ustav spcНА ШТА ЈЕ УКАЗАО ПРОФЕСОР ЂУРИЋ?

У свом излагању на састанку Секције Удружења универзитетских наставника одржаном на Правном факултету у Београду 18. марта 1971. године, професор Михаило Ђурић је истакао (а касније, због тих истих речи, послат на робију):

 

„Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или, тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице. Уколико од ње нешто још и остаје, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, па чак и међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи.“

Данас бисмо те речи могли да парафразирамо овако: „Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње црквене заједнице православног српског народа. Или, тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја јединствене аутокефалне црквене заједнице. Уколико од ње нешто још и остаје, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази имали још шта да да приведемо крају. То је чињеница којој данас треба смело погледати у очи.“

Што је речено 1971, остварило се 1991- Југославија се распала. Време убрзава. Што је речено о СПЦ данас, може се остварити много пре но што су се остарила Ђурићева предвиђања о растакању државе.

ЈЕДАН ЗАПИС ОД ПРЕ ТРИ ГОДИНЕ


Потписник ових редова већ годинама указују на чињеницу да пут којим идемо, кад је Светосавска Црква у питању, води у пропаст. И то не зато што је „мудар“ и „прозорљив“, него зато што зна да је циљ свих наших непријатеља да разоре СПЦ, и што се све то може закључити из наше црквене историје. Зато ево једног текста који сам објавио у „Вечерњим новостима“ 17. марта 2015, у доба кад се још није знало какве нам промене нуди нови нацрт Устава СПЦ:

“Године 2008, „Вечерње новости“ су објавиле писмо владике захумско-херцеговачког Григорија. Ту су поменута имена епископа неуклопивих у њу ејџ намењен Србима. На списку су се нашли епископи већ уклоњени са својих катедри: рашко-призренски Артемије, зворничко-тузлански Василије, милешевски Филарет. Уклоњен је и владика западноевропски Константин, а спрема се и обрачун са владиком канадским Георгијем. Занимљиво је да су ти епископи, на овај или онај начин, били против литургијске реформе, резервисани према екуменизму и сарадњи с Ватиканом, али и против планова НАТО империје на нашем простору (владика Артемије није признао Ахтисаријев план, Качавенда се, с њим, противио Бајденовој посети Дечанима 2009, Филарет је био против слепе послушности Београда и Подгорице Бриселу).

Ако се томе дода улога коју су имали владике Василије и Филарет у борби српског народа у БиХ 1992-1995, јасно је да је у току „пацификација“ СПЦ, чији ће симболички врхунац вероватно бити посета римског папе Патријаршији у Београду. Као, са др Зораном Чворовићем, коаутор књиге „СПЦ и Викиликс“ (Романов, Бањалука, 2013), указујем на чињеницу да је великохрватски идеолог Иво Пилар још 1917. тврдио да су Срби државотворно потентни док год је јако светосавско православље. Из депеша „Викиликса“ се види да је један од главних циљева Вашингтона у нас претварање СПЦ у „религиозни сервис“ који нема снаге да брани српску државотворност. То се дешавало и раније: кад је пала Деспотовина 1459, СПЦ је привремено „прогутала“ грчка Охридска архиепископија; у другој половини 18. века, после српске сарадње с Аустријом у борби против Турака, Цариградска патријаршија, по дозволи султана, уклања наше и доводи владике фанариоте; краљ Милан протерује митрополита Михаила, јер се он противи Милановој антируској, аустрофилској политици. Ми живимо у доба нове, „меке“ окупације српског народа, па се историја понавља. Који чита, да разуме.“(1)

Очито је да сада, када је нови Устав СПЦ на дневном реду, то виде сви који желе да виде.

 

КАКО ТО ВИДЕ РУСИ?


