Деценијама је Бог трпео српско клањање смрти, које се претворило у аутогеноцид.
РЕЧ МУДРЕ СТАРИЦЕ ИЗ ЂАКОВИЦЕ
Једна од последњих српских старица из Ђаковице је Полексија Кастратовић, деценијама прислужница нашег храма у метохијском граду. Замонашена је под именом Теоктиста. У интервјуу који је дала часопису „Светигора“ о Петровдану 2015, рекла је: „Нерођена дјеца нас су упропастила. Нико нас није упропастио. Јер нерођена дјеца воде рат са нама, а ми не видимо, него видимо Шиптаре. Јер они пиште. Мени је једна жена причала овде, неколико пута је имала – да неће да роди./…/ И она сања, да је ишла, оће у рај. Наишло мушко дијете јер је она то уништила: штапом хоће да је бије, а дјевојчица лијепа, обучена, дође и каже: „Нека, ипак је наша мама“. „Како наша мама? Она нама није дала да живимо на тај свијет – не може!“ Неколико пута је абортирала, и мушко и две ћеркице./…/Та нарођена дјеца воде рат са нама, не воде Шиптари, него та дјеца. Па кажемо, криви су нам Шиптари“.
О чему другом мислити сада када нас је, после свега једне деценије, пола милиона мање него на попису из 2011. године?
РЕЧ ВЛАДИКЕ ПАВЛА
Епископ Атанасије (Ракита) се сећа шта је епископ рашко – призренски Павле (потоњи патријарх српски) говорио ђацима богословских школа: „Пред карловачким богословима, који су наишли 31. октобра 1990. године, Владика рашко – призренски Павле је говорио о породици и о верности Христу. Упозорио је на два греха, који су дубоко узели корена у српском народу, а то су чедоморство и пијанство. Нарочито блуд и чедоморство прете да униште цео народ. „Нама често пребацују да не познајемо породични живот, због тога, што смо калуђери, али ако и не знамо шта је породица, знамо шта је заповест Божија”, казао је Владика. Поука је завршена упозорењем које је Владика у овој трпезарији често понављао: „Свештеници не смеју да буду издајници Христове науке. Истина, данас има таквих издајника, али томе се не треба чудити. Апостоли су својим очима гледали Христова дела и слушали су Његове речи, па се међу њима опет нашао један који Га је издао. А ми не слушамо директно Његове речи и не гледамо Његова чудеса, него све то примамо преко Светог Писма и Светих Тајни. Издајника ће бити, али потрудимо се да то не будемо ми!”“
Колико је свештеника који данас сведоче патријархове речи, и свим силама се боре против пијанства и абортуса? Или се све своди на причу о „евхаристијској еклисиологији“ и раздвајању онтологије од етике? А ко ће да проповеда, речју и животом, ако неће свештеници?
РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
Када су, средином последње деценије прошлог века, радикалне квазифеминисткиње напале патријарха Павла због његовог става (наравно, става Цркве) о утробном чедоморству, он је рекао: „Прошле године је упућена реч против абортуса и женски лоби је демонстрирао и писао у новинама: „Жена је слободно биће и она одлучује да ли ће родити или неће”. Ми нисмо ни рекли да она није слободно биће, али се не слажемо са принципом да је зачетак део женског тела. Јајашце је део женског тела и семе део мушког, а зачетак је нешто треће, посебна личност, и то цела, не део, и не припада ни мушком ни женском. Чак нам је приговарано да смо против Шиптара који се рађају. Ни споменули их нисмо. Ни Шиптара, ни Цигана, ни икога, само смо опоменули Србе који ће, ако овако наставе, ускоро бити мањина у својој земљи, а ако и даље наставе – нестаће их. Обратили смо се онима којима није свеједно дал’ ће нас нестати од наше руке, а не само што стално гинемо за правду и слободу. Махатма Ганди каже да је најсрећније године провео са својом женом кад је живео као брат са сестром. Они који неће да рађају нека се уздржавају. Кад је могао Ганди, што не би и они.“
Да ли је неко послушао патријарха Павла?
По резултатима најновијег пописа, очито није.
