2017 2018 srecna nova borbena godinaУМЕСТО УВОДА                     

Као и сваке Србске Нове године, тако и ове, настојали смо да забележимо нека рамишљања о ономе што смо преживели и о ономе што нас може чекати у наредном периоду. Избор је личан, и креће се од друштвених феномена до растанка са часним људима Божјим. Неки текстови су објављени у „Печату“. Читалац ће, свакако, имати своје приоритете. Важно је, међутим, да свако однас размишљао протеклој години у складу са хришћанским схватањем: Човек изнад свега, а Бог изнад човека (Владика Николај).     

НЕОБЕЛЕЖЕНИ ЈУБИЛЕЈИ 2017.

 Ове године нисмо достојно обележили осамстогодишњицу крунисања Стефана Првовенчаног, као да то није једна од најважнијих годишњица наше историје. 

 

Није озбиљно поменута ни осамдесетогодишњица обарања Конкордата с Ватиканом, што је Србска Црква платила „Крвавом литијом“, када су њени епископи, свештеници и верници тучени по наређењу римокатоличког жупника Корошца, министра унутарњих послова. Под загонетним околностима, умро је оштри противник папске експанзије, патријарх србски Варнава. 

Најчудније је, међутим, то што достпјно није обележена двестагодишњица убиства Вожда у Радовању.

Карђорђе је онај за кога Филип Вишњић каже да га дахије не могаху ухватити на превару, као многе друге у „сечи кнезова“. Јер: „Тко ће љута змаја преварити?/ Тко ли њега спаваћива наћи?“ Вожд је био слободан изнутра пре но што је повео устанак. Још као дечак није трпео зулум, него је дигао руку на Турчина који је покушао да га злоставља. Убио је и Турчина који му је дошао на конак, па насрнуо на његову жену: бранио је и њену и своју част. Та жеђ за слободом водила је Карађорђа читавог живота: од учешћа у аустријском фрајкору, преко бојева на Мишару, Делиграду, Београду, па све до повратка у Србију 1817, који га је стајао главе, јер је поверовао грчким хетеристима који су се надали да ће, уз помоћ Русије, дићи Балкан у борбу за коначно ослобођење од ропства. Свети владика Николај је рекао:“Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства Земаљског, него небеског, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу.“ Управо та идеја била је идеја због које је Карађорђе убијен. Али, она је, макар и у НАТО ропству, жива и данас.                       

Ове године је прећутана и стогодишњница Солунског процеса, којим не само да је на смрт осуђен пуковник Драгутин Димитријевић Апис, него од кога је почео обрачун са србским официрима који нису били пројугословенски настројени. Солунски процес је крвљу погубљених и робијањем осуђених  запечатио стварање будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Она србском народу није донела срећу, наставши по вољи Велике Британије и Француске зарад изградње санитарног кордона према Германству и ограничавања „бизантског елемента“ на Балкану уз помоћ римокатоличког притиска.                  

Тврдња о томе да је Апис са друговима спремао атентат на престолонаследника Александра није доказана, а одлука суда није наишла на прихватање како међу елитним србским официрима, тако и међу многим политичким делатницима. Када је Пашић одбио да тражи помиловање за оптужене, његову Владу напустили су сви који нису били радикали. Чак и они који нису били повезани с „црнорукцима“ осећали су да се спрема нешто трагично по Србство.            

У свом огледу о поезији аутора „Јефимије“, Леон Којен указао је на до сада непознату Ракићеву песму, насталу у Букурешту 1917, управо у доба Солунског процеса. Уместо радосних тонова због блиске победе србског оружја и слободе која долази, Ракић је препун стрепње:“Када звона опет груну/ И задрхте торњи стари/ И, здравећи стару круну,/ Пропевају сви олтари;//Када наше мрачне чете/ Нигде битком не бијене,/ Дотакну се земље свете/ И разведре њоме зене;//Кад с бедема старог града/ У сунчане оне дневи,/ Ко водиље наших нада,/ Заблистају наше цеви,//Не поспите цвећем путе,/Не вичите ником: слава!/ Нека уста сва заћуте/ Дуж Мораве и Дунава!//Нека ћути народ цео,/ Пун пркосног страсног врења,/ Преко ког је прелетео/ Дух потпуног разорења.“ 

Дакле, уместо радости ослобођења, Ракић слути да ће Србе осенити „дух потпуног разорења“.

Слично расположење обузеће многе - од Драгише Васића до Станислава Винавера. У свом „Одговору на једну анкету“, Васић пише о разочарењу бивших солунских ратника ситуацијом у земљи:“Тамо, у своме селу он је увидео: да они што беху остали под непријатељем сачуваше своје куће и да материјално стоје несравњено боље од њега; али и он нађе у својој од свега по мало што се могло склонити од окупатора. И зато што се уверио да није баш све пропало, као што очекиваше, он је прионуо на посао, отпочео да ради, да оправља, да подиже, дотерује, обнавља./…/ Отресит, мио и при том он вас право гледа у очи, он је ведар, он има својствен израз, на њему се види да је то човек који никад без слободе није био; он је свестан да је колико је год могао уложио у заједничку кућу, али то никад не истиче, он је патриота, има искрену бригу за увећану Отаџбину; он вас братски пита: „Бога вам, шта ће бити од ове наше Југославије? А што се ови наши једном не измире па не крену напред, у име Бога, да уредимо ову државу?"“   

Али, држава није била уређена; таљигала је, таљигала до 1941, и онда је дошао слом, који нам, авај, долази и сада, када се опет спрема слом Србства кроз издају Косова и одрицање од заветног идентитета.   

