali protiv jeretika, od strane Vatikana, jeste drsko licemerje.“
Po Stepanovu, papin dolazak izazvao bi ozbiljnu napetost u ruskom društvu, pa i ulične demonstracije, što u Rusiji, uoči novih predsedničkih izbora, uopšte ne bi bilo dobro. Novi pravac intenzivne saradnje s Vatikanom koji sprovodi vrh Moskovske patrijaršije, kaže Stepanov, nije usklađen sa zvaničnom politikom Kremlja, što u centru državne moći izaziva nezadovoljstvo. Dva susreta, za kratko vreme, Putina i staroveračkog poglavara su signal čelnicima RPC: zaustavite se dok nije kasno. Pogotovo što se smatra da je Putin imao ključnu ulogu u sprečavanju da delegacija Moskovske Patrijaršije otputuje na Kritski sabor juna prošle godine. I da je Putin intervenisao u tom pravcu posle dvosatnog razgovora sa najuglednijim svetogorskim kaluđerima kada je, povodom jubileja manastira Pantelejmona, bio na Atosu.
Činjenica je, takođe, da je staroverački mitropolit Kornilije 9. maja ove godine učestvovao u maršu „Besmrtnog puka“ povodom Dana pobede, što se do sada nije dešavalo, i do čega je Putinu, očito, bilo veoma stalo, s obzirom da visokih predstavnika RPC u maršu sećanja na heroje Otadžbinskog rata nije bilo.
Šta god da je u pitanju, ruski staroverci su oduševljeni brigom predsednika Rusije o njima. A to će, svakako, doprineti daljem utemeljenju patriotske harmonije, tako neophodne Trećem Rimu u suočavanju sa globalnim izazovima.
Objavljeno u „Pečatu“ 9. juna 2017.
dr Vladimir Dimitrijević
