Početna - vladimirdimitrijevic.com - Владимир Димитријевић

U odbranu crkvenoslovenskog jezika

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijević; Kategorija: Tekst; Objavljeno 19 novembar 2015; Pogodaka: 6128

Tekst

Nedavno sam od jednog čoveka na svoj mejl na sajtu vladimirdimitrijevic. com primio elektronsku poštu. Čovek kaže da godinama čita moje tekstove, i da se, umnogome, sa njima slaže, pa je rešio da svoja razmišljanja podeli sa mnom, smatrajući da ću imati razumevanja za njih.

Pismo mi se odmah učinilo važnim i napisanim iz dubine bića. Shvatio sam da prevaziliazi okvire lične neobaveznosti, i da postavlja opšta, nasušna pitanja. Rešio sam da na njega reagujem – ali ne svojom pukošću, nego tekstovima umnijih i uglednijih. Jer, pitanje bogoslužbenog jezika i mene, već godinama, privlači i muči. Međutim, pošto je stvar opšta, i pošto traži saborna razmišljanja i rešenja, palo mi je na pamet da pismo ovog čoveka (koji, uzgred budi rečeno živi u našoj dijaspori) objavim, da bi čitaoci mogli da znaju na šta reagujem tekstovima koji će uslediti. OVO JE NJEGOV STAV, NARAVNO; ALI, PONAVLJAM – PO DUBINI I OZBILJNOSTI U NJEMU IMA NEČEG OPŠTEG, NEČEG VAPAJNO NAŠEG. Čak i ako se čovek ne slaže sa svime, istintost postavljenog pitanja, NJEGOV TON, ne dolaze u pitanje. Evo, dakle, tog pisma:

PISMO ČITAOCA
„Nešto sam razmišljao o sveukupnoj srpskoj propasti poslednjih četvrt veka, i zapanjila me je gotovo potpuna podudarnost ove neprestajuće katastrofe sa napuštanjem crkvenoslovenskog jezika u bogosluženju. Poznata ti je latinska izreka ceteris paribus, iliti „all other things being equal“, a upravo to me je najviše i zapanjilo.

Opširnije: U odbranu crkvenoslovenskog jezika

Među pravoslavnim izdavačima

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijević; Kategorija: Tekst; Objavljeno 09 novembar 2015; Pogodaka: 17154

Tekst

sajam knjiga 2 beta foto Kao i svake, tako i ove, 2015. godine, na Sajmu knjiga ima vrednih novih izdanja iz oblasti hrišćanske duhovnosti, bez koje se naš identitet ne može ni zamisliti. Pomenućemo samo neke, da bi čitaoci „Pečata“ mogli da se orijentišu kad krenu u nabavku nasušnih naslova.

Tako je Svetigora, izdavačka kuća Mitropolije crnogorsko – primorske, objavila niz naslova koji se tiču prekih potreba današnjeg čoveka: počev od svedočenja o opasnostima alkoholizma i narkomanije, preko zbornika o čudima Svetog Vasilija Ostroškog, do knjige o pravoslavnom pristupu bolesti, „Isus Hristos, lekar duše i tela“. Nezaobilazne su i sabrane poslanice Svetog Petra Cetinjskog, kao i knjiga slavnog ruskog matematičara i filosofa, Igora Šafareviča, „Rusija i svetska katastrofa“.

Izašla je i potresna knjiga o ikoni Presvete Bogorodice Pećke, zaštitnice srbskog krstonosnog roda.

Izdavačka kuća „Obraz svetački“ nudi takođe niz značajnih dela: „Srbski duhovni lug 20. veka“ je knjiga sa žitijima i poukama velikih srbskih duhovnika (poput Svetog Justina Ćelijskog, oca Jakova Arsovića, oca Tadeja Vitovničkog, oca Nikanora Hilandarca, itd.); „U borbi Boga i đavola“ je knjiga o novomučenicima Svete Rumunije pod komunizmom ( sa povestima o onima koji su i po dvadeset godina bili utamničeni zbog svoje vere); knjiga „Kako se prelazi iz smrti u život/Umiranje nesvetih i svetih“ kroz niz primera umiranja svetaca, zločinaca i običnih ljudi govori o velikoj tajni prelaska u večnost; tu su i pouke savremenih svetih Svetogoraca, Porfirija i Pajsija…Po prvi put, na srbskom je objavljena i antologija pravoslavnog humora, „Od osmeha do premudrosti“. Dušekorisne šale potiču iz Rusije, Grčke, Srbije, ali i iz pravoslavne Amerike.

