branko stankovic cekamo vaskrsenje mrtvih- Поговор за роман „Чекамо васкрсење мртвих“ Бранка Станковића- Поговор за роман „Чекамо васкрсење мртвих“ Бранка Станковића(„Духовни луг“, Крагујевац, 2017) -


О ОВОМ РОМАНУ         


         Роман – првенац Бранка Станковића „Чекамо васкрсење мртвих“ настао је управо из потребе да се нађе истина о ономе што нам се дешавало у времену у коме смо, духовно мртви, живели, и у коме је срећа једне државе, која се распала у крви, грађена на костима невино побијених, између осталог и у Миљевини код Фоче. Литерарне реконструкције прошлости често настају тамо где се не може доћи до пуне историјске истине о неком догађају.

 


 Тако је и овде: знало се, у крају из кога писац потиче, да је један од мобилисаних младића преживео, и да га нису убили; али, ко је он био, и шта се с њим после дешавало, то није откривено. Зато је Станковић у свом роману – првенцу прибегао књижевној реконструкцији, надајући се, да ће, бар мало, доћи до осветљавања оне таме која је однела толико људских живота. Док се у земљама попут Словеније државна власт труди да пронађе, истражи и обележи масовне гробнице, последице комунистичког џелатства, код нас се још увек мора прибегавати литерарним средствима да би се ушло у лавиринте прошлости.


Станковић је писац – почетник  који  има дара да води радњу, и да појаву својих ликова образложи на уверљив начин. Ликови Зорана и Јоке Јарамаз носе књигу у жељеном правцу – ка разрешењу многих чворова кога не би било без силне руке Господње. И споредна линија радње, у коју је уплетан капетан Миле, Зоранов командант, дата је уверљиво: реч је о команданту Треће крагујевачке бригаде, Милету Милутиновићу, који се дуго после рата борио против ОЗНЕ, а затим успео да побегне на Запад, обманувши удбаше који су га пратили преко границе с циљем да ухвате још једног четничког јунака, команданта Млавског корпуса, Синишу Оцокољића Пазарца.          

                  
Скривено срце романа је прича о племенитом србском свештенику из славног рода Соколовића, у роману Влада, у стварности Будимира, који је такође пострадао на овом месту, и запечатио га својом мученичком крвљу. Јер, мучеништво је сведочанство – мученик је, у православном Предању, сведок који сведочи својом крвљу. И сведочи васкрсење из мртвих као меру и проверу стварности.           
Зато није нимало случајно да се синови свештеника Соколовића и преживелог страдалника Зорана нађу да би наставили велику причу која је почела рађањем Христовим и трајће до Његовог Другог доласка, а наставиће се у вечности.
Роман је, у позној ренесанси, почео као житије несветих, буржуја који су стекли самосвест. Али, Достојевски је осетио да роман умире, и решио је га врати житију – зато је у средишту „Браће Карамазова“ житије са поукама старца Зосиме. Тим путем кренуо је и Бранко Станковић.                  
Али, како је постао могућ злочин у Миљевини, који, као и сваки сатанистички злочин, превазилази речи?      


