Intervju sa Vladimirom Dimitrijevićem (Borba za veru)
Danas Crkva Božja slavi jednog od svojih najvećih svetaca, Svetog Jovana Zlatousta. On je bio sve što jedan episkop može biti – od propovednika, preko čudotvorca, do ispovednika i mučenika. Međutim, naročito nam je dragocen kao autor Svete Liturgije koja se u Pravoslavnoj Crkvi najčešće služi. Zato smo rešili da napravimo razgovor o tome sa našim saradnikom Vladimirom Dimitrijevićem, koji se u nizu svojih knjiga i zbornika bavio liturgijskim pitanjima.
DA LI JE LITURGIJA ISTA KAO NEKAD?
PITANJE: Gospodine Dimitrijeviću, u doba sveopšte novotarske huke i buke često se, upravo među njihovim glasnogovornicima, ističe da Liturgija Svetog Zlatousta – nije njegova Liturgija, nego je plod kasnijih epoha. Da li je to tako?
ODGOVOR: U svom delu „O Crkvi i Liturgiji” Sv. Simeon Solunski veli: „Jer ništa ne dodajemo onome što su nam predali, niti smo izmenili šta od onoga što nam preneše. Sve smo sačuvali onako kako smo sačuvali i „Simvol vere”. Služimo Liturgiju onako kako su nam je predali sam Spasitelj, apostoli i Sveti Oci. Kako ju je Gospod savršio sa Svojim učenicima, prelomivši hleb i razdavši im ga, kao i Čašu, tako postupa i Crkva – episkop služi sa sveštenicima ili sveštenik sa drugim sveštenicima. O tome svedoči prejemnik apostola, Sveti Dionisije, učeći nas kako da služimo, što mi i činimo. Vasilije sa Zlatoustom, koji nam predadoše stvari božanstvene, tumačeći sve više o velikim Tajnama, zaveštaše nam da je savršavamo tako kako ih savršava naša Crkva, i njihove molitve u Liturgiji svedoče o njihovom učenju koje se tiče prvog i drugog Vhoda i celokupnog ostatka obreda”.Kakvu nam je Svetu Liturgiju ostavio Sveti Zlatoust ?
Zapadni liturgičari se čude Sv. Simeonu, tvrdeći da je njegov iskaz netačan, jer se kroz vekove Liturgija ipak menjala. Ali, Sv. Simeon je bitijno u pravu: Liturgija se menjala samo u akcentuaciji, a u srži svojoj ostala je istovetna. Šta to znači? Recimo, dok su Liturgiji u Rimskoj imperiji prisustvovali i na njoj se pričešćivali samo ljudi spremni na mučeništvo, a neznabošci i katihumeni nisu mogli ni da znaju šta se dešava na njoj, dotle je Liturgija bila „otvorenija” za prisutne; kad su se mase pagana posle cara Konstantina, krstile, oltar se „zatvara” i svešteničke molitve se čitaju tiho, da bi prisutni shvatili da se u hramu zbiva veliko i strašno čudo pretvaranja hleba u vina u Telo i Krv Hristovu. Sveti Simeon Solunski je potpuno u pravu: seme koje je zasejao Hristos dalo je ogromno drvo crkvene pobožnosti i mi, na svakoj Liturgiji, ulazimo u Sionsku gornjicu, da bismo učestvovali u Božanskoj Tajnoj večeri.
ZLATOUSTOVA LITURGIJA?
PITANJE: S tim u vezi je i pitanje – pa dobro, čija je Liturgija kojoj najčešće prisustvujemo? Ima li u njoj udela Svetog Zlatusta?
ODGOVOR:Stolećima pravoslavni hrišćani veruju da je Liturgija Sv. Jovana Zlatousta delo samog Zlatousta. Onda je došao XX vek, vek sumnje, pa su neki zapadni naučnici (a ko bi drugi?) takvo verovanje doveli u pitanje. No, pravoslavna učenost „okađena svetinjom” (vladika Danilo) ipak je dokazala obrnuto. Arhiepiskop Georgije (Vagner), pravoslavni Nemac, sproveo je obimno istraživanje, poredeći bogoslovlje Zlatoustovo i tekst njegove Sv. Liturgije; veliki prvosveštenik Carigrada, dokazao je Vagner, zaista je bogonadahnuti sastavljač najvažnijih molitava ove službe, koju Crkva služi skoro u toku cele godine.
KOJI SU DOKAZI POREKLA ZLATOUSTOVE LITURGIJE?
PITANJE: Ima li zato i naučnih dokaza?
