УДЕС ЗА КУДЕС
Оно што се у Ивањици, а поводом Нушићијаде десило, познато је свима: осамдесет година после смрти великог комедиографа, збило се нешто сасвим у складу са његовим комедијама. Они који су годинама организовали Нушићијаду (удружење грађана КУДЕС), они који су обезбеђивали 2/3 средстава за њено одржавање (удружење грађана КУДЕС), више немају приступа (удружење грађана КУДЕС) свом интелектуалном и стваралачком „чеду“, јер су, ето, вређали Великог Вођу (http://www.nusicijada.rs;https://www.blic.rs/kultura/vesti/kao-u-nusicevoj-komediji-organizatori-nusicijade-izbaceni-iz-festivala-koji-su/ev3l45s), мада то, наравно, није формално наведено као разлог отимања Нушићијаде од њених твораца.
Напредњачку охлократију из врха државе и из врха Ивањице је нарочито погодила Нушићијада 2017, када је Зоран Кесић са Дражом Петровићем и представницима Њуз нета сурово исмејао различите димензије владајућег идиотизма (у изворном, античком значењу те речи, идиот је човек кога не занимају послови заједнице, полиса, него само лични интереси). Растеривањем твораца изворне Нушићијаде Вучићеви сејмени су се попели чак и на Нушићев гроб. Наравно, на себи својствен начин.(https://www.danas.rs/kolumna/dragoljub-petrovic/naprednjaci-na-nusicevom-grobu/)
СМЕХ ЈЕ СМЕХ, ПРЕМА ВОЂИ ГРЕХ
У зборнику есеја под насловом „Свети смех“, Конрад Ејерс каже:„Заједничка одлика свих диктатора, револуционара и религијских ауторитараца јесте одбијање да се насмеју на сопствени рачун, као и забрана да се други смеју на њихов рачун“. Уосталом, ово је већ било – са Душком Радовићем, рецимо, у доба звано „И после Тита – Тито“ (http://www.rasen.rs/2016/11/kako-je-ucutkan-dusko-radovic-recenica-koja-je-dosla-glave-najvecoj-legendi-beograda/#.W3X96FAVSM8)
Оно што данас имамо у Србији – и у Ивањици, наравно, као граничној области Србије из „Сумњивог лица“ – јесте само рециклирани титоизам, за који гласају сенилни Титови обожаваоци, што у Вођи над вођама виде Броза redivivus.
Секта Вучићевих сведока, позната по вери у Вучићево хиљадугодишње царство на земљи, живи је доказ да је хумор у оствареној антиутопији субверзиван, па самим тим и непожељан. Због тога нису могли да одоле а да не забране праву Нушићијаду и трудећи се да измајсторишу неку своју верзију (што би Дража Петровић рекао – „кинеску копију“ ), која ће личити на синдикалне приредбе у Титовој Југославији 1949, и за коју ће припитомљени радио – хумор „Веселе вечери“ (што није смела да се бави ликовима битнијим од директора мањих социјалистичких фирми) бити недостижан идеал.
Уосталом, Нушићијада у Ивањици никад није била само хумор и сатира, него је имала за циљ представљање наше културе каква би могла бити да је, овде и сада, више среће, памети и поштења. Наиме, изворна Нушћијада је увек била настојање да споји све што је вредно у нашој традицији са потребама савремености – од музике и филма до Фестивала науке. Нушић је као инспирација овог настојања био више него упутан – јер је и хумориста и моралиста, човек који је комедије писао не само да би засмејао, него и да би утицао на етички став оних који његове комедије гледају.
Али, у Србији, у којој се авети усељавају у „наводни Београд“, нико се не сме подсмевати Кловну Без Смисла За Хумор, протоплазмичном Пенивајзу, оном што се, у име тријумфа неолибералног канибализма (пардон, капитализма) не храни само радницима уништених фирми (сад једе „Азотару“ у Панчеву), него и њиховим страхом да више никад неће моћи да живе као људи, па се зато учлањавају у секту Вучићевих сведока. Човек без сећања (осим на своје дане факултетског бубалаштва) појављује се изненада, на разним местима, и игра своју кловновску игру, док његови сведоци докусурују Србију.
СТРАХ ОД ХУМОРА – ПЛОД СЕНИЛНОГ УМОРА
Откуд толики страх Вучићевих сведока пред хумором и сатиром?