Можда зато нисмо ни обележили толико значајних јубилеја. 

ФИЛМ „МАТИЛДА“ КАО ПРОВОКАЦИЈА            

РАТ У КУЛТУРИ СЕ НАСТАВЉА

Русија се већ месецима налази у још једној од битака рата у култури. После „Пуси Рајот“ и сличних провокација, на ред је дошло ругање Светим Царским Мученицима. Наиме, реч је о приказивању филма „Матилда“ режисера Алексеја Учитеља, који је паре из буџета искористио да би направио памфлет против последњег руског цара Николаја Другог и његове супруге Александре. Цар, кога је Руска Црква 2000. године, скупа са царицом и децом ( Алексејем, Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом ), канонизовала због побожног живота и мученичке смрти од бољшевика ( страдали су у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године у Јекатаринбургу на Уралу), у филму је представљен као  прељубник који има везу са балерином Матилдом Кшешинском. Царица Александра је, претпоставићете, зла хистеричарка која мужу не да да живи.

Филм је требало да буде приказан поводом једног века од почетка Фебруарске револуције, која је довела до укидања монархије у Русији, али је, због огромног противљења јавности, премијера премештена за још незгоднији термин:26. октобар ове године, када се Русија сећа највеће трауме своје историје – стогодишњице бољшевичког преврата.        

Бурне реакције православних дочекане су, у либералној јавности и медијима, као доказ мрачног фанатизма „непријатеља културе“ (замислите, боре се против филма). Да није реч ни о каквом „мрачњаштву“ православних, говори и чињеница да филм Андреја Кравчука, „Викинг“ (емитован пре две године) о крститељу Русије, кнезу Владимиру, није наишао ни на какве реакције, иако је у њему Владимир Сунце Јарко представљен као тешки разбојник пре крштења. Ствар је у томе што житије Светог Владимира каже управо то: он је, пре но што се крстио, био сурови убица у борби за власт који је уза се имао читав харем, и који је одбио да прими ислам због забране алкохолних пића. Али, после крштења, то је био други човек, који је хтео да укине смртну казну, веран само својој супрузи, и који је стално понављао:“Бојим се греха“. Да је филм „Матилда“ иоле историјски истинит, овакве реакције не би ни било.

О чему је заправо реч?             

РЕАКЦИЈЕ ПРАВОСЛАВНИХ И МУСЛИМАНА

Канонизациона комисија Руске Цркве је о моралној чистоти мученика Романових јасно рекла још пре две деценије:“Цар који је по природи био затворен, најспокојније се осећао у уском породичном кругу. Царица није волела изласке у свет, балове. Њеном строгом васпитању била је туђа морална распуштеност, која је владала у дворској средини. /…/ Заједно с родитељима сва понижења и страдања с кротошћу и смирењем подносила су царска деца. Протојереј Атанасије Бељајев, који је исповедао царску децу, писао је: „Утисак (од исповести) је овакав: дај, Господе, да и сва деца буду на таквој моралној висини као деца бившег Цара. Запањили су ме таква незлобивост, смирење, покорност родитељској вољи, безусловна оданост вољи Божијој, чистота у помислима и потпуно непознавање земаљске прљавштине – страсне и греховне”.

Митрополит Иларион (Алфејев), десна рука патријаха Кирила, поводом  „Матилде“ је истакао да је срамота да се у Русији снимају филмови који клеветнички ударају на тако значајне личности какви су Царски Мученици. На дан њихове мученичке кончине, сваке године иде јекатаринбуршка литија у којој буде и осамдсет хиљада православних верника: зар се то сме извргавати руглу? Митрополит Иларион, који је филм, на позив режисера Алексеја Учитеља, погледао, рекао је новинарима: “Све је то представљено скоро у карикатуралном светлу. Ево, једноставно ћу вам рећи чиме почиње филм: та балерина трчи по сцени Маријинског театра. Њој, значи, спада грудњак и појављује се обнажена дојка. И тако она с том дојком плеше. Наследник седи у царској ложи и одмах се узбуђено подиже из фотеље. И ето, таквом вулгарношћу почиње и тако тече читав овај филм.“ Он је додао и следеће:“Код Николаја Другог је збиља постојала љубавна прича. То је прича о његовој љубави према жени, која је касније постала Царица. Он ју је заволео још у младости, чак у детињству, може се рећи, када су се први пут срели. Ту љубав је он носио читав живот. А што се тиче романсе с Матилдом Кшешинском… Да, то је била младићка заљубљеност. Не јако дуга. Она се завршила након што се он верио са својом будућом супругом. Он никада није варао своју жену.“ Познати руски духовни писац, по образовању филмски режисер, епископ јегоровски Тихон (Шевкунов), назвао је филм „апотеозом просташтва“.               