ODGOVOR: Naravno. Evo ih, bar nekoliko. U liturgijskoj molitvi anafore (prinošenja Sv. Darova), sveštenik se obraća Bogu Koji je neiskazan, nepojaman, nepostižan, Koji uvek jeste i na isti način jeste, Otac i Sin i Duh Sveti. Ovaj se izraz u tekstu prinošenja ponavlja tri puta. To svečano trostruko ispovedanje Trojice kao Jednoga Boga, Koji nadilazi i ljudski i anđelski razum, bilo je naročito značajno u doba Zlatoustovo, u IV veku, jer su jeretici arijanci poricali božastvenost Sina nazivajući Ga „prvim stvorenjem” Božjim. Krajnji arijanac Evnomije čak je tvrdio da je Bog potpuno pojmljiv čoveku. Zbog toga Sv. Zlatoust u Liturgiji naglašava da je Sveta Trojica – Jedini Bog, a da je Gospod, po prirodi Svojoj, iznad svakog poimanja stvorenih bića. Sveštenik se, u toku anafore, obraća Bogu, ukazujući na to da nas je On iz nebitija (nepostojanja) priveo u bitije (postojanje). U jednoj svojoj mladalačkoj besedi, Zlatoust jasno kaže: „Iako Mu ništa od nas nije bilo potrebno, iako je Samom Sebi dovoljan, priveo nas je u bitije, mada nismo postojali”. Dalje u molitvi uznošenja, Zlatoust blagodari ne samo što smo stvoreni, nego što nas Gospod, i kad smo otpali, nije ostavio, nego je učinio sve da nas uzvede na nebo i daruje nam svoje buduće Carstvo. I o tome je ovaj divni učitelj Crkve govorio u svojim besedama: „Bog nije odustao da sve čini i dela dok nije podigao palu prirodu i oslobodio je smrti i odveo na nebo i dao joj bogatstva veća od onih koja su izgubljena”.
O čemu je tu reč? O onome što Sv. apostol Pavle kaže – da nas je Bog sa Hristom vaskrsao i posadio na nebesima u Njegovom Sinu, Bogočoveku (Ef. 2, 5-7). Hristos je Bog Koji je postao čovek, i Svojom ljudskom prirodom sedi s desne strane Oca, a to je zalog i našeg spasenja i oboženja: kroz Hrista, naša priroda je „odesnuju Oca”.
Zlatousti, u molitvi anafore, blagodari Svetoj Trojici i za sva „znana i neznana, vidljiva i nevidljiva dobročinstva”. I o tome je govorio u jednoj svojoj besedi: „Znam jednog čoveka koji se ovako molio: „Blagodarimo za sva dobročinstva Tvoja, od prvog dana do danas, koja su nama nedostojnima darovana, za znana i neznana, vidljiva i nevidljiva... za sva dobročinstva koja su nam učinjena”. Čovek, koji se tako molio, svakako je neki od Zlatoustovih učitelja, čiju je molitvu carigradski patrijarh uneo u Liturgiju.
Sveti Jovan je sve liturgijske molitve želeo da sažme u ključnu istinu Otkrivenja: „Jer Bog toliko zavole svet da je i Sina Svojega Jedinorodnoga dao, da svaki Koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni” (Jn. 3, 16). Po njegovim rečima, „krst je uzveo na nebo i posadio s desne strane prestola našu (ljudsku) prirodu”. Arhiepiskop Georgije u svojoj knjizi navodi mnoge činjenice koje dokazuju Hrizostomovo autorstvo.
Zbog svega ovoga, s punim pravom možemo da kažemo da je Zlatoustova Liturgija u osnovi svojoj, njegovo, Duhom Svetim, sazdano delo, na dobro Crkve u kojoj je pastirstvovao i pastirstvuje po ugledu na Pastironačalnika Hrista.
LITURGIJA OGLAŠENIH U DOBA SVETOG HRIZOSTOMA
PITANJE: Dakle, osnovu Svete Liturgije Zlatoustove dao je sami Zlatoust. Ipak, istorijski gledano, kako je izgledala Služba Božija u njegovo doba?
ODGOVOR: Da krenemo od Liturgije oglašenih. U doba Svetog Jovana Zlatousta, Liturgija oglašenih se sastojala iz psalmopoja, čitanja Svetog Pisma, propovedi reči Božje i zajedničkih molitava za sav svet i ljude koji se nisu pričešćivali Svetim Tajnama. Predstojatelj je ulazio u hram i izgovarao: „Mir svima”, a zatim su započinjale zajedničke molitve: „Mi i za neposvećene tvorimo zajedničke molitve, molimo se za bolesne, za plodove vaseljene, za zemlju i more” (iz 78. besede Zlatoustove na Evanđelje po Jovanu); a na drugom mestu kaže: „Zapoveđeno nam je da se molimo za bolesnike, one u rudnicima i teškom ropstvu, kao i za đavoimane”.
