preko vode do slobode„Препливаћемо Неретву. Тифусари, за мном“

Бошко - Фабијан Шоваговић – у филму Вељка Булајића „Битка на Неретви“


О ЧЕМУ ХАЛУЦИНИРАМО?

Предуго је србски народ окован ланцима и у условима који се, како време одмиче, све више претварају у услове концентрационог логора. Живот je, за многе, лишен наде, и изгледа као да нам нема опоравка.

 

Масовно изумирање становиштва постало је уобичајена појава. Кловн Без Смисла За Хумор нас је везао за пругу, и чекамо воз који ће да наиђе и заувек нас лиши перспективе. Било какве перспективе.
Живећи тако, под сталном претњом смрти, почињемо да халуцинирамо. Чини нам се – близу је избављење, и десиће се неким чудом. Већ сутра стиже руски цар на белом коњу, а Шиптари, за једну ноћ, беже са Косова и Метохије у пустиње Анадолије. Америка се руши у прах и пепео, Брисел гори због свега што нам је починио, НАТО пада у блато…Ми, Срби, јесмо народ најстарији, и сви потичу од нас…И Хрвати и муслимани, сад Бошњаци, опет ће бити Срби, чим схвате да је пред Србима велика будућност…Неки чак предвиђају нову, теслијанску религију, која ће, на основу визија Николе Тесле, повезати све народе света.(https://dzonson.wordpress.com/).

ЗАШТО НАМ СЕ ПРИВИЂА?

Разумљиво је све то, разумљиво. У својој књизи о Јасеновцу, др Никола Николић је описивао религиозне и друге халуцинације што су их имали логораши, који више нису могли да издрже усташки терор:

„-Видим, народе, архандела Миховила, у једној му руци мач огњени, а у другој ...

Топ, топ, реци, јадан! Јаоој, мајко, ево . . .Топ, велики, велики топ зјапи!

— Као црни бездани понор. . . Народе, видим, како рига усијано жељезо.

— Црвена армија! – добаци нетко.

— Црвена армија!

— А јооој, а јооој, а јооој . . .

— Црвена армија!

Слушали смо иза преграде, срце нам је тукло, очи сузиле, а усне саме шаптале »Црвена армија!« »Црвена армија!« И ми падосмо у транс.

Сатлер је дошао к мени узбуђен:

— Немамо више скополамина ни морфија ни пантопона, уопће никаква средства.

—Шта можемо! Сада шути и слушај!

Слушали смо даље кроз ограду.

– Видим, народе, светог Јурја на крилату коњу. Ватра коњу из ноздрва сипа и из жвала.

— Свети Јурај копље страшно носи. Коњ му из Козаре на Грмеч прескаче!“

Остали логораши покушавају да умире оног који халуцинира, али не успеју, и то углавном уради неки распомамљени усташа, камом. Јер несрећник више не може да ћути.

Због последица живота у Концлогору Србија, данас многи халуцинирају да ће на „о-рук“ променити стање у коме смо, стање које, све више, измиче контроли и постаје трајно ропство. Довољно је, мисле многе добронамерне, али наивне, патриоте, да дрекнемо, да направимо митинг, да кажемо да не пристајемо, да схватимо да смо потомци Трибала – и ето решења. Авај, авај, авај… Не иде тако.

Баш кад је најтеже, потребна нам је највећа могућа трезвеност да бисмо издржали сударе светова који се, у глобализованом окружењу, збивају на наше очи.

А како трезвено размишљати о националним питањима?

Ево једног примера.

ОБРАЗАЦ ТРЕЗВЕНОСТИ: ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ О СПИСУ „СРБИ СВИ И СВУДА“

Теолог и историчар Владислав Ђорђевић, у свом тексту „Шта нам говори спис „Срби сви и свуда 1836““, бави се једном од битних тема данашњице – а то је тврдња по којој су сви штокавци Срби, без обзира признају ли то или не.