Велики духовник, отац Рафаил (Карелин) истако је суштину провокације: “Филм „Матилда“ – то је продужетак јекатеринбуршког злочина, то је покушај да се светли образ Цара прикаже као порочан и запрља путем чудовишне лажи и клевете, то јест да се продужи његово погубљење, али већ не у подруму Ипатјевског дома, већ на екрану, пред лицем целог света. Тако се и пси труде да покидају на  делове тело мртвог лава, који је и по смрти страшан за њих.“

Реаговали су и муслимани, који су, пре револуције, одано служили руском престолу. Прво лице Чеченије, Рамзан Кадиров, је указао на чињеницу да овај филм представља „намерно изругивање осећањима верних“, „понижавање људског достојанства“, „скрнављење светиња и многовековне историје народа Русије“. Председник Ингушетије, Јунуз Бек-Евкуров, кога је Владимир Путин недавно одликовао за верност Русији, изјавио је:“Чини ми се  да филмови попут овога о коме говоримо морају да прођу кроз озбиљну цензуру. У крајњем случају, „Матилда“ нас наводи да о томе мислимо. Не треба се плашити тога. Од тога се демократија неће смањити, него ће се повећати. /…/ Сада су нам као никад неопходни филмови не толико војничког, колико грађанског патриотизма. Њихов темељ мора да  буде љубав према домовини и историји.“ 

РЕАКЦИЈЕ ПОЛИТИЧАРА         

Храброст у одбрани светиње прва је показала једна жена – Наталија Поклонска. Депутат Државне Думе, државни тужилац у области Крима, она је скупила преко сто хиљада потписа за забрану овог филма, али министар културе Владимир Медински на то није реаговао. Поклонску су почели да жестоко нападају као „православну талибанку“, и сви либерални медији су до данас у кампањи против ње. Пошто је у Думу била изабрана на листи Јединствене Русије, тражен је радикални обрачун с овом храбром и честитом женом. 

На јесењи Крстовдан 2017, у Думи је одржан састанак Међупартијске депутатске групе за заштиту хришћанских вредности, на коме је, поред Поклонске, наступио  и донедавни председник Друштвеног савета при Минстарству културе, Павле Пожигајло ( који је, због подршке министра Мединског „Матилди“, дао оставку на то место ), као и други депутати, од „Јединствене Русије“ до Комунистичке партије. Сви су устали против филма који нема уметничке, него само провокационе потенцијале, толико штетне у Русији на удару западне Империје, која се свим силама мора одржати у стању националног јединства. У Думи је, пре тога, организована и затворена премијера „Матилде“ за оне који подржавају Учитеља. Премијери су, између осталих, присуствовали режисер Станислав Говорухин, члан владајуће партије, као и представник либерала Жириновског, Нилов. Већина депутата се, међутим, још не изјашњава, чекајући да види у ком правцу се креће становиште власти.              

Секретар Међупартијске депутатске групе за заштиту хришћанских вредности, Олег Јефимов, тражио је да држава провери како су на снимање срамног филма трошене паре пореских обвезника, међу којима је огроман број православних хришћана.

ПРОВОКАЦИЈА ЗВАНА „ХРИШЋАНСКА ДРЖАВА“

У великој игри око „Матилде“ дошло се до тога да су православни који се противе приказивања филма оптужени за -тероризам. Тобож, они су га подстакли. Основа за то је било спаљивање биоскопа у Брјанску и Јарослављу, пожар подметнут у студију Алексеја Учитеља у Санкт Петербургу и експлозија аутомобила на паркингу канцеларије његовог адвоката у Москви. Иза свега је стајао извесни Александар Калињин, који је на Интернету био познат као челник виртуелне организације „Хришћанска држава“ (наравно, читаоче: то име је дато да би подсећало на „Исламску државу“ ).

Калињин је ухапшен, а Наталију Поклонску и друге православне борце за заштиту Русије од филмске провокације почели су да повезују с њим, иако је Поклонска лично тражила да се дотични приведе правди. Овај наводни „хришћански државотворац“ је још 2003. био осуђен на две године условно због фалсификовања докумената, да би у мају те године био кажњен са осам и по година робије због саучешћа у убиству комшинке којој је опљачкано 75 хиљада рубаља. Када је изашао из затвора, Калињин је на Интернету направио виртуелну заједницу „Хришћанска држава“, живећи од претећих видео – снимака на којима се тражио обрачун са свима што „раде против русих интереса“. При томе су, електронским путем, од наиваца скупљане паре за организацију које је дотични трошио на себе. Владимир Лактхјушин, челник омладинске организације партије „Родина“, у свом тексту тим поводом указао је на чињеницу да је  Калињин ( иза кога је, очито,  стајао неко озбиљан, и заинтересован да православце „талибанизује“) буквално радио по сценарију руске ТВ серије „Домовина зове“, која је 2003. приказана на малим екранима. У тој серији, међународна исламска терористичка група „Гјурза“, коју води, обраћајући се јавности путем Интернета, загонетни Мухамед ал-Хади, изводи терористичке акте и узима новац од лаковерних. На крају се испостави да таква организација не постоји, и да иза виртуелног пројекта стоје извесне западне структуре које су, захваљујући претњама тероризмом, долазиле до новца.

КО СЕ ШУЊА ИЗА ЖБУЊА?

Ово питање, које поставља славна Пипи Дуга Чарапа, доводи нас на право место и до правог човека. Једноставно, они томе не могу да одоле: Енглези, стари „пријатељи“ Русије. Алексеј Учитељ је показао своје везе и симпатије, позвавши на британску премијеру тамошње представнике краљевске куће. Нагласак је ставио на војводу Мајкла од Кента, у чијим венама, између осталих поточића плаве крви, тече и крв цара Николаја Првог Романова, прадеде Цара Мученика.        

