UMESTO UVODA
Ove, 2017. godine, navršiće se osam vekova od kada je Sveti Stefan Prvovenčani postao srbski kralj. U vreme kada je krunisan, Vatikan je bio ono što su sada Vašington i Brisel, pa se veliki župan Srbije obratio papi za krunu, koju je zaista i dobio. U to vreme, Carigrad je bio pokoren: njime su vladali Latini. I Sveta Gora je bila pod papskom okupacijom. Iako je dobijanje krune od pape bio pre svega politički, a ne crkveni čin, Sveti Sava je četiri godine kasnije, u Žiči, na velikom saboru na kome je održao Besedu o pravoj veri, svog brata ponovo krunisao po pravoslavnom obredu, i kao poglavar nezavisne Srbske Crkve, čime je papi zauvek stavio do znanja kome pripada srbski narod.
SVETI SAVA I RIM
Dakle, Stefan je, od moćnog rimskog pape Honorija Trećeg, dobio krunu; papa je, skoro svuda u Evropi, imao pravo investiture. Da bi Srbija, koja je dobila crkvenu autokefaliju, mogla da se oslobodi bilo kakve papine vlasti, Sveti Sava šalje u Rim svog episkopa Metodija, nazivajući Honorija „papom VELIKE RIMSKE DRŽAVE“ i obaveštavajući ga da će se od sada srbski kraljevi venčavati na carstvo blagoslovom svojih duhovnih poglavara, arhiepiskopa. U svoje Zakonopravilo unosi tri vizantijska spisa protiv latinskih zabluda:49. glava Nomokanona sadrži spis protiv korišćenja presnog hleba u Liturgiji; 50. glava je protiv posta subotom u Velikom postu ( pod postom se podrazumeva suhojedenje, jedenje hleba i vode jednom dnevno, u tri ili šest popodne ). Kritikovan je i latinski običaj bezbračnosti sveštenstva. U 51. glavi Zakonopravila nalazi se spis koji rzobličava 27 latinskih zabluda. Tamo je, na prvom mestu, kritici podvrgnuta jeres „filiokve“, koju su latinski teolozi „varvarski i neznalački smislili“. Na Žičkom saboru 1221. godine, Sveti Sava je tražio od svog brata, kralja Stefana, i svih prisutnih, da tri puta ponove Simvol vere bez rimokatoličkog jeretičkog dodatka, a kako kaže Teodosije „one koji su ispovedali jeres zadrža sa sobom u crkvi i nasamo ih podrobnije ispita/.../A onima koji su kršteni u latinskoj jeresi – takođe uz proklinjanje njihove zle jeresi i ispovedanje Obrasca vere – pročitati molitvu za sveto miro i tako ih sa svetim mirom po svim čulima pomazati, i za vrenike sa nama imati“. Iako je Sveti Sava nešto znao i o franjevcima i o dominikancima, čiji su predstavnici svakako bili deo okupatorske vojske latinskih križara u pravoslavnom Carigradu, on od njihove duhovnosti nije preuzeo ništa, jer je ta duhovnost bila plod samoobmane – prelesti. Dovoljno je setiti se da je Franja Asiški imao stigmate ( krvave rane, tobož Hristove, koje su, kako je pokazao Sveti Ignatije Brjančaninov, posledica upaljene mašte čoveka koji je Boga molio za dve stvari – da ima ljubav koju je Isus imao prema ljudima i da u Carstvu Božjem bude tamo gde je i Isus ), a da je Dominik osnivač fratarskog reda „pasa Gospodnjih“, koji su bili glavni inkvizitori Srednjeg veka.Nikakve sinteze nije moglo biti između pravoslavnog isihazma,učenja o oboženju nestvorenom energijom Gospodnjom, čiji je Sveti Sava bio vaplotitelj, i prelesne duhovnosti papista, zasnovane na lažnoj dogmatici po kojoj je blagodat Božja tvarna ( gratia creata ).
ŠTA NAM JE ZAVEŠTAO SVETI SAVA?
U časopisu Pregled Crkve Eparhije žičke, ugledni srbski mislilac Vladimir Vujić je početkom 1939. godine objavio tekst „Tri velike lekcije Svetog Save“, ukazujući na ono što je, po njegovom mišljenju, kod prvog srpskog arhiepiskopa aktuelno i danas.
Prvo i osnovno je sebe preporoditi i preobraziti duhovnim životom, pa tek se onda okrenuti drugima, smatra Vujić. Gde god je bio, Sava je imao isposnicu u koju je mogao da se povuče, da bi upražnjavao „duhovnu higijenu“.
Vreme u kome je živeo bilo je haotično: Zapad je bio u nastupanju, latinska vlast je bila uspostavljena u Carigradu i na Svetoj Gori, duhovno stanje Srba bilo je tragično. Da bi postavio temelj za opstanak svog naroda, Sava je, savladavši samoga sebe, političkoj nezavisnosti morao dati duhovnu vertikalu, a to je značilo samostalnu Crkvu, nezavisnu od, kako kaže Vujić, Zapada u ofanzivi i Istoka u stanju raslabljenosti.