Између осталог, каже Ђорђевић: “У средишту готово свих српско-хрватских филолошких (и не само филолошких) спорења стоје: регионално опредељени штокавци. Наиме, у првој половини XIX века постојале су две јасно подељене нације: Срби – по вери православни, а по језику штокавци и Хрвати – по вери католици, а по језику кекавци или кајкавци. Невоље настају са идентификовањем оних који су стајали између ове две групе – оних који су по вери били муслимани или католици, по језику штокавци. У студији „Срби сви и свуда”, написаној 1836, а објављеној 1849. у „Ковчежићу за историју, језик и обичаје Срба свa три закона”, Вук Ст. Караџић о њима јасно пише. У њој он извештава да штокавци „закона Турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна Турски” (стр. 2). Одмах додаје да штокавци „закона Римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе, н. п. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани и. т. д., или, као што особито чине књижевници, старинскијем али Бог зна чијим именом, Илири или Илирци” (стр. 2). Вук додаје да их православни штокавци, Срби или Србљи, зову у „Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима” (стр. 2). Иако се они изјашњавају регионално, Вук их назива „Србима закона Римскога”. Ипак искрено признаје: „Срби закона Римскога не ће Срби да се зову” (стр. 3).

Дакле, ти „Срби закона Римскога” који „не ће Срби да се зову” представљају кључну српско-хрватску „јабуку раздора”. За многе Србе, поготово оне филолошки оријетнисане, они су, као и за Вука, Срби, јер су говорили штокавски као православни Срби. За Хрвате, они су напросто Хрвати, јер су не само штокавци него и католици, а савремени Хрвати су у суштини управо то: штокавски католици.

У суштини, греше и једни и други. Срби греше, јер језик ни у Вуково доба, а ни данас, није био једино мерило националног одређивања. Вук је забележио да католички штокавци „не ће Срби да се зову” (стр. 3). Зашто им онда Вук, а и данашњи неки српски филолози, намећу то име?! Чему наметати српско име некоме ко то име изричито одбија?!

Нису у праву ни Хрвати. Они им намећу хрватско име, мада је јасно да га они нису знали ни признавали. Тачно је да ће они током XIX века највећим делом стећи хрватску националну свест и то стога што су Хрвати, кекавци или кајкавци, узели штокавштину за свој књижевни језик. Дакле, третирати регионално опредељене штокавске католике прве половине XIX века као Хрвате је анахронизам.

Како решити српско-хрватски филолошки спор? Једино уважавањем свих чиниоца: верских и језичких. Истицати само једну групу чинилаца води у научни партикуларизам. Типичан пример за то је српско и хрватско третирање дубровачке књижевности. Дубровачку књижевност је могуће третирати и као српску у као хрватску, а и као посебну.

Дубровчани се нису сматрали Србима, али се њихова књижевност ипак може сматрати делом српске књижевности. Разлог је томе тај што су они, иако државно одвојени од Србије, ипак говорили штокавским говором као и Срби. По језичком критеријуму њихова књижевност се може сматрати српском књижевношћу.

Дубровачки књижевници су своју књижевност доживљавали као „народну”, „нашу”, „дубровачку”, „словинску”. Они, дакле, нису своју књижевност сматрали хрватском, јер у време постојања Дубровачке републике хрватска књижевност је била резервисана најпре за чакавце, а касније и кекавце или кајкавце. Дубровачка књижевност се и поред тога може сматрати делом хрватске књижевности зато што окосницу савремене хрватске нације чине два битна елемента дубровачке самоиндетификације: штокавштина и католицизам.

Иако се дубрoвачка књижевност може сматрати и српском и хрватском, најбоље је не сматрати је ни српском ни хрватском, него посебном. То би било у складу са мишљењем самих Дубровчана.

Иако се дубровачка књижевност по језичком критеријуму може сматрати српском, Дубровчани су ипак имали углавном несрпску националну свест; имали су посебну државу, а са Рашком неретко и ратовали. Разлози за постојање посебне дубровачке националне свести су сложени, али се своде на језик и веру као идентитетске критеријуме. Били су штокавци као Срби, па нису могли бити Италијани; били су католици, па нису могли бити Рашани, тј. Срби. Могли су, дакле, бити само Дубровчани.

Иако се дубровачка књижевност по језичком и религиозном критријуму данас може сматрати хрватском књижевношћу, она се није могла таквом сматрати у време када је постојала. Хрватском књижевношћу је до XVI века сматрана онa на чакавштини, а од тада она на кајкавштини. Дакле, увршћавање дубровачкe књижевности у хрватску књижевност је анахронизам. Због свега наведеног, дубровачку књижевност је најбоље сматрати посебном књижевношћу. Исто важи и за књижевност других регионално опредељених штокаваца.