   Још у октобру у 2010, „Руска народна линија“ објавила је анализу која војводу Мајкла доводи у непосредну везу са плановима обавештајне заједнице Велике Британије да се у Источној Европи, а нарочито у Русији, крене у обнову „постмодерних“ уставних монархија, које би трајно обезбедиле колонијални статус земаља планираних за враћање круне. Нарочиту улогу у томе има војна обавештајна служба Велике Британије - Defence Intelligence Stuff – DIS, чији је војвода Мајкл сарадник. Он је, такође, и Велики мајстор једне Велике ложе, која, по његовим речима, обухвата трећину слободних зидара на Острву. У интервјуу датом руским „Независним новинама“ далеке 2002, војвода Мајкл је, по ко зна који пут, истакао да су масони прави хуманитарци, који верују у Највиши Разум, а могу бити верници било које религије. (Толеранција, наравно!) Ако се зна улога масонерије у свргавању Цара Николаја фебруара 1917. године (сви кључни вођи антимонархистике завере, од Керенског до Гучкова и Миљукова били су масони), онда речи Мајкла Кентског уопште не звуче „хуманитарно“. Напротив!   

Пошто живимо у доба када филмови „предсказују“ стварност, треба се сетити романа крими-писца Фредерика Форсајта, „Икона“, у коме агенти западне Империје у Русији обнављају колонијалну монархију на челу са (гле, чуда!) Мајклом од Кента. Холивуд је снимио филм по тој књизи 2005. године. Да не заборавимо: писци попут Форсајта су често управо сарадници оних служби о којима пишу. То им је остало од Јана Флеминга, творца Џемса Бонда, који је био припадник британске обавештајне заједнице у Другом светском рату.  

Дакле, Алексеј Учитељ је тачно знао кога зове на британску премијеру „Матилде“.

   РАЗМИШЉАЊА АНАТОЛИЈА СТЕПАНОВА

Угледни публициста, главни и одговорни уредник радо читане „Руске народне линије“, Анатолиј Степанов, дао је најпродубљенију анализу провокације зване „Матилда“. Он каже да је главни циљ целе приче да се православна јавност разгневи против Владимира Путина, и то уочи избора 2018. године. У игри је стари, али ефикасни метод, информационог рата против православних: пљување по њиховим светињама. Ситуација је постављена овако: или ћете да трпите ругање ономе што вам је свето, или ћете преоштро реаговати, и добићете по глави као есктремисти.

Али, најважније је да се за филм окриви Путин. Тако је публициста Димитрије Абрамов устврдио да Владимир Владимирович не воли последњег руског цара, па је дозволио снимање филма. Сценарио је писао Александар Терехов, познат по донедавној сарадњи са руским обавештајним службама. Финансирање „Матилде“ омогућио је Владимир Кожин, који је четрнаест година био Путинов близак сарадник.

Међутим, кључно питање је – шта ће Путину такав филм који га чини сумњивим лицем у очима Цркве и православних Руса?               

По Степанову, све је почело 2014, када је Путин вратио Крим Русији и од председника постао национални вођа, чији је рејтинг тако скочио да није било начина да се раст његове популарности заустави. Скоро читаво друштво, осим либералних маргиналаца на платном списку Америке, стало је иза Путина, и тако је створен тзв. „кримски консензус“. И „црвени“ и „бели“ подржали су „кримског Путина“.      

Да би ојачао „идеолошку базу“ друштвене слоге постигнуте око обнове Русије, Путин је учинио два символичка геста велике снаге: у мају 2016. посетио је Свету Гору Атонску,  где је, без обзира на чињеницу да то није писало у „сценарију“, од грчких калуђера дочекан као цар, а затим се јавно, пред камерама, јуна 2016. причестио у славном манастиру Валаам, доказујући оно о чему се годинама причало – да је озбиљан и искрен православни верник. Ако се томе дода његово приближавање староверцима, с циљем да се и они врате у заједницу руског православља, јасно је да Путин свима показује свој став - без духовне обнове нема снажне државе.  Уз то, руско друштво је почело да покреће питање повратка монархије, а Жириновски је чак предложио да се Владимир Владимирович крунише. 

Онда је неко из Путиновог окружења решио да сними филм са царском темом. Изабран је Алексеј Учитељ, који је, наводно, намеравао да причом о „љубавном троуглу“ истакне како се цар Николај између љубави и дужности определио за дужност. Али, уместо да је царска тема понуђена искусном режисеру какав је Михалков, она је дошла у руке човеку који је направио „софт порн“, не обазирући се на историјске чињенице. А оне се јасне: цар Николај је неизмерно волео своју жену, којој је, изеђу осталог, писао:„31. децембар 1915. Најтоплије хвала за сву твоју љубав. Кад би само знала колико ме она снажи и награђује за мој рад, одговорност и све друго. Истина, не знам како бих издржао све ово да ми Бог није дао тебе за жену и пријатеља. Ово озбиљно говорим, понекад је тешко да кажем истину, лакше ми је да напишем, због моје глупе стидљивости.” Чедан и стидљив пред супругом после рађања петоро деце могао је да буде само истински хришћанин.Због свега  овога, сматра Степанов, уместо лепог филма на тему монархије појавио се скандалозни филм који урушава ауторитет врховне власти и доводи до конфликта између православних и Путина. 

