pajajovanovic ranjeni crnogoracОвај оглед посвећујем свом брату у Христу и Светом Сави, Зорану Човоровићу, Србину Црногорцу и Метохијцу, знајући да ће он разумети прочитано

ВЛАДИМИР ВУЈИЋ О МАРКУ МИЉАНОВУ

Када су се, у издању „Народне просвете“, појавила Целокупна дела Марка Миљанова, Владимир Вујић је у „Народној одбрани“ (број 42 за 1930. годину) објавио одушевљен приказ, на чијем почетку наводи низ знамења која су претходила рођењу великог кучког војводе и самоуког књижевника, од прадединог пророчанства да ће се у њиховом крају родити човек за кога ће свет знати до мајчиних снова пуних звезда што се распрскавају. Ту су и анегдоте о томе како четрнаестогодишњи Марко отео пушку од Турака, голим рукама задавио вука, убио Турчина који је хтео да га ошамари, оптужујући младо Црногорче да лаже.

Вујић, сасвим понесен, пише: “Човек чијим именом „Мар-Миљан“ плаше неваљалу децу арбанашке жене, лети као вихор свуда. И побеђује готово увек. Нижу се дела за делима, прави примери чојства и јунаштва. Има из Арбаније добављена коња, бесна, кога нико сем њега, не смеде појахати; звао се „Арнаут“ и ушао је, са Марком, у легенде и приче и песме. Миљанов развија, у бурном и борбеном животу, изврсне војничке, као и дипломатске, за оне прилике, особине; и организаторске. А завист расте заједно са славом: кнез (Никола) рече му једном: “Не можемо више тако, Марко… За тобом иде шест, а за мном четири перјаника“. Немилост га остави без знања, без плате: и он се, седи развојвода, повлачи у свој Медун, војвода увек за народ, и у тишини се бави пчеларством по мало и виноградарством. У очима народа постаје мистична личност. Та повученост га упућује и на књигу, на читање, на писање“. Вујић уочава да је Миљанов за човека из Црне Горе доста путовао – са кнезом је био у Бечу и Италији, посетио је централну Србију и Војводину. Као самоук, чита Његоша, Вука, Доситеја, Дрепера. Изврстан усмени приповедач, кога је као таквог запамтио Симо Матавуљ, решио је да се окуша и у писању, да оно чега се сећа не падне у заборав. Опредељењем за писање почиње, по Вујићу, „младост духовна у старог Миљанова“. Доживео је да пред смрт види одштампане табаке својих књига, на чему је много захваљивао Љубомиру Ковачевићу.

Вујић наглашава да је у једном од својих потоњих писама да као Куч умире прилично срећан, али као Србин несрећан и незадовољан. Јер, Србство још не беше уједињено.

О ЧЕМУ ЈЕ ПИСАО ВЕЛИКИ ВОЈВОДА

Његова сабрана дела састоје се од „Примјера чојства и јунаштва“, „Живота и обичаја Арбанаса“ и „Нешто о Братоножићима“. По Вујићу, ту је дат „круг живљења наших Динараца, свеједно да ли Црногораца или Турака или Арбанаса, круг једног живљења патриархално – племенског, живљења које даномице ишчезава и трансформира се принудно пред законима новога живота“.

Миљанов се дуго борио са учењем писања, али га је савладао, сматра Вујић, захваљуући огромном нагону за изражавањем. Његов таленат био је усмени, али и гусларски – спевао је преко три стотине песама које су, на жалост, нестале. Из фрагмената који су од његових гусларских песама остали види се да је био веома обдарен, сматра Вујић, и цитира један одломак, о самотничком боравку у планини („Око себе ништа своје немам!/ Чини ми се да мајка планина/ заборави да сам чедо њено,/ но и гора зинула је пуста/ да ме прождре ка тирјана свога./ Сам је човјек жалосно створење!…“) управо као пример обдарености Миљановљеве. Сачуван је предговор који је писао за своје песме, сматрајући да му је дужност да сачува од заборава јунаке који су радосно давали живот за општенародну ствар. Миљанов је сматрао да је већи подвиг дати живот за народну слободу него као неки православни асекти носити ланац на голом телу: “Ја не желим зло калуђеру, ни да Бог, но ми се чини да је мили Богу који на муке мре за Његову правду, но да носи ланац“, наводи Вујић војводин животни став.