Pošto već decenijama od Nikole Tesle, Srbina iz Smiljana, hoće da naprave svašta, od Hrvata do „marsovca“, manastir Studenica je napravio pravi potez objavljujući knjigu o Teslinom ocu, proti Milutinu, uglednom pravoslavnom proti, iz koje saznajemo da je genijalni srbski naučnik među precima i u rodu imao niz sveštenika i monaha, a da mu je ujak bio mitropolit dabrobosanski Nikolaj Mandić.

Opširnije: Među pravoslavnim izdavačima

O velikom znamenju srbskom ili pečat Cara Lazara opet među nama

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 27 oktobar 2015; Pogodaka: 13985

Tekst

O ČASU U KOME SMO NAŠLI PEČAT

Kakvo vreme! Kakve vesti! U tvrđavi na Rudniku nađen je originalni pečat Svetog velikomučenika kosovskog Lazara, onoga koji nas je zauvek zavetovao Hristu i prineo celu našu istoriju Svetoj Trojici na dar! I to baš sada, u jesen 2015, kad se svetovi komešaju i kad se kosmičke bitke vode na planeti Zemlji, nad koju se nadvila teška senka antihrista! Da li neko ko je pobožan u Hristu može da misli da je slučajnost pronalazak pečata velikoga Bogoljupca srbskoga, i to baš u trenucima kad NATO Imperija traži da priznamo Šiptarima da su Kosovo i Metohija njihova država i da su Pećaršija i Dečani njihovi manastiri, koje je zidala „albanska dinastija Nimani“?

Naravno da nije slučajno.

To se desilo baš u trenutku kad jedan duhovni ubožjak, koji s, umesto svog stana i prihoda (koje je mogao da, kao humanista, pokloni Arnautima, odriče Kosova ), a nalazi se na čelu SANU ( to je, po svemu sudeći, radio u dogovoru sa izvesnim „strukturama“ na vlasti, da bi se proverilo javno mnenje), i kada su svi drugosrbijanci – brozopoklonici koji su postali zapadopoklonici dreknuli da je predsednik SANU u pravu, i da Kosovo više nije naše.

Car Lazar je, baš u doba kad duhovne aveti, bauci i jaudi, dižu dreku, poslao poruku Srbima, sličnu onoj kakvu su Rusi od svojih predaka primili 2011. godine.

PORUKA RUSIMA 2011.

Tada je u reci Dnjepar, tamo gde je Zaporožje (teritorija današnje Ukrajine), desilo se veliko znamenje: jedan pecaroš je iz vode izvadio ni manje ni više nego mač velikog kneza Svjatoslava, sina Svete Olge Ravnoapostolne i oca Svetog kneza Vladimira, krstitelja Rusije.Drevno predanje, koje je čitav milenijum prenošeno s kolena na koleno, tvrdilo je da je upravo tu, na mestu gde je mač nađen, knez Svjatoslav poginuo u borbi protiv Pečenega, i da je mač bacio u vodu, da ne padne u ruke neprijatelju. Mač, napravljen od najboljeg gvožđa i naročito ukrašen, skrivao se u mulju, i izuzetno je dobro očuvan.

Opširnije: O velikom znamenju srbskom ili pečat Cara Lazara opet među nama

Poziv svima na promociju Magnum crimena!

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Najava; Objavljeno 12 oktobar 2015; Pogodaka: 6414

Najava

Pozivamo pravoslavne Srbe i sve ljude dobre volje, kojima je istina važnija od interesa, da Novakov Magnum crimen shvate kao knjigu bez koje se ne može, i da dođu gde god se ova knjiga predstavlja i gde god se zlo ustaštva tumači i objašnjava.

