Početna - vladimirdimitrijevic.com - Владимир Димитријевић

Šta znači bludeti - svedočenje Svetozara Vlajkovića

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 13 januar 2019; Pogodaka: 5429

Tekst

svetozar vlajkovic povratak izgubljenog

O ČEMU JE REČ?

Pitamo se – zašto izumiremo ovakvom brzinom. Zašto se ne rađamo? O čemu je reč? A reč je o onome što je govorio Sveti vladika Nikolaj – blud ubija život. Blud je razorio ljubav, a gde nema ljubavi – nema ni života.

Poznati srbski književnik, Svetozar Vlajković, životnim traganjem došao je do Hrista i Crkve. To svoje traganje potresno je opisao u knjizi „Povratak izgubljenog“ (objavila je ju je izdavačka kuća „Bernar“ iz Starih Banovaca 2017. godine ) koja pokazuje svu istinitost evanđeljske priče o bludnom sinu. Vlajković je prošao dva braka dok je došao do istinskog bračnog druga, a u međuvremenu je, tragajući za smislom postojanja, lutao od žene do žene. Njegovo pokajničko iskustvo je dragoceno za svakog onoga ko želi da shvati zašto su čednost i čistota duše tako nasušno važni savremenom čoveku. Knjigu svim srcem preporučujemo.

TAJNA RAĐANJA NOVOG ŽIVOTA

Vlajković ističe da je tajna rađanja, nastalog iz zajednice muškarca i žene, nasušno čudo: “Dolaskom na svet, dobijamo talente ili talante, kako se nekada govorilo. Talenat je suženo značenje talanta, odnosi se na vidljive darove, poglavito za stvaralaštvo.

Opširnije: Šta znači bludeti - svedočenje Svetozara Vlajkovića

Smisao praznika u Šantićevoj pesmi "Pretpraznično veče"

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 12 januar 2019; Pogodaka: 3924

Tekst

aleksa santic pretpraznicno jutro

Pripreme za pesmu

Šantić je, poduhvatajući se sazdavanja svog magnum opus-a, pisao pesme koje su, suštinski, bile svojevrsne „praslike“ “Pretprazničke večeri“. One su karakteristične po nostalgičnom sećanju na detinjstvo kao na rajsko doba, nad kojim je svoj pokrov rasprostrla nežna majka, po osećanju duboke usamljenosti u sadašnjosti, po svesti o rastakanju porodičnog doma, po tugovanju zbog smrti najbližih. U njima, međutim, nema nade u nadilaženje prolaznosti, u izlazak iz beznađa i konačnosti samotništva; jednom rečju, nema praznika.

Opširnije: Smisao praznika u Šantićevoj pesmi "Pretpraznično veče"

U zamci besmisla - "Nova godina" kao nova laž

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 03 januar 2019; Pogodaka: 3149

Tekst

RADUJMO SE BOŽIĆU, A DEDA MRAZA PREPUSTIMO KOKA KOLI I OSTALIM PRODAVCIMA PRAZNINE

Bespraznični svet i čežnja za praznikom

Praznik je prodor večnosti u vreme. Vreme teče, vrtloži, odnosi ljude, i nezaustavljivo je. Ono je Hronos koji proždire. Ali, praznik preseca neumitni tok; on vertikalno, odozgo, ulazi u horizontalu vremena, i spušta se do praosnova bitija. Praznikom se čovek ne spaja samo sa Bogom, nego dolazi u dodir i sa svojim precima koji su taj praznik takođe slavili; jer, kako je rekao Vladimir Solovjov, svaki narod je zajednica pokojnih, živih i nerođenih. Njihovo prisustvo na praznik je upravo dokaz da je smrt pobeđena, i da, između ostalog, ne može više sprečavati u opštenju pretke i potomke. U tome je Jevanđelje – Blaga vest hrišćanskog praznika.

Živimo u bespraznični čas.

Matej Arsenijević na jednom mestu piše: „Ima li besmislenijeg praznika od sekularne građanske Nove godine kojom su se bezbožnici tako uporno borili protiv Božića? Ljudi na taj dan žure i jure «pripremajući» se histerično za doček Nove godine. I ta jurnjava nije ništa drugo do posledica toga što su ljudi podsvesno «svesni» da u temelju njihovog «praznovanja» Nove godine nema radovanja godini koja dolazi, već panično bekstvo od besmisla stare godine u kojoj nije/…/bilo istinske sreće i istinskog života. Ljudi se svesno zavaravaju nadom da će kratkim samozaboravom u novogodišnjoj noći moći da se izbave od osećanja ponavljanja i besmisla vremena u kome je «čovek uvek na gubitku». A šta je ta noć ako ne upravo noć tragizma, samoće, očaja, grozničave potrage za «mrvama sreće», noć razočarenja i samoodbrane posle koje se ljudi bude samo još očajniji i ogorčeniji?