ПРАВДА И ДОБРОЧИНСТВО

По Вујићу, Марково перо је „тешко“, али баш зато што не зна за „позу и композицију“ оно има готово „божанску непосредност“: “Кроз крв, тако лако просипану за витешке кодексе части и обичаја, кроз презир смрти, тако лако дочекиване и испраћане, кроз вечне бриге да се чојство и образ сачувају – ипак проговарају моћно основне, нагонске, дубинске водиље словенске: праведност и доброчинство“. По Вујићу, то се нарочито види из Марковог описа самотничког лутања кроз планину, у којој је, поред тешких временских услова, попут хладноће или врућине, нарочито тешко размишљање о свему и свачему, а поготово о злу у свету и злочинцима који га чине; усамљенику се, вели Марко, тада и Бог грешан чини када је могао да допусти појаву људи – злочинаца. Када се, међутим, сетиш човека добротвора, каже војвода, „изведри се душа, заигра срце, раслабљено тијело добије нову снагу, нема жеђе ни глади, нема умора, нема мржње, све је мило, у све видиш доброчинство, мио ти је Бог који је лијепа чојка да, злочинац се је изгубио, нема га више на уму, сад весело идеш гором и планином кудијен остри вјетрови звижде а пријатно ти веселе душу, слашћу опијену, расхлађују, и идеш благодарећи Богу који је тако природу украсио, и идеш и често уздахнеш из дубине душе, желећи добра чињет“. Ова химна Божијем добру је, по Вујићу, један од најлепших доказа Миљановљеве књижевне обдарености.

По Вујићу, дела Марка Миљанова су „лабудова песма епскога света“; чудотворни јунак, који пише кратко, помало збуњено, али силно и снажно, величанствен је у свом споју доживљенога и казанога. Ту нема никакве псеудоморфозе, него је живот уметност, а уметност живота. Као биограф аутентичног живљења света који нестаје, Миљанов је, по Вујићу, наш нови Теодосије.

НИХИЛИЗАМ И СВЕТЛИ ЛИКОВИ

Али, дивни Марко Миљанов, по Станку Церовићу, аутору књиге „Дрво живота – плодови смрти“, стрепи од једног света који настаје, и који долази са Запада. То је свет у коме нема ни чојства, ни јунаштва, него владају подла правила моћи и лаж над лажима, оличена у новцу. Као што је, по предању, Марко Краљевић, видевши пушку, рекао: “Откад пушка поста, јунака неста, јер сад највећа рђа може убити највећег јунака“, тако је и Марко Миљанов, срећући људе са Запада, осетио хладни дах ништавила маскираног у технички напредак, после кога неће више бити човештва, оличеног у витештву Србина из Црне Горе.

Зато је Миљанов решио да остави записе о онима који су били достојни да буду описани. Један од њих је и Илија Куч, пред којим је велики војвода осећао да је мањи од макова зрна, коме се дивио, и пред којим се стидео. Стидео се да Илији, који је, рањав и измучен, долазио до Миљанова, понуди помоћ, иако је свим својим бићем желео да то учини – и истовремено се плашио да Илију Куча тиме не понизи. А Илија Куч је желео да буде уз Миљанова, макар као слуга; али, није се усуђивао да се приближи човеку који му се чинио много већим јунаком и правим аристократом. Па су на крају ипак тринаест година провели заједно, дружећи се и причајући о делима Божјим и људским.

СМЕРНИ ИЛИЈА КУЧ

Какав је портрет Илије Куча?

Ево шта Марко каже о њему, пре свега о његовој смерности, какве данас нема ни у монаха, а камоли у обичних људи: “Он ниско сам о себи мишљаше. Он се не жаљаше на злу судбину своју која га постигла; њему не бјеше необично, с бонијем и нездравијем животом, чуват на зиму и врућину туђе браве (овце) за кору љеба; он не сматраше да је заслужио да му тко пружи помоћ; он не знаваше да је достојан пажње; њега не мучаше брига е му се заслуга неће измирит; он и немаше заслуге по његовије` мисли; њему се чињаше да може и други чињет – ка шта је он чинио. Ја у њега нађо` мирну и побожну душу и нарав, да би река ни му(в)у не би увриједио. Али кад ријеч о боју дође, пробуди му се лавско срце и жеља за бој, ка да је његов живот млад и здрав – но се запламти говорећи о боју ка да ће сад на оруж´е! Мислио сам гледајући: ,Благо тебе, Илија!Ти си примјер јунака неумрлије´ и јунаштвом и честитошћу. Коме је тако чиста душа, њему ништа ни од кога криво није. Здраво срце само себе заслуге измирује, и себе спасење на´оди противу зла.’“