ЗЛОЧИН У МИЉЕВИНИ

           
Историчар равногорског покрета, Милослав Самарџић, о једном од највећих злочина комуниста према Србима, о убиству огромног броја људи у Миљевини код Фоче 1945. године, пише: „До ушћа Сутјеске у Дрину стигло је више од 10.000 четника и неколико хиљада небораца. Многи су изгинули, али већина је заробљена. Када је 13. маја престао организовани отпор, колоне небораца, а са њима и доста четника без оружја, кренуле су према Србији, носећи објаве о амнестији, у којима је писало да је рат завршен и да им се ништа неће десити.                                                                               
Међутим, били су похватани и готово сви убијени. Према комунистичким изворима, од 13. до 20. маја 1945. године у источном делу Босне убијено је најмање 9.300 заробљених четника, одмах по заробљавању, или после краћег држања у заробљеништву.       Не може се рећи да ли се међу 9.300 убијених подразумевају и цивили који су пратили четничку главнину (рођаци, омладина за које није било оружја, итд), као и припаднике цивилних формација Југословенске војске (чланови Централног националног комитета Краљевине Југославије, чланови пропагандне, културне и других секција, санитетско особље, свештена лица, и сл).           
Највећа група жртава је данима, на камионима, довожена до превоја Вратла код Фоче. Ту су везивани бодљикавом жицом, по троје или четворо, и преко села Оцркавља у дугим колонама спровођени до крашке јаме Понор, удаљене два километра од села Миљевине. Изнад јаме, метком је убијана само по једна жртва, вукући за собом двојицу или тројицу. “Данима се из јаме чуло запомагање недотучених“, сведочио је очевидац Миленко Мирков Вуковић из Миљевине.
Други очевидац, Миладин Кебара, бележи: “Понор о коме је реч удаљен је од моје куће 1,5 километара, дубок је око 200-300 метара. Када сам се приближио Понору угледао сам партизане изнад пута. Обзиром да је терен брдовит, изашао сам иза кривине, чуо пуцње из машинке, и угледао страшан призор.             
Изнад пута који је поред саме јаме, падао је човек и повлачио још тројицу са собом. Нагиб је толико велики да је било довољно толико потезање да остали губе равнотежу и суноврате се у јаму. Из рупе се чуо страшан одјек пада. Када сам погледао испред, видео сам непрегледну колону поред пута – били су повезани по четворица један до другог. Челу колоне прилазе по два партизана, одсјецају од колоне прву четворицу и нареде им да стану изнад јаме; пуцањ из машинке два партизана која то врше у седећем стању, одјек из јаме и све поново…          
Већина побијених била је испод 20 година, готово сви сељачка дјеца у србијанским опанцима, сукненим оделима.         
Били су то ненаоружани младићи, који су пошли са четницима да би се склонили од комунистичке насилне мобилизације. Многи од њих нису ишли на север, када су јануара 1945. последње четничке колоне напустиле ове крајеве, већ су их ту сво време чувале српске фамилије. Кебара сведочи да су им убице псовале “српску мајку“. То су били партизани 16. муслиманске бригаде. Сем у јами Понор, “убијали су их и где су их затекли, тако да сам гледао лешеве по ливадама и у шуми где сам чувао стоку“, пише Кебара
Трећи очевидац, Милорад Ј. Вукосављевић, сведочи да је на челу једне од колона пред Понором био један пуковник, кога су ударили у стомак, па је “повукао и остале за собом“.
Четврти очевидац, фочански свештеник Новак Станојевић, сведочи да је у овој области убијала и 10. херцеговачка бригада:“Доживео сам дане месеца маја када су вршена масовна стрељања шумадијских четника на теренима Фоче – Зеленгоре – Миљевине – Калиновика и када је Дрина била пуна лешева. Ноћу између 17. и 18. маја у селу Оцркављу били су заробљени и те ноћи стрељани свештеник Будимир Соколовић и ђакон Бошко Живадиновић…           
Био сам над јамом о којој пише Вуковић, у селу Будњу код Миљевине. Опојио сам многе гробове у које су, већином саме жене, сахрањивале по 30 и више лешева. Било је међу њима свештеника, па су ми сељанке доносиле њихове ствари које су пронашле. На једном требнику било је написано: “Данас, 24. маја, убили смо попа издајника – 3. батаљон 10. херцеговачке бригаде“…
Последња група од око стотину била је спроведена за Сарајево 26. јуна, на трећи дан Духова.“      