Зато што је, као и код Нушића, тако и код његових данашњих следбеника из КУДЕС-а, хумор изврсно средство за оживљавање духа полиса као дијалошке заједнице, сасвим у складу са Бахтиновом теоријом карневала. У студији о Раблеу и средњовековној народној култури, велики руски тумач књижевности, Михаил Бахтин, указао је на чињеницу да је градски трг у Средњем веку и ренесанси био јединствени свет, где су сви наступи, од уличне препирке до театарске представе, били прожети атмосфером слободе, отворености и фамилијарности. Народ је, кроз заједнички смех, постајао једно тело, при чему смех није био пука одбрана од страха, него и апологија слободне мисли, о чему се може више читати у огледу Марије Ристивојевић о поимању карневалског код Бахтина.(https://docslide.net/documents/122048615-bahtin-o-karnevalu.html).
Пољски теоретичари књижевности, Бужињска и Марковски, указују на чињеницу да је карневалски поглед на свет проистекао из народно-вашарске културе, па је увек био супротан званичним институцијама и устаљеном поретку. Озбиљност која се меша са смехом и мудрост у сусрету са глупошћу одлике су живог живота, и стога није случајно да је елементе карневалског Бахтин открио и код Достојевског – највећег од највећих. Зато тоталитарци не воле хумор. Kад су врата смеха отворена свима, то је политички субверзивно, јер тако читав народ учествује у животу полиса. Тако се рађа истинска политика. (https://pesimum.files.wordpress.com/2014/09/knjizevne-teorije-20-veka-poljaci.pdf)
Кловновски тоталитаризам Вучића & дружине је, наравно, монолошки, док је истинска демократија увек дијалошка. Бахтин је говорио: “Живот је по природи својој дијалошки. Живети значи учествати у дијалогу: питати, слушати, сносити одговорност, одобравати и слично. Читавог живота човек се, не без остатка, ангажује: устима, очима, рукама, душом и духом, читавим телом, свим поступцима. Читавог себе садржи у речи која се затим уклапа у дијалошку тканину постојања, у општи симпозион“.
Можете ли у Бахтиновим речима о дијалошкој суштини човештва препознати Вучића, Вулина, Селаковића, Ану Брнабић и остале Маје Гојковић на врху државе Србије?
Не претварајте се: знам да не можете.
У нормалном друштву, смех има терапеутско дејство: “Ја знам само за један хумор, један једини, онај који изазивајући смех на уснама ублажава суровост живота“, говорио је Нушић. Али, Вучићеви сведоци се плаше да хумором блаже тешки живот под Мртвим Озбиљним Газдом, јер би онда Његов & њихов охлократски систем постао потпуно провидан (транспарентан). И зато се боје свега што их разобличава. Погледајте само од када на РТС-у нису репризирали „Белу лађу“, јер схватају да је Вучићева владавина апсолутно шојићевска.(https://www.youtube.com/watch?v=PwMwtdeYaEA;https://www.youtube.com/watch?v=pwDfcMhotHs;https://www.youtube.com/watch?v=RbFIJNi1EXo; https://www.youtube.com/watch?v=jZQo9IcXXp8).
ОСЕЋАМО СЕ ПОСТИЂЕНО, АЛИ ЈЕ ОВО ВЕЋ ВИЂЕНО
Из „Сумњивог лица“
КАПЕТАН: Ћут’! Реч да ниси казао. Гле ти њега! Признајеш него шта! А ако не признајеш, ти ћеш признати, јер ја сам већ телеграфирао Министру да си ти признао. Не можеш ти ваљда сад мењати наводе власти. […] ЂОКА: Ја нисам зликовац, ја нисам ни за шта крив, ја протествујем!… КАПЕТАН: Ћут’, кад ти кажем! Гле ти њега, он мисли звао га неко овде да говори
КАПЕТАН: Него! Кад је у питању држава и династија, завешћу је и цензуру и тортуру и секвестуру и позитуру и ударићу свакоме двадесет и пет по туру. Не бива друкче! ’Ајде, богати, господине Милисаве!
Из „Народног посланика“
СЕКУЛИЋ: Повадио сам, видиш, из акта све кривице, и оне које су отишле већ у акта и оне које нису још ни дошле до акта, све, све. Па онда лицитације, интабулације, процене, пописе, забране, преносе, и уопште такве ствари. Све ћу те грлице сад да хватам на кратак позив са три црвене штрикле. Па кад ми дође, а ја тек: Е, грлице моја, ти канда имаш неку процену, а? А, овај, за кога, ти, препелице моја мислиш да гласаш, је ли за газда Јеврема Прокића, а?
ЈЕВРЕМ (задовољно): Хе, хе… формална агитација!
ЈЕВРЕМ: Ама, није преотео туђу жену, заступа је као адвокат!
СЕКУЛИЋ: Па знам ја да је није преотео, али ово је агитација. Не мислиш ваљда да приликом агитације треба говорити истину народу? Но, лепо би се ти провео кад би говорио истину!