КАКО ЈЕ ЧЕТОВАО СЛАВНИ ИЛИЈА И КАКО ЈЕ ЗАРОБЉЕН

Илија Куч је, као петнаестогодишњак, отишао у хајдуке, придруживши се свом побратиму Раку Ђурићу. Деветнаест година они су били страх и трепет за Турке и Арбанасе зулумћаре, светећи сваки свако недело које би ови Србима учинили. Нападали су и секли главе злочинцима и палили куће онима који би недела чинили. Штитили су Косово и Метохију, Пећаршију и Дечане. Њих су се непријатељи плашили, али о њима су и песме певали. Миљанов каже: „Арнаути пјевају о Марку и Муси, Мују и Алилу, Јанковићу и Цмиљанићу, котарскијем и сењскијема сердарима, а највише о Илији и Раку“.

Али ипак је Илија Куч био заробљен. Он је свог, већ остарелог, побратима Рака покушао да, у зимским условима, преко планина преведе у Васојевиће, где би се опоравили и дочекали пролеће. Пошто је због великог снега и хладноће Рако Ђурић био на ивици смрти, склонили се код неких турских чобана, кријући, наравно, ко су. Ипак, Турци хватају и везују Илију, а он пред колибом види свог побратима Рака и једног Турчина – обојица су погинули, при чему Илија није успео да сазна како и зашто. Тада им се Илија открије. Миљанов пише:„Они га не кћеше убит` но послаше глас у Ругову и у Пећ, те дођоше с војском. Раку посјекоше главу, набише на колац, па кренуше с њом и везаним Илијом у Пећ, идући од вароши до вароши, и од села до села, шиљући глас народу, ко ће да види Ракову главу и Илију живога! Народ се купио, кудијен су одили, преко пећке, ђаковске и призренске на`ије!“.

ХРИСТОЛИКО МУЧЕНИШТВО ИЛИЈЕ КУЧА

Турци су почели да на тргу у Призрену, пред свима, муче Илију да би одао јатаке, али и да би његову славу, не само међу Србима, него и међу Арбансима, који су о њему певали, потамнели. Ако почне да кука и моли за милост, сви његови подвизи биће као дим:„Сад почеше на Илију ударат` жестоке муке, које се измислити могу. Ништа од њи` Турци на Илију изоставили нијесу…“

А Илија је јуначки трпео, као да није у свом телу, па се пронео глас да он није обично, него да је натприродно биће. Мучитељи су се питали: „,Је ли истина да га не боли тијело од оноликије` мука?’ То Илији чини те му се на часове пријатељи множе, Турцима на велику жалост, све више сумњајући на успје` и на своју срећу, али продужују радњу надајући се, ако друге муке не могаше одољет` Илији, одољеће му (недозвољени) сан. Треба га спицама бост`, ни наблизу да му сан не дође: од тог ће изгубит свијест и казаће пред народом; а док му је свијест здрава види се да неће казат. Но се Турци и у то преварише: Илија је мога` да не спава за четиринаест (14) дана и ноћи..“ Дакле, кад нису помогле муке, боли су га оштрим предметима две седмице да му не дају да заспи, како би се предао и покорио. Није вредело, Илија Куч је четрнаест дана издржао без сна. Миљанов каже:„…Но је Илија с тијем зачудио све мучитеље и непријатеље, метнуо и` у бригу да мисле да је то неко нечељадинско тијело и трпјење. А да је Илија чељаде, (човек), а већ ништа друго, не би могуће било да овако народ и нас Турке увјери да га своје тијело не боли кад му се кида и огњем гори!/…/Турке је с тијем Илија метнуо у нерасположење, а Србе и Арнауте обрадова, с увјерењем да му није мука трпјет’, но га нека невиђена сила заштићава. Тако су и Турци почели сумњат’, да га кријепи нека божанствена помоћ.“