 
ПРЕ СРБИЈЕ, БИЛА ЈЕ РУСИЈА           


Оно што су Срби видели у грађанском рату 1941-1945 (а и касније), већ је било у бољшевичкој револуцији у Русији. Митрополит петроградски Јован (Сничев) у својој књизи „Царственост духа“ пише:“ Грађански рат дао је много примера суптилног религиозног дивљаштва. Један од доказа велике раширености тих језивих појава - доказ снажан јер су га проверили очевидци, запањујући по својој немаскираној суровости и ругачкој безочности - објавиле су новине "Јалтијско вече", у фебруару 1920. године.
Крајем маја 1919. године Бела армија је освајала Мелитопољ. Та операција је стављена у задатак Мешовитом гардијском пуку под командом пуковника Лукашка, у чији је састав, делом, улазио четврти стрељачки гардијски батаљон. Супротстављали су им се делови познате Дибенкове дивизије. 2. јуна, у области села Черниговка Бердјанске области чета четвртог батаљона под командом пуковника Ухтјомског водила је борбу с надмоћним снагама непријатеља. При одступању, кнез Ухтјомски био је рањен, и кад је постало јасно да неће успети да га извуку, он је, да би избегао мучење коме би га црвени подвргли, наредио једном од официра да га убије, што је и извршено. Осим Ухтјомског, на бојном пољу остао је још 21 човек - рањеници и погинули.
После два сата, село је заузето бочним ударом две стотине кубанских козака из трупа генерала Виноградова. Нађена су тела свих претходно остављених бораца. Али - у каквом стању! На свим лешевима посматрањем су откривени трагови ритуалног религиозног изругивања. Оно најсветије за хришћане - крсна страдања Спаситеља - увек је служило као предмет најсвирепијих богохуљења христомрзаца. Ругајући се жртвама, они су символички понављали страшни злочин богоубиства, потврђујући своје одрицање од Сина Божијег. Мноштво сличних мученика Православна Црква је канонизовала, и верници свештено поштују спомен њихов... И тако - на сваком од 22 леша били су пробијени дланови и стопала (ране од клинова, који прободоше руке и ноге Спаситеља), пробијен леви бок (рана, коју је Христу нанео римски стражар), и комадић коже одеран с чела (траг трновог венца). Богохулство је спроведено како над лешевима, тако и на још увек живим људима, који су за време тог мучења умрли“.                           
Терор, и то демонски, је био у основи комунизма.


Али, како су Срби на то пристали?       


КО СУ БИЛИ СРБСКИ КОМУНИСТИ?     


У јесен 1944, у Београду, одржава се Антифаштистичка  скупштина ослобоћења Србије АСНОС), на којој се "антифашистички Срби" утркују у давању поданичких  изјава. Они кличу Титу, називајући га: "понос Југославије", "највећи син Југославије", "наш иредводник и неимар", "ратни геније", "наш узвишени друг", "наш велики вођа", "наш љубљени друг маршал", "генијални војсковоћа, "наш омиљени друг", "највећи син свих Јужних Словена", "велики гигант" који је Србе спасио од "братоубилачког рата". Инжењер из Лазаревца, Павле Алексић назива Србију (коју   су   основали   Свети   Сава   и Симеон!) новороћенчетом, тражећи од Тита и његових сарадника да "остану поред колевке новорођенчета док иоворођенче не одрасте и постане силан грм народне слободе и народног јединства. Не треба нам никаква тетка, не треба нам никаква стрина, никаква маћеха, поред колевке овог новорођенчета... Потребни су јој родитељи који су то створили, а то је Народноослободилачка војска и њен славни вођа маршал Тито".     
Универзитетски професор, Синиша Станковић, у наступу самолустрације, узвикује: "Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи", а студент из Ужица, Добривоје Видић, правда Павелићеве злочине: "Шестотинаипедесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца". Распоп Владимир Зечевић, Титов министар полиције, каже да су представници бивших странака, који траже да у новој земљи буде опозиција, на страни окупатора и издајника. Мајор из Краљева, Душан Ристић, прети: "Морамо пречистити са свима онима који данас нама чангризају, те причају: "Не знам докле ће границе бити, чије ће Косово бити, надвладаће нас Хрвати! /.../ Свесне народне масе прегазиће све те шпекулације".  
Зато је србски песник Танасије Младеновић, у младости партизан и комуниста, у интервјуу „Погледима“(20. новембар 1989 ) поштено је признао:“Ми, српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу. Освешћење је дошло касно. Код неких раније, код неких касније, а код неких, на жалост, ни до данас“. Код већине, на жалост, ни до данас – већина комуниста се не кају што су служили злочиначком Брозовом режиму, већ настављају по старом, до пропасти. Њихови наследници су глобалистички другосрбијански нихилисти, спремни да пљују све светиње и поричу све Богочовечанско у србском народу.
Али, истина се мора знати. Роман Бранка Станковића кренуо је истином.