U sredu, 14. oktobra, na Pokrov Majke Božje na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu, s početkom u 19.30, biće predstavljeno novo, prvo ćirilično, i celovito izdanje studije o vezama Vatikana i ustaštva, koju je napisao Hrvat jugoslovenske orijentacije, čuveni istoričar Viktor Novak. Knjiga se pojavila u pravi čas, baš u trenucima kad Vatikan namerava da Stepinca proglasi za svog univerzalnog sveca, i nastoji da „omekša“ stav Srba i SPC prema ovom sramnom delu. U predstavljanju učestvuju ugledna imena srpske nauke i publicistike: akademik Vasilije Krestić, prof. dr Mira Radojević, prof. dr Milo Lompar, dr Milan Koljanin, Ratko Dmitrović i Branimir Nešić, direktor izdavačke kuće Catena mundi.

Ovo predstavljanje, koje će uskoro biti organizovano u svim većim gradovima Srbije i Srbske, ima za cilj da konačno uspostavi sveopšte saglasje svih Srba koji se, makar i najmanje, osećaju kao pripadnici svog naroda – saglasje o tome da je ustaštvo nastalo kao borbena organizacija balkanskog rimokatolicizma, čiji je jedan od glavnih ciljeva, uvek i svagda, bio da pravoslavne Srbe ili pounijati ili fizički ukloni sa prostora koji je papama bio nasušno potreban od Srednjeg veka, a koji nije mogao da bude osvojen upravo zbog odanosti naroda Svetog Save Crkvi od Istoka. Kada je u pitanju ustaštvo, bez koga ne bi bilo ni savremene Hrvatske (zbog čega je, na antisrbstvu, Franjo Tuđman nastojao da pomiri ustašku emigraciju i hrvatske komuniste), svi Srbi, kao jedan, moraju da znaju kakva je to vrsta organizovanog zla bila, i da nastoje da to prenesu svojim potomcima.

Opširnije: Poziv svima na promociju Magnum crimena!

Kazna Božija i rialiti šoui

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 30 septembar 2015; Pogodaka: 12593

Tekst

Šta je kazna Božja?

To je kad se Bog povuče i pusti ljude da žanju ono što su sa đavolom sejali.

Jedno od najvećih prokletstava Srbije, njena bruka i sramota pred Gospodom, jesu rialiti šoui, kojima se na stotine hiljada ljudi uvlači u greh i zlo bluda i nemorala. Evo šta o tome pišu novine:

>>Prvi rijalitiji su bili zanimljivi sami po sebi jer su bili novost na našem tržištu. Svaki sledeći je morao da bude grozniji da bi se zadovoljila glad publike za senzacijom. Recept je postao poznat: biraju se konfliktne ličnosti, jasnim stavkama u ugovoru obećavaju za skidanje, seks ili tuču pred kamerama veći honorar, s vremena na vreme ubacuju se gosti koji treba da izazovu konflikt i da nestanu, često se pravi kafanska atmosfera među učesnicima: “Najviše se gledaju seks, svađe i golotinja. Naravno da ćemo tražiti ljude koji će bez problema da se skinu i koji traže kavgu. Nekada se pišu i scenarija za učesnike. Damo im podstrek za akciju, a oni nastavljaju sami. Što više ispada imaju učesnici, imaće i više novca“, kaže izvor iz produkcijske kuće koja je radila rijaliti.

I to ne može ostati bez traga.<<

Godine 2015, 28.avgusta, novine „24 časa“ objavile su tekst „Prokletstvo srpskih rijalitija: slava koju smrt prati u stopu“. Evo tog članka u celini:

>>Sinoć je startovala nova sezona "Farme", a u njoj nema dvoje planiranih takmičara - pevač Nenad Savanović umro je dan pred početak ovog šoua, a pevačici Danijeli Stoiljković Elli preminuo je suprug nakon što ju je odvezao u karantin, odakle je trebalo da uđe na imanje u Lisovićima. Ovo su samo poslednje u nizu tragedija koje prate srpske rijalitije…

Druga sezona "Velikog Brata" okončana je tragedijom kakva se ne pamti, kada su troje učesnika - Zorica Lazić, Stevan Zečević i Elmir Kuduzović - poginuli u saobraćajnoj nesreći.

