DVESTAGODIŠNJICA JEDNOG ROMANA
Ove, 2018, navršilo se dva stoleća od izlaska romana „Frankenštajn ili Moderni Prometej“ koji je napisala Meri, supruga pesnika Persija Biš Šelija. Delo je započeto dve godine ranije, na Ženevskom jezeru, u neobičnom društvu – njen nevenčani muž i ona su se sreli sa pesnikom Bajronom i doktorom Polidorijem, i rešili da se takmiče u pisanju horor romana.
Meri, koja do tada nije imala literarnih poduhvata šireg zahvata, primila je viziju koja je pretvorena u roman: „Videla sam bledog studenta poročnih veština kako kleči pokraj stvora koji je sastavio.“ I dodala je: “Krajnje zastrašujuća bila bi posledica nastojanja bilo kog čoveka da se ruga čudesnom mehanizmu Tvorca sveta.“
Romaneskni dr Frankenštajn je, kao što znamo, od komada različitih leševa, a uz pomoć električne struje, stvorio čudovište koje je krenulo da ga uništi.
PRED IZAZOVIMA BIOETIKE
Na početku razvoja savremene nauke, Meri Šeli je iskazala sržnu intuiciju svakog mislećeg čoveka u posthrišćansko doba: naime, prosvetiteljsko prometejstvo naučnih istraživanja može postati luciferijanstvo bunta protiv Boga i Njegovog poretka. Nikolaj Berđajev je zbog toga rekao da nauka koja ne uzima u obzir Tvorca postaje svojevrsna crna magija: znanje biva moć bez nadzora savesti, a čovek boguje samom sebi. Posledice ovakvog razvoja događaja vidimo danas, upravo u oblasti bioetike.
Bioetika se, kao nauka, javila u doba kada je postalo jasno da će čovek, zahvaljujući svojim saznanjima iz oblasti biologije i medicine, moći radikalno da utiče na živi svet i samog sebe tako da ovaj proces može imati kobne posledice. Američki biohemičar Van Poter, koji je skovao pojam „bioetika“ još šezdesetih godina prošlog veka, ukazao je na to da će bezlogosno korišćenje novih naučnih otkrića voditi razaranju samog života.
Do sada smo videli industrijalizaciju GMO mutanata (ugrađivanje gena za rast pacova u salatu, recimo), i kloniranu ovcu Doli, i surogatno materinstvo, pa čak i eutanaziju. Mnoge od stvari kojima je nacistima suđeno u Nirnbergu postale su naša svakodnevica.
IZNENAĐENA SRBIJA
Opasnosti frankeštajnovske epohe sve su bliže Srbiji. Zato je bio pravi čas da se kod nas pojavi zbornik o bioetičkim temama „Između kiborga i himere – čovek i savremena bioetika“, koji je objavljen baš o dvestagodišnjci romana Meri Šeli, a u izdanju Instituta za evropske studije i „Katene Mundi“.
Kod nas, u društvu koje se nije ozbiljnije suočavalo sa bioetičkim temama (osim u važećem Ustavu, koji je zabranio kloniranje) već nekoliko godina se vode polemike o mnogim, potencijalno opasnim, pravcima razvoja u ovoj oblasti. Najčešći povod je bio predlog novog Građanskog zakonika, koji se pojavio 2011. godine.
Debatovalo se o svemu: od surogatnog materinstva do eutanazije. Kako naglašava priređivač zbornika, Miša Đurković: “Nažalost, kao i na raznim drugim poljima, ulazak ovih fenomena nije pratila adekvatna akademska, naučna i šira javna priprema niti praksa adekvatnog informisanja. Opet su interesi kapitala, ideologija i manipulacija uleteli tamo gde bi trebalo da bude adekvatno informisanje i bar relativno objektivna debata. Ovo ne treba da nas začudi ako se zna da je surogat meterinstvo ozbiljan biznis i da se u SAD samo u jednom slučaju obrne od 50 do 100 hiljada dolara.“
BIOETIČKA PITANJA KOD NAS
Kakva je situacija kod nas na polju bioetike? Ključno pitanje je, već decenijama, status legalizovanog abortusa. Još 1945, nove vlasti su ozakonile veštački prekid trudnoće, koji je i danas raširen toliko da je, kako kaže Đurković, glavno sredstvo kontracepcije. U zemlji u kojoj 35 hiljada ljudi godišnje umre više no što ih se rodi, ima oko 200 hiljada abortusa za dvanaest meseci. Po Đurkoviću, „za razliku od Španije i Poljske ili čak i Hrvatske, pozicija Crkve u društvu je dosta slaba, i SPC uglavnom izbegava da se bavi ovakvim temama, kao i bioetičkim pitanjima uopšte.“
Među bioetičkim pitanjima koja nas se itekako tiču je transplantacija organa. Krajem jula 2018, u Skupštini Srbije izglasan je krajnje problematičan zakon o „podrazumevanom donorstvu“ organa, po kome su svi preminuli građani Srbije potencijalni donori osim ukoliko prethodno nisu u Upravi za biomedicinu deponovali potpis da se sa time ne slažu i ukoliko porodica ne zaustavi uzimanje organa. Po Đurkoviću, „godinu i po dana pre donošenja zakona počela je oštra i agresivna kampanja Hemofarm fondacije i niza nevladinih organizacija u korist promocije takvog rešenja. Time se opet sprečila stvarna javna debata i kreirana je atmosfera u kojoj bi protivnici takvih zakonskih rešenja bili ostrakizovani i osramoćeni.“
Veštačka oplodnja regulisana je Zakonom o biomedicinski potpomognutom začeću koji je donet 2009, a doterivan 2017. Tri pokušaja za svaki par finansira država. Ovim zakonom je zabranjeno surogatno materinstvo, genetski inženjering, stvaranje himera itd. Međutim, predlog Građanskog zakonika iz 2015. podrazumevao je uvođenje surogatnog materinstva (izjamljivanje utrobe za drugog) i eutanazije („ubistva iz milosrđa“). Ako bi se ovo usvojilo, Srbija bi postala jedna od prvih evropskih zemalja sa ozakonjenom eutanazijom koja se nudi kao tobožnja mogućnost „dostojanstvene smrti“. Đurković ističe:“Za našu kulturu potpuno je strana ideja da pravo na dostojanstvo podrazumeva pravo na eutanaziju. Naša ideja o dostojanstvu odnosi se na dostojanstvo žive ljudske osobe i života kao takvog.“ Što se surogatnog materinstva tiče, po Đurkoviću -„čitava ova praksa bi pomogla malom broju domaćih nerotkinja, ali bi otvorila brešu za buduću eksploataciju naših žena kao inkubatora za strance.“ Za sada je ta ideja odbačena. Ali, ko zna? Hitamo ka propaloj EU koracima od sedam milja.