Овај скандал је, ипак, показао либералима да је правосавна јавност јака, и да неће допустити ругање светињама. Такође, види се  да је неопходна озбиљна културна политика државе, која неће дозволити да се снимају филмови – провокације. Истовремено, конфликтно питање стогодишњице бољшевичког преврата, поводом кога су непријатељи Русије спремали велике антипутиновске демонстрације, одложено је до даљњег.

   Треба бити мудар да у Русији не дође до „бунта, бесмисленог и немилосног“, какав је у грађанском рату 1917-1922. Русију кошта шест милиона људских глава. Запад би то највише волео, али тешко да ће дочекати понављање старог сценарија.        

РЕЗУЛТАТИ БОРБЕ      

Александар Тимофејев, заменик уредника Руске народне линије, сматра да је борба против богохулног филма „Матилда“ догађај великог значаја. Шта се за то време десило? Шта су резултати?

   Прво, с многих лица спале су маске. Министар културе Медински представљао се јавности као „православни конзервативац“, али је, својом подршком филму Учитеља, показао ко је и шта је. Не само он, него и многи други показали су се у правој светлости, и постале су јасне речи Еванђеља чији је смисао: “По плодовима ћете их познати“ (Мт.7,16-20).

Друго, дошло је до консолидације традиционалних сила друштва. Православни и муслимани су устали против хуле на Цара и пропаганде разврата.

Треће, православни су се први пут показали као озбиљна друштвена сила. Иако се званично 75% Руса изјашњавају као православни, православни ставови у друштву и законодавству се често игноришу. Успели су да пусте филм, али је то Пирова победа непријатеља Русије, који су обасјани рефлекторском светлошћу. Скупљено је преко сто хиљада потписа оних који се нису слагали са хулом на Цара.     

Четврто, испоставило се да Друштвени савет при Министарству културе нема никакав озбиљан утицај на рад тог министарства, па је било могуће да се сними филм који иде против стратешких докумената Руске Федерације – о стратегији безбедности и стратегији развоја културе до 2030. године.                                   

Тимофејев каже да је филм пуштен, али да се показао као ђубре које неће привући никакву пажњу. А борба се наставља: “Наша ствар је исправна, непријатељ ће бити разбијен, победа је наша!“

Виктор Иванцов пише да је у филм уложено 25 милиона долара, али је филм у биоскопима пропао.

Било како било, ова провокација поводом стогодишњице бољшевичке револуције је показала да се у Русији и даље води велика борба, са неизвесним исходом. Нека Бог да руском народу да се врати православној вери и одоли свим искушењима која му предстоје. 

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ: МИЛАН РАДУЛОВИЋ, СВЕДОК КОСОВСКОГ ЗАВЕТА У КУЛТУРИ

Неколико пута сам се обратио господину Милану Радуловићу са жељом да направимо интервју за „Печат“, а поводом његове изврсне студије о српском културном обрасцу у књижевности. Сваки пут ме је учтиво, али одлучно, одбио, рекавши да нема потребе за интервјуом, и да, уместо тога, могу да прикажем ту књигу. С једне стране, тако је пројавио непатворену скромност, а с друге свест о чињеници да је јавне послове окончао, и да се треба посветити сопственој души. Док сам писао текст за зборник Института за књижевност у његову част, два – три пута сам га позвао телефоном да бих му предочио како развијам тему о Радуловићевом увођењу владике Николаја и оца Јустина у историју нашег експресионизма. Усред плодотворног дијалога, рекао је да иде у болницу на нека испитивања. Кратко време после наших разговора, као гром из ведра неба, стигла је вест да је уснуо у Господу, од болести која је међу нама постала епидемија после НАТО „усрећивања“ Републике Србске ( 1995 ) и Србије ( 1999 ).  

Милан Радуловић (13. августа 1948, Мало Поље, Хан Пијесак  - 30. октобар 2017, Београд) био је историчар књижевности и књижевни критичар, професор на Богословском факултету у Фочи и бивши министар вера Републике Србије (2004-2007). Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву 1972. године, а на Филолошком факултету у Београду 1998. године одбранио докторску дисертацију „Уметничка форма и историјски контекст романа Добрице Ћосића“. Од 1982. године био је запослен у Институту за књижевност и уметност у Београду. Свети Архијерејски Синод СПЦ поставио га је 2000. године за ванредног професора на Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи, а за редовног професора Православног богословског факултета у Источном Сарајеву изабран је 2009. године. За свој допринос развоју књижевнокритичке свести у нас, добио је награду „Исидора Секулић“. Као историчар књижевности, Милан Радуловић се подробно бавио сагладавањем веза између теологије и литературе, а својом књигом „Модернизам и српска идеалистичка филозофија“ померио је границе читања књижевне прошлости, уводећи у историју домаће књижевне критике „прокажене“ ауторе попут већ поменутих Николаја и Јустина, али и Ксеније Атанасијевић и Владимира Вујића. Објавио је 17 књига и преко 40 научних радова радова у тематским зборницима, преко 90 научних и стручних радова у књижевним и научним часописима.               

