Професор Александар Петровић предаје културну антропологију, теорију цивилизације и историју науке на Универзитету у Београду. Поред ових „европских“ предмета предаје и Културну историју Индије где често држи предавања на тамошњим универзитетима. Овај разговор посвећен је ренесанси Речника технологије после два научна скупа посвећена овом несвакидашњем спису у Институту за филозофију и друштвену теорију и Институту за европске студије.
Речник је професор Петровић је као један од аутора објавио при крају својих студија на Универзитету у Београду када брани магистарску тезу Уметност и технологија.. То између осталог показује да је наш најбољи универзитет био расадник слободне, критичке мисли и да је судећи по глобалним показатељима свој стваралачки капацитет упркос свему задржао и данас. Наравно, по објављивању Речника професор је уз велику медијску помпу са својим сатрудницима био смењен, али у томе се огледа коб слободе и потврда да су постављена права питања на које тада, а добрим делом и сада, није било одговора.
ПЕДАГОГИЈА МОЋИ И ФАУСТОВА СМРТ
Година 1981, први тренуци после Броза, који, наравно, никaд не умире. Појавио се, у часопису „Видици“, Речник техологије – прва синтетичка антропологија и филозофија технологије у нас. Калиграфски писан, изазов за читање, још више за мишљење, неочекиван и по свему судећи далеко од стварности, езотеран. Ипак, извесни у Савезу комуниста реагују бурно. Марксистички аналитичари који су се нашли при комунистичким форумима Универзитета и истом таквом комитету града Београда били су згранути када су видели да Речник технологије заузима ставове о светим аксиомима просветитељства, пролетере зове дечацима, а функционере хијерархијским мајмунима. Они, ученици просветитељства, осетили су да је то напад на саму срж њиховог наслеђа: јер Маркс и Енгелс су пророци, не мање него Мухамед, а наука је бог, осим кога нема другог. Зашто је напад био тако жесток?
Зато што је педагогија моћи увек иста, а оно што се догодило Речнику технологије у преломном часу Југославије и света у целини, њен је јавни час. Ви сте лепо навели све оне горионике моћи као што су Маркс, Броз, чак и Енгелс. Просветитељство настаје када се учинило да је Европа коначно довршила покоравање света (пад Русије изгледао је само као питање времена) и да после уништења мноштва народа може да почне некакву илузорну операцију спасавања онога што је остало сводећи културу на рационалност. Наравно и Буда и Платон виде да једини пут спасења води кроз знање, али не оно сведено на пуки разум без ума јер ни у енглеском ни у француском, протагонистима „цивилизовања“, нема речи за ум. Рационализовано, сведено знање наслеђе је протестантизма чији је просветитељство законити наследник. Маркс је протестант који је следећи Лутерових 95 теза заковао својих 11 теза о Фојербаху са сличним циљем да у име правде успостави нову педагогију моћи. Изоставили сте у вашем набрајању Лењина што је добро јер говори да је његова појава на сцени, иако мумификована, била ипак само епизода без већег значаја за главни ток приче. Реч је о једној од низа татарских најезди које су прохујале Русијом, у промењеној форми, али с истом суштином. О периферности те појаве говори чињеница да сада све знамо о Лењину, а скоро ништа о Брозу. Он је велика тајна, неупоредиво већа од Лењина чији наручени посао данас није никаква непознаница јер је познато и ко га је и колико платио. За разлику од њега Броз није радио за новац, већ само за педагогију моћи. Ту је он врло јасан и свом личном лекару Александру Матуновићу неувијено саопштава, гледајући га у очи, док овоме вероватно измиче тло испод ногу – „Ја сам Фауст…. ето, сада знате ко сам. Не онај Гетеов Фауст – него Фауст свих Фауста!“ Ако је тако, онда је сасвим јасно зашто је овај свет напустио у великом мефистофеловском спектаклу глобалне апотеозе смрти којим је почело раздобље рушења опште и сваке појединачне равнотеже. У том тренутку смо почели рад на Речнику технологије.