Opširnije: Kazna Božija i rialiti šoui

O naročitoj vrsti degenerika

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 28 septembar 2015; Pogodaka: 15488

Tekst

Ljudi i narodi su različiti. Ima ih i ovakvih i onakvih. Nisu svi ljudi ni u jednom narodu isti. Ima i dobrih i loših. Ali, postoji jedna naročita sorta ostrvskih degenerika (ČAST IZUZECIMA!), koji već vekovima nastoje da čudovišno uplivišu na sudbinu ljudi Evrope i sveta, i kojima to, po nekom zagonetnom Božjem dopuštenju, polazi za rukom.

Preko svog bankarstva, trgovine, masonskih loža, oružja i otrova, nanosili su zlo svima sa kojima su došli u dodir – od Kine, preko Indije, do Balkana. Odbili su da spasu Cara Nikolaja i njegovu porodicu, iako je Nikolaj bio rođak njihovog kralja. Finansirali su, između ostalog, Hitlerov dolazak na vlast. Oni su i naši smrtni neprijatelji, koji su u 19. veku činili sve da se ne oslobodimo od Turaka, a u 20. veku podržavali i Pavelića i Broza (Pavelić je, utvrdila je Smilja Avramov, više od deceniju pre 1941. bio njihov agent).

Ko su oni u stvari?

Evo jedne slike iz američkih novina 19. veka koja pokazuje ko su oni.

Opširnije: O naročitoj vrsti degenerika

Kako je Andrić napustio rimokatolicizam

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 25 septembar 2015; Pogodaka: 14534

Tekst

ivo andric

Uoči izlaska iz štampe knjige Magnum crimen, objavljujemo tekst Vladimira Dimitrijevića o odnosu Ive Andrića i kardinala Alojzija Stepinca, koji otkriva tajnu Andrićevog napuštanja rimokatolicizma…

Srbi, oprez – pričamo o Stepincu!

Nedavno smo dobili upozorenje da mi, kao Srbi, moramo birati reči kad govorimo o nadbiskupu Alojziju Stepincu, koga Vatikan smatra „blaženim“. Rešili smo da taj savet poslušamo, pa da čujemo glasove Hrvata koji nisu bili ni ustaše, ni komunisti, nego demokratski orijentisani i uz Vladu Kraljevine Jugoslavije u Londonu.

M. Mirošević – Sorgo (Hrvat), poslanik Vlade Kraljevine Jugoslavije u Vatikanu, posetio je, još početkom avgusta 1941. godine, papu Pija Dvanaestog i obavestio ga o „posledicama koje bi mogle nastati za crkvu zbog stava jednog dela katoličkog klera u Hrvatskoj, koji vide u sadašnjoj Hrvatskoj ostvarenje katoličke države“. Papa na to nije rekao ništa, ali je otvoreno izjavio da postoje „ranije tužbe Hrvata“ i da je „pokolebana vera Vatikana u obnovu Jugoslavije“. Jednom rečju, papa je želeo smrt Jugoslavije, i stav antijugoslovenskih Hrvata smatrao je jedinio bitnim za svoje opredeljenje – priznati Pavelićevu NDH de facto, ako ne de jure.

Hrvat F. Gaži je, preko jugoslovenske radio stanice u Jerusalimu, specijalno Hrvatima uputio poruku 17. decembra 1941, u kojoj svoje sunarodnike podseća na stravičnost inkvizitorskog postupka primoravanja Srba na katoličenje, „što je najveći zločin nad pojedincem i nad cijelim narodom“, pri čemu su ustaše za svoje zločin dobili saveznike – „to su katolički popovi, koji su u mnogim slučajevima natkrilili u svojim nedjelima čak i same ustaše“.

