zoran buljugicКО ЈЕ ЗОРАН БУЉУГИЋ ?

Зоран Буљугић је угледни србски интелектуалац националне оријентације, преводилац преко педесет књига, човек који нас је, углавном преко библиотеке „Логос“ Владимира Меденице ( али не само ње ) упознавао са делима најзначајнијих руских религиозних философа, као и са стваралаштвом Александра Дугина. Иначе, Буљугић је био професор руског језика и књижевности у Дванаестој гимназији у Београду, да би, по самовољи школских моћника (и очитој зловољи оних „одозго“, у духовном смислу, оних „одоздо“, из глобалистичког ада, којима је сметао његов бритки језик родољубља ), био отпуштен као неподобан за рад са ученицима.

ШТА СЕ ДЕСИЛО ЗОРАНУ БУЉУГИЋУ?

Професор је на судовима потражио правду, која је у Србији тешко достижна, али, пошто му није одговорено на захтеве, ступио је у штрајк глађу испред своје школе, о чему је, почетком маја 2019, обавестио јавност:“Говорећи на неким медијима више пута до сада сам имао прилике да упознам јавност да сам 7. новембра 2017. године добио отказ у Дванаестој београдској гимназији тако што сам проглашен неспособним за рад са ученицима, а на основу површно и нестручно урађене експертизе у Институту за медицину рада у Београду. Захтев да се подвргнем прегледу упутила ми је бивша директорка школе Светлана Миљеновић иако сам већ имао уверење да сам способан за рад. Након што сам поднео тужбу против школе жалио сам се другостепеној комисији Института. После обављених детаљнијих прегледа нова комисија је утврдила да сам потпуно способан за рад са ученицима. Ту нову експертизу је мој адвокат поднео суду.

Подсећам да 30 година радим у просвети и да никада нисам имао сукоб са ђацима и њиховим родитељима, што је и констатовано у извештају психијатра Института. Сукобљавао сам се у школи само са директорком Светланом Миљеновић јер сам јавно указивао на њене погрешне одлуке, малтретирање запослених и незаконити рад, као и са једном малом групом завидљиваца, нерадника и незналица којима није место у образовно-васпитном систему, а који су били директоркине скутоноше.

Такође сам, као дугогодишњи председник синдиката Дванаесте београдске гимназије, био на удару бивше директорке и неких њених улизица због организовања штрајкова просветних радника и због свог чврстог става да морамо издржати до краја у остваривању својих права.И пре и после отказа сам се више пута жалио Министарству просвете с молбом да реши мој случај, па је чак и министар Шарчевић долазио у школу са захтевом да ме врате на посао до окончања радног спора али бивша директорка је то одбила, као што то исто одбија и садашња директорка Гордана Павловић.Јасно је да министар просвете има разумевања за мене и мој случај и да је покушао да га реши. Оно што се испречило је бирократија у министарству и чињеница да се сервирају свакакве лажи о мени. Из Министарства и Школске управе Београда било ми је обећано да ћу добити посао у некој другој школи до окончања спора. Међутим, све до данас никакав посао ми није понуђен. Управа школе се боји да ћу спор добити и опструира процес тако што га развлачи на све могуће начине и у недоглед. За то време ја сам већ више од годину дана готово без икаквих средстава за живот. Јасно је да управа Дванаесте београдске гимназије жели да ме сломи и материјално и психички, али ја и даље настављам борбу. Напомињем да је главни разлог зашто сам изложен прогону у основи тај што сам непоколебљиви борац за истину и правду свуда и на сваком месту!

Зато сам одлучио да од 8. маја ове године ступим у штрајк глађу испред Дванаесте београдске гимназије у улици Војводе Степе 82 све док ми не буде испуњен захтев да будем враћен на посао наставника руског језика на одређено време до окончања радног спора, на шта иначе имам право. Обавештавам јавност да ћу, ако треба, гладовати до смрти све док ми захтев не буде испуњен.“(1)

И тако се, по ко зна који пут, показало да се Србија само формално одмакла од Титотопије, и да су слободномислећи људи на страшном удару оних који сваку мисао забрањују.

 СВЕ ЈЕ ИСТО, САМО ПОД ДРУГИМ ИМЕНОМ

Уосталом, Зоран Буљугић је то увек знао. Тако је у свом предговору за житија руских новоумученика, чији је аутор био архимандрит Дамаскин (Орловски), још 2002. године Буљугић писао:

“Упркос паду тзв. „тоталитарних комунистичких система“ ова политика није ни данас напуштена. Сада у служби мондијализма, наследници бољшевика, следбеници марксизма и левичара свих боја су и даље на власти у источној Европи. Пресвучени у „демократе“, они су у разним политичким странкама, како на власти, тако и у опозицији, држе кључна места у култури и информисању, откупљују за мали новац државну имовину, поткопавају државу, веру и нацију преко разних „невладиних организација“.

