ustase pod staljingradom hrvati ndh protiv rusaЗа разлику од Срба, чију је историју Јован Дучић дефинисао стиховима „Пре свачији сужњи но ичије слуге“, Хрвати су се (част изузецима!) углавном опредељивали за ово друго. Томе су дали доказе и у доба Независне Државе Хрватске, када су верно служили Хитлеру и Мусолинију у њиховом „раду“ на изградњи „новог еуропског поретка“. Зато су, 1941, послали и своје добровољце у битку под Стаљинградом
Анте Павелић је усташку „драговољачку“ легију основао 2. јула 1941, десетак дана после немачког напада на Совјетски Савез. Хитајући да докаже оданост Рајху, упутио је проглас Хрватима:

 

„Удовољавајући жељама, што ми са свих страна Независне Државе Хрватске и свих народних слојева дневно стижу, одлучио сам одобрити да се створе добровољне војне јединице, које ће се раме уз раме са славном њемачком војском борити против заједничког непријатеља. (…) У борбу против жидовско-бољшевичке Москве, заклетог непријатеља свих европских а особито хрватског народа.“ И еуропска Хрватска се одазвала гласу свог поглавника.

Прошло је седамдесет пет година од битке за Стаљинград, историјског догађаја ког се данашњи ЕУ и НАТО грађани Кроације нерадо сећају, али то није разлог да читаоци „Печата“ не завире мало у хрватска, што би рекао Туђман, „беспућа повијесне збиљности“.

 

БОРБА ЗА НОВУ ЕВРОПУ

У том духу, у НДХ је често навођено писмо легионара Антуна Благојевића с Источног фронта упућено лета 1942. полазницима војне школе разводника у Пречком у Загребу: „Непознати пријатељу, радосним срцем узех оловку и папир у руку да ти се јавим са пар речи у којима ти се најљепше захваљујем за допис из наше нам драге домовине. Весели нас што видимо да има у нашој нам милој домовини ко се сјећа на нас, који смо се упутили у далеки свет да дамо своје животе на олтар у првом реду за нашу драгу нам државу Хрватску и за нашег Поглавника и за оснутак нове Еуропе која ће у кратко време бити уређена, јер ће тој безбожничкој гамади (жидовском бољшевизму) бити крај…“

Усташка штампа је занесено писала: „Бољшевике могу одбацити и уништити само уједињена Еуропа под водством велесила осовине, Њемачка у борби за Европу, Англосаси не би могли сачувати Еуропу од бољшевизације.“ Чак и после пораза под Стаљинградом чула се иста песма: „Побједа бољшевичке револуције са истока била би исто што и потоп. Почевши од Лисабона, па све до руске границе, све би цркве биле у пламену, а свећенике, грађанство и све установе снашла би иста судбина… Реч би имала Москва, а не Лондон. Међу досадашњим савезницима дошло би до дивљачког разрачунавања. Енглези и Америчани морали би се изкрцати на континент, а то баш није лака задаћа. Да се Европа у таквој ситуацији смири потребно је више милијуна људи.“ И још: „Црвена лава може преплавити циели свиет, како је прије кратког времена преплавила и опустошила Литву, Летонску, Естонску, Карелију, Бесарабију и Буковину.“

Усташе су веровале да се боре против бољшевичког варварства. Руси и Срби су им, очито, сметали да живе у „еуропској уљудби“.

ЗА ДОМ СПРЕМНИ

За дом спремних било је више него довољно: морали су да формирају и додатну јединицу „драговољаца“. Већ 14. јула у Вараждину окупљена је, поред основне трупе, 369. пуковније, и „Докнадна бојница Хрватске легије“. Војници за Источни фронт, момци од 20 до 32 године, били су две трећине римокатолици, а трећина муслимани, „хрватско цвијеће“. Бораца из Босне и Херцеговине било је нешто више од оних из „матичне“ Хрватске. Млади легионари су се, у Немачкој, заклели (то се, на усташком језику, звало „присега“) фиреру лично: „Присижем Богу свемогућем да ћу у борби против бољшевизма све заповједи Врховног заповједника њемачке војне силе Адолфа Хитлера извршавати и да ћу за ову присегу као храбар војник бити увијек спреман и свој живот жртвовати.“

Из Бесарабије су пребачени у Русију. Међутим, уместо да дишу духом „усташких витезова“, јединица је изгледала као недисциплинована руља, па је њихов командант Иван Маркуљ јављао Павелићу и Кватернику да „бојци-драговољци“ „краду, пљачкају, отимају, пуцају ноћу, напуштају јединицу и превозе се аутомобилима преко сто километара, бацају оружје…“

Хрвати су на Источном фронту носили немачке униформе (пошто савезници нису признавали НДХ као ратујућу страну) са шаховницама на реверу.