Opširnije: Kako je Andrić napustio rimokatolicizam

Sedamdeset godina posle – još nismo sahranili nesahranjene

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijević; Kategorija: Tekst; Objavljeno 11 septembar 2015; Pogodaka: 14486

Tekst

ŠTA SAM PISAO PRE ČETIRI GODINE?

Pre četiri godine, 17. septembra 2011, objavio sam tekst „Kada ćemo sahraniti nesahranjene“: “Od početka devedesetih godina 20. veka u Čačku se, na Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, pored pomoćnog „Borčevog“ igrališta na Zapadnoj Moravi u Čačku, drže parastosi žrtvama komunističkog terora postradalima, pobijenima, bez suda i presude, u jesen 1944. i početkom 1945. godine.

Ove godine su na parastosu, pored sveštenika hrama Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku, govorili i istoričar Goran Davidović, koji radi u Međuopštinskom arhivu, a član je državne komisije koja se bavi istraživanjem masovnih grobnica onih koji su postradali zato što su bili na „pogrešnoj strani istorije“, to jest borili se s verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu. Govorio jer i još jedan član lokalne komisije, gospodin Aco Ćenadić. Obojica su izrazila žaljenje što se, uprkos višegodišnjim obećanjima, u Čačku ništa nije učinjeno da se žrtve komunizma sahrane, iako se zna gde su ljudi ubijani. (Razgovarao sam sa nekima od prisutnih na parastosu, čiji su bližnji tu postradali: većini su polomili noge da ne bi mogli da beže, a jednog su zakovali , raspetog, na daske, jer se opirao, i tako ga ubili.)

Ono što je u Sloveniji već uglavnom urađeno, a što je odavno počelo u Republici Srpskoj, najzad je, skromno i stidljivo, krenulo i u Srbiji. Godine 2009, a posle inicijative „Večernjih novosti“ i Instituta za savremenu istoriju, osnovana je, u novembru mesecu, Državna komisija za tajne grobnice ubijenih posle septembra 1944. Na čelu komisije našao se dr Slobodan Marković, docent sa Fakulteta političkih nauka, a sekretar je postao Srđan Cvetković, jedan od naših najagilnijih istraživača istine o progonjenima i ubijenima od strane totalitarnog komunističkog režima. (Gospodin Cvetković je i magistrirao i nedavno doktorirao na ovoj temi.) Ciljevi komisije su jednostavni i jasni: otkrivanje svih tajnih grobnica, njihovo obeležavanje i utvrđivanje tačnog broja streljanih, kao i redovno dostavljanje izveštaja Vladi Srbije o svemu preduzetom./…/

Opširnije: Sedamdeset godina posle – još nismo sahranili nesahranjene

Kako se upokojio otac Serafim Rouz

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 02 septembar 2015; Pogodaka: 11040

Tekst

serafim rouz 001

Na današnji dan pre trideset i tri godine umro je veliki podvižnik pravoslavni, jeromonah Serafim Rouz.Otac Serafim je dušu predao Bogu posle višednevnih muka, koje su nastale zbog neizdrživih stomačnih bolova. Iako ih je dugo imao, nije se žalio i trpeo je, da siromašni manastir ne bi plaćao troškove lečenja. Sedam dana po dolasku u bolnicu, upokojio se: bio je 2. septembar 1982. godine.

Tome je prethodila velika duhovna borba, koju je ovaj divni čovek junački podneo, okružen duhovnom decom koja su se za njega neprestano molila. Umro je, po svemu sudeći, zbog blokade vene koja vodi do digestivnog trakta, posle čega su mu creva odumrla. Pošto ga je pričestio vladika sanfranciskanski Antonije, duhovna čada su zapevala pesme praznika Uspenja Majke Božje, koji je otac Serafim mnogo voleo, a zatim i Vaskršnji kanon. On je tiho plakao. Na samrtnom odru bio je blag i nasmešen, i svetiteljski miran.