Павел Тихомиров, помоћник главног и одговорног уредника „Руске народне линије“, Анатолија Степанова, велики пријатељ православних Срба и аутор књиге о Светом Николају Жичком и Охридском, ових дана је на „Руској народној линији“ објавио два текста која се баве стањем у СПЦ.(2) Пре свега, указао је на чињеницу да шиптарски медији непризнате државе „Косово“ интензивно преносе лажне вести о томе како се спрема формирање „Косовске православне цркве“, чиме би манастири Косова и Метохије припали шиптарским окупаторима. То би допринело даљем учвршћењу „независног Косова“. Иако ова вест није тачна, она јасно указује чему стреме непријатељи српског народа.

С друге стране, новине у Србији преносе вести о новом Уставу СПЦ, који радикално мења устројство најстарије установе српског народа.“Вечерње новости“ су саопштиле да ће нови назив СПЦ бити „Српска Православна Црква – Пећка патријаршија“, и да ће се патријарх бирати гласањем, а не апостолским жребом. Тихомиров помало иронично примећује да је „врхунац обавештености“ новинара у томе да ће нова титула патријарха српског бити „архиепископ пећки, митрополит београдско – карловачки и патријарх српских и поморских земаља“. Осим „поморских земаља“, за ту титулу, вели Тихомиров, зна свако, чак и необавештен – довољно је само употребити Гугл претраживач и наћи све на Википедији. Појавила се и прича о томе да ће патријарх тобож столовати у Пећи. Али, она је оповргнута. Иако та идеја, вели Тихомиров, није тако лоша, она касни бар сто година: “За ту идеју се залагао бивши краљ Црне Горе, када су разматрани модели свесрпских интеграција. Црногорци су предлагали да центар обновљене и уједињене Цркве буде древни трон Пећке Патријаршије. Али, авај, конструктори који су фабриковали Југославију су мање од свега су били заинтересовани да граде православну Државу Срба. Плодови југословенског експеримента говоре сами за себе.“

 

КОНФЕДЕРАЛИЗАЦИЈА СПЦ


Добро обавештени Тихомиров је, од својих извора у Београду, сазнао да су планови око новог Устава СПЦ сасвим другачији: “Циљ је да се уместо Српске Православне Цркве која је централизована око Београдске патријаршије изгради нека врста конфедерације регионалних митрополија. Тако би се уместо Српске Православне Цркве добила извесна „Пећка патријаршија“, што би водило расрбљивању Православне Цркве у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и „Косову републици“. Мотивација је следећа: ако се православље не буде везивало са Србијом, то ће, тобож, помоћи Цркви да се развија, мисионари, итд. Ентузијасти промене имена Цркве сматрају да све треба да се спроведе у две фазе: прво се називу Србска Православна Црква дода „Пећка патријаршија“, а затим се уклања „Србска Православна Црква“. Патријарх се с тим не би сложио, али информациона кампања је у току. Где има дима, има и ватре“.

Тихомиров је уочио да су промене засноване на екуменизму постале дубинске, и да је мешовита православна – римокатоличка комисија за дијалог о Степинцу направљена тако да има за циљ измену србског става о „надбискупу геноцида“ (самим тим и о Јасеновцу), чиме би се екумениски дијалог довео до врхунца.

РАЗМИШЉАЊА РАНКА ГОЈКОВИЋА


У интервјуу који је правио са Ранком Гојковићем, преводиоцем и издавачем из Србије, Тихомиров је питао зашто је питање Устава СПЦ постало медијски скандал. (3)

Гојковић је истакао да се нашим „партнерима“ јако жури, и да се под притском западне Империје, која управља домаћим властодршцима, нагло мењају планови – под хитно треба убрзати планирано разарање Србске Цркве путем измене њеног Устава. Гојковић сматра да патријарх Иринеј покушава да се одупре притиску, а да би му било лакше ако би се отворено обратио верном народу који би га подржао у одбрани поретка СПЦ. Гојковић је истакао да обесхрабрује покушај „десрбизације“ СПЦ. Мада у рају нема ни Јелина, ни Јудеја, ми ипак живимо у реалном свету, каже Гојковић, истичући да је баш „специфични светосавски дух Србског Православља омогућио народу да опстане у условима притиска Османске империје, Ватикана и Хабзбурга.“

