rusi i lenjini staljin danas i preУТОПИЈА НА ВЛАСТИ

Бољшевичка револуција је почела у име социјалне правде, са идејом слободе, једнакости и братства у основи. Као и сваки утопистички пројекат, имала је „патос насилног даривања среће“ (Флоровски), нудећи рај на земљи, али рај без Бога и против Бога.

 

Комунизам је тако постао сурогатна религија, која је хришћанство сматрала конкуренцијом, настојећи да га истреби. Руски делатник Светског конгреса породица, Алексеј Комов, о томе каже:“Уместо Десет заповести, имали смо партијски програм, уместо Свете Тројице Маркса, Енгелса и Лењина, уместо свештеника комесаре, уместо Царства небеског – светлу будућност на земљи, уместо крста – петокраку и пионирску мараму, уместо икона Лењинове бисте, уместо крштења пријем у пионире, комсомолце, партију, уместо светаца – хероје социјалистичког рада, уместо васкрслог Христа – Лењинову мумију. Да ли је случајно да су, у име „светле будућности“, после 1917. побијени милиони: царска породица Романових, грађански слој, козаци, сељаци, дворјанство, а најпре људи хришћанске вере? Рецимо, само 1937. ухапшено је 162 500 делатника Руске православне цркве, а стрељано њих 89 600. Русија је пре доласка бољшевика имала 80 000 храмова и капела, да би их уочи Другог светског рата остало стотинак. Имала је хиљаду манастира, да би сви до једног били затворени. Кад је Стаљин решио да се обрати Цркви ради помоћи у Великом отаџбинском рату, само тројица епископа су били на слободи.“

БОГОБОРАЧКИ ТИТАНИЗАМ

Овом усмерењу допринели су нарочито ставови вође револуције, Владимира Иљича Уљанова, о коме философ Виктор Аксјочиц у огледу „Злочинство и генијалност“каже:“У писму Молотову 19. марта 1922, насловљеном на све чланове Политбироа, Лењин категорички захтева:"Треба најодлучније и најсуровије задати ударац црностотинашком свештенству и то тако да ударац не забораве у току неколико наредних деценија...Што више реакционарне буржоазије и реакционарног свештенства тим поводом стрељамо, тим боље. Треба сада научити памети ту господу тако да у току неколико наредних деценија не смеју ни да помисле на неки отпор". Исход овога је био да је Лењин у Русији покренуо најмасовније и најкрвавије религиозне прогоне у историји, истребљујући вернике и намећући режим државног безбожја. Гнусно псовање религије и Цркве кад год је то могуће, као и људождерски занос у борби против свештенства и верника говори о томе да је Лењин био опседнут манијом богомрзачког титанизма.“

Већ 26. октобра 1917. године совјетска држава је одузела манастирску и црквену земљу. Лењин издаје наредбу да „да се изврши беспоштедан масовни терор против попова.” На његову иницијативу забрањен је рад Помесног Сабора Руске Цркве.

У борби против Цркве Лењин није био усамљен. С њим су били и: Свердлов (Розенфелд), Стаљин (Џугашвили), Троцки (Бронштајн), Зиновјев (Апфелбаум), Камењев (Розенфелд), Ђержински (Руфинов), Володарски (Коген), Јарославски (Губељман) и други.

СВЕТИ ТИХОН ПИШЕ КОМЕСАРИМА

Патријарх московски и целе Русије, Свети Тихон, упутио је октобра 1918. Совјету народних комесара посланицу у којој каже: „Убијате епископе, свештенике, монахе и монахиње, које ни за шта нису криви.... Крадете црквено имање, које су стицале генерације верника и нисте презали од тога да нарушите њихово завештање. Затворили сте низ манастира и капела без икаквог повода и разлога за то. Заградили сте приступ Московском Кремљу – овом свештеном уделу свег верујућег народа....Да, живимо у ужасно време ваше владавине, и оно се дуго неће избрисати из народне душе, помрачивши у њој лик Божји и урезавши у њој лик звери...“ Касније ће Свети Тихон бити сурово гоњен и затваран, и умреће, после прогона, 1925. године, препуштајући Руску Цркву милост Божјој.

РУШЕЊЕ ХРАМОВА И ОЛТАРА

Бољшевици су, почетком тридесетих година 20. века, за време Стаљинове власти, минирали, а затим сравнили са земљом величанствени споменик руске духовне културе, Храм Христа Спаситеља, који је саграђен од народних средстава као знамење победе Русије над Наполеоновом армијом. Они су отете храмове претварали у домове културе, радионице, складишта, штале, свињце и гараже.

Процес разарања храмова започет 1917, а делимично обустављен за време и непосредно после Другог светског рата, наставио је Хрушчов. Уз његово активно учешће у периоду 1960–1964. године у земљи је затворено 20.000 храмова и 69 манастира, у којима је било 30.000 свештених лица. У годинама Брежњевљеве владавине, затворено је још 8.000 храмова и 18 манастира у којима је било око 10.000 свештеника.