СТИЖУ ОДЛИКОВАЊА, А И ПОГЛАВНИК

У октобру 1941. почињу борбе у близини Харкова, и прва одличја за Павелићеве мезимце: први награђени је био натпоручник Едуард Бакарец, који је добио немачки гвоздени крст. Командант 100. лаке ловачке дивизије, којој припада 369. пуковнија, генерал Вернер Ото Зане после немачке победе код Харкова маја 1942. истиче: „Особита слава припада нашој појачаној хрватској 369. пјешачкој пуковнији, која је први пута у оквиру пуковније узела учешћа у борби и незауставном нападном духу обновила старо име хрватског војника, те на заставу Независне Државе Хрватске објесила нови побједоносни ловоров вијенац.“ У октобру 1942. Немци опет хвале хрватске бојовнике: „И тако би се могло набројити много примјера заједничке борбе и међусобног успјешног подпомагања, а све то скупа служи једном великом циљу, што ће коначно оправдати успјех, то јест и на том мјесту, паклу Стаљинграда, потући смртног непријатеља свих европских држава – бољшевизам, и отјерати га у његове азијатске границе. Велика заслуга у свему томе одпада на наше хрватске пријатеље и другаре у оружју.“

У септембру месецу 1942. на фронт стиже и Павелић, за кога заповедник трупа под Стаљинградом, фелдмаршал Фридрих Паулус приређује свечани ручак. Поглавник дели одликовања официрима и војницима, срећан што НДХ учествује у великом „еуропском“ подухвату. По повратку из Совјетског Савеза дао је изјаву коју је пренео усташки лист „Спремност“. У тој изјави је тврдио да је беда коју је видео у Русији последица бољшевичке власти (до тада је у рату изгинуло пет милиона Руса, а Немци су земљу опустошили; ипак, Павелић за беду не криви Хитлеров напад него бољшевике): „Тако смо могли видјети степу и оранице, напуштена бојна поља и наше војнике на бојишту, руски народ у колибама, селима, градовима, руске заробљенике, који раде на обнови земље. Они су још равнодушни и безвољни, не због тога што су ратни заробљеници него као и сви њихови сиромашни и сажаљења вриедни земљаци из стољетне навике. У којој је мјери бољшевизам у стању то учинити, то сам свакако тек сада видио.“


А ОНДА ПОРАЗ

Потом је дошла позна јесен и ледена зима – крај 1942. и почетак 1943. На челу драговољаца нашао се, после Ивана Маркуља, пуковник Виктор Павичић, једини хрватски носилац немачког Златног крста за заслуге у борби. Хрвати гину као муве, и донедавно храбри Павичић пада у очајање, пишући генералу Занеу: „Ја немам више ни снаге ни моћи да своје људе увјерим да је потребно да и њих посљедњих 40 жртвујем. (…) Ја сам у садашњем положају, обзиром на мој чин, постао овдје непотребан и безкористан…“ Зане му обећава да ће га пустити да се врати у „лијепу њихову“, али се Павичић никад није вратио. Тврдило се је да је „нестао“ на фронту. Причало се штошта: од тога да су га Немци стрељали као дезертера до тога да су Руси оборили Павичићев авион. Истина никад није утврђена.