Sva ta brzina i buka, preglasna muzika i masovne žurke, rok koncerti i disko klubovi, celodnevni televizijski programi, modni i sportski spektakli sa konfetama i balonima... jednom rečju sav taj zaslepljujući «lajt—šou» savremenog sveta i nije ništa drugo do pokušaj bekstva od užasa besprazničkog života, uzaludni pokušaj potrage za izgubljenom zajednicom i izgubljenim praznikom, pokušaj koji ostaje na nivou jalovog simuliranja praznika i zajednice, simuliranja koje ljudima još više pojačava čamotinju i samoću.“

Očajanje – od „očajati“, uzalud čekati, uzalud se nadati. Jer, kako reče Šarl Bodler: „Uporno se greši, a podlo se kaje,/ za priznanje odmah nagrada se bere. / Mislimo da grehe bedna suza pere,/ pa svak opet lako na kaljav put staje“.

I tako od nove godine do nove godine.

A večnost se bliži.

Deda Mraz i Božić Bata

Još dok sam bio veroučitelj pri hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku napisao sam jedan misionarski listić, kasnije objavljen u knjizi „Zašto plače Sveti Sava?“. Izgleda da i danas može biti od koristi.

Opširnije: U zamci besmisla - "Nova godina" kao nova laž

OD PINOKIJA DO PINOČEA VIA (BIA?) GEBELS

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 12 decembar 2018; Pogodaka: 3439

Текст

Obradović, opet, na udaru

Strašno je ovo što se dešava Bošku Obradoviću, koga besomučni lažljivci u službi Klovna Bez Smisla Za Humor već godinama ne ostavljaju na miru. Ali, Boško je pravoslavni hrišćanin koji zna da je u Novom Zavetu blaženim nazvan čovek o kome lažu na pravdi Boga. Tako da Obradovića prepuštamo zaštiti Boga Pravde Kome peva naša himna, a okrećemo se, opet i opet, Klovnu Bez Smisla Za Humor u čijem „ozračju“ su, kako bi rekla bivša braća Hrvati, takve maligne „bedastoće“ postale moguće.

Laž plus nasilje: dobitna formula?

Aleksandar Vučić je počeo kao Pinokio, lažljivac kome se neistina odmah vidi kao Kolodijevom junaku nos – recimo, ona laž o Kinezima koji će nam, u zamenu za domaće svinjske nogice, davati „leteče automobile“. On je uvek lagao naivno i prostački, kao glumac trećerazrednog provincijskog pozorišta. Ali, pošto je shvatio da neistine, makar i beskrajno ponavljane, nisu dovoljne, rešio je, po svemu sudeći, da vlada kao čileanski diktator Pinoče.

Opširnije: OD PINOKIJA DO PINOČEA VIA (BIA?) GEBELS

Povodom stogodišnjice utopije: razmišljanja pedesetogodišnjaka

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 06 decembar 2018; Pogodaka: 3934

Tekst

predsednistvo

UMESTO UVODA

Evo, navrši se čitav vek od dana kada je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je umrla, sedamdesetak godina kasnije, kao Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija.

Pošto sam, kako je pokojni Stevan Raičković rekao Rajku Petrovu Nogu, u godinama kad plačem i na reklame, reših da otvorim kovčežić sećanja i razmišljanja.

Sentimentalnih, naravno, ali ne bez one crne linije koja je, katkad, presecala Mehmed – pašu Sokolovića u Andrićevom romanu.

Ove godine sam slavio tri decenije mature, i, sve krućih kostiju, pokušavao da igram, dok sam na licima svojih ispisnika lovio one crte koje pamtim iz gimnazijskih dana. Bio sam, kasnije, smešan sebi koliko i drugima, koji su me, uglavnom iskreno, ohrabrivali da u nekoliko trenutaka karikaturalnog skakutanja budem onaj stari ( mladi ).

Ipak, ne odustajem od ovih zapisa. Znam da su, kao i moje igranje na proslavi mature, smešno nastojanje da se podlmadim, ali, kao što bi rekao Branko Ćopić u «Pismu Ziji Dizdareviću», na početku «Bašte sljezove boje»:»Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna moja starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš...“

Da ne zaboravim ( počeo sam da zaboravljam, naravno; rupe u pamćenju se šire kao poderine na iznošenoj, ali i dalje udobnoj, kućnoj odeći ): ovaj tekst posvećujem svojim ispisnicima iz Gimnazije u Čačku, koji su maturirali 1988. godine, dok smo još živeli u Jutopiji.