Zatim su sledila čitanja iz Starog i Novog Zaveta: najmanje dva, a bilo ih je katkad i četiri. U toku Velikog posta naročito je čitana Knjiga Postanja. Čitanja su bila raspoređena (kao i danas) u skladu sa praznicima. Zlatousti pastir veli: „Po rasporedu datom od strane Crkve, u dan Krsta, to jest na Veliki petak, čitamo sve što se na Krst odnosi; na Veliku subotu opet o tome kako je Gospod naš bio predan, raspet, umro po telu, pogreben... Na isti način ono što se odnosi na Vaskrsenje čitamo u dan Vaskrsenja, i na svaki praznik ono što se na taj praznik odnosi... Zašto se Dela apostolska, koja opisuju njihova čuda, posle Pedesetnice, čitaju pred Pedesetnicu? Posle Krsta mi odmah objavljujemo Vaskrsenje Hristovo. Ali čuda apostola služe kao dokaz Vaskrsenja Gospodnjeg, znamenja se apostolska izlažu u toj knjizi. Zato su Oci ustanovili da se posle Krsta i živonosnog Vaskrsenja čita ono čime se naročito potvrđuje istina Vaskrsenja”. Dakle, u doba Zlatoustovo jasno su bila ustanovljena štiva u hramu, i to nije moglo da se bira po volji onoga ko služi Liturgiju.
Sveti Jovan je oštro prekorevao ljude koji ne slušaju šta se čita iz Svetog Pisma: „Oni ovde gledaju i slušaju nešto drugo, i ne obraćaju pažnju na to što se tu izlaže... Ti, koji si ovde uzalud došao, reci, koji je prorok, koji apostol razgovarao s nama, i o čemu? Ne možeš ništa da kažeš o tome, jer si u to vreme o mnogim stvarima razgovarao sam sa sobom, kao u snu, i nisi slušao ono što se van tebe zbivalo u samoj stvarnosti” (24. beseda na Poslanicu Rimljanima.)
U 8. besedi na Poslanicu Jevrejima, Zlatoust dodaje: „Zato kod nas ni nema ničeg zdravog, ničeg korisnog, jer mnogi ne samo da nepažljivo slušaju reč Božju, nego ni ne znaju za postojanje Svetog Pisma – međutim, ta nauka zahteva neprestano izučavanje. Da govorim istinu, navešću dokaz: na primer, jedan prorok veli: „Priđite, čeda, poslušajte mene, strahu Gospodnjem ću vas naučiti”, a drugi: „Naučite se dobro tvoriti”. Znate li vi gde se te izreke nalaze? Ne mislim da neko zna, osim manjeg broja. Međutim, svake sedmice se ta knjiga čita dva ili tri puta. Čtec, izašavši, prvo kaže čija je knjiga, upravo koga proroka, ili apostola, ili evanđelista, a zatim proiznosi njegove izreke, da biste ih bolje uočili i znali ne samo sadržaj, nego i uzroke napisanog i onoga ko je to napisao”.
U 3. besedi na Poslanicu Solunjanima, on kori ljude koji zaboravljaju da kroz Sveto Pismo sam Bog besedi sa njima: „Kad čtec, ustavši, govori: „Ovako veli Gospod”, i kada đakon, stojeći, sve podstiče na ćutanje, on to ne čini da bi ukazao čast čtecu, nego da bi ukazao čast Onome Koji se preko Njega obraća svima. Dalje, neki svoju nepažnju objašnjavaju nejasnošću i nepojamnošću izreka Svetog Pisma, ali i to je samo izgovor, jer bi trebalo da onda budeš još pažljiviji. Na kraju kažu da su nepažljivi jer u crkvi uvek slušaju jedno isto. Pa dobro, reci mi, zar i u pozorištu ne slušaš stalno jedno isto? Zar ne gledaš na konjskim trkama stalno jedno isto? Sad bih hteo da te ispitam – od kog proroka je sada uzeto štivo, od kog apostola, iz koje poslanice? Ali mi ne možeš reći ništa, jer ti izgleda da si čuo nešto nepoznato. Stoga, kad hoćeš da opravdaš svoju lenjost, govoriš da stalno slušaš jedno isto, a kad te pitaju, tako se smućuješ kao da tako nešto nikad nisi čuo”.
Na Liturgiji se, naravno, i pevalo. Zlatousti i to objašnjava: „Bog videći da su mnogi ljudi nemarni, da im je teško čitanje duhovnih Sv. Pisama, i da na sebe nerado primaju taj trud, i želeći da ovaj napor učini poželjnim i da uništi osećanje umora, sjedinjuje melodiju s proroštvima, da bi svi, naslađujući se harmoničnošću napeva, s velikim usrđem uznosili Njemu sveštene pesmopoje. U samoj stvari, ništa tako ne uzvisuje i ne okrilaćuje dušu, ne odvaja je od zemlje, ne izbavlja je od okova tela, ne navodi na mudroljublje i da prezire sve žitejsko, kao saglasni pesmopoj i skladno sastavljene božanstvene pesme”.