Otac Serafim Rouz umirao je kao istinski hrišćanski podvižnik.Njegova duhovna kći,Brigita,opisala je te trenutke:“Kad je bilo već očigledno da otac Serafim umire, sa mnogih krajeva sveta uznosile su se molitve Bogu, jer su ga mnogi znali preko časopisa "Pravoslavna reč" i njegovih knjiga, te su se gorljivo molili da jedan toliko potreban život bude pošteđen. Nekoliko dana pred njegovo prestavljenje u hramu u Redingu, gde je o. Serafim obavljao dužnost pastira, vršeno je jeleosveštanje. Dok je u bolnici o. Serafim trpeo krajnji bol i patnju, o. Aleksej Jang video ga je gde stoji u oltaru i moli se Bogu u svom uobičajenom polupognutom stavu.

Dan pred svoju smrt, o. Serafim je duhom posetio majku jednog njegovog duhovnog sina o kome se naročito starao, Evgeniju Vojtan. Evo šta ona svedoči, u pismu sestri Brigiti pisanom 14. septembra 1982: “To se desilo pred smrt o. Serafima. Radila sam u stražnjoj sobi i sve vreme mislila kako bih želela da budem sa svima vama u bolnici. Najednom se vreme zaustavi i ja ispred sebe ugledah o. Serafima gde sav svetli obučen u svetlucavu srebrnastu odeždu - to su najbliže reči kojima bih mogla da opišem tu svetlost. Zadržala sam dah i rekla: "O, oče Serafime!" Bila sam suviše zaprepašćena da kažem bilo šta drugo osim: "Hvala". Vreme nije proticalo - sve je bilo sadašnji trenutak. Neću tumačiti ovaj doživljaj, ni sada ni ubuduće. Utešila sam se, i nadam se da i vama ovo pruža utehu. Vrlo sam nedostojna i ne znam šta bih još o ovome mogla reći“.

Opširnije: Kako se upokojio otac Serafim Rouz

Inoplemenici u Srbiji (metafizičko razmatranje)

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 01 septembar 2015; Pogodaka: 13060

Tekst

migranti stizu

VIĐENJE RUSKE KNJIŽEVNICE

Godine 2006. na srbskom jeziku pojavila se knjiga ruske spisateljice Jelene Čudinove, „Bogorodičina džamija u Parizu“. Ona je u romanu opisala skoru budućnost Evrope: godine 2048, u Parizu, glavnom gradu Evrabije, hrišćani su getoizirani i primorani da prime islam ili da umru. U romanu, Beograd je glavni grad Velike Albanije, a poslednji ostaci Srba sele se u Rusiju, gde osnivaju Novi Beograd, i ostaju da brane granice.

Jedina slobodna zemlja je pravoslavna Rusija, koja je prema islamskim državama Evrope podigla „zelenu zavesu“. Jedan od glavnih junaka ove pripovesti je Srbin Slobodan, poreklom sa Kosova, koji Zapadu ne može da oprosti izdaju duhovnih vrednosti i što su ratovali protiv Srba hrišćana u korist ratobornog islama. U razgovoru s grupom Francuza koji se nisu poturčili, gnevni Slobodan im kaže: „Tako vam i treba, Francuzi! Zar vi to niste zaslužili? Zar vi sami niste juče, svojim rukama, napravili današnji dan? Živite u njemu, zato što Bog postoji. Ništa niste znali o istoriji Srbije, ništa niste znali o Kosovu. Niste znali kako su Srbi slavno ginuli na Kosovu polju, kada su, štiteći svoju kolevku, vojnici kneza Lazara stalni na put prljave vojske cara Murata. Niste znali da je Bajazit došao kao smrtonosna kuga, a po njegovim tragovima muslimani – Albanci. Pet stotina godina pod Otomanskom imperijom! Niste znali kakvo je prokletstvo bila Otomanska imperija, niste znali koliko se srpske krvi prolilo za pobedu nad njom/…/ Novi Bajazit postao je Adolf Hitler, zar ste vi, humani Evropljani, zaboravili na to? /…/ Šta vas je navelo da pomažete Albancima da uspostavljaju granice po Hitleru, šta vas je nagnalo da tako lako poverujete najglupljoj laži o zverstvima Srba?

Opširnije: Inoplemenici u Srbiji (metafizičko razmatranje)