 

СУШТИНА ЈЕ У ВАСКРСЕЊУ    


Славни руски философ, Иван Иљин, и знаменити руски приповедач, Иван Шмељов, годинама су били у преписци. Обојица хришћани и родољуби, обојица „бели“, који су изгубили родину због бољшевичке окупације, имали су о чему да пишу један другом, да један другог теше и бодре. Шмељов је, у грађанском рату, остао без Сергеја, сина јединца, и много је због тога туговао. Ипак, и њега је тешило васкрсење Христово. Трећег дана Васкрса 1933, 18. априла, Шмељов пише Иљину да је три седмице пред Пасху био тешко болестан, и да није могао да мрдне. А требало је ићи на васкршњу службу: „Како сте Ви у праву када сте написали: „Да није вере и молитве, одавно не бих живео на овом свету.“ Схватам, баш схватам. Ових дана сам то тако спознао!Три сам седмице опет боловао, и тако сам духовно ослабио, да ми се није милила ни светлост. Да се подигнем и пођем у цркву – воље нисам имао. И Олга Александровна ( супруга Шмељова, нап. В.Д) се мучила. Нисам могао да се молим... И дође Велика Субота... Болови, тако, престадоше – подигох се, а срце се стеже: па како то, да не могу да се придигнем да идем у цркву, да душу отворим за молитву! Слабост – ни рукама, ни ногама да мрднем... И Олга Александровна тужно каже – како ћемо тако далеко до Подворја (Светосергијевско подворје у Паризу, нап. прир.), да останемо (код куће, нап.В.Д)... А три године на Васкршњем Јутрењу нисмо били, или смо ишли на дачу, или сам ја био болестан. Осетих ја како је њој болно без – цркве. Не, мора све да се савлада! И одлучим се. Болови ме муче. И, тако, око пола девет... кроз цео Париз, из Севра. Болови су ме убијали, сав сам се скврчио док сам седео у метроу... У десет смо стигли до Светосергијевског Подворја. Света тишина озарила ми је душу. Болови су престали. И гле, почела је да ми дострујава – да се у мени рађа... радост! Бодро, не осећајући ни слабост, ни бол, с необичном радошћу слушао сам Јутрењу, исповедили смо се, одстојали целу Литургију, причестили се... – и таква чудесна унутарња светлост је засијала, такав спокој, такву блискост неизрецивом, Божијем, осетих да не памтим – кад сам тако осећао! Као да сам додирнуо тајну: нема смрти, све што је отишло – постоји, ево овде, око нас... И кад сам тако осетио, погледао сам, сав у сузама, понад иконостаса, увис... – то је било између Јутарње и Литургије... – нешто чудно се десило! Мислио сам о нашем дечачићу, Серјожици нашем...- у душевној тихости сам мислио, нема смрти, он је овде, с нама... и све с нама нити је „било“, нити ће „бити“, него јесте, вечно јесте... И Караташов (Антон Карташов, руски црквени историчар, нап. прир.), који је седео три корака од мене,због нечега се подигао, пришао ми је, шапће!... – „каква се победа сада празнује!...треба само пазити...! Јер нема смрти... сви умрли су живи... и нема ни живих, ни мртвих... а све је, све – једно...вечно! Отето од смрти и ада! Великим чудом Васкрсења Христовог!...“Само смисао његових речи излажем. Али се то тако слило са мојим, тако је потврдило оно што је моје интимно, да ме је осијало! Нисам са њим о томе причао, и он није могао да зна о чему сам мислио, с леђа ми је седао, није видео моје лице, очи... предало се ( од једног ка другом, нап. прир. ) Јер је то – истина. Ето какву сам радост стекао, савладавши слабости и искушења Злога, што ме је задржавало – не иди, тешко је, нећеш издржати. Пођох, – и болови престадоше, и причестих се, и такву радост, такав Светли Празник давно нисам доживео, ма какви – никад још нисам доживео! /…/Не, не, заиста, зар је могуће живети без цркве?“
Није могуће живети без Цркве.
Или, како је певао још један руски емигрант, Иван Буњин:


Цвеће, и бумбари, и траве, и жита,
И жега у подне, плаветна красота.
Свог сина ће Господ блудног да упита:
„Окуси ли срећу земаљског живота?“
Све заборавићу. Памтиће се стаза
Што води кроз траве и жита вољена.
У сузама слатким, ништа нећу казат,
Грлећи Му милосна колена.