U hramu su svi pojali psalme: „David je nekad imao psaltir sa bezdušnim strunama, a Crkva ima psaltir sazdan od struna oduhovljenih. Naši jezici su strune tog psaltira... Žene i muškarci, starci i mladići, mada se razlikuju po uzrastu, ne razlikuju se po psalmopoju, zato što Duh, udešavajući glas svakoga, kod sviju proizvodi jedno saglasno pojanje... Nekad je David to govorio svojim jezikom, a sad, posle svoje končine, govori to pomoću bezbroj jezika, ne samo kod nas, nego po svoj vaseljeni”.
Tumačeći 117. psalam, Zlatoust kaže: „U tom psalmu postoji izreka, koju upravo poje narod: „Ovo je dan, koji stvori Gospod...” Ona kod mnogih izaziva ushićenje, i zato narod ima običaj da ga poje naročito za vreme duhovnog i nebeskog praznika (Pashe)... Oci su zapovedili narodu da poje taj stih, kao najmilozvučniji i onaj koji u sebi ima uzvišenu istinu”...
Naročito je naglašavao antifono pojanje: „Slično kako pri psalmopoju pevaju stihove naizmenično, tako i gornje sile naizmenično pevaju horski i proiznose slavoslovlje na način antifonog pojanja”.
Posle čitanja Evanđelja, držana je beseda gde je tumačeno pročitano. Zlatoust je naročito upozoravao sveštena lica, pogotovu episkope, da besede i narodu daju duhovno-moralne pouke. Narod je voleo da sluša besede, ali Zlatousti je ukazivao da je nedopustivo odlaziti posle beseda, da hram ne bi ostao pust prilikom uznošenja Svetih Darova.
Zatim su čitane molitve za oglašene i pokajnike koji su, posle toga, bili otpuštani sa sabranja. Nastavljala se molitva za episkopa i sveštenike, vlasti i „blagorastvorenje vazduha”. Zlatoust je govorio da je velika sila saborne molitve vernih, i da se to nikad ne sme gubiti iz vida (u besedi o nejasnim mestima Starog Zaveta).
Zatim je sledilo prinošenje darova u toku Velikog vhoda. Darove su donosili verni: oglašeni i pokajnici nisu smeli da ih donose, i od njih se nisu primali.
U XVIII besedi na Knjigu postanja Zlatoust veli: „Bog prima naše prinose ne zato što za njima ima potrebu, nego zato što hoće da se i kroz njih izražava naša blagodarnost”.
Za vreme Velikog vhoda, pomerala se oltarska zavesa, koju modernisti danas pokušavaju da sasvim uklone: „Kad se iznosi Žrtva, kad se na Žrtvu predlaže Hristos, to Jagnje Vladikino, kad čuješ: „Pomolimo se svi skupa”, kad vidiš da se pomera zavesa, zamisli da se otvaraju nebesa i da odozgo silaze angeli”.
KAKO JE BILO NA LITURGIJI VERNIH?
PITANJE: A kako je igledala Liturgija vernih?
ODGOVOR: Posle prenošenja Darova na Sveti Presto bila je jektenija za predložene Darove. Sveti Zlatoust veli: „Đakon, pozivajući da se molimo, između ostalih prozbi zapoveda da tražimo angela mira” (3. beseda o onima koji poste na Pashu). Episkop bi vozglasio: „Mir svima”, a narod je odgovarao: „I duhu tvome”: „Predstojatelj crkve, kad blagosilja, kaže: „Mir svima”, kad zapoveda da celivamo jedni druge, veli: „Mir svima”, kad se savrši žrtva: „Mir svima”, i za vreme njenog obavljanja takođe: „Mir svima” (2. beseda na Poslanicu Kološanima). Zatim se obavljao „celiv mira”: muškarci su celivali muškarce, a žene žene – kao dokaz da je Hristos njihova uzajamna ljubav, vera i nada. Danas se uzajamno celivaju sveštenik sa sveštenikom i đakon sa đakonom, pozdravljajući se sa: „Hristos je među nama” i otpozdravljajući: „I jeste i biće!”