  Од 2001. до 2004. године био је посланик у Народној скупштини Србије. Од 2004. до 2007. године био је министар вера у Влади Србије. Српска Православна Црква одликовала га је 2006. године орденом Светог Саве првог степена. У Грамати се наводи да је одликовање добио „за делатну љубав према Светој мајци Цркви и истрајно сведочење Христа Васкрслог“.

Радуловић је био министар вера у доба када је Војислав Коштуница показивао, како би Мило Ломпар рекао, шта значи храбра и достојанствена „власт после пораза“ ( док су остале гарнитуре на челу Србије после 5. октобра 2000. биле примери шта значи удворичка и кукавичка „власт после издаје“). Коштуница је настојао да ДОС-овски квазиреволуционарни хаос претвори у ред и поредак правне државе, па је окупио сараднике који су на том пољу желели да му помогну. Међу њима је био и Радуловић. Неуморно је радио на увођењу темељно заснованог законодавства о црквама и верским заједницама, који је на нашу стварност у овој области успешно применио појам „традиционалне верске заједнице“, учврстивши положај веронауке у домаћем школском систему. Помагао је културну делатност и издаваштво СПЦ, али и осталих, за Србију традиционалних, верских заједница. Због свега тога, нашао се на удару америчке империјалне критике, јер су САД желеле да појам „традиционалних верских заједница“ ишчезне са духовног и културног обзорја простора на коме живимо, и да све буде препуштено безобалном „плурализму“, погодном за лов у мутном.     

Као и сваки аутентични Србин, Радуловић је сматрао да је Косовски завет кључ наше културе. У књизи „Уметност и вера“ писао је:“Косовски завет је испуњење основног смисла садржаног у Новом Завјету Господа нашег Исуса Христа; Косовски завет је српско читање, тумачење и живљење савеза који је Бог склопио са човеком, сведочење и потврда снаге и вечног важења тог споразума у српској историји. Овако гласи популарно одређење појма Косовског Завета, који представља један потпуно оригиналан мотивски комплекс српске књижевности. Једино у српској књижевности овај књижевни мотив је жива духовна енергија која покреће, самерава и осмишљава животне процесе, културне вредности и историјске токове./…/ Косовски завет је српски културни образац, односно духовна, верска и државотворна свест српске нације”  

Док буде људи попут Милана Радуловића, Косовски завет српског народа ће остати логосна вертикала нашег постојања.

РАЗАРАЊЕ ОБРАЗОВАЊЕ У СРБИЈИ

Почетком децембра 2017, Унија синдиката просветних радника Србије је у Београду организовала скуп о неолибералном разарању образовања. Поред професора Мила Ломпара, Богољуба Шијаковића, Александра Липковског и других, скупу се обратио и угледни млади философ из Италије, Дијего Фузаро.

Многи од нас је школе завршио у социјализму, који је баштинио идеју просветитељства – образовање и култура треба да буду доступни свима, да би се човек хуманизовао и, како би Кант рекао, изашао из стања самоскривености. Школа се, у систему заснованом на просветитељским идејама, сматрала једним од средстава хуманизације.         

То је доба када неолиберални капитализам разара последње остатке хуманистичког образовања, насталог на најбољим традицијима европског културног наслеђа, и када учионице заиста постају прве линије фронта „у  рату овом који сећање брише“ (Миодраг Павловић). Методе су, како вели Дијего Фузаро, различите; на програму је „уклањање културе, корпоративизација школа, програмирана идиотизација ученика трансформисаних у ’потрошаче образовања’, укидање наставног процеса“. Данашњи капитал мора одстранити сваку могућност појаве мислећег човека. Зато је сасвим је и разумљив позив овог философа: „Потребно је да се наставници успротиве тако што ће подучавањем вредности класика и историје, уметности и филозофије, критичком мишљењу, омогућити снажно супротстављање економском кретенизму и програмираном идиотизму, ма где они били доминантни“.

Као што је некадашњи идеолошки оквир целокупног школовања у Брозовој Југославији био „марксизам – лењинизам“, тако је то данас идеологија неолибералног капитализма.    