ЈЕЗИК КАО НОЈЕВА БАРКА
Југословенски Фауст одлази да се сретне са Истином, а Ви и Ваши саборци крећете у јавност са необичним речником. Зашто баш РЕЧНИК?
У преломним тренуцима ништа више није потребно него речник, јер се само тако може отети вртлогу и назрети уски пут. Само језик отвара поглед, он је та Нојева барка на коју се може укрцати пред потопом опсена и привида. Било је очито да марксисти издишу пред нашим очима, губили су дах, нису могли онако гласно и самоуверено да тумаче „тајну“ историје, а неки други, њима невидљиви, Фаусти су већ били ту и радили свој посао. Још је Гете проникао да уговор Мефиста и Фауста није теорија завере. То је језгро дешавања које се врти око средишта масе састављене од плазме стопљене моћи, демагогије и новца. И Гете, као тајни саветник, врло је јасно видео да ће све, а пре свега новац бити све апстрактнији. Технологија није ништа друго него транзиција света у виртуалну апстракцију која ишчезава у својој слици. Што је свет утварнији, Мефистова моћ је већа. Када се метал из Земљине утробе замени одсјајима с његова углачане површине, и када се тим рефлексима плаћа рад и сужњи мисао, онда моћ апсолутно влада. И данас можете чути како се говори о Брозу који је знао пут и кога и данас следе јер после њега је само он. Из те екстазе никада се не буде јер док пију пиво и гледају покретне слике чекају, као и стари Јевреји, спаситеља. Броз је у неку руку професионализовао посао спаситеља и свео га на технологију.
Како су вашу необичну причу, на први поглед тако философску и лишену свакодневне дводимензионалности, дочекали„чувари лика и дела“?
Једном речи, напад на Речник технологије је био жесток јер комунизам је подврста протестантизма с истом педагогијом и сличним симболима вере. То је пре свега искључиви ауторитет књиге, Библије – Капитала, као и да спасење не зависи од личних дела већ од одлуке Бога, односно свемоћне Партије. И Броз у свом разлазу с Стаљином игра улогу Лутера. Све је сценарио, већ уходан и добро одигран. Вероватно нисам то први видео, сувише је очигледно. Иако они који су 1981. писали Анализу идеолошке орјентације Речника технологије нису ни знали да су усвојили протестантску религију, нити их је то занимало јер је њихова религија имала форму атеизма, они су се с религијским жаром правих крсташа окомили на Речник. Нека врста противреформације, а потоње смењивање аутора Речника би могла да буде нека врста инквизиције. Ипак, истини за вољу, како све у овом свету има најмање две стране, главни аутор Анализе је напустио ту историју, прошао кроз чистилиште и у његовом личном путу за Дамаск Речник је досегао највиши етички сјај. По томе је Речник жив.
ТЕХНОЛОГИЈА И СМРТ ЛОГОСА
„Речник технологије“ је и у капитализму и у комунизму видео исти дух – дух тријумфа технике над људском слободом. Људи постају шрафови огромног механизма. Као и за руског фиософа Игора Шафаревича, за писце „Речника“ су капитализам и комунизам „два пута ка истом бездану“. Та мисао је и онда, као и данас, била „јеретичка“. Колико је могуће саградити свет у коме техника нема средишње место?
