rusi i lenjini staljin danas i preУТОПИЈА НА ВЛАСТИ

Бољшевичка револуција је почела у име социјалне правде, са идејом слободе, једнакости и братства у основи. Као и сваки утопистички пројекат, имала је „патос насилног даривања среће“ (Флоровски), нудећи рај на земљи, али рај без Бога и против Бога.

 

Комунизам је тако постао сурогатна религија, која је хришћанство сматрала конкуренцијом, настојећи да га истреби. Руски делатник Светског конгреса породица, Алексеј Комов, о томе каже:“Уместо Десет заповести, имали смо партијски програм, уместо Свете Тројице Маркса, Енгелса и Лењина, уместо свештеника комесаре, уместо Царства небеског – светлу будућност на земљи, уместо крста – петокраку и пионирску мараму, уместо икона Лењинове бисте, уместо крштења пријем у пионире, комсомолце, партију, уместо светаца – хероје социјалистичког рада, уместо васкрслог Христа – Лењинову мумију. Да ли је случајно да су, у име „светле будућности“, после 1917. побијени милиони: царска породица Романових, грађански слој, козаци, сељаци, дворјанство, а најпре људи хришћанске вере? Рецимо, само 1937. ухапшено је 162 500 делатника Руске православне цркве, а стрељано њих 89 600. Русија је пре доласка бољшевика имала 80 000 храмова и капела, да би их уочи Другог светског рата остало стотинак. Имала је хиљаду манастира, да би сви до једног били затворени. Кад је Стаљин решио да се обрати Цркви ради помоћи у Великом отаџбинском рату, само тројица епископа су били на слободи.“

БОГОБОРАЧКИ ТИТАНИЗАМ

Овом усмерењу допринели су нарочито ставови вође револуције, Владимира Иљича Уљанова, о коме философ Виктор Аксјочиц у огледу „Злочинство и генијалност“каже:“У писму Молотову 19. марта 1922, насловљеном на све чланове Политбироа, Лењин категорички захтева:"Треба најодлучније и најсуровије задати ударац црностотинашком свештенству и то тако да ударац не забораве у току неколико наредних деценија...Што више реакционарне буржоазије и реакционарног свештенства тим поводом стрељамо, тим боље. Треба сада научити памети ту господу тако да у току неколико наредних деценија не смеју ни да помисле на неки отпор". Исход овога је био да је Лењин у Русији покренуо најмасовније и најкрвавије религиозне прогоне у историји, истребљујући вернике и намећући режим државног безбожја. Гнусно псовање религије и Цркве кад год је то могуће, као и људождерски занос у борби против свештенства и верника говори о томе да је Лењин био опседнут манијом богомрзачког титанизма.“

Већ 26. октобра 1917. године совјетска држава је одузела манастирску и црквену земљу. Лењин издаје наредбу да „да се изврши беспоштедан масовни терор против попова.” На његову иницијативу забрањен је рад Помесног Сабора Руске Цркве.

У борби против Цркве Лењин није био усамљен. С њим су били и: Свердлов (Розенфелд), Стаљин (Џугашвили), Троцки (Бронштајн), Зиновјев (Апфелбаум), Камењев (Розенфелд), Ђержински (Руфинов), Володарски (Коген), Јарославски (Губељман) и други.

СВЕТИ ТИХОН ПИШЕ КОМЕСАРИМА

Патријарх московски и целе Русије, Свети Тихон, упутио је октобра 1918. Совјету народних комесара посланицу у којој каже: „Убијате епископе, свештенике, монахе и монахиње, које ни за шта нису криви.... Крадете црквено имање, које су стицале генерације верника и нисте презали од тога да нарушите њихово завештање. Затворили сте низ манастира и капела без икаквог повода и разлога за то. Заградили сте приступ Московском Кремљу – овом свештеном уделу свег верујућег народа....Да, живимо у ужасно време ваше владавине, и оно се дуго неће избрисати из народне душе, помрачивши у њој лик Божји и урезавши у њој лик звери...“ Касније ће Свети Тихон бити сурово гоњен и затваран, и умреће, после прогона, 1925. године, препуштајући Руску Цркву милост Божјој.

РУШЕЊЕ ХРАМОВА И ОЛТАРА

Бољшевици су, почетком тридесетих година 20. века, за време Стаљинове власти, минирали, а затим сравнили са земљом величанствени споменик руске духовне културе, Храм Христа Спаситеља, који је саграђен од народних средстава као знамење победе Русије над Наполеоновом армијом. Они су отете храмове претварали у домове културе, радионице, складишта, штале, свињце и гараже.

