Епископ Максим (Васиљевић) је човек који чврсто верује у „истину“ еволуционизма, мада је Свето Предање Православне Цркве у потпуности пориче, и то у свим њеним аспектима (више о томе на сајту „Шестоднев“ (http://alefdevelopment.com/sestodnev/).
Он је, јасно и гласно, као да је тврдокорни позитивиста 19. века, на страни неодарвинистичких фантазмагорија, зато што верује да је „наука“ неприкосновена, и да су то „суве чињенице“.
Као да се у философији науке нису појавиле књиге попут Кунове „Структуре научних револуција (E-књига), и као да Паул Фајерабенд није написао „Против методе“(E-књига) и „Наука као уметност“. У овој књизи, Фајерабенд је показао да су крајње рационалистичке, природне науке, својеврсни дискурси који немају и не могу имати универзално важење. Природне науке су више стил него истина: „Избор стила, укључујући и стварност, форму истине, критеријуме реалитета и рационалитета, људско је дело. То је социјални акт и зависи од историјске ситуације. /…/ Дакле, за или против наука одлучујемо се исто као што се одлучујемо за или против punk rocka са том разликом, дакако, што је при данашњем социјалном положају наука, одлучивање у првом случају пропраћено са много више приче, и, такође, много више буке“.
Али, да оставимо на страну наукопоклонство епископа Максима и страх да не буде одбачен од тзв. „научне заједнице“. У области теологије, он плаћа обол својој зизјуласовштини, која је смртопоклоноство, јер учи да је свет смртан зато што је створен, и која нужно води еволуционизму. У својој књизи „Теологија или технологија/ Питања православног лаика епископу Игњатију Мидићу“(http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/tehnologija-ili-teologija.pdf), објављеној 2009, о зизјуласовском еволуционизму сам писао: “Учење митрополита Јована Зизјуласа о изначалној смртности творевине и њене круне, човека, логички га је довело до прихватања еволуционизма. У свом излагању на скупу „Црно Море пред еколошком катастрофом”, он каже: “Религија (посебно хришћанска теологија) мора да преиспита и промени своје погледе на људско биће и да прихвати да је човек незамислив без своје органске повезаности са осталом творевином. Према томе, било би неопходно да хришћанска теологија прихвати основне поставке идеје еволуције у биологији и схвати да је људско биће органски део животињског рода. Ово је у сагласности са веровањем да је човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину, што су посебно истицали јелински Оци Цркве. Не постоји суштинска опасност по хришћанску веру у прихватању теорије еволуције у њеним основним начелима, односно у идеји да људско биће представља последњу тачку биолошког развоја, мада нема потребе прихватити детаљан опис овог развоја у дарвинизму. Само Св. Писмо говори о стварању човека у последњи дан од већ постојећих природних елемената”. Он је, на сличан начин, о томе говорио и у свом предавању „Очување Божје творевине” (King's Theological Review”, 12/1989, стр. 3)
Руски научник и свештеник, Константин Буфејев, челник православног научног центра „Шестоднев” нас, међутим, упозорава да постоје догматски разлози због којих православни хришћанин не може бити еволуциониста („Верујем, Господе, и исповедам”, стр. 170-171): „Питање могућности постојања далеких предака из животињског царства само на први поглед нема везе с личним спасењем сваког човека. Ако ми имамо такве претке, онда они морају бити признати и у родослову Христа Спаситеља. Али, према Јеванђељу, родослов Господа Исуса сеже до Првоствореног Адама, а онда од њега до Бога. Господ није случајно назвао Себе Сином Човечијим, што на јеврејском гласи „бен ха-адам”. У библијском Откривењу је принципијелно важно то да први Адам није имао никакве претке. Изводити родослов Христа, Другог Адама, од мајмуна јесте очигледно светогрђе и хула. Ово питање се тиче најважнијег догмата Цркве - догмата о искупљењу: светогрђе би било сматрати да су нам сви преадамовски „рођаци”, почев од питекантропа и орангутана и завршавајући рибама шакоперкама и инфузоријама, искупљени на Голготи Крсном жртвом Богочовека. Богословски приступ еволуционизму разобличава хулу на крсни подвиг и искупљујућу жртву Спаситеља, коју ово учење садржи. Претпоставка о постојању Адамових животињских предака повлачи за собом неизбежну ревизију целе православне догматике - христологије, антропологије, сотириологије. /.../
Црквена традиција тврди да Бог није створио смрт и не радује се погибли живих (Прем. 1,13). Сећате се како је апостол Павле говорио о Адаму: кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт (Римљ. 5, 12). У делима Светих Отаца веома често се подвлачи да пре Адамовог грехопада у природи није постојала смрт, као што није било ни грабежљивости и месождерства. Еволуционизам у свим својим манифестацијама - од Дарвина до Тејара де Шардена - смрт сматра не само природном појавом која је постојала пре појављивања човека, већ јој указује част да буде најважнији механизам саме еволуције. Тако да се еволуционисти разних праваца могу међусобно разликовати по односу према Богу Творцу, али их све обједињује признавање онога који има моћ смрти, то јест ђавола (Јевр. 2, 14) за творца животињских и биљних врста. Потпуно је очигледно да је овај поглед на свет неспојив с Православљем.“
Дакле, преузимање основних поставки митрополита Зизјуласа у богословљу нас понекад води до веома опасних скретања са сигурног пута Светог Предања на несигурни терен људских нагађања и довијања. А зашто бисмо то чинили?“
Тако сам писао 2009. године.
Осам година касније, овај проблем се јавља у свој својој озбиљности, и изазива поделе које нису спољашње, него се тичу догматских основа православног хришћанства. А ко је православни Србин, држи се речи Светог владике Николаја из беседе „Три авети европске цивилизације“: “ Еволуција нижих облика живота у више, еволуција коју не може верификовати нико ко не би живео 100 милиона година, по једнима, или 500 милиона година, по другима, или чак билион година, по трећима, одбачена је као апсурд.
Постанак човека од мајмуна, или како то дарвинист Хекел прецизира од орангутана, који више не постоји, а који је живео пре 200 или 1000 милиона година (или колико год хоћете милиона година!) на острву Лемурији, које острво више не постоји, са стидом се данас наводи са стране озбиљних научника у историји европске науке.Материја с којом је Дарвин једино и рачунао, измакла се опсервацији научника кроз усавршене микроскопе и јавила више као дух него као материја. Сваки атом постао је сведок Бога. Сваки електрон и протон противе се тобожњем закону борбе за опстанак. Тиха и неугасива светлост духа и љубави, коју Апостоли и слуге Речи Божије већ двадесет столећа громогласно јављају свету, почиње обасјавати и лабораторије најбољих научника.Лажна наука завела је човечанство на лажни пут; истинита наука почиње да га враћа у наше дане на пут истине. Окови природних закона претварају се у паучину и кидају се. Остаје само закон морални, закон љубави, као једини господарећи закон свеколике творевине Бога љубави (Јн. 3,16; 1. Јн. 4,8.16).“
др Владимир Димитријевић