Пораз под Стаљинградом је, по наређењу усташких власти, приказиван као безначајна, суштински Пирова победа Црвене армије. То је било сасвим у складу са Хитлеровим наређењем датим органима пропаганде Трећег рајха: „Немачки народ не би смео да зна да је један немачки фелдмаршал (Паулус) завршио у руском заробљеништву. Борбу и пораз армије треба народу представити на другачији начин. Треба објавити да су генерали с оружјем у рукама борили раме уз раме с војницима у рововима и да су погинули у борби. Потребан ми је милион нових војника.“ Хрватска „промиџба“ је, на том трагу, јавности „приопћавала“ следеће: „Фашистичка и националсоцијалистичка револуција, којима се придружила и наша усташка револуција, пробудиле су код својих народа онај пријашњи дух старог римског империја. Дух жртве, самозатаје, прегарања, домовинске љубави и јунаштва. Тај дух прожима данас скоро све еуропске народе. Тај дух се показао у својој кулминацији ових дана у Стаљинграду, гдје су њемачки, хрватски и румуњски борци, својом крвљу и јунаштвом написали, не нову страницу у њемачкој, румуњској и хрватској повијести, већ предговор новој повијесној доби… Стаљинград је преко херојских бораца постао први и најјачи акорд оне хармоније, у којој ће бити складана Нова Еуропа.“

СУДБИНА МАРКА МЕСИЋА

На место команданта „драговољаца“ уместо Павичића дошао је потпуковник Марко Месић, који је с последњим хрватским борцима пао у совјетско ропство почетком 1943. Овај превртљивац је био артиљеријски официр војске Краљевине Југославије, а априлски рат га затиче у Нишу, одакле одмах хита у Загреб да покаже да је „за дом спреман“. Из Загреба – под Стаљинград, зна се.

 

Када су 3. фебруара 1943. Немци објавили свој пораз, у НДХ је проглашена четвородневна жалост. Павелић је тврдио да су сви хрватски легионари храбро изгинули, посмртно одликовавши Марка Месића „Војничким редом жељезног тролиста другог ступња“, с правом на титулу витеза, „за изванредну храброст и особито успјешно водство топничког одјела појачане хрватске пјешачке пуковније на източном бојишту, гдје је са задњим остацима славно и јуначки издржао до задњег часа 2. вељаче за обрану еуропске и хрватске културе“. Касније, кад су усташки вођи чули да је Месић жив и да је у партизанима, одузели су му одликовање.

Легионара из Хрватске је остало око четири стотине. Крајем 1943, на совјетску иницијативу, од бивших припадника 369. пуковније и тзв. Лаког пријевозног здруга, који се борио под заставом Мусолонијеве Италије, формиран је југословенски добровољачки одред који је од Стаљина великодушно послат Титу, да се бори за „братство и јединство“. Тито је Месића, кажу, приликом сусрета у Крајови, у Румунији, 1944, оштро изгрдио зато што је био усташа, али га је оставио на командом месту, па је Марко Месић учествовао, ни мање ни више, у партизанским борбама против Немаца код Чачка у јесен 1944. Преко двеста мртвих и несталих и исто толико рањених у његовој јединици довели су до тога да Месић и дружина буду проглашени за „кукавице“, али је дотични ипак остао потпуковник Југословенске армије. „Зглајзнуо“ је тек 1948, оптужен за симпатије према резолуцији Информбироа и да га је, наводно, Стаљин врбовао за рад против Броза. Две године касније пао је (или је гурнут?) под воз који му је одсекао обе ноге. Умро је у Загребу 1982. године.

КОНАЧНИ БИЛАНСИ

А Срби? Историчар Никола Милованчев пише о ставу вође србијанских колаборациониста: „Да заштити народ, прихватио је да буде сарадник окупатора. Међутим, генерал Милан Недић је знао да и у том положају постоје границе које се не могу прећи. И у кључној ствари – слање српске војске на Источни фронт, под Стаљинград – није одступио од свог става: ниједан српски војник неће пуцати на руску браћу.“

На Источном бојишту од краја 1941. до 1943. било је укупно 8.250 хрватских легионара. Од тога је кроз 369. пјешачку пуковнију прошло 6.300 домобрана, у Зракопловној легији било је 360 авијатичара, а 340 морнара и 1.250 припадника Лаког пријевозног здруга се борило под командом италијанских официра. Часопис „драговољачке“ легије звао се „Еуропски борац“. Данас, кад је Хрватска у ЕУ, која скупа са САД дише претњом према Русији, и кад су хрватски војници на НАТО фронтовима, ово нам звучи као нешто познато, зар не?