Сада су, тврди он, неки моћни мисионари у СПЦ решили да изврше „јелинизацију“ и „јудаизацију“ СПЦ, у чему им на руку иду и србијански политичари. Гојковић указује на још једну опасност новог Устава: “Дробљење јединствене СПЦ на мноштво помесних митрополија довешће до рушења саборности србског православног народа, јер се међу ентузијастима промене устава налазе људи који исповедају папистички модел поистовећивања Цркве са Епископом. Те митрополије би се, на крају крајева, претвориле у микро-кнежевине којима владају црквени кнежићи.“ Гојковић је истакао да прелазак на пуки парламентаризам приликом избора патријарха указује на маловерје и недостатак поверења у Божји Промисао.

Као што је Господ апостолским жребом изабрао Светог Тихона Исповедника за патријарха руског народа у године комунистичких прогона, тако је изабрао и патријарха Павла у најтеже године по србски народ.

О СТАТУСУ ЦРНЕ ГОРЕ

Историчар и религиолог Александар Раковић, који сматра да је добро што се наглашава да је СПЦ – Пећка патријаршија (управо да бисмо се још више везали за Косово и Метохију), уочио је још једну „зачкољицу“ у предлогу новог Устава: “Најпре упада у очи велики број архиепископских титула које се уводе у Српској цркви, при чему се не води рачуна о значењу такве титуле, коју сада имају само патријарх и архиепископ охридски, и формално митрополит црногорско–приморски. Нарочито би требало да се разматра решење које Раковић означава као понижавајуће, а то је да се патријарх титулише као „патријарх српских и поморских земаља.“ Тиме је, неопрезно, први пут један од цетињских владика, у овом случају митрополит Амфилохије, издвојио Црну Гору из српских земаља. Тако се задовољавају режимски атеисти у Црној Гори, а не истински верници. Наши архијереји не смеју да дозволе да Црна Гора, односно српски крвави крш, како је говорио Владика Раде, први пут у историји буде издвојен из српских земаља, закључио је др Александар Раковић.“(4)

 

ЕПИСКОПОЛАТРИЈА, А НЕ ЕПИСКОПОЦЕНТРИЗАМ

Правни историчар Зоран Чворовић је дао интервју недељнику „Печат“, у коме је указао на опасности новог Устава.(5) По њему, преамбула новог Устава садржи дефиницију Цркве формулисану у складу са модернистичким епискополатријским схватањима да је Црква литургијско сабрање свештенства и народа око једног епископа: „Изједначавање епископа са Црквом је противно саборном устројству Цркве које је установио сам Христос, а апостоли потврдили 34. каноном. Када се један овакав модернистички еклисиолошки постулат уноси у дефиницију Цркве, која је дата на почетку акта што искључиво регулише правно-организациону страну Цркве, онда се тиме поставља идејна основа за оправдање даље разградње саборног устројства наше помесне цркве. Уз то, изједначавање Цркве са епископом отвара врата клерикализацији каква никада није постојала у Цркви од Истока и која је супротна природи Цркве коју апостол Павле упоређује са телом које има многе удове.“ Многе тачке Устава су написане крајње лоше, у накаквој журби – пре свега, ту су прописи о начину гласања у Сабору, као и они који се односе на избор патријарха:„Предлогом Устава је одређено да ће Сабор одлучивати једногласно или већином гласова, а при томе се не наводи да ли је реч о некој од квалификованих већина, натполовичној или релативној већини. Сабор се одређује као тело које врши највишу законодавну и судску власт у СПЦ и томе се додаје и ’врховну власт’, при чему ни најинвентивнији правник не може да закључи шта би то била врховна власт.“

ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ УМЕСТО ДУХА СВЕТОГ

Нови начин избора патријарха, по Чворовићу, има следеће мане: „Када се један орган бира овако високом квалификованом већином, онда је нужна последица да тај исти орган из такве већине вуче много већи ауторитет и моћ него онај који је изабран нпр. натполовичном већином или жребом. Римске папе имају императорску моћ не само због учења о папској непогрешивости и надлежности којима папа располаже већ и због двотрећинске већине која је од 1059. године потребна у конклаву за избор папе. Једном речју, таква већина би произвела патријарха који није ’први међу једнакима’, што би било противно традиционалном устројству православне, а нарочито Српске цркве. Међутим, код прописивања већине писци предлога Устава показују потпуну неконзистентност, јер у следећем ставу одустају од двотрећинске већине када она не може да се постигне и предвиђају избор патријарха апсолутном већином. При томе је процес кандидатуре остао потпуно нерегулисан. Не зна се ко предлаже кандидате за патријарха; уз то, отпао је и обавезан избор између више кандидата, који постоји у садашњем Уставу, а који је преузет из Византије, где је обезбеђивао самосталност Цркве према држави, јер је цар бирао једног од три кандидата које му предложи Сабор.“

ЖУРБА У ЗАГРЉАЈ

Врло је важно да се неком жури са доношењем новог Устава СПЦ. Чворовић вели: „Као што се од државе Србије тражи да реши све спорове са суседима, што је еуфемизам за признање лажних држава и лажних нација на српским историјским земљама, тако се, чини се, и од СПЦ тражи да своју организацију прилагоди новој политичкој ’реалности’. СПЦ је, не заборавимо, прихватила Екуменску повељу и друге бројне документе, као што је скорашњи памфлет КЕЦ ’Будућа Европа’, у којима се пропагира јединство евроатлантистичке Европе и укључење православних држава и народа у ову нову Вавилонску кулу.“

 

РАСРБЉИВАЊЕ, ТАЧКУ ПО ТАЧКУ

Чворовић је такође указао да нови Устав СПЦ води расрбљивању наше Цркве. Он каже: “Без брисања српског идентитета епархијама СПЦ у овим земљама, нема ни успешног завршетка процеса стварања квазинација. Следствено, најаве брисања атрибута „Српска“ из назива наше цркве и увођење митрополитанског система, према коме би СПЦ заправо била једна национално неутрална конфедерација аутономних централнобалканских историјских православних митрополија, деловали су током свих ових година као спремност за компромис са непријатељском „реалношћу“. Садашњи предлог новог Устава са својим решењима стоји негде између затеченог стања и оваквих најзлослутнијих предвиђања. Не брише се назив „Српска“, али се додаје историјски атрибут „Пећка“, с могућношћу да ово „Пећка“ постане најчешће употребљавани назив, а у следећој промени Устава СПЦ и једино име наше помесне цркве. Уосталом, КиМ се у саставу Србије пре брани неузимањем докумената злочиначке квазидржаве од стране свештенства и монаштва на КиМ, него насловом у имену Цркве./…/Подизање појединих епархија у ранг митрополија, где Црну Гору покрива једна, а Хрватску и БиХ две митрополије, ствара могућност да у будућности јача веза ових митрополија са наведеним политичким ентитетима, а истовремено под спољним притиском слаби веза са црквеним центром у Београду. Да су ове слутње оправдане, говори уводно дефинисање наше помесне цркве, у коме се реч српска не помиње као идентитетско одређење ниједанпут, већ се супротно томе истиче како Црква превазилази све границе, па и националне. Тако се обећана реалност Царства небеског, у којој „неће бити ни Јудеја ни Јелина“, на силу смешта у историју како би се по мери људске логике спровело глобалистичко уједначавање свих друштвених различитости. Из Преамбуле Устава се не види да је из црквене аутокефалије рођена српска национална свест, нити да је њен угаони камен „светосавље“ као православно хришћанство српског стила и искуства. Таква помесна црква без националног идентитета дозвољава према предлогу Устава својим епархијама да користе печат који неће одражавати јединство СПЦ, већ ће бити у складу са антисрпским асимилаторским законодавством нпр. Црне Горе или Хрватске.“

КОМЕ КОРИСТ?