O ZBORNIKU PRED NAMA
U zborniku „Između kiborga i himere“ nalazi se niz stručno, ali pristupačno, pisanih radova o bioetičkim pitanjima. Tako se Miloš Stanković, sa Pravnog fakulteta u Beogradu, bavio ranim oblicima eugenike primenjivanim u Sparti, gde su invalidna deca ubijana, čemu moderno čovečanstvo takođe stremi. Politikolog Bojan Jovaović bavio se opasnostima transhumanizma kao nadilaženja ljudskosti kakvu znamo. Veselin Mitrović se pozabavio idejom „poboljšanja zdravih ljudi“, kao i nastankom „božanske mašine“, s ciljem da se, svojevrsnim programiranjem, spreče razni oblici devijantnog ponašanja ( ko se neće setiti filma „Minority Report“? ) Jovan Babić se bavio problemom eutanazije, a Marija Stajić legalizovanim abortusom i raspravama koje se o tom pitanju pola veka vode baš u „liberalnim“ Sjedinjenim Državama. Uroš Ćemalović se, iz pravničke perspektive, bavio pravom zaštite patenata na određene biljne vrste, sa tendecijom „patentiranja“ ljudskog genoma. Zvonko Magić, profesor medicine i konsultant Saveta Evrope po bioetičkim pitanjima, ponudio je pregled međunarodne regulative u ovoj oblasti. Miša Đurković je obradio stanje u zemljama EU, a naročito u Velikoj Britaniji, u kojoj se razmatraju eutanazija tinejdžera, kreiranje kiborga i himera, mešanje genetskog materijala tri i više roditelja, itd. Teolog Zoran Devrnja se osvrnuo na učenje Pravoslavne Crkve o bioetici.
ŠTA NAM JE DONELO HRIŠĆANSTVO?
Svi podrazumevamo da je način našeg života nešto „prirodno“, neupitno, nešto što je uvek bilo tako. A, naravno, nije. U doba pre no što se hrišćanstvo javilo kao mmoralan snaga, bilo je drugačije. Recimo, postojalo je ritualno žrtvoprinošenje ljudskih bića - trgovačka civilizacija Feničana, od čijeg alfabeta potiču i grčka i rimska slova, prinosila je svoju prvorođenu mušku decu na žrtvu Molohu, bacajući ih u usijanu peć.
U Sparti su, kako rekosmo, novorođenčad sa telesnom manom nemilosrdno ubijana. U Rimu, otac je, vo vremja ono, sa detetom – invalidom mogao da učini isto.
Hrišćanstvo je, vekovima pre tzv. „građanskih revolucija“, razdvojilo javnu i privatnu sferu, koje su u paganizmu bile jedno. Čovek više nije bio potpuno potčinjen državi i njenoj vlasti nad savešću pojedinca. Hrišćanstvo je očovečilo zakone, ukinulo žrtvovanje ljudskih bića, naložilo brigu o invalidima. Prve bolnice u istoriji evropskog čovečanstva pojavile su se u „Vasilijadi“, monaškom predgrađu Kesarije Kapadokijske. Osnovao ih je Sveti Vasilije Veliki sa svojim monasima, u četvrtom veku posle Hrista.
Sad, kad smo ostali bez hrišćanskih temelja zajednice, strahujemo zbog pojave čudovišta dr Frankenštajna – od kiborga do himere. Zato nije slučajno da je Osip Mandeljštam, veliki ruski pesnik, rekao:“Danas je svaki kulturan čovek hrišćanin“. Bez obnove hrišćanske etike, za koju ljudsko biće kao ikona Božja nije sredstvo nego cilj, mrak novog paganizma će nas zauvek progutati.
Mislite o tome!
dr Vladimir Dimitrijević