Бољшевици су дошли до таквог светогрђа да су у цркви Рођења Богородице у Москви, у којој су сахрањени јунаци Куликовске битке, монаси Пересвет и Осљаба, направили компресорску станицу фабрике „Динамо”.

ОДУЗИМАЊЕ ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ

Од почетка 1922. године почела је нова етапа прогона Цркве. После грађанског рата, наступила је глад у Русији, и кренуло се у одузимање црквених драгоцености, попут одежди, путира, златних крстова, ради наводне помоћи гладнима. Најактивнији у том послу био је Лав Троцки, који је марта 1922. известио Лењина:“Заплена драгоцености ће бити обављена отприлике до партијског конгреса. Ако у Москви добро прође, у провинцији ће се питање решити само по себи. Истовремено се обављају припремни радови у Петрограду. ...Главни посао се до сада одвијао на заплени из затворених манастира, музеја, ризница и др. У овом смислу је плен изузетно велик, а посао ни из далека још није завршен.“

Операција заплене црквених драгоцености је до маја 1922. године углавном окончана. Плен је био стоструко већи од годишњег буџета земље. Драгоцености опљачкане из храмова совјетска влада је слала у иностранство наводно ради куповине пшенице за становништво које је гладовало. Новац је, међутим, коришћен за учвршћење бољшевичке власти.

СКРНАВЉЕЊЕ МОШТИЈУ

Почетком јануара 1919. године, у јеку грађанског рата, Лењин издаје налог да се изврши још један удар на Цркву. Први пут у историји православне Русије врши се чудовишно светогрђе – у манастирима и храмовима се јавно одузимају мошти светаца.

Вођа револуције се дрзнуо да оскрнави мошти преподобног Сергија Радоњешког (1321–1391), оснивача и игумана Тројице-Сергијеве Лавре, који је благословио кнеза Димитрија Донског пред битку на Куликовом пољу 1380. године. Лењин је захтевао да му се дају фотографије, снимљене за време отварања ћивота. Бонч-Брујевич је писао: „Лично сам му показивао фотографије с филмске траке... и оне су га веома задовољиле.” Од 1. фебруара 1919. године до 28. септембра 1920. године извршена су 63 скрнављења моштију.

ЛАЖНИ СУДОВИ ПРОТИВ ИСТИНЕ БОЖЈЕ

Лењин је журио са суђењима највишем клиру. На његову иницијативу у мају 1922. године Политбиро доноси одлуку:

„Дати директиву Московском трибуналу:

1. Одмах тужити Тихона.

2. Применити највишу казну на попове.”

По налогу Лењина 4. маја 1922. године Патријарх Тихон се позива на судску одговорност. С њим је поступано као и с осталим клиром. Бесконачна испитивања, претње, притисци, празна обећања...

До средине 1922. године у вези са запленом црквених драгоцености одржан је 231 судски процес. На оптуженичкој клупи се нашло 732 људи, од којих су многи осуђени на стрељање. 12. августа те године у Петрограду је стрељан митрополит Венијамин. У завршном говору на суду он је рекао: „Шта још могу да вам кажем о себи? Можда само једно... Не знам шта какву ћете ми пресуду донети – живот или смрт, али ма шта у њој да објавите – с истим свештеним трепетом ћу подићи очи ка небу, прекрстићу се и рећи: слава Теби, Господе Боже, за све...”

КО ЈЕ ПОБЕДИО?

Власт бољшевика била је време невиђених прогона вере, који су превазишли чак и прогоне из првих векова хришћанства. Руска Православна Црква се обогатила сабором новомученика. Они су подвргавани хапшењу, зверски мучени, дављени у рупама просеченим у леду и бунарима, бацани у ватру, тровани, живи сахрањивани, гушени у јавним нужницима, тестерисани, разапињани на крсту, драли су им кожу с руку и ногу...

Па ипак, победили су они, а не бољшевици. Године 2000, у обновљеном храму Христа Спаситеља у Москви, после чијег рушења су комунисти безуспешно покушавали да подигну споменик Трећој интернационали, Руска Црква је канонизовала преко хиљаду новомученика и исповедника пострадалих за веру у доба комунизма, на челу са Царском Породицом. Била је то највећа канонизација у историји Цркве од Истока. Тако се испунило пророштво једног руског монаха, који је Лењиновим следбеницима рекао:“Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос“.

Др Владимир Димитријевић

Објављено у „Печату“ 11. новембра 2017.