АРБАНАСИ СЕ КЛАЊАЈУ ИЛИЈИ

Јавно мучен, Илија је слободно разговарао са окупљенима:“Како су се који дан на Илију муке понављале, изгледало му је као да му мање сметају и досађују; више говори са народом и народ с њим. Увече, кад народ креће на конак, реку му: ,Збогом, Илија, и да си прост’! Илија им је говорио:’А зар нећете сјутра доћ`, да се разговарамо и пјевамо?’ Кад је Илија ово говорио, многијема су потоци суза одаврели говорећи му: ,Бисмо дошли да знамо е ћемо те жива наћ`. Илија: ,Дођите, браћо и пријатељи, да пјевамо и да се разговарамо доклен траје ово весеље турско!’“

Турски буљубаша Сулејман Кока гледао је муке дичног Србина из Куча, и намештао на коцу главу Рака Ђурића, Илијиног побратима, а мученик Куч му је говорио:“Пази ми главу Ракову, Сулејман Кока, бре! Па ћу ти и ја твоју пазит’, кад ћу ти ју на колац насадит`!’“ Тако се касније и збило.

После пет дана, Илију уклањају од очију јавности, јер се стиде његове победе. Настаје духовна светковина, о којој Марко Миљанов пише:„И они Арнаути кршћени и некршћени, који су на села и млого дана и ноћи, у муке провели тражећи прилику да убију Илију и Рака, и тијем себе прославе, сад га ти исти Арнаути пűтају ( хране, нап. В.Д.) ка` мајка мало дијете“.“ То јест, Арбанаси су хранили мученог Илију, па га и миловали и тепали му као детету, дивећи се његовом витешком страдалништву и доброти:“Бивало је Арнаута који му је тако дава` да га умиљато поглачи руком по глави говорећи: ,Е, Илија, да ми бјеше некад твоју главу осјећ` и овако поглачит`… ( а сад тај исти човјек плаче при Илијином витешком подношењу страдања!). Говорили су му: ,Ти си тражио Илијину главу да се мртвом прославиш, па ти ју донесе срећа да са живом прославиш још више; јер ти оно би јуначка слава била, а ова ти показа честито срце да те сав народ више но јунака слави’.“

ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉУ

А Илија Куч се топи од милине због доброте својих дојучерашњих непријатеља, па им каже да му је милије тих пет дана што је мучен и што од њих после тога прима милоште него да је живео читаво столеће:„…Мене су слађи пет дана вашије`, но да живим сто година. Мене већ ништа жа` није до једино што не могу Раку казат` како сте не ( нас, нап. В.Д.) свесрдно испратили и живот ни ( наш, нап. В.Д. ) мртви поновили. Ја им опрашћем (Турцима); ијетки (љути) су на Рака и мене, тешки смо им и били; но су заслужили, а не бисмо, нека Бог зна! А вама Бог нека вашем образу измири, који ми напунисте срце Божјега благослова, да из свега срца Турцима опрашћем све моје и Раково. А то ви све учињесте с вашом љубави коју учињесте Раку и мене. С тога им опет вељу: Моје муке и Ракова осјечена глава да им је проста, а народу што чине, то им не би било просто, но проклето њима и ономе ко и `не тука ђе и’ гођ стиже!“

Дакле, Илија својим непријатељима прашта све муке које је поднео, али им не може опроститу муке које су, на правди Бога, задавали његовом напаћеном роду. Какво витештво! Каква христоликост! Он, који није био писмен, живо је Еванђеље Христово – оно о праштању непријатељима. Ипак, то не значи да је он кукавни квазипацифиста, него је и даље „хајдук те гони хајдуке“ (Његош), витез бранилац „робља свезанога“, који ће, док га Сулејман Кока шаље у тамницу, истом њему поручити:„Али Суљо, сачува` Боже, да те српска пушка и нож не закољу! Надај се томе, Суљо! Неће гора сама бит`, имат ће планина синова који ће превијат` вратове турскије зулумћара – буљукбаша“.

Четири је године Илија тамновао, и по ослобођењу шест година хајдуковао, а зулумћар Сулејман Кока од његове је руке пострадао.