ЈЕВРЕМ: Па добро, ал’ може човек да нас тужи за клевету.
СЕКУЛИЋ: Може, не кажем да не може. Ал’ зато ја имам у канцеларији фијоку што гута акта. Прогутала је та једанпут две и по киле акта једне истраге, са саслушањима четрдесет и два сведока и са три стручна мишљења.
ЈЕВРЕМ: Овај… у политици се не каже само истина јавно, него и неистина. […] ИВКОВИЋ: А што се износи оно што није истина?
ЈЕВРЕМ: Е, па политика, борба, партија, агитација. А после, кад прођу избори, каже се лепо: ово и ово је била истина, а ово и ово није била истина. Ето, и ви сте мени у вашим новинама изнели како сам пре једанаест година, кад сам био општински одборник, појео једногодишњу порезу.
ИВКОВИЋ: Па нисте је платили?
ЈЕВРЕМ: Нисам, ал’ то је застарело.
ИВКОВИЋ: А ви, зар ништа боље нисте могли измислити против мене у дописима, него да сам издајник отаџбине?
ЈЕВРЕМ: То бар није ништа, то је сасвим невино. Чим се двојица не трпе, онај други мора бити издајник отаџбине. Тако је то у политици. А, после, немој ти да мислиш да су ти само то измислили, измислиће они теби још нешто горе. Не брини се, измислиће ти!
Наташа Станковић– Шошо: „Начин на који Јеврем и његови помоћници настоје да придобију гласаче условљен је вредностима и нормама које важе за друштво у којем живе. Нушић у овој комедији приказује бројне примере кршења личних права и слобода грађана. Јеврем омогућава Секулићу да неовлашћено претресе Ивковићев стан, ангажује Миладина да памти са ким се он виђа и захтева од њега да му лажним сведочењем растерује бираче. Он прислушкује и надзире Ивковићеве пословне разговоре, чита и краде његове политичке говоре. Све што се одвија у кући Прокић Јеврем сматра прихватљивим, пожељним и политички допуштеним агитационим поступцима. У складу са таквим убеђењем, он оправдава Секулићево кршење права на заштиту података о личности и то назива формална агитација./…/ Јеврема и његове најамнике не гризе савест, стид и кајање због учињених поступака. Изборна борба открива да власт у српском друштву не само да не пружа заштиту прокламованим правима већ ствара услове за њихово кршење. Поступање писара Секулића представља грубо кршење права да случај буде расправљан правично и јавно пред надлежним, независним и непристрасним судом./…/ Развојем медија који манипулишу јавним мњењем појединци се претварају у део гласачке машине под контролом носиоца друштвене моћи. Јеврем у неколико наврата врши медијски притисак на бираче. Он допушта објављивање плаката у којем Сима Сокић лажно сведочи о интимној вези Ивковића и његове жене, а тиме наноси увреду Ивковићу, Симиној супрузи и својој породици. Он подржава Срету да под псеудонимом објављује у новинама неистине о Ивковићевом деловању потив владе и отаџбине./…/Развојем медија који манипулишу јавним мњењем појединци се претварају у део гласачке машине под контролом носиоца дриштвене моћи. Јеврем у неколико наврата врши медијски притисак на бираче. Он допушта објављивање плаката у којем Сима Сокић лажно сведочи о интимној вези Ивковића и његове жене, а тиме наноси увреду Ивковићу, Симиној супрузи и својој породици. Он подржава Срету да под псеудонимом објављује у новинама неистине о Ивковићевом деловању потив владе и отаџбине.“ (http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/6031/Disertacija3961.pdf?sequence=1&isAllowed=y)
МАДА СУ СЕ „КУДЕСОВЦИ“ ТУЖИЛИ, НУШИЋЕВСКИ ОВО СУ ЗАСЛУЖИЛИ
Наравно, отимање Нушићијаде, која ће, аутентично, наставити да делује и у „илегалним“ условима (https://www.danas.rs/kultura/vidjeni-ste-za-slobodnu-nusicijadu/), сасвим је у складу са стиховима Нушићеве песме „Два раба“ због које је дотични две године робијао:„Српска децо што мислити знате/из овога поуку имате:/ У Србији прилике су так’е,/бабе славе, презиру јунаке,/ зато и ви не муч’те се џабе,/ српска децо, постаните бабе.“
И зато је КУДЕС све ово заслужио. А сада је час да се КУДЕС одужи онима који су га задужили – Пенивајзу и његовим удворицама. „Још смеха, смеха дајте деци!“ (https://www.youtube.com/watch?v=ExUo_WHM0LU)
др Владимир Димитријевић