Новe књигe за преузимање - (Download)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

ГРАМАТИКА ЕКУМЕНИЗМА
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 2,4 MB (PDF)

dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

ДНЕВНИК АПОКАЛИПСЕ
ОХРАНА - Романов

Преузмите комплетну књигу 1,4 MB (PDF)

 

od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

ОД СВЕТОГ САВЕ ДО ЂЕРЂА СОРОША

Зборник радова о реформи школства

Преузмите комплетну књигу 6,3 MB (PDF)

 

 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

ОБОЖЕЊЕ НИЈЕ ИНДИВИДУАЦИЈА
Православни поглед на Хесеа и Јунга

Преузмите комплетну књигу 0,9 MB (PDF)

svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)

ШКОЛОКАУСТ
 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)

СРБОЦИД
Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)

ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 
Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)

Светосавље и литургијска реформа

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►

Са страхом Божјим и вером приступите!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►

Актуелно

2017: шта је било, шта нас чека

2017 2018 srecna nova borbena godinaУМЕСТО УВОДА                     

Као и сваке Србске Нове године, тако и ове, настојали смо да забележимо нека рамишљања о ономе што смо преживели и о ономе што нас може чекати у наредном периоду. Избор је личан, и креће се од друштвених феномена до растанка са часним људима Божјим. Неки текстови су објављени у „Печату“. Читалац ће, свакако, имати своје приоритете. Важно је, међутим, да свако однас размишљао протеклој години у складу са хришћанским схватањем: Човек изнад свега, а Бог изнад човека (Владика Николај).     

НЕОБЕЛЕЖЕНИ ЈУБИЛЕЈИ 2017.

 Ове године нисмо достојно обележили осамстогодишњицу крунисања Стефана Првовенчаног, као да то није једна од најважнијих годишњица наше историје. 

Опширније...

Трагикомедија безбожног монтенегринства - Миладин Ћосовић о конвертитству

montenegrini 01ЗАШТО КОНВЕРТИТИ БЕЖЕ ОД СРБСТВА?     

Да, заиста је тешко у овом времену бити Србин. И многи Срби кад виде како је тешко или падну у очајање, и одлуче да су нешто друго (неко други), или их ухвати манија величине, па постану „Срби, народ најстарији“. Зато нам је потребно велико расуђивање.

Вреди се, сада и увек, сетити оног најбитнијег: чињенице да је Црква Божја највећи дар људима. Основана Оцем кроз Сина у Духу Светоме, она већ столећима људе из грумења иловаче претвара у синове и кћери Божје, рађајући их за вечност. И зато православни човек пуна срца може да ускликне:“Мајка Црква!“Тако је и са нама, Србима, којима је Бог кроз Своју Цркву дао све што јесмо. Да нас Свети Сава није родио у Христу, где бисмо ми били и шта бисмо били?

Опширније...

О Марксу, Енгелсу и Србима

karlmarx fridrihengelsНеобично је то. Римокатолици, од Марије Терезије до Павелића, протестанти, попут Хегела, комунистички идеолози, попут Маркса и Енгелса, Србе увек виде као страно тело Европе

У својој новој књизи „Моћ и бешчашће“ приповедач и есејиста из Горњег Милановца, Миладин Ћосовић, запажа: „Енгелс је, подстакнут високим мишљењем Гетеа, Хајнеа и Хердера о српској народној поезији, почео да учи српски језик, али није одушевљен – у свему види „продужену руску руку и ништа више”. Енгелс је добро познавао српску историју, знао је за српску средњовјековну државу, знао је за све борбе Срба за слободу од отоманског зла, а ипак и он и Маркс подлегли су некаквим својим крутим етно-социолошким шемама о народима у Европи. Сврставали су их у двије групе: у првој су велики културни народи носиоци историјског, цивилизацијског и привредног напретка (у којима ће по њиховом „научном” пророчанству најприје доћи до револуционарних промјена, у њима је пролетеријат најмасовнији), дакле, келтско-романско-германски народи западне Европе (Енглези, Французи, Нијемци), а од Словена једино Пољаци; другу групу чине, како пише Миладиновић, мање више „варварски отпаци народа”, а то су Гели у Шкотској, Бретонци у Француској, Баски у Шпанији, Румуни, Грци, сви Јужни Словени, чак и Руси. Оба ова надмјена револуционарна теоретичара била су одбојно расположена према Србима и њиховој борби за ослобођење. Маркс је Србе убрајао у мале „закржљале, нужно контрареволуционарне народе без историје и историјске свијести, чија је једина судбина да нестану у олуји светске револуције”. Енгелс је с одушевљењем прихватио вијест да су Срби поражени у рату са Турском 1878. године. Писао је: „Српска ослободилачка војска мора да живи на свој властити рачун и после разметљиве офанзиве, а да није нигде озбиљно тучена, најприје у своју хајдучку јазбину.” Као што се види, догмате Маркс и Енгелс омаловажавали су мале народе, одрицали им право на борбу за ослобођење, на самосталну државу, прорицали им нестајање са историјске сцене.“

Опширније...

Who is Online

Ко је на мрежи: 36200 гостију и нема пријављених чланова