Хоће ли коначно пасти у амбис, зависи од историјске свести савременика. А ње нема без свести о злу. О томе је и овај оглед
Уместо увода
Једнога дана, Срби (ако их буде) чудом ће се чудити како су се њихови преци брукали у другој деценији 21. века када су ишли за утварама, верујући у лажи о „ЕУ интеграцијама“, „Београду на води“, страним инвестицијама, које би прозрело и дете из Андерсенове бајке „Царево ново одело“. Али, очевидности се често не поимају јер смо им преблизу. Зато је у смутним временима потребна дистанца да би се очито сагледало, при чему ту дистанцу, захваљујући својој архетипској дубини, често обезбеђују значајна дела националне књижевности. Зато подсећамо на лектиру неопходну за разумевање епохе у којој смо се обрели.
О Шћепану Малом
Трећи велики спев Његошев, после „Луче микрокозма“ и „Горског вијенца“, јесте „Лажни цар Шћепан Мали“. Он говори о самозванцу кога, за време патријарха пећког Василија Јовановића – Бркића и митрополита цетињског Саве Петровића, Срби из Црне Горе прихватају као руског цара, и верују му, упркос доказима не само његовог кукавичлука у боју, него и сведочењу руског изасланика да је реч о смутљивцу. Чак и патријарх Василије поверује лажном спаситељу, па искусни Турци кажу – „Патрика је велика будала“. Овај спев је био, све до Жарка Видовића и Мила Ломпар, мало тумачен – и то не само из књижевних разлога (јер је веома богат значењима), него, пре свега, зато што је непријатан за „патриотско“ читање. Наиме, Његош је у њему показао шта ће бити са Србима ако се одрекну свог завета са Христом, а буду се уздали у лажног месију који ће их спасити без напора стицања историјске свести.
Оно што при читању „Шћепана Малог“ изазива нелагодност јесте низ стихова скоро истоветних онима у „Вијенцу“, при чему их изговарају лажови попут Шћепана, или лукави племенски главари који имају непосредне користи од дотичног, или преварени Срби који иду за њим. (Рецимо, народне стихове о опредељењу цара Лазара за небеско, код Његоша изговара архилажов – Шћепан Мали). Док се све не сруши, не вреди убеђивати обмануте. Игуман Теодосије Мркојевић прозире Шћепана, али нико не прихвата његова прозрења, па му остаје само да буде ироничан и да чека да се народ отрезни од заноса лажовом. Једини који га и прозире и не покорава му се је светац – млади Петар Цетињски, који одбија дар из Шћепанове руке.
У свом тумачењу, Жарко Видовић упућује на чињеницу да народ прихвата преваранта зато што не живи дубинама заветне хришћанске матрице него површношћу епског, које је наивно јер историјске свести нема без свести о злу (Видовић, Његошева трилогија). Мило Ломпар указује на антихристовску природу Шћепана Малог, на његово ништавило које, ипак, покреће судбинске процесе, па је зато реч о „демонству лакрдијаша“ (Ломпар, Његошево песништво).
О Раку Козаревцу
Велики књижевник, Григорије Божовић, невин убијен од комуниста 1944. у Београду, оставио нам је, између осталих, причу „Рако Козаревац“, смештену у Ибарски Колашин. Рако је син Обрена, првог домаћина у нахији. Ленштина и нерадник, доживео је да га, после очеве смрти, вредна и честита браћа оделе и уклоне из породичне задруге. Живи у прљавој чатмари, без оџака. Истовремено, мисли о себи високо, и злоставља жену и децу што је доспео у такво стање. Кад син и ћерка порасту, на њих не сме, али жену и даље кињи. Пред децом се претвара да насиље чини из немоћи, јер му је тешко што је сиромах, и настоји да изазове сажаљење; наравно, не каје се заиста, него глуми покајање. Григорије Божовић запажа његову замишљеност, по којој би неко са стране рекао „да брине велику, дубоку до бола, горку и мучну народну бригу“. Кад га ћерка разобличава, он вели: „Лажем од како памтим себе. Лажем. Али лажем себе. Видим да ми ништа моје не ваља, па бих хтио да буде боље. Да ме ђеца благосиљају, а село завиди. Зажелим то па се занесем, зборим онако, а вама се чини да лажем/…/Почео сам вјеровати у своју лаж и занос. Учинићу најзад нешто крупно и страшно. Задивиће се једном ако не цио Колашин, а оно наше Козарево. Виђеће ко је Рако Козаревац! Виђећеш и ти, дијете!“ (Ахметагић, 53)
Да би учинио велико дело о коме машта, Рако Козаревац од своје кћери Живане краде дукат, и одлази у хан у Вучи, крају где га нико не зна, представљајући се као сопствени брат, Миљко, чувен домаћин, и причајући, у сузама, како му је огромно стадо оваца упропастио метиљ, па он сада треба да набави ново, али нема новца. Богати Хасан-бег Пештерац сажали се на тобожњег Миљка, и прода му овце, с тим да му овај исплати дуг до почетка зиме, док стекне потребну своту. Кад се врати у село, Рако измишља различите приче о пореклу новца за који је купио стадо, а брату се хвали како му је помогла Краљевина Србија, јер знају да је он син чувеног Обрена. У лаж коју прича искрено верује. Да би доказао своју величину, он овце коље и продаје, и троши туђе, незарађено, да сви знају да му нема равна надалеко.