Неолиберални капитализам се, свим силама, бори против свега што представља препреку несметаном ширењу капиталистичког модела израбљивања човека и света. Зато су му непријатељи породица, вера, нација. Ова идеологија је, по Дијегу Фузару, идеологија „монотеизма тржишта“, која има три основне догме: крајњи индивидуализам, ратовање у име хуманизма и демократије (а за интересе крупног капитала) и начелна демонизација сваке алтернативе, која се одмах проглашава за тоталитарну и антидемократску. На тржишту заснованом на англосаксонском моделу сви треба да буду потрошачи којима је идеал „american way of life“. Зато глобалним капиталистима смета традиционална школакоја је, уз универзалне, нудила својим ученицима и националне вредности: „Код нас, у Италији, грчки и латински су представљали основу културе у гимназијама захваљујући реформи образовања коју је извршио велики неохегелијански филозоф Ђовани Ђентиле. Образовање је било осмишљено у континуитету са грчким идеалом paidea (грчки παιδεία – образовање, прим. Драган Мраовић), просветитељским raison (франц. разлог, али и објашњење – прим. Д. М.) и романтичним Bildung (немачки, образовање, прим. Д. М.). Све се то свакодневно уништава трансформацијом школе у капиталистичко предузеће (директори као менаџери, „кредити“ за оцењивање студената, манијачко коришћење енглеског језика уз незнање латинског и грчког итд). Нису поништени само грчка и латинска култура, већ и њихов језик: ко још зна грчки и латински? Језик традиције и национални језик ипак изражавају комунитарни карактер у националној држави и у цивилизацији. Они формирају народе у њиховим традицијама и чине могућим развој – а појединаца код којих је лингвистички идентитет темељни услов како за њихове интерсубјекатске односе, тако и за њихову заједничку историјску судбину. Наиме, језик у својој еволуцији поставља се као исход историјског процеса који проживљава заједница оних који га говоре. Данашња принуда на енглески као једини дозвољени језик усклађена је са разарањем националних држава и, синергички, фетишистичком апсолутизацијом међународног и хомологационог тржишта људског рода сведеног на прах међуразменљивих атома лишених културне традиције која је у стању да одоли сили капиталистичког негативизма. Само тако, уосталом, објашњава се данашњи свеприсутни парадокс, уопште, принуде на одустајање од свог националног језика (у мом случају од језика Дантеа и Леопардија) и на конвергентно непроменљиво прихватање операционалног енглеског језика финансијских тржишта, који свакако није језик Шекспира, нити Вајлда. Тај аспект открива, ако за тим још има потребе, нашу неспособност да разумемо и говоримо другим језиком осим економским. У капиталистичкој апсолутизацији садашњости посредује пустошење будућности и присилно укидање прошлости“.      

Борба против овог пустошња мора се водити, без обзира на тренутни тријумф лажи. Човештво то тражи од нас.

СРБИ СА ХРИСТОМ И СРБИ БЕЗ ХРИСТА:БОРБА ЗА КОСОВО СЕ НАСТАВЉА                     

У свом предавању „Светло истине“, Димитрије Љотић је записао: “6. октобра 1934. године био сам у Смедереву са владиком Николајем. Не знам како и зашто запитао сам га:

Преосвећени! Да ли сте читали Милојевића, који је по целом свету налазио српске трагове?  

   Он ми је одговорио да није. А ја, сматрајући да стварно није, почео сам му причати о свему. Када сам завршио он рече:,,Верујем да су Кинези подигли кинески зид да би се спасили од рушилачке навале Срба. Даље верујем да Тукидит који је писао о дивљим Скитима, није знао да су они претци Срба. А Омар, који је запалио Александријску библиотеку, сигурно да је у својој војсци имао Срба.Верујем да до осмог века сва рушења, где год је било зла и силе, рушења, пљачке и убијања, да то нико други није вршио него Срби. Све до деветог века када су се окалемили са Христовом гранчицом. Од тога доба дају благородно воће; али не сви. И као што је са окалемљеном гранчицом која даје лепо воће, тако и она дивља, која из дивље подлоге расте, даје ситно, горко и опоро воће, тако исто и код нас је случај. Толико да се зна шта је од Христа, а шта без њега.“               

Ове су ми се речи владике Николаја урезале у памет. Размишљао сам о томе и сматрам да су Срби до осмог века живели без Христа, а од осмог века боре се две струје: једна окалемљена Христовом гранчицом, а друга без ње. И данас присуствујемо у тој борби. Цела историја српског народа од деветог века није ништа друго до борба сока Христовог, и сока и душе нехристовске.“   

Тако је записао Димитрије Љотић.

Борба око Косова и Метохије у оквиру Србије још је једна борба између Христовог и антихристовог у Срба. Они који хоће да продају Косово зарад уласка у ЕУ су издајници Христа, јер цар Лазар и Његови витезови су јасно показали, својом крвљу, шта је цена Свете Земље. И у Србској Цркви ће се, на основу тога, видети ко је вера, а ко је невера.

   МИНИСТАР ПРОСВЕТЕ И ВЛАДА ПРОТИВ ДЕЦЕ И СРБИЈЕ 

У  пролеће 2017, Министарство просвете Србије покушало је да школама подметне „образовне пакете“ за борбу против насиља у школама. У њима је била најбаналнија ЛГБТ пропаганда. Реакција јавности била је жестока, и министар просвете је програме привремено повукао. Слободан Јанковић, наш угледни друштвено ангажовани мислилац, о томе је писао:“Владе Србије се већ дуго времена понашају према народу као према покусном кунићу. Сада се под маском заштите од сексуалног насиља, уз тврдње Министарства просвете, ничим поткрепљене, како„ у сваком школском одељењу у Србији постоје 4 детета која су преживела одређени вид сексуалног насиља” уводи обавезно промовисање хомосексуализма, лезбејства, бисексуализма, и свих других видова ‘сексуалног опредељења’ заснованих на узајамно добровољном односу два људска бића.      

Какве везе има проповедање хомосексуализма, укидања рода и другог са заштитом од сексуалног насиља? На страни 158 се наводи више тзв. ‘сексуалних права’ : право на сексуалну слободу, право на сексуалну аутономију, сексуални интегритет и сигурност сексуалног тела, право на сексуалну приватност, право на сексуално задовољство, право на сексуално изражавање, право на сексуално удруживање, право на слободне и репродуктивне изборе.               