Др Владимир Димитријевић

Новe књигe за преузимање - (Download)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ

Владимир Димитријевић (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)

dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)

 

od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША

Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)

 

 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)

svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)

ШКОЛОКАУСТ
 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)

СРБОЦИД
Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)

ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 
Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)

Светосавље и литургијска реформа

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►

Са страхом Божјим и вером приступите!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►

Актуелно

Одговор на тужбу „ЛГБТ заштитара“ или Поново „Аs Long As There Is One Hundred

tuzba protiv porodiceОд помоћнице поверенице за заштиту равноправности М. К. добио сам тужбу удружења „Да се зна“ које тврди да сам својим текстом „изнетим ставовима угрозио родну равноправност, маргинализовао трансродне особе и пропагирао породицу као једину вредност“

СТАВ ПРАВОСЛАВНОГ ВЕРНИКА

Као православни хришћанин, припадник вере из чије догматике извире и етика, свој став о природној породици заснивам на Светом Предању Црква од Истока, изложеног, између осталог, у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“:„Разлика међу половима представља посебан дар, који су људи добили од свог Творца: И створи Бог човека по образу Својему, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су у истом степену носиоци образа Божијег и људског достојанства, мушкарац и жена су створени зато да би се у љубави целовито сјединили једно са другим: Зато ће човек оставити оца својега и матер своју и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Ваплотивши првобитну вољу Господњу о творевини, брачни савез који је Он благословио постаје средство продужетка и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме (1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи.

Опширније...

Политички хомосексуализам – одговор на тужбу „ЛГБТ заштитара“ (ВИДЕО)

postovani homoseksualciОд помоћнице поверенице за заштиту равноправности М. К. добио сам тужбу удружења „Да се зна“ које тврди да сам својим текстом „изнетим ставовима угрозио родну равноправност, маргинализовао трансродне особе и пропагирао породицу као једину вредност“.

СТАВ ПРАВОСЛАВНОГ ВЕРНИКА

Као православни хришћанин, припадник вере из чије догматике извире и етика, свој став о природној породици заснивам на Светом Предању Црква од Истока, изложеног, између осталог, у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“:„Разлика међу половима представља посебан дар, који су људи добили од свог Творца: И створи Бог човека по образу Својему, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су у истом степену носиоци образа Божијег и људског достојанства, мушкарац и жена су створени зато да би се у љубави целовито сјединили једно са другим: Зато ће човек оставити оца својега и матер своју и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24).

Ваплотивши првобитну вољу Господњу о творевини, брачни савез који је Он благословио постаје средство продужетка и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме (1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена појављују се као два начина постојања у једној људској природи. Њима је неопходно општење и узајамно допуњавање.

Међутим, у палом свету односи међу половима могу да се изопаче и да престану да буду израз богомдане љубави, изродивши се у испољавање грешне пристрасиости палога човека према сопственом „ја“. Високо ценећи подвиг добровољне целомудрене безбрачности, прихваћене ради Христа и Еванђеља и признајући посебну улогу монаштва у својој историји и савременом животу, Црква никада није била немарна према браку и осуђивала је оне, који су из погрешно схваћене тежње ка чистоти унижавали (презрели) брачни однос.“

 

Опширније...

Разбити огледала, још једном или нови живот "Речника технологије"-разговор са Александром Петровићем

recnik tehnologije aleksandar petrovic knjiga 001 Професор Александар Петровић предаје културну антропологију, теорију цивилизације и историју науке на Универзитету у Београду. Поред ових „европских“ предмета предаје и Културну историју Индије где често држи предавања на тамошњим универзитетима. Овај разговор посвећен је ренесанси Речника технологије после два научна скупа посвећена овом несвакидашњем спису у Институту за филозофију и друштвену теорију и Институту за европске студије. 

 Речник је професор Петровић је као један од аутора објавио при крају својих студија на Универзитету у Београду када брани магистарску тезу Уметност и технологија.. То између осталог показује да је наш најбољи универзитет био расадник слободне, критичке мисли и да је судећи по глобалним показатељима свој стваралачки капацитет упркос свему задржао и данас. Наравно, по објављивању Речника професор је уз велику медијску помпу са својим сатрудницима био смењен, али у томе се огледа коб слободе и потврда да су постављена права питања на које тада, а добрим делом и сада, није било одговора.

Опширније...

Who is Online

Ко је на мрежи: 108 гостију и нема пријављених чланова