Губимо време с тим измима, тражећи нешто чега у њима нема. Њих је смислио неки овлашћени Фауст коме је дато да се бави конструкцијом термина јер зна да су изми најбоље оруђе смућивања свести. Од термина капитализам ми не видимо шта се заправо догађа, а слично је и с изразом комунизам. Зато је Речник по свом духу антифаустовски. Технологија се појавила када су велике речи, почевши од логоса, убијене и када су се као социјална протеза појавили легиони малих речи које не значе ништа или скоро ништа, јер су у вазалном односу према контексту који им једини даје право на значење, и које као такве не могу да се повежу међу собом. Када свргнете владара, логос који све повезује, онда се лако влада обезглављеном масом речи. На томе су спремно изникле и теорије после-структура. Речник показује да иако су у теорији велике речи идеолошки проскрибоване, оне се ипак невидљиво присутне јер су изнутра међусобно повезане. Онда нам се учинило да је Речник последње уточиште логоса, неки аватар који говори да сви синоними круже око једног средишта смисла. Када сам годинама после Речника размишљао о томе закључио сам да речи почетак и крај имају различита значења, али исти смисао. Данашња наука је врло удаљена од тога јер се губи у значењима, а ништа не зна о смислу. Уосталом, шта се може очекивати од ексцентричних речи? Оне и немају такву тежину да у себи изнесу смисао јер се њихова значења мењају под притиском идола о којима је говорио Бекон, добијају различите призвуке у различитим просторима и еволуирају у времену попримајући неочекивана, често сукобљена, значења. Од њих људи само запене и као појединци и као заједница као када се узбурка море и подигне пена изнад таласа. Мислите ли да је случајно што се сваке године у енглеском број речи увећа за осам хиљада? Што је више неповезаних речи мање је смисла. Слично као што је више новца, мање је вредности.
ПРЕВЛАСТ ПРИВИДА
„Речник технологије“ је својеврсна најава краја Југославије.По Вама, СФРЈ је била земља привида, у којој је партија одлично управљала лажним побунама. Рекли сте у тексту Диктатура дечака: „Југославија је постала утварна утопија у којој су симулакруми као коров гушили слободу. У њој се самоуправљало, несврставало, братски сједињавало…, а све под будним оком Партије која је једнако постављала државне функционере, директоре, као и опозиционе вође и слободне уметнике. Када је у Београду 1969. била припремљена српска премијера хипи мјузикла Коса, правог глобалног позоришта лажне слободе, један од првих гледалаца на затвореној премијери био је нико други до Генерални Секретар.“ Како је утварност укинула онтологију?
Постоји несумњива вековна превласт привида, о томе не треба трошити речи. Чињеница је и да се Југо-Слава претворила у Црну Југу или боље речено Каљугу. Почела је да издише када је почела да говори технолошким српскохрватским језиком који је био идеална подлога за немушти партијски говор који се протестантски борио против цркве капитала трудећи се истовремено да што више заличи на њу. Када тражимо узоре таквог понашања најбоље их видимо у великом Сервантесовом роману Дон Кихот. Његов витез луталица се, како се сећамо, борио против злих чаробњака који су заправо били обични млинови. Слично томе, многи су се превише начитали Марксових књига о витешкој победи пролетера, Дечака, толико да им се као и Велеумном Племићу помутило оно мало просветитељског разума, тако да су из зачараног замка историје прегнули да ослободе заточене девице, које немају ништа да изгубе осим окова појаса своје историјске невиности, и да се у бескласном комунизму сједине с њима у некој врсти надисторијског оргазма у коме ће укинути себе. Не знам да ли је Гутенберг проналаском штампарске машине учинио услугу овом свету, јер када су се Дечаци дочепали витешких романа о историјском ослобођењу они су свуда око себе видели виртуелни свет чаробњака и девица. Колико су само Маркс и Енгелс прорађивани, чак су као обавезни предмет угурани на универзитете да бисмо сви постали суманути попут јунака чувеног Сервантесовог дела. Кад видите те људе којима је идеологија помутила памет природно је да пожелите да направите нешто као Речник технологије. То је ипак лакше него написати Дон Кихота, мада има исту поенту и другачију сложеност. НОВИ ТАЛАС И ОПЕТ ТАЛАСАЊЕ
Појава „Речника технологије“ била је повезана и са појавом „Новог таласа“, пре свега у Београду, као и са неким од феномена ране посмодернистчке прозе. Откуда таква стваралачка атмосфера после периода јаловости у позном титоизму?