Sveti Zlatoust je često govorio o celivu mira, upoređujući licemerje onih koji taj celiv daju a nemaju želju da oproste bližnjima, sa licemerjem Jude. Zatim je đakon poslednji put opominjao da se zatvore dveri, da neposvećeni ne bi prisustvovali uznošenju Svetih Darova. U četvrtoj besedi o Nepojamnom Zlatoust govori o daljem toku Liturgije: „Svima zapoveda đakon kad kaže: „Stanimo pravo, stanimo smerno”, i to je ustanovljeno ne uzalud i ne bez razloga, nego zato da bismo uzdigli svoje pomisli, koje gmižu po zemlji, da bismo, odbacivši rasejanost, koja kod nas proizilazi od brige o svakodnevnim poslovima, dušu svoju mogli da uzvedemo da stoji pravo pred Bogom”. Onda je episkop pozivao da se ostavi svaka životna briga, i da se srca, oslobođena svakidašnjih pomisli, uznesu ka nebesima. Narod je odgovarao: „Imamo ih pred Gospodom”. U devetoj besedi o pokajanju Sveti Zlatoust kaže: „Šta to radiš, čoveče? Zar nisi dao obećanje svešteniku i na njegove reči: „Gore imajmo svoj um i srca”, zar nisi odgovorio: „Imamo ih pred Gospodom”? Zar ne osećaš strah, zar se usuđuješ da se pokažeš kao lažljivac u najstrašnijem času?” Zatim je sveštenik upućivao poziv da se zablagodari Gospodu, na šta je narod odgovarao: „Dostojno je i pravedno”. Zlatoust veli: „Molitve blagodarenja takođe su zajedničke, zato što ne blagodari samo sveštenik, nego i sav narod. Dobivši prvo odgovor od naroda i zatim saglasnost o tome da je dostojno i pravedno ono što se savršava, sveštenik počinje blagodarenje”. O kanonu Evharistije nema neposrednih svedočanstava, ali se njegov sadržaj delimično vidi iz nekolikih beseda carigradskog učitelja: „Strašna i toliko spasonosna Sveta Tajna, koja se zbiva na našim sabranjima, naziva se Evharistija, zato što ona služi kao spomen mnogih dobročinstava i ukazuje na najvažnije delovanje Promisla Božjeg, i preko svega toga nas pobuđuju na blagodarnost Bogu... Zato nam i sveštenik za vreme predloženja te Žrtve zapoveda da Bogu blagodarimo za svu vaselenu, za odsutne, za prisutne u hramu, za one koji su bili pre nas i one koji će posle nas da budu” (Beseda 25 na Evanđelje po Mateju); i još: „Zaista, pristupajući Čaši i pričešćujući se, sećamo se neizrecivih dobročinstava Božijih i svega što smo dobili, i blagodarimo što je On izbavio rod ljudski od zabluda, da je one iz daljine prizvao i da je beznadežne /.../ učinio Svojom braćom i sanaslednicima; za sve to i tome slično, mi Mu blagodarimo i na taj način pristupamo”. Zatim su verni pevali Serafimsku pesmu, koju je čuo prorok Isaija: „Svjat, Svjat, Svjat Gospod Bog Savaot, puni su nebo i zemlja veličanstva slave Tvoje”. U šestoj besedi o serafimima Zlatoust kaže: „Nekada se ta pesma pevala samo na nebesima, ali kada je Vladika rešio da siđe na zemlju, doneo nam je i ovaj pesmopoj. Zato i taj veliki prvosveštenik, stavši pred Sv. Trpezom, savršavajući slovesno služenje, prinoseći beskrvnu Žrtvu, ne samo da nas priziva na to slavoslovlje, nego, prethodno izrekavši Heruvimsku pesmu i pomenuvši serafime, zapoveda nam, na taj način, da svi zavapijemo ovim strašnim vapijanjem, da bi, podsetivši nas na bića koja poju s nama, uzdigli svoj um od zemlje”. Zatim je sveštenik izgovarao reči ustanovljenja: „Primite, jedite, ovo je Telo Moje” i „Pijte iz nje svi, ovo je Krv Moja...” Zlatoust jasno kaže: „Ne pretvara čovek ono što je predloženo u Telo i Krv Hristovu, nego Sami Hristos, za nas raspeti. Predstavljajući sebi Njegov lik, sveštenik stoji, izgovarajući te reči, a deluje sila i blagodat Božja”. U Besedi o groblju, on dodaje: „Kad sveštenik stoji pred Trpezom, podižući ruke nebu, prizivajući Duha Svetoga, da On siđe i dodirne ono što na njoj počiva, biva velika tišina, veliko bezmetežje. Duh daruje blagodat, silazi, dodiruje predložene Darove, i Jagnje je zaklano i prigotovljeno”. Svetitelj jasno kaže: „Pre no što se osvešta, hleb se naziva hlebom, ali kad ga Božanska blagodat osvešta preko sveštenika, više se hlebom ne naziva, nego ga je dostojno nazvati Telom Gospodnjim”.