I sve počinje mojim jugonostalgičnim tekstom pisanim pre deset godina.

Pri čemu je, kod Balaševića, sve ostalo u istom, pozlaćenom okviru sete – od „Unikatne“ (sećanje na Bivšu Zemlju i Ženu koja je bila Devojčurak) do „Baronovog bala“ (iznenenada, usred strastvenog plesa, jedan Mefisto)…

SMRT U UTOPIJI ILI O ĐORĐU BALAŠEVIĆU, JUGONOSTALGIJI I EVROINTEGRISANJU

Tako, nekad, dođe i meni. Onda, recimo, nešto čitam. Da se opustim. Čitam Đorđa Balaševića, „Dodir svile“. Odavno sam hteo da pišem o njegovoj poeziji. Rekoše mi: „Nemoj! Šta sad hoćeš, da kritikuješ još i Balaševića? Pusti čoveka na miru! Pljuvao si rokere i hevi-metalce, a sad hoćeš da pljuješ Balaševića…“. A ja nisam hteo to.

Pesnik komšiluka

Ja sam hteo da analiziram poeziju ovog liričara, jednog od poslednjih pesnika naše romantičarske poezije. Jer, Đorđe je lirski pesnik. A lirika je treperenje na granici između bitija i ništavila, između: „Ala je lep ovaj svet“ i „Moje nebo, jer je crno“, između „Đulića“ i „Đulića uvelaka“. Mi nismo imali pesnika koji opeva običnog čoveka, najobičnijeg, onog našeg svakodnevnog komšiju, vrata do vrata, iz čijeg dvorišta miriše pečena paprika i po tome se zna da je jesen. Nismo imali takvog pesnika dok se nije pojavio Đorđe Balašević. On je, uz gitaru, ušao u dušu malog čoveka, koji se seća kako se „nekad dobro jelo“, ali koji je sposoban i da baci sve, ako nije sreo pravu ljubav (kao u pesmi o Vasi Ladačkom). Toliko dobrih, tačnih opisa svega što se dešava malom čoveku („a u vojsci sam stekao druga do groba, / i hroničnu upalu zgloba“; „ušao sam na prstima, / mati beše već budna i brzo se prekrstila“; „jedan D mol me razvali, / neki bi to prosto tugom nazvali, / nije tuga, šta je tuga za D mol“)…

Opširnije: Povodom stogodišnjice utopije: razmišljanja pedesetogodišnjaka

Od dr Frankeštajna do kiborga ili šta nas čeka u novom mraku

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 05 decembar 2018; Pogodaka: 3411

Илустрација Теодора фон Холста са насловне стране издања из 1831. године

DVESTAGODIŠNJICA JEDNOG ROMANA

Ove, 2018, navršilo se dva stoleća od izlaska romana „Frankenštajn ili Moderni Prometej“ koji je napisala Meri, supruga pesnika Persija Biš Šelija. Delo je započeto dve godine ranije, na Ženevskom jezeru, u neobičnom društvu – njen nevenčani muž i ona su se sreli sa pesnikom Bajronom i doktorom Polidorijem, i rešili da se takmiče u pisanju horor romana.

Meri, koja do tada nije imala literarnih poduhvata šireg zahvata, primila je viziju koja je pretvorena u roman: „Videla sam bledog studenta poročnih veština kako kleči pokraj stvora koji je sastavio.“ I dodala je: “Krajnje zastrašujuća bila bi posledica nastojanja bilo kog čoveka da se ruga čudesnom mehanizmu Tvorca sveta.“

Romaneskni dr Frankenštajn je, kao što znamo, od komada različitih leševa, a uz pomoć električne struje, stvorio čudovište koje je krenulo da ga uništi.

PRED IZAZOVIMA BIOETIKE

Na početku razvoja savremene nauke, Meri Šeli je iskazala sržnu intuiciju svakog mislećeg čoveka u posthrišćansko doba: naime, prosvetiteljsko prometejstvo naučnih istraživanja može postati luciferijanstvo bunta protiv Boga i Njegovog poretka. Nikolaj Berđajev je zbog toga rekao da nauka koja ne uzima u obzir Tvorca postaje svojevrsna crna magija: znanje biva moć bez nadzora savesti, a čovek boguje samom sebi. Posledice ovakvog razvoja događaja vidimo danas, upravo u oblasti bioetike.

Opširnije: Od dr Frankeštajna do kiborga ili šta nas čeka u novom mraku

Srbija nema budućnosti dok ne sahrani žrtve

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 30 novembar 2018; Pogodaka: 3201

Povodom besede profesora dr Leona Kojena na pomenu žrtvama komunističkog režima 1944–1945. godine, održanom u Lisičjem Potoku 3. novembra 2018.