И зато је књига Бранка Станковића књига о васкрсењу, које је суштина православне вере. Сви момци, који су невини страдали бачени у Понор код Миљевине, устаће о Другом доласку Христовом, и Господ милостиви ће их погледати, и повести их Собом, тамо где нема туге, уздисања и муке, него живот бесконачни. И овај роман је о тој нашој, неуништивој хришћанској нади.


Др Владимир Димитријевић

Новe књигe за преузимање - (Download)

svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

СВЕТОСАВСКИ СВЕШТЕНИК ПРОТА МИЛИВОЈЕ МАРИЧИЋ,
ДУХОВНИ СИН ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Преузмите комплетну књигу 0,6 MB (PDF)

ШКОЛОКАУСТ
 Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)

СРБОЦИД
Преузмите комплетну књигу 1,3MB (PDF)

ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 
Преузми комплетну књигу 1,4MB (PDF)

ХОМИНТЕРНА И ГЕЈСТАПО
Преузми комплетну књигу 1,6MB (PDF)

ЗАВЕТНИЦИ И БЕГУНЦИ
Преузми комплетну књигу 1,8MB (PDF)

КЊИГЕ ОД УТРОБЕ
Преузмите комплетну књигу 1MB (PDF)

Светосавље и литургијска реформа

Преузми комплетну књигу: 1,5 MB (PDF) ⇒►

Са страхом Божјим и вером приступите!

Преузми комплетну књигу: 0,8 MB (PDF) ⇒►

Актуелно

Мигрантска криза: узроци и последице

migraciona agenda knjiga frederika bekКО СТОЈИ ИЗА КРИЗЕ?

Од 2015. године до данас милионски таласи избеглица са Блиског Истока, али и из Пакистана и Авганистана, кренули су ка Европској Унији. Неки су на том путу, захваљујући илегалним токовима, изгинули; неки су заустављени на границама Мађарске и Аустрије.

У Европској Унији десио се низ терористичких аката, који су починили исламски фанатици, што је додатно појачало отпор према мигрантима. Да у овом лудилу, шекспировски речено, има система, знају сви упућени. Тако немачка новинарка Фридерике Бек, аутор бестселара „Тајна миграциона агенда“, каже:“Сорошева организација „Open Society Fonudation“ основала је, заједно са осталим богатим фондацијама, EPIM ( „Европски програм за интеграцију и миграције“ ). Са овом веома јаком финансијском структуром у позадини, Сорош је почео, као у извесном смислу мозак целе операције, да уплаћује новац НВО и Grass-roots ( појам који означава јавни или политички активизам и организовање широких социјалних слојева. Ове организације, од левог па до лево ексттремног политичког спектрума, које скандирају слогане „нема граница, нема нација“ или „ниједан човек није илегалан“, савршено одговарају миграционој агенди глобалних доносилаца одлука, и од тада се оне систематски изграђују/…/ Разноврсне дигиталне могућности које мигранти имају (сви су снабдевени смарт телефонима), донеле су им савршену миграциону инфраструктуру, као на пример тзв. „Liveticker“, на многим граничним прелазима у балканској рути, који се стално ажурира и даје тачне информације о томе шта све мигранте очекује, како да решавају проблеме и како треба да се понашају. За овакав процес сковала сам термин „надзорни бег““.

Опширније...