Posle osveštanja Darova, koji se pretvaraju u Telo i Krv Hristovu, prinose se molitve za žive i upokojene. Pominjani su i sveti, Bogom proslavljeni. U 21. besedi na Dela apostolska, Zlatoust kaže. „Nisu uzaludni prinosi za upokojene... ne vozglašava đakon uzalud: „Za u Hristu usnule i za one koji njihov spomen tvore”. Ne izgovara te reči đakon, nego Duh Sveti (pod tim podrazumevam Njegove darove). A šta ti kažeš? Žrtva je u rukama (sveštenika) i sve je pripremljeno i postavljeno, tu stoje arhangeli, angeli, sam Sin Božji prisustvuje; svi stoje sa takvim trepetom... I ti misliš da je to uzalud... prinošenja za Crkvu, i za sveštenike, i za sve (hrišćane)? Naprotiv, sve to sa verom biva. Zašto, misliš ti, biva prinos za mučenike, i zašto se oni u taj čas prizivaju? Mada su oni mučenici, mada je to (prinos) za mučenike, ali velika je čast da budeš pomenut u prisustvu Gospoda, za vreme savršenja takve smrti, Strašne Žrtve, neizrecivih Tajni... Skupa s tim tajnodejstovom, blagovremeno se pominju i oni koji sagrešiše” (da im se gresi oproste, nap. V. D.) U Trećoj besedi o Nepojamnom, Zlatoust ukazuje da je Evharistija i velika molitva umilostivljenja Gospoda: „Ne samo da ovde ljudi vapajno dozivaju, nego i angeli kleče pred Vladikom i arhangeli se mole. Samo vreme je blagoprijatno za to, samo žrtvoprinošenje sadejstvuje tome... Oni, stojeći pred Telom Gospodnjim, umoljavaju Vladiku za rod ljudski, i kao da govore: „Molimo se za one koje si Ti nekad udostojio takve ljubavi Svoje da si za njih Svoju dušu dao... za koje si Ti Sam krv prolio... za koje si na žrtvu Svoje Telo prineo...” O značaju pominjanja pokojnika na Liturgiji veli Zlatoust i ovo: „Ne tvorimo mi pri obavljanju Svetih Tajni uzalud molitve za umrle i ne zastupamo ih uprazno, umoljavajući Jagnje Koje tu leži, i Koje je uzelo na Sebe grehe sveta, nego (to činimo) zbog toga da bi oni dobili izvesnu utehu”. U Trećoj besedi na Poslanicu Filipljanima, veliki učitelj Crkve kaže da je ovaj običaj iz apostolskih vremena: „Nisu uzalud apostoli ustanovili da se prilikom savršavanja Strašnih Tajni pominju pokojnici... Kad sav narod i svešteni hor stoji s podignutim rukama i kad pred nama leži Strašna Žrtva, kako nećemo umoliti Boga, proseći za njih (milost)”?
Zatim se Crkva moli i za žive. Zlatoust u II besedi na Drugu poslanicu Korinćanima kaže: „Nama je zapoveđeno da se ovde, u prisustvu vernih, molimo Čovekoljupcu Bogu za episkope, za prezvitere... za vlasti, za zemlju i more, za lepo vreme, za svu vaselenu”. I još kaže: „Predstojeći ovoj sveštenoj Trpezi i uznoseći Strašnu Žrtvu, mi molimo oproštaj kako grehova naroda, tako i naših, prizivamo, molimo, prosimo i za sve uznosimo žrtvu”.
SVETI JOVAN ZLATOUSTI O PRIPREMI ZA PRIČEŠĆE
PITANJE: Pošto se danas insistira na što češćem pričešćivanju bez pripreme utemeljene na vekovnoj praksi, i pošto se novotarci u tome pozivaju na Svetog Zlatousta, da li biste nam i ovome mogli nešto reći?
ODGOVOR: Sveti Jovan se beskrajno divio Svetoj Tajni Pričešća, kroz koju se projavljuje ogromno Božje čovekoljublje, nenasita ljubav Hristova prema rodu ljudskom: „Kakav pastir hrani stado sopstvenim udovima? Ta šta govorim pastir? Često ima i matera, koje posle porođaja daju decu dojkinjama-tuđinkama, ali On to nije dopustio, već nas Sam hrani Sopstvenom krvlju i kroz nju sve nas sjedinjuje sa Sobom”, podseća nas carigradski pastir.
Zlatoust je bio veliki učitelj straha Božjeg pred Pričešćem. Hans Joakim Šulc, u svojoj studiji „Vizantijska liturgija”, kaže da reč „Tajne” (Svete Tajne) u Zlatoustovim delima nema nikakve veze sa paganskim mistirijalnim kultovima, nego je tu bilo govora o „skrivenoj, tajanstvenoj stvarnosti” koja se odnosi na Božji domostroj i otkrivanje Gospoda u Isusu Hristu. Reč „Tajne” pojavljuje se na 275 mesta u Zlatoustovom delu: oko 160 referenci odnosi se na bogosluženje i druge Sv. Tajne, a oko 125 na Svetu Tajnu Evharistije. Pošto su Tajne otkrivenje božanske stvarnosti, one se nazivaju „božanstvenim”, „svetim”, „ispunjenim Duhom”. S obzirom da su ih ljudi nedostojni, one su „strašne” i „užasavajuće”. Za Zlatousta, svetinje koje izazivaju strah Božji su: oltar i mesto gde se čuva Sveto Pismo; vreme služenja Liturgije; liturgijske molitve; đakonski vozglas: „Svetinje svetima”; poljubac mira tokom evharistijske trpeze. Sve je strašno jer nas obavezuje pred Bogom, i ne dozvoljava nam da živimo plitko i površno.