Nikolaj Berđajev je uočio da je, s pojavom komunista, u Rusiji nastao novi „antropološki tip“. Nestalo je, veli ruski filosof, dobrote sa lica vladajuće kaste boljševika – dobrote koja se mogla zapaziti čak i na licima ruskih pijanica. Novi vlastodršci, glatko izbrijani, u kožnim kaputima, ČEKISTI, ličili su na bezdušne automate. Slična promena desila se, od pobede komunista, i u Srbiji.

Kakvi su bili srbski komunisti? Na šta su bili spremni?

Opširnije: Srbija nema budućnosti dok ne sahrani žrtve

Aksiome jednog društva - PORNOGRAFIJA I NASILJE

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 09 novembar 2018; Pogodaka: 4085

Tekst

komunizam propaganda

Postoje izvesne aksiome društvenih nauka koje su zasnovane na milenijumskim iskustvima čovečanstva. Među njima su i ove: nemoral vodi do razaranja porodice; razaranje porodice vodi društvenoj nestabilnosti; društvena nestabilnost vodi slomu civilizacije.

Dakle, seksualni promiskuitet, bračno neverstvo i pornografija dovode do širenja polno prenosivih bolesti, razvoda i razgradnje porodice, a to znači nestabilnost socijuma, nestanak građanskih vrlina, pad nivoa obrazovanja, a porast kriminala, otuđenja i samoubistava među mladima. Da bi se obnovilo društvo, neophodna je obnova istinske ljubavi, roditeljstva i porodičnosti. Istoričar Arnold Tojnbi je istakao: “Od dvadeset i jedne značajne civilizacije, devetnaest ih je palo ne zbog toga što su poražene spolja, nego zbog moralnog propadanja iznutra“.

NAUČNA ISTRAŽIVANJA DŽOZEFA ANVINA

Opširnije: Aksiome jednog društva - PORNOGRAFIJA I NASILJE

Da se zna zašto smo na udaru novopaganskog totalitarizma

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 07 novembar 2018; Pogodaka: 4889

Tekst

ZAVETNOST NA UDARU

DA SE ZNA ILI ZAŠTO SMO NA UDARU NOVOPAGANSKOG TOTALITARIZMA

Svako od nas pripada svom narodu.

I to je normalno i logično. I svako od nas deli sudbinu svog naroda. Ako neće, on postaje konvertit, i mrzi svoj narod i njegov identitet. A često se pretvara i u gonitelja bivše braće, da bi drugima i sebi dokazao ko je i šta je u novom ključu, ključu samoporicanja.

Potpisnik ovih redova pripada svom narodu. Grešnom, guravom, ranjenom, ali i dalje, u svojim najvećim dubinama, narodu koji je sklopio Zavet sa Hristom, i koji tim Zavetom živi. I koji je zbog tog zaveta gonjen. I koji je stradao zbog toga Zaveta, kao što i sada strada.

Opširnije: Da se zna zašto smo na udaru novopaganskog totalitarizma

Opkoljeni

Detalji: Autor Vladimir Dimitrijevic (ur-SN); Kategorija: Tekst; Objavljeno 27 oktobar 2018; Pogodaka: 4534

Tekst

Dva naroda koji se ogledaju jedan u drugom, ne zaboravimo bratsku ljubav

OPKOLJENI

Srbi i Rusi su dva naroda koja se ogledaju jedan u drugom. I ogledaju se, ljubavlju, kao braća. I iskustva tih ogledanja i danas su dragocena, upravo u dane kada naši neprijatelji žele da nas razdvoje i da ceo Balkan uđe u NATO.(1) A ide im za rukom: evo, u Makedoniji nađoše šačicu Juda, i opet – pobediše. Posle glasa makedonskog naroda protiv NATO terora, ipak ostvariše šta su naumili. Za sada.

A Srbe opkoljavaju sa svih strana. Stalno isto. Tako je bilo uoči Prvog svetskog rata, o čemu je pisao ruski diplomata u Beogradu, Vasilije Štrandman: “Srbija mi je izgledala kao mala bašta u cvatu, okružena sa svih strana gustom šumom, iz koje su svakog časa mogli da se pojave dušmani koji bi uništili ovaj blagosloveni ugao zemljine kugle. Srbi su mi govorili da žive od danas do sutra, pod pritiskom straha od susedskih napada. Kada sam ih pitao zašto im je izgled prestonice – u poređenju sa bugarskom prestonicom tako neugledan, odgovarali bi da nema svrhe zidati velike zgrade, jer će ih neprijatelj ranije ili docnije porušiti.

Opširnije: Opkoljeni