Кога треба задовољити новим Уставом СПЦ?

Пре свега, западну Империју Вашингтон – Брисел, која одавно налаже да се СПЦ укине као могући извор отпора Империји и обнове Србства. Треба угодити и локалним господарима из Београда, који хоће да продају Косово и Метохију. Новим Уставом мора да буде задовољна и екуменистичка Скупштина Конфереције европских цркава (она иста је подржала русофобски Мајдан и укрофашисте на Украјини, а од 2008. у њој не учествује РПЦ), која се одржава почетком јуна у Новом Саду, и чији је циљ управо „десрбизација“ СПЦ, сасвим у складу са Екуменском повељом која свим члановима КЕЦ налаже залагање за даље „евроатлатнтске интеграције“. (6) Биће задовољан и Фанар, главни слуга Вашингтона и Брисела на Истоку, коме морају припасти све наше епарахије у дијаспори. (7)

Само ми, православни Срби, нећемо и не можемо бити задовољни. Зато се морамо борити и сведочити, молећи се Светом Сави и Небеској Србији да не дозволе да се уруши њихово наслеђе на земљи. Нека нам Бог у томе помогне, иако грешнима и раслабљенима, али ипак Његовима, нама, који смо народ светаца и мученика, стражари на страшној међи Истока и Запада!

 

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 11. марта 2018):

1.http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:538916-Владимир-Димитријевић-Смене-за-долазак-папе

2. http://ruskline.ru/news_rl/2018/03/09/dutaya_li_sensaciya/

3.http://ruskline.ru/news_rl/2018/03/10/patriarh_pytaetsya_protivostoyat_davleniyu/

4. https://stanjestvari.com/2018/03/08/rakovic-novi-ustav-spc/

5. https://stanjestvari.com/2018/03/10/cvorovic-od-spc-se-trazi/

6. http://borbazaveru.info/content/view/1135/56/

7. http://borbazaveru.info/content/view/796/30/

Извор: "Аналитички форум"

Новe књигe за преузимање - (Download)

srbi krivi za sve

Мала књига велике мржње
РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ

Преузмите комплетну књигу (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ
Православље и папизам на крају историје

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША
Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ШКОЛОКАУСТ
Како разарају наше образовање

 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

СВЕТОСАВЉЕ И СРБОЦИД

Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА 
ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 

Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
КОМЕ ЋЕ „БЛАЖЕНИ АЛОЗИЈЕ” БИТИ КРСНА СЛАВА?


Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Записи пропалог песника


Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТОСАВЉЕ И ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

ТЕХНОЛОГИЈА ИЛИ ТЕОЛОГИЈА

Издавач

Лио, Горњи Милановац, 2009.

Преузми комплетну књигу: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

ОКЛЕВЕТАНИ СВЕТАЦ
(Владика Николај и србофобија)

Издато: 2007.

Место: Горњи Милановац

Издавач: ЛИО, Горњи Милановац

Преузми комплетну књигу: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ТАЈНА ОЧИНСТВА
(Трпеза Господња кроз векове и данас)

Издавач
Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

ХЛЕБ НЕБЕСНИ И ЧАША ЖИВОТА
(Свети Николај Охридски и Жички и Преподобни Јустин Ћелијски о Светој Литургији и Причешћу)

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

ЈАГЊЕ И ЗМИЈА
(Православље и неогностичка психологија)

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Литургијска реформа и криза римокатолицизма

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

ПУТ ЗА НИГДИНУ
РОКМУЗИКА И ДОБА НИХИЛИЗМА

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

РЕЧ НА РЕЧ
(одговор Еп. Атанасију)

Преузми комплетну књигу: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

ДОЂИ И ВИДИ
(Иконостас и светиња олтара у православном Предању)

издавач:Лио, Горњи Милановац, 2008.

Преузми комплетну књигу: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ко је на мрежи: 66 гостију и нема пријављених чланова