Liturgija je produžena Tajna večera: „Naša Trpeza ista je kao i ona, i što na njoj počiva nema manju vrednost... Ovde (u našoj crkvi) je Gornja soba u kojoj su se sabrali one večeri, odavde su otišli na Maslinsku goru”. I odmah dodaje: „Hajde da i mi onda idemo među mnoštvo ubogih, jer su oni naša Maslinska gora” (to jest, preko milostinje siromasima mi se vaznosimo na nebesa.) Zato je ovo svešteni čin po preimućstvu, i zato Zlatoust veli da je „sveštenik okružen angelima”.
Mnogo se starajući da se Svetinji pristupa sa najvećom pobožnošću, carigradski pastir je pazio da se vernici na tašte (na prazan stomak) pričešćuju. Jedna od optužbi i zlobnika protiv njega bila je da je neke ljude pričestio iako je znao da su pre toga jeli. U pismu „Cyriaco Episcopo exsulanti”, on kaže: „Ako sam to učinio, neka se izbriše moje ime iz knjige episkopa i neka se ne upisuje u knjigu pravoslavne vere, čak, ako sam tako nešto učinio, neka me i Hristos iz Svoga Carstva izbaci”.
Jedna od najlepših himni Zlatoustovih Telu i Krvi Hristovoj nalazi se u 24. besedi na Prvu poslanicu Korinćanima. Evo šta nam učitelj poručuje: „Ako se niko ne usuđuje, da se bezobzirno dodirne ljudskog odela, kako onda da primamo sa tolikom nepristojnošću Telo svemogućeg Boga, telo – neporočno, čisto, koje se sjedinilo sa onom božanskom prirodom, blagodareći kome postojimo i živimo, kroz koje su porušena vrata smrti i svodovi nebeski otvoreni. Umoljavam vas, ne da sebe pogubljujemo nedostatkom pobožnosti, već da sa trepetom i potpunom čistotom Njemu pristupamo. I kada ga (telo) samo vidiš pred sobom, reci sam sebi: kroz ovo telo ja nisam više zemlja i pepeo, niti zarobljenik, već slobodan, kroz ovo se nadam nebesima i primanju blaga, koja se na njima nalaze: besmrtnom životu, udelu anđelskom, zajednici s Hristom. Ovo telo klincima prikovano, išibano, smrt nije odnela; ovo telo, kad je sunce videlo na krstu raspeto, zrake je svoje sakrilo; zbog njega se tada zavesa hramovna razdera, i kamenje se raspade, i sva se zemlja potrese; to je ono telo, koje bejaše okrvavljeno, kopljem probodeno, i koje je spasonosne izvore izlilo celoj vaseljeni: jedan krvi, drugi vode. Ako želiš znati – kolika je sila njegova? – upitaj onu ženu, koja je bolovala od krvotočenja, koja se je dotakla ne Njega, već haljine Njegove, ne čitave, već skuta njenog; upitaj more, koje Ga je na svojoj površini nosilo; upitaj i samog đavola i reci mu: otkud nosiš neizlečivu ranu, otkud ništa više ne možeš, otkuda si zarobljen, kime si zaustavljen kad si bežao?, i ništa drugo neće odgovoriti, već – telo na krstu raspeto. Ovim (telom) je žalac đavola slomljen, ovim je glava njegova smrvljena, ovim je vlast i sila njegova posramljena (2. Kol. 2, 15). Upitaj i smrt i reci joj, kako je tvoj žalac izvučen, kako je tvoja pobeda poništena, kako su nervi tvoji prerezani, i kako si devojkama i mladićima postala smešna, ti, koja si pre toga bila strašna svima – i tiranima i pravednicima?
