То јест има ли Србија право на срећу „Јао, јао“ шмиранта Вучића.
После ослобађајуће хашке пресуде др Војиславу Шешељу ( који није био крив ни за шта, што смо знали од почетка, и о чему смо несустајно сведочили ), Александар Вучић је кренуо у једну од својих кловновских политичких прича – као, јао, јао, изгубих изборе, сад ће сви формирати коалицију против мене, а ја, упркос томе што губим, никад нећу бити за Велику Србију, него ћу погинути за „EU vrednote“. Јао, јао, јадан ја, како ме је Запад напустио ( а ја им све учинио, од продаје Косова и Метохије до неформалног уласка у НАТО ).
И тако је, по ко зна који пут, Вучић на србском патетичан (шмирант из провинцијског позоришта 19. века ), а не енглеском „pathetic“ ( јадан у свом глуматању ). Главни циљ је да гласачи „умерењаци“ прибегну Вучићу, да нас опет, због „Велике Србије“, НАТО не би бомбардовао ( а о бомбардовању, наравно, у свету у коме је Русија сада то што јесте не би било ни помена)…
Али, нећемо се бавити јефтиним глумцем Вучићем, оданим НАТО слугом, него ћемо се позабавити изборном кампањом и још једним покушајем да се Двери избаце из видокруга наших гласача. Јер, ко смета Вучићевим налогодавцима из Вашингтона и Брисела види се по томе кога, свим средствима, покушавају да спрече да уђе у Скупштину Србије
Упадљиво мршав и дебео или треба ли на изборе под окупацијом
Као и Вилотић у „Радовану Трећем“, Српски покрет Двери је „упадљиво мршав и дебео“ – крајње противуречан. Тако „Блиц“ пише да су Двери покрет који помаже Москва, а „Курир“ да иза Двери стоји Брисел. А онда се чује и глас извесних патриота, који кажу да не треба излазити на изборе јер смо ми под окупацијом, па ко излази на изборе подржава окупацију и систем који је она у Србији створила.
На прва два приговора шта рећи осим – Credo quia absurdum est. Овај трећи приговор је озбиљнији, па ћемо му посветити извесну пажњу.
Србима није први пут да се налазе под неком врстом окупације. Они су често тако живели. Али, нису одустајали од борбе, без обзира на околности. Сетимо се Аустро-Угарске и великог србског вође Светозара Милетића, оног што је говорио да, и ако један једини Србин остане, он је народ, и има право на своје политичко постојање. Ево шта пише Википедија: “Милетић је посланик и на угарском и на хрватском сабору, један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске – прве свесрпске политичке организације, а касније ће се ангажовати и на оснивању Дружине за ослобођење и уједињење српско. Од маја 1867. поново је на челу новосадског Магистрата, а тада су му најближи сарадници Лаза Костић и Коста Трифковић. Милетић је поново у борби са угарским властима. У време овог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је после годину дана, а убрзо и ухапшен и на једном монтираном процесу осуђен на годину дана затвора. Док је био у затвору, српска политичка сцена почиње да се раслојава. Говорено му је да ће остати сам, ако не направи неки компромис, а он је одговарао: „Сам сам и почео“. Популарност му је на врхунцу у време када је изашао из затвора и где год се појави приређују му се велике манифестације, што доводи до очаја угарску владу. Сви српски погледи били су уперени ка њему, а Змај је говорио: „Диж`те децу из колевке да запамте његов лик!“ Своју активност проширује и на друге крајеве где живе Срби, нарочито у време устанка у Херцеговини. Овај пут, угарска влада је решила да му трајно стане на пут. Дана 5. јула 1876. године ухапшен је у свом стану у Новом Саду, а потом, у још једном монтираном процесу, осуђен на 6 година робије. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева.“
Зашто Светозар Милетић није одустао од борбе под окупацијом? Или Петар Кочић?
Ево записа о њему из Википедије: “Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустроугарске, Кочић је покренуо лист “Отаџбину“ у Бањалуци и створио своју политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине па је изабран и за посланика аустроугарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. На Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде. Он је од оних у низу српских писаца и интелектуалаца, којима је ропство и правдање правде на слободу односило главнину снага.“
Кочић је, својевремено, записао: “У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех!“
Да ли га је то спречило да, под окупацијом, води политичку борбу, без обзира на околности?
Или – да ли је требало да ђенерал Михаиловић, у доба окупације, 1944. прави Светосавски конгрес у селу Ба, на коме су представници свих демократских странака Краљевине Југославије објавили своју спремност да, у сагласности с Равногорским покретом, наставе тамо где се стало пре 6. априла 1941? Башки конгрес није значио изборе под окупацијом, али је јасно изражавао политичку вољу оних који су пре рата на изборима учествовали.
Да не идемо тако далеко у прошлост. Шта је требало да раде Уго Чавез, Ево Моралес и слични борци за слободну Јужну Америку, у чијим земљама су на власти биле разне врсте америчких „банана – режима“? Можда је требало да не учествују у политичком животу земље него да чекају некакав нагли обрат који би им предао власт без парламентарних избора?
Наравно, свако има право на своје мишљење. Али, оно није општеобавезујуће, и не сме бити повод за јалове и штетне расправе међу онима који су истински родољуби.