ШТА ЈЕ ИЛИЈА КУЧ ПРЕТРПЕО

Миљанов ће, у „Примјерима чојства и јунаштва“, овако забележити:“Кад Илија (Или-Куч) оста без Уроша, прекиде са четовањима и злом које су Турцима заједно чинили. После овога дошао је Илија код мене, јер сам се и ја био склонио од Турака; били смо заједно тринаест година. Упознао сам га из близине и уверио се да се народу само чинило да није трпео болове док су га Турци у Призрену мучили. Ваистину, ако је икада било човека који је могао истрпети бол, био је то он. Не кажем да га није болело, али он је много могао истрпети и себе приморати да се понаша као да га не боли! Сваки му нокат на прстима беше кржљав, све од борових клинаца које су му Турци забијали испод њих и потом горели; ноге му неједнаке дужине и сломљене; кости ломљене пушкама, са рупама и чворовима на лоше сраслим местима; трбух препун ожиљака; ни вилице му не беху здраве. Када би му се десило да се премори или попије вина мало више, многи ожиљци од рана зацрвенели би се од крви, али све то није умањивало његову жељу за бојевима, баш као да беше млад и здрав! Када сам га питао које су му муке у турском ропству биле грозније од других, рече ми: ,,Врела јаја под пазухом. Од тога сам ослабио толико да ми је и сада мука. Чињаше ми се да Турци виде колико ме то боли, но ја не бих јаукнуо, само бих се мало прокашљао, као да грло прочистим. Али, часнога ми крста, све то радо бих заборавио, да се тога више никада не сетим.“

И дивио се Миљанов Илији, и оставио спомен на овога витеза „да се прича и приповиједа док је људи и док је Косова“.

О ВИЈЕНЦУ КАО ТЕМЕЉУ

Повести које је забележио велики војвода Марко доказ су „Горског вијенца“ као матичне књиге свију Срба, а нарочито Срба из Црне Горе, који су сада на удару ништарија монтенегринских, самомрзећих кукавица и „гордих конобара“ НАТО пакта. Док је било „Вијенца“ у Црногорцима, било је и праве Црне Горе. У „Бесудној земљи“ пише Милован Ђилас, сећајући се свог детињства:“Још у основној школи био сам прочитао већину народних пјесама, понављајући често многе од њих сељаци­ма. Но они су најрадије слушали Горски вијенац од Њего­ша, Владике Рада, и то не само што су били чули да је то највећи српски спјев, иако су и на то били суревњиви, не­го што су у њему највећма налазили исказан свој начин мишљења и осјећања, а још више од тога – суштину сто­љетне борбе коју су морали, и као да ћe још морати, да воде око опстанка и око части и имена, на овом тлу, шкртом у свему сем у људима. Биле су то у Горском вијенцу неке више истине, али њихове, од њих већ наслућене, ка­зане на њихов, али језгровитији и узвишенији начин. Тре­бало је само отпочети неко мјесто, из Горског вијенца, па да неки од њих одмах прихвати и настави. Они су преки­дали читаоца толкујући поједина мјеста, ватрено и дуго. Нијесу их збуњивала ни она мисаона, честа: на свој на­чин су и њих они поимали као СВОЈУ слику свијета и живо­та. Многи изрази и наслућивања, око којих су се мучили учени тумачи, њима су били јасни већ по томе што су ис­цијеђени из знаног им живота и казани баш као што би то учинили и они кад би само умјели. Док су свако друго штиво, па и народне пјесме, примали као нешто лијепо речено, као поезију, Горски вијенац су доживљавали као нешто сасвим друго, истовремено узвишеније и сочније: узвишеније- јер је то било речено свакодневним је­зиком, мада ријечима тако одабраним и поређаним да се оно што се жељело рећи исказала снажно и потпуно, као да није ни изговорено, него да такво постоји само од се­ бе, као планина и прозирни необуздани токови вјетра и сунца по њој. За Библију једва ако су и знали: за њих би Горски вијенац могао да буде нека таква књига.“

Зато је сад Његош Ђукановићу и његовој кукавељи крв на очима, и зато забрањују улазак у Црну Гору Бећковићу, Мировићу, Раковићу и Антићу. И тиме показују своју немоћ, а не моћ. Истовремено, дивно је видети како они који су остали верни Србству, попут Милана Кнежевића, у Скупштини Црне Горе сведоче Косовски завет, из чега бива јасно да Србство у Црној Гори није мртво.

У огледу „Његош као трагични јунак косовске мисли“, србски нобеловац Иво Андрић је указао на чињеницу да је сва Црна Гора живела и дисала „косовском мишљу“: “Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска као хлеб и вода/…/ Црна Гора и свет који је у њу избегао били су квинтесенција тога косовског мистерија.Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу“.