I kao uzrok tome navešće ovo telo, jer kad se je ovo na krstu raspinjalo, tad su mrtvi vaskrsavali, tad je onaj zatvor slomljen i bromzana vrata porušena, mrtvi oslobođeni i svi vratari ada užasnuli se... Ovo telo dade nama, da ga držimo i jedemo, jer koga silno volimo često ga i ugrizemo... Tako je i Hristos dao nama Svoje telo da se nahranimo, privlačeći nas u što veće prijateljstvo. Pristupimo dakle s žarom i sa plamenom ljubavlju ka Njemu, da ne navučemo na sebe kazne, jer ukoliko smo veća dobročinstva primili, utoliko ćemo većma biti kažnjeni, ako se pokažemo nedostojni dobročinstva. Ovo telo još kad je u jaslama ležalo, uspoštovaše mudraci (sa Istoka, nap. V. D.). I nepobožni ljudi i varvari, ostavivši otadžbinu i kuću, preduzeće daleki put i došavši, sa strahom i velikim trepetom pokloniše Mu se. Podražavajmo dakle makar i varvarima mi građani nebeski, jer oni gledajući u jaslama i kolibi, ne videše ništa takvo, što ti sada vidiš, pa ipak sa velikim trepetom pristupiše, a ti gledaš ne u jaslama, već na žrtveniku, ne ženu, koja (Ga) drži, već jereja, gde predstoji, i Duha, gde sa velikim izobiljem (blagodati) lebdi nad predloženim (darovima). Gledaš ne jednostavno ono isto telo, kao oni, već poznaješ i njegovu silu i celo domostrojiteljstvo i ništa ti nije od onoga nepoznato, što je kroza nj izvršeno, budući da si u sve tajne tačno posvećen. Pobudimo dakle sebe i užasnimo se i pokažimo mnogo veću pobožnost od onih varvara, da ne bi odjednom, niti bez razmišljanja pristupajući, oganj sebi na glavu sakupili. A to govorim, ne da ne pristupamo (Pričešću), već da ne pristupamo lakoumno, jer kao što je opasno pristupati nepromišljeno, tako je neučestvovanje u ovoj mističnoj večeri – glad i smrt. Ta ova je trpeza nerv naše duše, sveza razuma, uzrok pouzdanja, nada, spasenje, svetlost, život. Ako posle ove žrtve tamo odemo, sa velikim pouzdanjem popećemo se do onih svetih dvorova, kao da smo odasvud nekim zlatnim oružjem opojasani. Ta što govorim o budućem? Ta ova ti tajna ovde zemlju nebom pravi. Otvori dakle vrata neba i pogledaj, bolje reći ne nebo, već nebo nebesa, i tada ćeš videti ono što je rečeno, jer ono što je tamo najdragocenije, to ću ti pokazati na zemlji gde leži. Kao što je u carskim dvorima najvažnije, ne zid, ne zlatni krov, već telo cara, koji sedi na prestolu, tako i na nebesima telo Cara (Hrista). Ali to ti možeš sada videti na zemlji. Ne pokazujem ti anđele, niti arhanđele, niti nebesa, niti nebesa nebesâ, već samog Vladiku njihovog. Zar ne vidiš, kako na zemlji gledaš ono, što je najdragocenije? Ne samo gledaš, nego i dodiruješ, i jedeš, i primajući ideš kući svojoj? Očišćavaj dakle dušu, spremaj srce za primanje ovih Tajni”.
Znao je Sveti Zlatoust da ljudima nije lako da prime istinu o Telu i Krvi Gospodnjoj, pa je podsećao verne (u 82. besedi na Evanđelje od Mateja) da je Hristos „Sam pio iz čaše radi toga da učenici, čuvši to (da su Njegovo Telo i Krv pod vidom hleba i vina, nap. V. D.), ne bi rekli: „Šta je to, zar jedemo telo i pijemo krv?” i da se zbog toga ne bi smutili; jer kad je Hristos o tome govorio, Njegove reči su mnoge sablaznile. I tako, da se učenici tada ne bi zbunili, On sam je to prvi savršio, pobuđujući ih da Tajnama pristupe bez smućivanja. S tim ciljem On je Sam pio sopstvenu krv”. I, na drugom mestu, veli Sv. Otac: „Reč je Njegova nepromenljiva, a naša čula se lako varaju /.../ Hristos nam nije predao ništa čulno, nego sve duhovno, samo kroz čulne predmete /.../ Kad bi ti bio bestelesan, Hristos bi ti darove predao bestelesno; ali pošto je duša tvoja sjedinjena s telom, On ti duhovno predaje kroz čulno”.
Dakle, kao što vidimo, kod Svetog Zlatousta nema ni trunke površnog odnosa prema Svetom Pričešću!
UMESTO ZAKLJUČKA
PITANJE: Imate li neku poruku za kraj našeg razgovora?
ODGOVOR: Neka to bude, makar i najkraća, molitva: Sveti oče Jovane Zlatouste, učitelju naš i zastupniče pred Prestolom Svete Trojice, pomoli se Velikom Arhijereju našem, Hristu Bogu, da svagda učestvujemo u Liturgiji i pričešćujemo se na život večni i besmrtni, a ne na sud ili na osudu!
LITERATURA
1. A. Fokin: Presuštastvljenje Svetih Darova u Tajni Evharistije po učenju Sv. Jovana Zlatousta (Alfa i omega 2-3/1996.) (na ruskom)
2. Dušan N. Jakšić: Život i učenje Sv. Jovana Zlatousta, Sremski Karlovci 1934.
3. Mitropolit Nikodim: Hrišćanski hramovi i bogosluženja u vreme Sv. Jovana Zlatousta (po njegovim delima), „Žurnal Moskovske Patrijaršije” (br. 11-12/1964, 2-3-4/1965, itd.), na ruskom)
4. Hans – Joachim Shulz: The Byzantine Liturgy, Pueblo Publishing Company, New York 1986.
5. Hugh Wybrew: The Orthodox Liturgy / The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine R. te, SPCK, 1989.
6. Архиепископ Георгије Вагнер: Златоустова Литургија и Св. Јован Златоуст, „Видослов” бр. 34/2005.
7. Архиепископ Георгии (Вагнер): Присхождение Литургии Иоанна Златоуста, „Liturgica”, 12 Rue Daru, Paris 1995.