Процес разарања храмова започет 1917, а делимично обустављен за време и непосредно после Другог светског рата, наставио је Хрушчов. Уз његово активно учешће у периоду 1960–1964. године у земљи је затворено 20.000 храмова и 69 манастира, у којима је било 30.000 свештених лица. У годинама Брежњевљеве владавине, затворено је још 8.000 храмова и 18 манастира у којима је било око 10.000 свештеника.

Бољшевици су дошли до таквог светогрђа да су у цркви Рођења Богородице у Москви, у којој су сахрањени јунаци Куликовске битке, монаси Пересвет и Осљаба, направили компресорску станицу фабрике „Динамо”.

ОДУЗИМАЊЕ ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ

Од почетка 1922. године почела је нова етапа прогона Цркве. После грађанског рата, наступила је глад у Русији, и кренуло се у одузимање црквених драгоцености, попут одежди, путира, златних крстова, ради наводне помоћи гладнима. Најактивнији у том послу био је Лав Троцки, који је марта 1922. известио Лењина:“Заплена драгоцености ће бити обављена отприлике до партијског конгреса. Ако у Москви добро прође, у провинцији ће се питање решити само по себи. Истовремено се обављају припремни радови у Петрограду. ...Главни посао се до сада одвијао на заплени из затворених манастира, музеја, ризница и др. У овом смислу је плен изузетно велик, а посао ни из далека још није завршен.“

Операција заплене црквених драгоцености је до маја 1922. године углавном окончана. Плен је био стоструко већи од годишњег буџета земље. Драгоцености опљачкане из храмова совјетска влада је слала у иностранство наводно ради куповине пшенице за становништво које је гладовало. Новац је, међутим, коришћен за учвршћење бољшевичке власти.

СКРНАВЉЕЊЕ МОШТИЈУ

Почетком јануара 1919. године, у јеку грађанског рата, Лењин издаје налог да се изврши још један удар на Цркву. Први пут у историји православне Русије врши се чудовишно светогрђе – у манастирима и храмовима се јавно одузимају мошти светаца.

Вођа револуције се дрзнуо да оскрнави мошти преподобног Сергија Радоњешког (1321–1391), оснивача и игумана Тројице-Сергијеве Лавре, који је благословио кнеза Димитрија Донског пред битку на Куликовом пољу 1380. године. Лењин је захтевао да му се дају фотографије, снимљене за време отварања ћивота. Бонч-Брујевич је писао: „Лично сам му показивао фотографије с филмске траке... и оне су га веома задовољиле.” Од 1. фебруара 1919. године до 28. септембра 1920. године извршена су 63 скрнављења моштију.

ЛАЖНИ СУДОВИ ПРОТИВ ИСТИНЕ БОЖЈЕ

Лењин је журио са суђењима највишем клиру. На његову иницијативу у мају 1922. године Политбиро доноси одлуку:

„Дати директиву Московском трибуналу:

1. Одмах тужити Тихона.

2. Применити највишу казну на попове.”

По налогу Лењина 4. маја 1922. године Патријарх Тихон се позива на судску одговорност. С њим је поступано као и с осталим клиром. Бесконачна испитивања, претње, притисци, празна обећања...

До средине 1922. године у вези са запленом црквених драгоцености одржан је 231 судски процес. На оптуженичкој клупи се нашло 732 људи, од којих су многи осуђени на стрељање. 12. августа те године у Петрограду је стрељан митрополит Венијамин. У завршном говору на суду он је рекао: „Шта још могу да вам кажем о себи? Можда само једно... Не знам шта какву ћете ми пресуду донети – живот или смрт, али ма шта у њој да објавите – с истим свештеним трепетом ћу подићи очи ка небу, прекрстићу се и рећи: слава Теби, Господе Боже, за све...”

КО ЈЕ ПОБЕДИО?

Власт бољшевика била је време невиђених прогона вере, који су превазишли чак и прогоне из првих векова хришћанства. Руска Православна Црква се обогатила сабором новомученика. Они су подвргавани хапшењу, зверски мучени, дављени у рупама просеченим у леду и бунарима, бацани у ватру, тровани, живи сахрањивани, гушени у јавним нужницима, тестерисани, разапињани на крсту, драли су им кожу с руку и ногу...

Па ипак, победили су они, а не бољшевици. Године 2000, у обновљеном храму Христа Спаситеља у Москви, после чијег рушења су комунисти безуспешно покушавали да подигну споменик Трећој интернационали, Руска Црква је канонизовала преко хиљаду новомученика и исповедника пострадалих за веру у доба комунизма, на челу са Царском Породицом. Била је то највећа канонизација у историји Цркве од Истока. Тако се испунило пророштво једног руског монаха, који је Лењиновим следбеницима рекао:“Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос“.