Када се две континенталне плоче сударају као последица настаје цунамији. Када се два политичка система додирну последица је иста. Појављује се слобода. Да не би почела да се шири, она се наравно одмах гуши политичком економијом будућности. Идеја будућности је основни политички капитал, она нема везе с животом. Ни једна будућност се до сада није остварила и никад неће јер увек остаје негативни пол стварности. Надгледање будућности је основни посао и промет концептима будућности је основа политичке економије. Ми смо уживали у осећању буђења у Новом таласу, али смо осећали да ће то брзо нестати и да треба написати нешто трајно што ће говорити да смо покушали, да није било да нисмо покушали. То ће некоме значити јер све је повезано са свим.
Речник је, видимо, жив и данас – округли столови, два зборника о њему, изложба…
Видели сте изложбу Херметика Речника технологије и застарела модерност утопије Југославије коју је у јануару ове године у галерији Прозор направио колектив Хептадекагон. Речник је заиста најава јер се обрео изван климања политичке тезе и антитезе и изашао с нечим што је и данас тешко сврстати. Нема надлежних специјалиста за такав текст који не припада ни једној дисциплини. Он је водио непатворено политику несврставања, јер је једноставно био слободан, а слобода се појављује само на раседима политичке тектонике, у тренутку када је један систем отишао а други још није дошао. То су кратки историјски тренуци који брзо нестају и чије светлуцање треба приметити да би се сетило одакле све иде. Речник и онда, а видимо и данас узнемирава јер се усудио да буде слободан док људи, како каже Русо, иако се рађају слободни цео живот проводе у ланцима. Докле је ишла та слобода види се и по томе што су аутори речника тек данас постали познати. Они су тајна и у времену објаве, и дуго после тога.
КОНАЧНО ИЗАЋИ ИЗ ЛАЖНЕ ПРИЧЕ
Прошло је више од три деценије од појаве Речника, а ми живимо у свету остварене утопије. Како изгледа свет који је саздан на основу погрешних претпоставки рационалистичко – просветитељског редукционизма?
Природа стварности је да тежи апстракцији, одвајању, губитку додира. На пример реч притисак у српском језику прво значи тешки камен за притискање крова, повод – поводац, пропаст – провалија… То је нека врста повећања нереда у затвореном систему. Поредак неминовно прелази у утопију, губи тло под ногама, нестаје у преласти привидом, тумара међу опсенама, прво идеолошким, а онда и технолошким. Фирентинска ренесанса, једина коју је Европа имала, угушена је лансирањем утопија света без вештица коју су једнаким жаром замишљали и римски католици и протестанти. Када је европски свет уравнат после спаљивања око девет милиона вештица, како процењује Марија Гимбутас, после су попут пандемије лако могле да се шире идеолошке, а потом и технолошке утопије које данас тирански владају светом под изговором рационализованог побољшања живота. Сервантес се управо томе наругао доброћудно исмевајући свог јунака не само због идеологије које се нагутао већ и због застареле технологије коју није на време променио јер покушава да се бори под старом војном опремом. Просветитељство је само једна у низу утопија, која се политички определила за рационализам, за разлику од оне ирационалистичке о којој говори Сервантес, али обе завршавају у борби са ветрењачама и производећи своје фантазме који се све више глобално загревају. Људи су осетљивији на утопије него на живот јер видимо да се утопијска очекивања шире, док упоредо живе врсте нестају великом брзином. Ми као да не видимо или се правимо да не видимо да само заточени у једној истој причи и да уклето понављамо исте улоге и извикујемо исте монологе док крв тече претварајући живот у бескрвну, анемичну утопију праведне расподеле онога чега нисмо никада имали или смо успут изгубили. Да бисмо то описали потребне су нове речи и зато је и настао Речник технологије.
РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Објављено у „Печату“ 13.априла 2018.