Уједињени са својом левичарском сабраћом са Запада у Четврту интернационалу – Савет Европе, они остварују свој демонски глобалистички пројекат на основу истог идеала: интернационализма и космополитизма. Зашто не треба престати говорити н износити истину о комунистичким злочинима? Зато што њихови наследници и даље понављају лажи о „прогресивној природи“ Октобарске револуције о „великом напретку“ који је представљао Совјетски Савез у односу на „заосталу“ царску Русију, о њеном „демократском карактеру“ итд.“Седамнаест година је прошло, а ми све то видимо пред собом. Комунисти и њихови потомци и даље тлаче Србију, овога пута у име ЕУ и НАТО-а.

ШТА СУ ЧИНИЛИ БОЉШЕВИЦИ?

Слуге нихилизма маскираног у причу о „светлијој будућности“, комунити су убијали живе снаге нашег народа. Буљугић је писао о томе шта је било у, негда Христовој, Русији:“Бољшевици на жртву револуцији нису приносили само руске земље, него и цео руски народ. Већ од самог почетка они су један део тог народа осудили на физичко уништење. Наводимо неколико одломака из материјала који је сакупила Специјална комисија Врховног команданта оружаних снага на југу Русије А.И. Дењикина 1919. године.

„У град Јекатеринодар бољшевици су ушли 1. марта 1918. године. Истога дана је била ухапшена група мирних грађана, пре свега интелектуалаца, и сви затвореници, укупно 83 лица, били су убијени, заклани и стрељани без икаквог суда и истраге… Међу убијенима су идентификована… деца од 14 до 16 година и старци преко 65 година. На жртвама су се иживљавали тако што су им секли прсте руку и ногу, полне органе и унакажавали лице“.

У истом Јекатеринодару под влашћу „Председника ЦИК кубаноцрноморске републике“ Абрама Рубина „бољшевици су у пролеће 1918. године издали декрет… по којем су девојке од 16 до 25 година старости подвргаване ‘социјализацији’… Иницијатор овакве ‘социјализације’ био је комесар унутрашњих послова Јеврејин Бронштајн. Он је и издавао ‘мандате’ за ту ‘социјализацију’… На основу оваквих мандата црвеноармејци су похватали више од 68 девојака – младих и лепих, углавном из грађанских породица и ученица месних школа… Неке од њих су након разноврсних и сурових мучења, биле убијене и бачене у реке Кубан и Красун. Тако је, на пример, ученица петог разреда једне јекатеринодарске гимназије пуних 12 дана била изложена силовању од стране скупине црвеноармејаца, да би је затим бољшевици привезали за дрво, пекли ватром и на крају стрељали“.

У Ставропољу су у лето 1918. године бољшевици „свуда убијали људе: око њихових домова, близу железничке станице, у касарнама, лешеви су се налазили на улицама, у каналима, у оближњој шуми итд.; међу закланима било је цивила, официра, стараца, гимназијалаца… На свим лешевима откривене су многобројне ране нанесене ватреним и хладним оружјем, углавном по глави, лицу и очима, трагови удараца, ишчашења, па чак и дављења, многима су главе размрскане, а лица искасапљена…“

„Након извесног времена бољшевици су почели да излазе из школске зграде, сви умазани крвљу коју су спирали са себе и са свог оружја, са секира и лопата у коритима која су се налазила у дворишту, а затим су се поново враћали у школу да наставе свој крвави посао“ („Отаџбина“, 1990. бр. 10, с. 4113).

Бољшевици се нису устезали не само да проливају руску крв… него и да претварају Русе у индустријску шљаку… У јануару 1918. године у Таганрогу „црвеноармејци су у железари бацили у високу пећ око 50 војних питомаца и официра пошто су им претходно везали ноге и руке у полупресавијеном положају. Касније су остаци ових несрећника пронађени у шљаци железаре“ (Исто, с. 45).

Ево још двоје „напредних“ учесника комунистичког покрета, чије „наслеђе“ многи признају – Бела Кун (право име и презиме Арон Коган) и Розалија Земљачка (право презиме Залкинд). Први је члан РСДРП од 1916. године; партијски стаж друге траје још од 1896. када марксистичке организације у Русији још нису успеле да се стопе у јединствену партију. Само од новембра 1920. до јануара 1921. године под руководством председника Кримског обласног револуционарног комитета Куна и члана обласног револуционарног комитета Земљачке, на Криму је, по подацима удружења кримскнх лекара,“ бнло убијено без суда и истраге око 120 хиљада људи – мушкараца и жена, од стараца до деце… Званични подаци наводе цифру од 56 хиљада“. „Сведочим – наставља очевидац ових догађаја, познати руски писац И. С. Шмељов да је на Криму била ретка руска породица која није имала једног или неколико стрељаних. Као што сам више пута имао прилику да чујем од званичника: ‘очистити Крим гвозденом метлом’. Они су се трудили ради ‘статистике’. Тако су се цинично хвалили извршиоци наређења – ‘треба дати добру статистику’. И дали су је“ (Шмељов И.С.: Душа Отаџбине. Зборник. Париз, с. 187-188).