Када Шајин–бег треба да дође по своје, Рако коначно добија прилику да докаже своју „вредност“: он упада у Козарево, које слави Светога Јована, слаже да је убио Турчина и да долази казнена експедиција која ће их сатрти. Његови земљаци, у огромном страху, са децом и малим завежљајима у рукама, хитају ка слободној Србији, а Рако их води. Успут, он ужива у новој улози: „Барем ће се причати за наше кољено… Причаће се, Господа ми Бога, за Рака Козаревца […] Јесте да је грехота за малу децу да се овако стрављују и муче, али нека види Козарево, Колашин и цео свет шта све он може припремити. Нека остане прича о Раку Козаревцу“ (Ахметагић, 59).
Када скрхани стижу на циљ, Рако каже да их је обмануо, и исприча шта се стварно десило. Миљко, на ивици очајања, пита га зашто не рече истину, па би му браћа дала паре да плати Шајин–бегу. Рако, међутим, открива своју праву мотивацију: „Па да ми се сјутра смијете […] И ви сјутра да ваздан пијете и веселите се, а ја да се под срамотом каменим у мојој колиби, а? […] Тако, и Рако је Обренов син: тако, било ме не одвајати, па ти ја никад не бих донио биједу у Козарево“ (исто,61). И довршава, ругањем свима који су га узели за вођу: „И ево учиних што сам пожелио. Распрших цијело село, те сте сад сви сиротиња као и ја. А ви никада не бисте могли повјеровати да ја могу овако нешто учинити. […] Да једном знате ко је Рако и да он није само ваша маскара козаревска!“
Прича се заврши нестанком вође у понор који „још једном искези зубе, ђаволски закикота, па као авет проби људску лесу и шмугну низ сурдулину“ (исто).
О чему је реч?
Угледна књижевна критичарка, др Јасмина Ахметагић, у својој књизи Невидљиво збивање, бави се анализом лика Рака Козаревца, који је један од могућих типова тзв. „Динараца“, познатих по епским замасима, али и промашајима, јунаштву, али и таштини, хероизму, али и нихилизму. Она указује на то да је Козаревац крив што је раскућио своју кућу, али не жели, јер нема намеру да улаже покајнички труд, да се преиспита и дође до правог закључка о својим поступцима. Када је као домаћин пропао, он је ишао по крчмама и трошио оно што је његова жена зарадила, јер је у његовом животу пресудно било то какав утисак оставља на друге, а не шта је заиста. Још је Блажени Августин уочио да има разлике између онога ко ретко и нерадо лаже и лажљивца – овај потоњи ужива у томе што чини, лаже да би изградио виртуелну стварност у којој се његово „ја“ осећа грандиозним. Када Рако Козаревац поведе несрећни народ ка Србији, слагавши да Турци долазе да их све побију, он производи лажни догађај чије ће последице бити стварне.
Јасмина Ахметагић каже: „Божовићев јунак континуирано, и у својим дијалозима и монолозима, говори о себи у трећем лицу, доживљава себе као лик на филмском платну. /…/ Девијантност Раковог карактера се и састоји управо у томе што њега не привлачи подвиг, већ могућност да влада, да заузме поље моћи – једино на томе може почивати његово осећање поноса због штете коју је нанео својим ближњима. Управо та жеља за доминацијом и фантазија о моћи манифестација је нарцистичког, грандиозног аспекта његовог параноидног карактера. Рако жели да овлада другима како би их поразио, што указује на грешку у перцепцији реалности, типичну за параноидну свест: други су непријатељи, а Ракова жеља да буде у центру пажње иде руку под руку са осећањем гоњености. /…/ Средина, по мишљењу Рака Козаревца, има лични однос према њему, а персонализација је један од конструката пароноидне менталне структуре: Рако у друге пројектује непријатељство које постоји у њему самом, те, као и свака параноидна свест, и свест овог јунака у другима види узрок властитог беса. У том је смислу Ракова охолост и равнодушност према патњи коју другима наноси, у његовом осећању, легитиман одговор на непријатељство и одбрана властите грандиозне мисије.“ (Ахметагић, 59-60).
Видећи остварење себе у доминацији над другима, Рако Козаревац постаје лажни месија – антихрист, и нестаје пошто је нанео најснажнији могући ударац заједници из које потиче.
Уместо закључка
Кад одабере Шћепана Малог или Рака Козаревца за вођу, србски народ се нађе на ивици понора. Хоће ли коначно пасти у амбис, зависи од историјске свести савременика. А ње нема без свести о злу. О томе је и овај оглед.
др Владимир Димитријевић
---
Упутнице
- Жарко Видовић, Његошева трилогија, у књизи „Његош – песник српске слободе“, Катена Мунди, Београд, 2013.
- Мило Ломпар, Његошево песништво, СКЗ, Београд, 2013.
- Јасмина Ахметагић, Невидљиво збивање/Православна духовност у прози Григорија Божовића, Институт за српску културу, Приштина – Лепосавић, 2012.