Тако се, на пример, на страни 153, Приручника за рад са младима који је послат свим школама тврди да су „seksualnost i seksualni identitet nestalne i dinamične kategorije i dabi trebalo neprestalno da preisputujemo svoje pretpostavke. Prihvatanje različitosti i otvorenostpo pitanju ljudske seksualnosti su osnovni zahtevi za nekoga ko radi sa mladima.” Дакле наставно и васпитно особље треба стално да преиспитује своју сексуалност и исто препоручује деци. Има ли то везе са сексуалним насиљем? Наравно да нема, али има и те како везе са применом немачког и британског захтева промене свести српског народа!

Са Запада се преузимају најгори најнакараднији програми и настоје применити у Србији. Иако су резултати у нашем образовању све поразнији, урушавању нема краја.После школигрице, избацивања казне из вртића, а у највећој мери и из школства, увођења тзв. афирмативне акције, тј. уписивања Рома на факултете без потребног успеха у школовању и на пријемном испиту, уз наставак сличне праксе приликом полагања испита, сада се Министарство просвете Владе Републике Србије спрема да промовише нестанак дечака и девојчица — тј. теорију рода, према којој су дечаци и девојчице, сутра мушкарци и жене, само друштвене измишљотине. Свим школама у Србији као и предшколским установама, послата су обавезујућа упутства укључивања ове накарадне пропаганде у активности у вртићу, као и  у шкослу наставу у предмете српског (матерњег) језика, света око нас, природе и друштва, грађанског васпитања, биологије, социологије, музичког, психологије, Устава и права грађана. Материјал је доступан на сајту Миистарства просвете, технологије и науке (http://www.mpn.gov.rs/grupa-za-prevenciju-nasilja/).

Овај програм долази као део пројекта УНИЦЕФ „Школа без насиља”, који је почео давне 2005/6, а који од 2012. спроводи Јединица за превенцију насиља. Промовише се сексуална различитост, самозадовољавање (додиривање сопственог тела од најмлађих дана) Резултати борбе против насиља су нажалост познати већини родитеља школске деце и готово свим наставницима. Управе школа се труде да свим средствима заташкају најгрубље насиље које је попримило размере епидемије и заштите управо насилнике, не би ли имали што бољу оцену Министарства. Осим тога, друштво је све бахатије и сиромашније, расте и број самоубистава. 

Ту ће се под изговором борбе против сексуалног насиља промовисати како они рођени са мушким полним органима треба да носе хаљине и сукње и да могу да бирају да ли да се заљубе у дечака, у девојчицу или ко зна, можда у нешто што је путу да измени пол, да девојчица треба да изабере између две девојчице ону која јој се више свиђа... Ове болештине је усвојило Министарство у Влади на челу са Александром Вучићем, човеком који ускоро треба да постане Председник и да да заклетву како ће поштовати Устав који настоји да промени. У земљи депресије (РТС објавио да у Србији око 420 хиљада пати од депресије - http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2693805/sve-vise-ljudi-boluje-od-depresije.html), епидемије рака, епидемије одласка из земље–емиграције и демографског суноврата, Министарство просвета размишља о промени рода, настављајући годинама преузету обавезу промене свести српског народа, чиме чини још један корак ка потпуном краху и крају Србије.“  

Сада се спрема закон о родној равноправности, чији је циљ уништење Богом дане полности човека. Али, борба се наставља.   

 Борба за породицу је најважнија борба 21. века.       

Срећна вам борбена Србска Нова 2018. година!          

Др Владимир Димитријевић

Новe књигe за преузимање - (Download)

srbi krivi za sve

Мала књига велике мржње
РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ

Преузмите комплетну књигу (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ
Православље и папизам на крају историје

Преузмите комплетну књигу (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША
Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ШКОЛОКАУСТ
Како разарају наше образовање

 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

СВЕТОСАВЉЕ И СРБОЦИД

Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА 
ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 

Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
КОМЕ ЋЕ „БЛАЖЕНИ АЛОЗИЈЕ” БИТИ КРСНА СЛАВА?


Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Записи пропалог песника


Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТОСАВЉЕ И ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

ТЕХНОЛОГИЈА ИЛИ ТЕОЛОГИЈА

Издавач

Лио, Горњи Милановац, 2009.

Преузми комплетну књигу: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

ОКЛЕВЕТАНИ СВЕТАЦ
(Владика Николај и србофобија)

Издато: 2007.

Место: Горњи Милановац

Издавач: ЛИО, Горњи Милановац

Преузми комплетну књигу: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ТАЈНА ОЧИНСТВА
(Трпеза Господња кроз векове и данас)

Издавач
Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

ХЛЕБ НЕБЕСНИ И ЧАША ЖИВОТА
(Свети Николај Охридски и Жички и Преподобни Јустин Ћелијски о Светој Литургији и Причешћу)

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

ЈАГЊЕ И ЗМИЈА
(Православље и неогностичка психологија)

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Литургијска реформа и криза римокатолицизма

Лио, Горњи Милановац, 2007.

Преузми комплетну књигу: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

ПУТ ЗА НИГДИНУ
РОКМУЗИКА И ДОБА НИХИЛИЗМА

Лио, Горњи Милановац, 2007.
Преузми комплетну књигу: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

РЕЧ НА РЕЧ
(одговор Еп. Атанасију)

Преузми комплетну књигу: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

ДОЂИ И ВИДИ
(Иконостас и светиња олтара у православном Предању)

издавач:Лио, Горњи Милановац, 2008.

Преузми комплетну књигу: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ко је на мрежи: 67 гостију и нема пријављених чланова