Још има таквих, после свега.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Србски песник и мислилац, Иван Негришорац, у свом огледу о истрази предака као главној тајни монтенегринског НАТО неонацизма, каже: “Традиционална мисао наших предака би усред ових голготских мука могла бити од велике помоћи. У тој перспективи јасно би се указало да је однарођени црногорски режим кренуо путем демонске продаје сопственог народа, да он хоће свој народ сасвим да преуми и да га претвори у следбеника Златног телета, чији култ уређује односе у овом свету на темељу хијерархије чисто материјалних вредности. Реч је о потпуном убијању народне душе Црногораца, душе која је негована и уздизана вековима, захваљујући многим поколењима предака: сада све те претке бизнис-Црногорци настоје систематски да поубијају и истраже до последњег, до самог семена из којег су ти преци изникли. На том страшном попришту на којем се обавља истрага предака, треба да се појави празнина душе, tabula rasa, од које се може чинити све што се пожели. Зато је за однарођени црногорски режим ова истрага предака услов свих услова: ти преци су много већи противници од живих људи нашега доба. Тим страшним, одлучним и непоколебивим прецима демонски следбеници не могу, једноставно, ништа, па зато настоје да униште свако сећање на њих или, бар, сећање на оно суштински важно што је прецима и омогућило истинску величину. Страшно истребљење спроводи се на наше очи: ако на тако нешто пристанемо, страшна клетва предака погодиће све оне који су у томе не само активно учествовали него и оне који су гледали своја посла и ћутали. Ако су нас преци заветовали храмом који су подигли, а ми допустили да тај храм буде срушен, онда смо ми, сви одреда, погубне ефекте те клетве и заслужили. У сваком случају, пред Црногорце поставља се веома тежак и мучан задатак да буду далеко паметнији и мудрији, одлучнији и чвршћи, рафинованији и осетљивији од сопственог однарођеног режима.“

Прича о Марку Миљанову и Илији Кучу је ту да нас подсети да је истрага предака немогућ посао. Само треба остати на месту где јесмо, са оним што јесмо и оним што имамо. А имамо Светог Саву и Светог Петра Цетињског, Светог цара Лазара и бесмртног Његоша, Милоша Обилића и Илију Куча. Они, пак, имају Секулу Дрљевића и Савића Марковића Штедимлију, фра Доминика Мандића и Јеврема Брковића. Па ко шта понесе.

др Владимир Димитријевић

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Број прегледа чланака
1049945

Новe књигe за преузимање - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Шта се згоди кад се ЏЕНДЕР роди
- политички ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ као нови БОЉШЕВИЗАМ

 Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga

КЛОВНОКРАТИЈА

Србија за владе Александра Вучића
Др Зоран Чворовић
Др Владимир Димитријевић

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

ДА СЕ ЗНА

Повереник за заштиту
равноправности против
слободе мишљења и изражавања

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Мала књига велике мржње
РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ

Преузмите комплетну књигу (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ
Православље и папизам на крају историје

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША
Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ШКОЛОКАУСТ
Како разарају наше образовање

 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

СВЕТОСАВЉЕ И СРБОЦИД

Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА 
ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 

Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
КОМЕ ЋЕ „БЛАЖЕНИ АЛОЗИЈЕ” БИТИ КРСНА СЛАВА?


Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Записи пропалог песника


Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТОСАВЉЕ И ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

ТЕХНОЛОГИЈА ИЛИ ТЕОЛОГИЈА

Издавач

Лио, Горњи Милановац, 2009.

Преузми комплетну књигу: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

ОКЛЕВЕТАНИ СВЕТАЦ
(Владика Николај и србофобија)

Издато: 2007.

Место: Горњи Милановац

Издавач: ЛИО, Горњи Милановац

Преузми комплетну књигу: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ТАЈНА ОЧИНСТВА
(Трпеза Господња кроз векове и данас)

Издавач
Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

ХЛЕБ НЕБЕСНИ И ЧАША ЖИВОТА
(Свети Николај Охридски и Жички и Преподобни Јустин Ћелијски о Светој Литургији и Причешћу)

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

ЈАГЊЕ И ЗМИЈА
(Православље и неогностичка психологија)

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Литургијска реформа и криза римокатолицизма

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

ПУТ ЗА НИГДИНУ
РОКМУЗИКА И ДОБА НИХИЛИЗМА

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

РЕЧ НА РЕЧ
(одговор Еп. Атанасију)

Преузми комплетну књигу: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

ДОЂИ И ВИДИ
(Иконостас и светиња олтара у православном Предању)

издавач:Лио, Горњи Милановац, 2008.

Преузми комплетну књигу: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ко је на мрежи: 131 гостију и нема пријављених чланова