Истребљивање десетина н стотина хиљада Руса ради статистике није ништа друго до најочигледнији геноцид. Намеће се питање: где су онда били борци за демократију и људска права да се супротставе бољшевичком терору и геноциду?“ Нигде, наравно. Њихове претече су величале успехе „прве земље социјализма“, и радовале се „скоку из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс). И данас се лажноборци за људска права не оглашавају кад су неком стварно угрожена људска права, попут права на рад.

 ИСТИ МЕТОДИ

Када је режим у Совјетији мало „смекшао“, људе су почели да бацају у тамнице и логоре, а после Другог светског рата кренули су да их затварају у луднице. Не волиш комунизам, најбољи од свих поредака у свету? Па ти си лудак! Зато, правац лудница! Слично је рађено и у нас. Комунисти су прво масовно убијали, затим хапсили и терали на робију, а на крају и у луднице. (2)

Велики борац за људска права у нас, Томислав Крсмановић, писао је о злоупотреби психијатрије у Титовој Југославији:

“Захваљујући сведочењима бивших заточеника и напорима многобројних појединаца и група грађана, укључујући и поједине лидере данашње Србије, који су се од осамдесетих година прошлог века све успешније залагали за инплементацију демократских начела и људских права у Југославији, јавност је сазнала за већи број особа које су због изражавања мишљења биле кажњене смештањем у психијатријске болнице, где су задржаване више година, или до краја живота. Међу тим грађанима су Владимир Марковић, Радомир Вељковић, Милисав Живановић, Вјекослав Наглић, Владимир Перишић, Иво Малеш и др. Поједини су били прихваћени од стране Amnesty International као ,,затвореници савести“, а не душевни болесници, што је валидан доказ да су били жртве политичке злоупотребе психијатрије, укључујући Владимира Марковића и Радомира Вељковића Ове особе је Унеско (Париз) прихватио као жртве злоупотребе психијатрије у политичке сврхе. Организована борба против ових злоупотреба почела је првог марта 1975. г. када је у Београду основана Директна акција за самозаштиту, која се после акумулације већег броја случајева злоупотребе психијатрије, тридесетог априла 1981. г. претворила у Акцију против злоупотребе психијатрије у политичке сврхе, чији су покретачи, осим мене, били београдски песник Драгољуб Игњатовић, правник Голуб Бакић и филолог Иван Прекајски.“(3)

Титов „социјализам са људским лицем“ ишао је совјетким путем, али са америчким „бефелом“. Данас се титоистички механизми уклањања неподобних обнављају.

„МЕКИ“ ТОТАЛИТАРИЗАМ

Данас се за обрачун са инакомислећима користе методи ГУЛАГ-а са маском Дизниленда. То јест, није заборављено да се неко може послати у „лудару“, само ако је то потребно. Тако су поступили и са Зораном Буљугићем.Да би га избацили из школе, послали су га на преглед код „сарадљивог“ психијатра. О томе је Д. Гостељски писао:

“Наопаки српски закон, Закон о основама система образовања, дао је право директору да запосленог може да пошаље на ванредни лекарски преглед. Зашто што је такав закон наопак? Закону о образовању или просвети, додата је у наслову бесмислена синтагма “основе система”, а да се ту уопште не зна ни шта је “основа” ни шта је “систем”. Некоме је то, можда, звучало “поетски” (епски, лирски)? Законодавцу или, у великом броју, неуким посланицима Народне скупштине, није уопште пало на памет да се приупитају: а шта да радимо, на пример, ако је директор нездрав? Тако би се могло десити да нездрав шаље здравог на ванредни лекарски преглед, а то се данас, примећујемо, у пракси све чешће догађа.

И ето, да ли је истина да је директорка, здрава или нездрава (ко би га знао), послала Буљугића на ванредни лекарски преглед, на Институт за медицину рада? Да ли је некаквог договора било с тамошњим психијатром, да овај утврди како је Буљугићево психичко здравље нарушено и да му као таквом (ментално неуравнотеженом) нема места у учионици, не зна се. Ако се погледа да је исти наставник тридесет година радио са децом и да је био способан за посао наставника, како је могуће да човек “скрајне” пред крај своје просветне каријере? Теоретски, мада веома ретко, могуће је да се нешто у човеку откачи, па да више није у стању да собом ваљано управља на радном месту, али то се углавном догађа у почетку каријере. Видећемо да је пре седам година о истом професору причано сасвим другачије.