Медијска блокада
На изборима 2016. године медијска блокада не подразумева само електронске медије са националном фреквенцијом; она подразумева и новине које се штампају у Београду за целу Србију. Наравно, ту не мислим на Вучићеву пљуваоницу маскирану у новине; ту мислим на „велику“ штампу, у којој, двадесетак дана пред изборе, нема места за предизборну коалицију Двери – ДСС, коју оличавају Санда Рашковић – Ивић и Бошко Обрадовић. А чак и ако има места, оно се даје на крајње чудан и необичан начин – рецимо, изборна листа се приказује као потенцијално „нацифашистичка“ зато што се на њој налази унук Милана Недића по бочној линији. Кад Политички савет Двери тим поводом иза саопштење, „Политика“ га не објави како је дато, него препричано, и не помене ко су чланови Савета, ваљда да би избегла имена „недићеваца“ попут Чавошког, Ломпара, Срђе Трифковића. Др Зоран Чворовић и ја, као чланови Савета, послали смо „Политици“ овај текст, али није објављен. Доносим га сада, тек толико да се зна. И да нико не мисли да се оваквим текстовима брани колаборација с окупатором, поготово кад данас Србијом влада човек конвертитско-квислиншке ( „протестантско – веберовске“ ) НАТО свести, Александар Вучић, па такве ликове не морамо извлачити из архивске грађе о Другом светском рату.
Квислинг и чистунац: Милан Недић и Владислав Рибникар
У „Политици” од 18. марта објављен је текст главне уреднице листа под називом „Квислинг”, у коме се Двери, а преко њих ДСС и свако ко се усуди да са Дверима уђе у коалицију, жигошу као браниоци и заступници колаборације и националне издаје. Крунски доказ оптужбе главне уреднице „Политике” заснива се на чињеници да се праунук Недићевог брата, нашао на заједничкој посланичкој листи Патриотског блока. Објављивање оваквог дисквалификујућег текста, који врви од лажи и полуистина, те идеологизованог погледа на историјску и правничку (процесну) истину, у условима предизборне кампање трансформише уредницу „Политике” из независног новинара у предизборног агитатора.
Зато главној уредници гласила либералне традиције постављамо питање, да ли неко ко је потомак ђенерала Недића има право да буде биран у постпетооктобарској и постброзовској Србији? Или поборницима оваквог либерализма и индивидуализма није страно схватање да је уживање бирачког права везано за доказивање политички подобног породичног родослова. Изгледа да главна уредница одговорност политички неподобних Срба дефинише шире и од хашког концепта „удруженог злочиначког подухвата”, јер од Броза изречену казну атимије у случају ђенерала Недића проширује на све његове потомке, по директној и побочној линији, који се усуде да се укључе у јавни живот. Али и на оне који се као ДСС и Двери усуде да неподобном потомку уступе посланички мандата.
Не оправдавајући колаборацију саму по себи, па ни Недићеву, али дајући право сваком Србину на објективан историјски суд, сматрамо да је дошло време да се дела појединих Срба и српске политике, данашње и прошле, одмеравају са српског, а не са идеолошког становишта. При том, време је да се прекине са жртвовањем права појединца у име било које идеологије, па и права српског егзистенцијалног колаборационисте Недића на процесну правду (рехабилитацију).
Због зачуђујуће идеолошки острашћеног напада главне уреднице „Политике” на Патриотски блок, у име наводне одбране антифашистичког и патриотског чистунства, укратко подсећамо на неколико непријатних чињеница.
За стотине хиљада убијених Срба у НДХ, Косову, Банату, Бачкој, Македонији највећи кривац је В. Британија и Черчил, јер је по сведочењу Черчиловог сина из 1953. 27. март био режисерски плод енглеских фунти. У односу на Черчила, Павелић, Хорти и Џафер Дева су били само егзекутори.
Саучесници у енглеском злочину су српски помагачи, за туђ рачун и туђе паре – пучисти Симовић и Мирковић, а са њима и врло грлати Рибникари. О томе упечатљиво сведочи дневнички запис некадашњег шефа Пресбироа Владе Краљевине Југославије Милана Јовановића Стоимировића: „Рибникар, с којим се нађох у некој кафани, рече ми да се рат морао свршити овако како је завршен и грђаше Симовићa. „Али”, рекох ја, „нисте ли ви одобравали његову политику?” „Не”, рече ми он, „ми смо морали писати оно што нам је наређивано, да нас не би стрељали као дефетисте, али смо видели чему се иде….” „Али”, рекох ја, „Политика је апсолутно помагала Симовића, и то најтоплије!”… „Па јесте” поче опет Рибникар, „али под морање, јер ко је смео да се противи побогу!” И он настави: „Мајку им коцкарску, прокоцкаше државу, упропастише нас и доведоше до паса, па побегоше. Ако још негде неке будале дају отпор у Црној Гори, то је зато што још нису побегли виновници ове трагедије које би требало стрељати и које треба сматрати за обичне злочинце.”
Док су се Черчил и Рибникари коцкали крвљу стотина хиљада Срба, Недић је спашавао што се спасти може! Чак, и Хрвате, о чему је сведочио хрватски дипломата који је остао у Београду, Првислав Гризогоно.
Да ли ће уважена главна уредница „Политике”, која сада заступа Рибникарово гледиште од 27. марта, подржавајући кроз напад на Патриотски блок А. Вучића и његову НАТО-филну власт, једног дана имати Рибникарову одбрану од 16. априла (да је власт на ту подршку натерала) и шта је истина за „Политику” коју данас уређује?
И најзад, како сматрамо да се одбрана народа и државе не своди на партије и не завршава на једним изборима, не можемо да не приметимо да текст „Квислинг” превазилази Милана Недића и Патриотски блок. Јер ако знамо да је ђенерал Недић у Енглезима препознавао наше највеће непријатеље, који су, како је говорио ђенерал Михаиловић, спремни да се боре за Енглеску до последње капи српске крви, онда објављивање текста „Квислинг” стоји у најнепосреднијој вези са посетом принца Чарлса. Прецизније, са покушајем да се на Балкану учврсти англофилска колонијална структура, на челу са изборним фаворитом енглеског принца и уреднице „Политике”.
Чланови Политичког савета Двери
Владимир Димитријевић, Зоран Чворовић