Књижевност и уопште културу регионално опредељених штокавских католика (и муслимана) најбоље је третирати одвојено: ни као српску ни као хрватску. Kaда би тако поступили, Срби и Хрвати би показали поштовање према реалном историјском стању и према аутентичном националном одређењу штокавских несрба. Не вреди наметати српско име онима који „не ће Срби да се зову”. Боље би било да почнимо да се питамо како да се сложе, обоже и умноже они који хоће Срби да се зову.“

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Заиста – шта ћемо са ово мало јадних Срба који хоће да остану и опстану као Срби? Какво је њихово духовно, морално, материјално стање? Какве су њихове перспективе? Хоће ли заувек нестати са света?

О томе треба бринути.

А први и главни услов је повратак Богу и себи, да нас, како рече Владика Николај, не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом.

Не смемо веровати да ће нас спасити неко аутоматско чудо, невезано са нашим покајањем и обновом историјске свести и одговорности. Не смемо се заносити причама о руском цару на белом коњу и оним „Срби, народ најстарији“. Јер, пророчанства о руском цару су условна – цара ће бити ако буде покајања православних народа, а древност без Христа нам ништа не помаже, јер, како рече Писмо, Бог од камења може подићи децу Аврааму. Јесмо у логору, али од халуцинирања нам се неће отворити путеви ка слободи. Не можемо да препливамо Неретву у тифусарској грозници. То не значи да не треба да сањамо слободу, и да јој се надамо, али то значи да је пут ка слободи тежак, стрм, опасан, и да нам победа није загарантована, и да се до ње не стиже пуким сањарењем. Али, да ли је слобода била загарантована нашим мученичким прецима? Није. Па ипак, они никад нису престали да верују и да се боре. А онда је слобода гранула.

Сетимо се Николајевих „Речи српском народу кроз тамнички прозор“: Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време.Кад је наш народ рекао: правда држи земљу и градове, као да је рекао: царство небеско држи царство земаљско. Јер, правда је једна сила од многих сила царства небеснога. Једна друга сила јесте вера, трећа љубав, четврта исти на, пета милост, шеста мудрост, седма чистота, и тако скоро без броја и без краја. Размислите коју од ових сила имате, а коју немате. По журите да их све задобијете. Тако ћете бити савршени као Отац ваш небесни што је савршен. Тако ћете одолети мрачним силама пакла, које су биле преовладале нашом државом, које ће нас и у сећању дуго морити као што мори страшан сан. И тако ћете најзад, оружани силом небеском, најбоље потврдити и своје родољубље и свој назив православних хришћана. Нека вам је на помоћ Господ Христос, са Оцем и Духом Светим на век века. Амин.

Др Владимир Димитријевић

Новe књигe за преузимање - (Download)

srbi krivi za sve

Мала књига велике мржње
РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ

Преузмите комплетну књигу (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ
Православље и папизам на крају историје

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША
Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ШКОЛОКАУСТ
Како разарају наше образовање

 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

СВЕТОСАВЉЕ И СРБОЦИД

Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА 
ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 

Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
КОМЕ ЋЕ „БЛАЖЕНИ АЛОЗИЈЕ” БИТИ КРСНА СЛАВА?


Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Записи пропалог песника


Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТОСАВЉЕ И ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

ТЕХНОЛОГИЈА ИЛИ ТЕОЛОГИЈА

Издавач

Лио, Горњи Милановац, 2009.

Преузми комплетну књигу: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

ОКЛЕВЕТАНИ СВЕТАЦ
(Владика Николај и србофобија)

Издато: 2007.

Место: Горњи Милановац

Издавач: ЛИО, Горњи Милановац

Преузми комплетну књигу: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ТАЈНА ОЧИНСТВА
(Трпеза Господња кроз векове и данас)

Издавач
Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

ХЛЕБ НЕБЕСНИ И ЧАША ЖИВОТА
(Свети Николај Охридски и Жички и Преподобни Јустин Ћелијски о Светој Литургији и Причешћу)

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

ЈАГЊЕ И ЗМИЈА
(Православље и неогностичка психологија)

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Литургијска реформа и криза римокатолицизма

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

ПУТ ЗА НИГДИНУ
РОКМУЗИКА И ДОБА НИХИЛИЗМА

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

РЕЧ НА РЕЧ
(одговор Еп. Атанасију)

Преузми комплетну књигу: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

ДОЂИ И ВИДИ
(Иконостас и светиња олтара у православном Предању)

издавач:Лио, Горњи Милановац, 2008.

Преузми комплетну књигу: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ко је на мрежи: 74 гостију и нема пријављених чланова