О моралу, филму и царским мученицима

matilda film aleksej ucitelj 2017ПИСМО БИВШЕГ ЂАКА

Мој бивши ђак недавно се вратио са Кавоса у Грчкој, који је најјефтиније одредиште како за младе Енглезе, тако и за Србе. Енглези су се, вели он, понашали како је и очекивао: били су пијани и по сву ноћ су урлали. Али…Уосталом, ево остатка писма:

“Но, ми знамо какви су они. Трагедија је каква је наша младеж. Размишљао сам данима о овоме што Вам пишем и причао сам са још неким нормалним момцима о тренутном стању и схватио сам да нисам стармал. Да бих Вам боље дочарао, пренећу Вам само једну епизоду од десетодневног боравка на Кавосу. Наиме, три девојке из П. које су биле у соби поред моје су ми причале, наравно пијане, како су се оне договориле пре поласка са колико ће момака спавати за тих 10 дана, а са колико ће се љубити. Две девојке су „лицитирале“ 4 момка за спавање и 8 за љубљење. Трагедија је што су ми у аутобусу потврдиле да им је један фалио па да буде 4. Да Вам не причам да 95% девојака пуши и 100% пије. Ја јесам мушкарац, али сам и објективан, много мање момака пуши односно пије. Такође, превише дроге је присутно./…/ Е сад, мени се врте у глави ваше речи о последњим деценијама Рима. Причали сте нам да је неморал био присутан у енормним количинама пре пад Рима и да је све то убрзало пропадање такве цивилизације. Из свега онога шта сам видео својим очима уживо, шта гледам на јутјубу, на инстаграму, могу само да извучем закључак да ће „свет пасти“ баш као Рим.“ Одговорио сам му: “Драги /…/, ово писмо ме је баш „дотукло“. Свети Оци су говорили: „Хвала Богу што је женама дао стид, јер без тога се нико од нас не би спасао“. Мислим да апокалиптичност нашег доба потиче управо из ових извора – изнутра смо трули, и то се скупо плаћа, јер Бог не обитава у људској трулежи: „Младићи и деве, за љубав прикладни, љубав узљубите, ал право и незазорно, младићство и девство да не повредите„, говорио је Деспот Стефан Лазаревић. Човек, међутим, мора да у сваком времену нађе пут ка Истини и Чистоти, и да се бори колико може да остане човек. /…/ Хвала Ти што си се јавио, и драго ми је да мислиш на начин истинског родољуба, јер патриотизма нема и не може бити без морала.“

Опширније...

Ексклузивно: непозната изјава Владике Николаја о масонерији

sv vladika nikolaj velimirovic i masoniВладика Николај је заиста био једна од највећих личности Православне Цркве у 20. веку. Зато су многи, па и масони, покушали да га својатају, проглашавајући га својим, иако је он, јасно и гласно, у писму србском свештенику из Америке рекао шта мисли о масонерији (http://borbazaveru.info/content/view/8207/30/).

 Сада смо, међутим, добили још једну блиставу потврду истинског става новог Светог Саве Србског, за коју Срби треба да знају, и по њој се управљају. Изјава је цитирана у сјајном тексту јеромонаха Серафима (Зисиса) о утицају масонерије на рани грчки екуменизам (https://www.geopolitica.ru/en/article/influence-freemasonry-early-greek-ecumenism).

 Ево шта он каже: „Свети Николај Велимировић је, далеке 1930. године, током Свеправославне конференције у манастиру Ватопеду на Светој Гори, која је у раној фази била  наговештај Свеправославног сабора, дао запањујућу изјаву – непознату већини – о опасности које тајно друштво слободних зидара представља за Цркву. Рекао је: “Питање масонства. Велика Црква Цариградска на својм списку навела је неке јереси нашег доба, попут унијатства, хилијазма, итд, али масонска опасност надилази све друге опасности и, на несрећу, многи интелектуалци су са њом повезани.  Ово је ново аријанство, против кога се морамо борити у име Бога. Највећа опасност за хришћанство у свету није бољшевизам или нешто друго, него масонерија, јер је то и спољашњи и унутарњи непријатељ. Ми кажемо да је хришћанска религија религија са великим Р, религија као таква, и да је православље једина истинита религија; али они (масони) се одричу јеванђеља и Христа, стављајући Га на исти ниво са Мојсијем, Будом, Мухамедом“.“

Јасно као Сунце Правде, Христос Бог наш!      

Молитвама Светог владике Николаја, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас, амин.   

Приредио: Др Владимир Димитријевић

Who is Online

Ко је на мрежи: 24 гостију и нема пријављених чланова