И данас актуелна заменица директора Дванаесте гимназије, Гордана Павловић, тада је за новине “Политика” изјавила следеће:

“Буљугић је ревностан у раду, нико се никада није жалио на њега, омиљен је и код ученика и код колега и као предавач и као човек. Он је, иначе, и председник синдиката у нашој школи, ради и при Форуму гимназија и активно учествује у припремама реформе која нам предстоји.”“(4)

Иако је накнадно утврђено да је Буљугић САСВИМ ЗДРАВ, он није враћен на рад у школу. Иако је Министарство просвете обећало да ће његов случај решити у складу са законом, ни то није учињено. Нудили су му да ради у школској библиотеци педесетак километара удаљеној од места његовог становања. Зато Буљугић и даље штрајкује глађу.

 БОЖЕ ПРАВДЕ

Србија је земља под окупацијом. Озбиљном, али „меком“. Још увек не убијају оне који се не мире са НАТО Империјом као мером и провером наше стварности. Али, ни то, у нашој мрачној будућности, није искључено. И то ће доћи на ред кад НАТО крене на Русију, а НАТО ће, једног дана, кренути на Русију. За сада, они који се не слажу бивају гоњени на различите начине – између осталог, и онако као што је гоњен Зоран Буљугић. Због тога је и написан овај текст: да се, пред Богом правде Коме пева наша химна, каже шта јесте и како јесте. И да то знају људи који верују у Бога правде. У име правде, небеске и земаљске.Нека Господ подржи Зорана Буљугића у његовој, надасве праведној, борби.

др Владимир Димитријевић

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 9. јуна 2019. године)


1. https://www.pravda.rs/2019/5/9/zoran-buljugic-zapoceo-strajk-gladju-ovo-je-njegovo-otvoreno-pismo-javnosti; http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:796934-PROFESOR-STRAJKUJE-GLADjU-Na-trotoaru-ceka-povratak-u-skolu
2.http://istorija20veka.rs/wp-content/uploads/2017/11/2013_2_08_Cvetkovic.pdf
3.https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0085-6320/2011/0085-63201102257K.pdf 4.http://www.koreni.rs/slucaj-zorana-buljugica-zloupotreba-psihijatrije/

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Новe књигe за преузимање - (Download)

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga

КЛОВНОКРАТИЈА

Србија за владе Александра Вучића
Др Зоран Чворовић
Др Владимир Димитријевић

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

ДА СЕ ЗНА

Повереник за заштиту
равноправности против
слободе мишљења и изражавања

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Мала књига велике мржње
РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ

Преузмите комплетну књигу (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ
Православље и папизам на крају историје

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША
Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ШКОЛОКАУСТ
Како разарају наше образовање

 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

СВЕТОСАВЉЕ И СРБОЦИД

Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА 
ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 

Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
КОМЕ ЋЕ „БЛАЖЕНИ АЛОЗИЈЕ” БИТИ КРСНА СЛАВА?


Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Записи пропалог песника


Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТОСАВЉЕ И ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

ТЕХНОЛОГИЈА ИЛИ ТЕОЛОГИЈА

Издавач

Лио, Горњи Милановац, 2009.

Преузми комплетну књигу: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

ОКЛЕВЕТАНИ СВЕТАЦ
(Владика Николај и србофобија)

Издато: 2007.

Место: Горњи Милановац

Издавач: ЛИО, Горњи Милановац

Преузми комплетну књигу: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ТАЈНА ОЧИНСТВА
(Трпеза Господња кроз векове и данас)

Издавач
Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

ХЛЕБ НЕБЕСНИ И ЧАША ЖИВОТА
(Свети Николај Охридски и Жички и Преподобни Јустин Ћелијски о Светој Литургији и Причешћу)

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

ЈАГЊЕ И ЗМИЈА
(Православље и неогностичка психологија)

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Литургијска реформа и криза римокатолицизма

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

ПУТ ЗА НИГДИНУ
РОКМУЗИКА И ДОБА НИХИЛИЗМА

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

РЕЧ НА РЕЧ
(одговор Еп. Атанасију)

Преузми комплетну књигу: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

ДОЂИ И ВИДИ
(Иконостас и светиња олтара у православном Предању)

издавач:Лио, Горњи Милановац, 2008.

Преузми комплетну књигу: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ко је на мрежи: 119 гостију и нема пријављених чланова