ИДЕОЛОШКИ ЗЛОЧИН
Свештеник Владимир Зјелински, у свом тексту „Благодарење животу“, описује зашто је абортус право недело: „Приликом вештачког прекида трудноће учествују најмање четири особе: лекар (или медицинско особље), трудна жена, њен партнер и сам плод. Првих троје склапају својеврсну заверу за уклањање четвртог. Та завера је само једна ћелија оног злоћудног тумора који је својим метастазама проникао и окружио читаво савремено друштво. „Тумор“ под називом „абортус“ прераста у идеологију (чији део може да постане и биоетика), која свуда продире обично у „дифузном“ и не исувише аргументованом облику. Њена фразеологија се врти око речи о слободном избору материнства и одсуству истински човечијег живота у прво време после зачећа, итд. Међутим, програм те идеологије нема никаквог значаја; одлучујућа постаје њена отровна функција, која се састоји у разводњавању природног и спасоносног осећања греха или осећања кривице, које се спонтано појављује приликом убиства зачетог плода у сваком стадијуму његовог развоја. Та функција разрађује и одговарајуће виђење човека, које крчи пут ка оправдавању његовог убиства у првим данима његовог постојања.
Основна теза те идеологије (антицрквене по својој суштини) ослања се на одсецање сваког онтолошког значаја човечијег живота и на утврђивање радикалне, рационалне случајности сваке човечије личности.“
Срби су заволели смрт уместо живота, и прихватили идеологију утробног чедоморства као своју. Ко прихвати ту идеологију, за њега је и своје и туђе постојање случајност.
Зато није случајно што нас је, после једне деценије „златног доба“, пола милиона мање.
Нестајемо.
Како рече Кафка у „Сеоском лекару“, довољно је да се једном одазовеш на погрешан позив и да то више не можеш поправити.
ПОНАВЉАЊЕ ЈЕ МАЈКА УЧЕЊА
Ако вам и даље није јасно зашто изумиремо, прочитајте поново одломак из Основа социјалне концепције Руске Православне Цркве, који изражава став целе Цркве од Истока, али, пре свега, став Творца неба и земље.
Још од најранијих времена, Црква сматра да је намерно прекидање трудноће (абортус) тежак грех. Канонска правила изједначују абортус са убиством. У основи такве процене налази се убеђење да је заметак људског бића дар Божији, због чега се, од тренутка зачећа, сваки насртај на људски живот сматра злочином.
Развој плода у мајчиној утроби Псалмопојац описује као стваралачки чин Божији: Ти си створио утробу моју, Господе… не сакри се кост моја од Тебе коју си створио у скривености, и састав мој (ипостас) у дубинама земље; неуобличен зачетак мој видеше очи Твоје (Пс. 138; 13, 15–16). О томе сведочи и Јов, у речима упућеним Богу: Твоје су ме руке створиле и начиниле одасвуд… Зар ме ниси као млеко слио и као сир усирио ме? Навукао си на ме кожу и месо, костима и жилама сплео си ме. Животом и милошћу даривао си ме, и старање Твоје чувало је дух мој… извадио си ме из утробе (Јов 10; 8, 10–12, 18). Пре него те саздах у утроби, знах те, и пре него што изађе из утробе посветих те (Јер. 1; 5–6), рекао је Господ пророку Јеремији. „Не убијај дете изазивајући побачај“ – та наредба се налази међу најважнијим заповестима Божијим у „Учењу Дванаесторице апостола“, једном од најстаријих споменика хришћанске књижевности. „Жена која је починила побачај јесте убица и зато одговара пред Богом, јер је… заметак у утроби живо биће, о којем се стара Господ“, писао је Атенагора, апологета 2. века. „Онај, који ће постати човек, већ јесте човек“, тврдио је Тертулијан на преласку из 2. у 3. век. „Она која погуби плод зачет у утроби подлеже осуди за убиство… Они, који дају напитке за избацивање зачетога у утроби јесу убице, исто као и они што припремају отрове за убијање деце“, каже се у 2. и 8. правилу светог Василија Великог, која су укључена у Књигу правила Православне Цркве и потврђена 91. правилом Шестог Васељенског Сабора. При том свети Василије прецизно каже да тежина кривице не зависи од времена трудноће: „Ми не правимо разлику између плода који се већ уобличио и плода који је још неуобличен.“ Свети Јован Златоусти је говорио да су они који врше абортусе „гори од убица“.