Др Владимир Димитријевић

Објављено у „Печату“ 11. новембра 2017.

Новe књигe за преузимање - (Download)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

ЕВРОУНИЈАЋЕЊЕ

Владимир Димитријевић (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)

dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)

 

od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША

Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)

 

 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)

svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)

ШКОЛОКАУСТ
 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)

СРБОЦИД
Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)

ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 
Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)

Светосавље и литургијска реформа

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►

Са страхом Божјим и вером приступите!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►

Актуелно

Политички хомосексуализам – одговор на тужбу „ЛГБТ заштитара“ (ВИДЕО)

postovani homoseksualciОд помоћнице поверенице за заштиту равноправности М. К. добио сам тужбу удружења „Да се зна“ које тврди да сам својим текстом „изнетим ставовима угрозио родну равноправност, маргинализовао трансродне особе и пропагирао породицу као једину вредност“.

СТАВ ПРАВОСЛАВНОГ ВЕРНИКА

Као православни хришћанин, припадник вере из чије догматике извире и етика, свој став о природној породици заснивам на Светом Предању Црква од Истока, изложеног, између осталог, у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“:„Разлика међу половима представља посебан дар, који су људи добили од свог Творца: И створи Бог човека по образу Својему, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су у истом степену носиоци образа Божијег и људског достојанства, мушкарац и жена су створени зато да би се у љубави целовито сјединили једно са другим: Зато ће човек оставити оца својега и матер своју и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24).

Ваплотивши првобитну вољу Господњу о творевини, брачни савез који је Он благословио постаје средство продужетка и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме (1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена појављују се као два начина постојања у једној људској природи. Њима је неопходно општење и узајамно допуњавање.

Међутим, у палом свету односи међу половима могу да се изопаче и да престану да буду израз богомдане љубави, изродивши се у испољавање грешне пристрасиости палога човека према сопственом „ја“. Високо ценећи подвиг добровољне целомудрене безбрачности, прихваћене ради Христа и Еванђеља и признајући посебну улогу монаштва у својој историји и савременом животу, Црква никада није била немарна према браку и осуђивала је оне, који су из погрешно схваћене тежње ка чистоти унижавали (презрели) брачни однос.“

 

Опширније...

Разбити огледала, још једном или нови живот "Речника технологије"-разговор са Александром Петровићем

recnik tehnologije aleksandar petrovic knjiga 001 Професор Александар Петровић предаје културну антропологију, теорију цивилизације и историју науке на Универзитету у Београду. Поред ових „европских“ предмета предаје и Културну историју Индије где често држи предавања на тамошњим универзитетима. Овај разговор посвећен је ренесанси Речника технологије после два научна скупа посвећена овом несвакидашњем спису у Институту за филозофију и друштвену теорију и Институту за европске студије. 

 Речник је професор Петровић је као један од аутора објавио при крају својих студија на Универзитету у Београду када брани магистарску тезу Уметност и технологија.. То између осталог показује да је наш најбољи универзитет био расадник слободне, критичке мисли и да је судећи по глобалним показатељима свој стваралачки капацитет упркос свему задржао и данас. Наравно, по објављивању Речника професор је уз велику медијску помпу са својим сатрудницима био смењен, али у томе се огледа коб слободе и потврда да су постављена права питања на које тада, а добрим делом и сада, није било одговора.

Опширније...

Образовање или обука – српске школе на удару капитализма

prosveta srbijeЈЕДАН СИМБОЛИЧКИ ЧИН

У јануару месецу 2018, уочи Савиндана, јавност је сазнала да Железничка техничка школа треба да се прода на лицитацији. Зграда, површине 6 355 квадратних метара, поред Хале Пионир, чија је вредност процењена на више од 483 милиона динара, нашла се, по тврдњи министра просвете Младена Шарчевића, на лицитацији „случајно“, и он је рекао „да школа неће бити продата и да су држави потребни кадрови које школује“. Тако је министар поново испао мајстор за правдање „случајности“, како је чинио са ЛГБТ приручницима за спречавање „родно заснованог насиља“, против којих је устала Србија у пролеће 2017. Покушај продаје једне школе је био симболичан тренутак за сагледавање истине о стању нашег образовања. Које је, по ко зна који пут, запловило реформским водама.

Опширније...

Who is Online

Ко је на мрежи: 124 гостију и нема пријављених чланова