Широка распрострањеност и оправдање абортуса у савременом друштву Црква схвата као претњу будућем човечанству и као очигледан знак моралне деградације. Верност библијском и светоотачком учењу о светости и непроцењивости људског живота од самог његовог почетка неспојива је са схватањем о жениној „слободи избора“ да одлучи о судбини плода. Осим тога, абортус представља опасну претњу физичком и духовном здрављу мајке. Исто тако, Црква непоколебиво сматра својом дужношћу да ступи у заштиту најрањивијих и најзависнијих људских бића, а то су управо нерођена деца. Православна Црква ни у каквим условима не може дати благослов за извршење абортуса. Не одбацујући жене које су извршиле абортус, Црква их позива на покајање и превазилажење погубних последица греха посредством молитве и подношења епитимије, за којима ће уследити учешће у спасоносним Св. Тајнама. У случају када продужетак трудноће непосредно прети животу мајке а посебно у случају да она већ има децу, у пастирској пракси се препоручује испољавање снисходљивости (тј. попустљивости). Жена која у таквим околностима прекине трудноћу не бива одлучена од евхаристијског општења са Црквом, али је то општење условљено њеним испуњењем личног молитвеног покајног правила. То правило одређује свештеник, који прима њену исповест. ( Наравно, подразумева се да свештеник има стварне доказе да је мајчин живот у опасности (нап. аут.).Борба с абортусима, на које се жене понекад одлучују због крајње материјалне оскудице и беспомоћности, захтева од Цркве и државе стварање делотворних мера за заштиту материнства, а такође и стварање услова за усвајање деце које мајка из неких разлога не може самостално да подиже.
Одговорност за грех убиства нерођеног детета, упоредо са мајком носи и отац, у случају да је пристао на извршење абортуса. Ако је жена извршила абортус без сагласности мужа, то може да буде основа за развод брака (в. 10. 3). Грех пада и на душу лекара који је извршио абортус. Црква позива државу да медицинским радницима призна право да, у складу са својом савешћу, одбију да изврше абортус. Не може се сматрати за нормалну она ситуација у којој је правна одговорност лекара за смрт мајке на неупоредиво вишем нивоу него одговорност за погубљење плода чиме се лекари, а посредством њих и пацијенти, подстичу на извршење абортуса. Лекар је дужан да испољи максималну одговорност приликом постављања дијагнозе која би жену могла да подстакне на прекид трудноће. При том је верујући лекар дужан да медицинске податке упореди са заповестима хришћанске савести.“
Да ли је сада јасно који је основни узрок што нас је пола милиона мање него пре једне деценије?
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Пре било чега што почињемо, треба се помолити Богу и покајати за грехе. Отац Георгије (Карслидис), познати духовник у Северној Грчкој је једној жени, која је починила чедоморство, а она је била лепа и богата жена из високог друштва, наложио следеће: „Ево, шта треба да урадиш. Обуци се у неке прње, никоме немој да говориш ко си, и отиди у то и то село. И целу недељу дана ћеш тамо просити, никоме ништа не говорећи ни о својој прошлости ни о својој будућности. Никоме немој чак рећи ни како се зовеш. То понижење ће помоћи твојој души да се истински смириш и да се очистиш од тог зла које си нанела другој души, твоме нерођеном детету, које је убијено а да није успели ни да се роди на овај свет.“
Жена је све то испунила и после тога је осетила оно што није осетила после исповести – олакшање у души. И исцелила се од тешког греха.
Покајање мора бити целосно и искрено.
Закон Господњи је као два плус два четири, то јест – зло рађање, готово суђење. Деценијама је Бог трпео српско клањање смрти, које се претворило у аутогеноцид. И сада је дошао тренутак истине, али и казне – то је кад се Творац неба и земље повуче и пусти људе да жању што су са ђаволом сејали.
Ако се саборно не покајемо, што значи обнову ума и душе и творење заповести Божје о рађању и множењу, немамо се чему надати. А нада је, увек и свагда, у Ономе Коме се на крају Свете Литургије обраћа свештеник са „Слава Теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби!“
Др Владимир Димитријевић