Treća lekcija je „pripitomljavanje“ svog naroda, unošenje hrišćanske filantropije u nacionalni život. Bez toga, lična i narodna samostalnost postaju osnova za šovinizam i borbu za moć. U listu Vreme, po Savindanu 1940, dok je u Evropi već besneo Drugi svetski rat, Vladimir Vujić je objavio tekst „Delo Svetog Save“, koji je trebalo da deluje kao svojevrsno ohrabrenje Srbima u Jugoslaviji, čiji je međunarodni položaj postajao sve nezavidniji. Vujić podseća čitaoce da je položaj Srba u 13. veku bio očajan. Bili su okoljeni sa svih strana – rimokatolicizam u naletu, Istok u rasulu, latinske bande pljačkaju Svetu Goru, Carigradska patrijaršija izbegla u Nikeju. Srbi u to doba ne mogu da se oslone na Istok, dok na Zapadu nema milosti. Zapad se agresivno širi pod izgovorom civilizovanja inferiornih; u brdima srpskih zemalja caruje jeres; grčko monaštvo se sve više izrođava…Stoji samo Hilandar. Vujić ovako opisuje zadatke koji su stajali pred Srbima: „Oteti se ispod raslabljenog Istoka, odupreti se silovitom Zapadu, utvrditi veru pravu u zemlji, dobiti svoje episkope i svoju monašku vojsku, staviti na noge sopstvenu prosvećenost sopstvenim sredstvima, izvan ljubaznih ponuda sa strane, jednom reči postaviti sopstveno kultivisanje na samostalnu osnovu.“ Takve, gigantske zadatke mogao je da rešava samo neko ko je imao genijalan uvid u stanje Srba na Balkanu, ogromnu veru u Boga, organizatorsko-misionarske sposobnosti i ljubav prema svom narodu, koja se izražavala u spremnosti na žrtvu. Taj neko je umeo da odoli i negativnim prizorima monaškog života, za razliku od Dositeja Obradovića, koji se svojevremeno spotakao i pao pred sablaznima. Ovaj herojski posao podizanja Srba i njihovog trajnog uvođenja u istoriju obavio je, po Vujiću, upravo Sveti Sava, čijem se autentičnom liku svagda treba vraćati kao nadahnitelju.
PAPSTVO I SREDNJOVEKOVNA SRBIJA
Početkom 11. veka, nad primorskim Srbima, oslobođenim vlasti Vizantije, vladao je knez Mihialo Vojisavljević;proširivši svoju vlast i na Bosnu i Rašku,on je, želeći da se oslobodi i crkvenog uticaja Carigrada, svoj pogled i zahtev za pomoć uputio Rimu. Tažio je od pape i arhiepiskopiju i kraljevsku krunu. U svom zahtevu je uspeo, pa je papa Aleksandar Drugi osnovao Dukljansko – barsku arhiepiskopiju, koja je imala niz episkopskih oblasti, od Bara i Ulcinja,preko Bosne i Travunije ( Hercegovine ), do Raške. Papina jurisdikcija nad ovom oblašću bila je i u doba Mihailovog naslednika, Bodina. Onda se Raška i Bosna odvajaju od Zete, pa Raška potpada pod crkvenu jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije, to jest okreće se pravoslavnom Istoku. Godine 1219, kada je Sveti Sava utemeljio autokefaliju Srpske Crkve, ova orijentacija ka Istoku trajno je potvrđena.
Papa Inocencije Treći nastojao je da svoj inkvizitorski rad proširi na sve koji ne priznaju njegovu vlast i moć. Tako, obavešten od Vukana, najstarijeg sina Nemanjinog, koji se opredelio za Rim, da bosanski ban Kulin nije odan Rimu, nego je pravoslavan, papa poziva ugarskog kralja Emerika da povede križarski pohod protiv Kulina ako ovaj odbije da ispoveda rimsku veru. Godine 1203, pred papskim izaslanikom, predstavnici Kulinovih Srba morali su dati pisanu izjavu da će se držati Rimske crkve i živeti po njenim propisima. Međutim, Bosanci nastavljaju da se drže pravoslavlja, pa papa 1221. poziva ugarskog kralja Andriju da pokrene rat protiv Bosanaca kako bi ih „uništili“. Kralj šalje jednog nadbiskupa slovenskog porekla među Srbe iz Bosne; ovaj pokušava da pokrene rat, ali mu to ne polazi za rukom. Sledeći papa na rat protiv pravoslavnih pokreće gospodara Hrvatske i Dalmacije, vojvodu Kolomana, a njegov biskup iz reda dominikanaca nudi oproštaj greha svima koji padnu u „svetom ratu“. Bosanski ban Ninoslav se odlučno odupire, i čak ubija nekoliko previše revnosnih papinih misionara. Ugarski vojvoda Koloman kreće na zapadnu Bosnu,gde je, po izveštaju pape Grgura Devetog iz 1238, „uništio jeretičke napasti i doveo Bosnu na svetlost katoličke čistote“.
Bosna je proglašena „misionarskim terenom“ i u nju je opet upućen biskup – dominikanac, ali ga Srbi nisu primali, pa su mu Mađari dali posed u Đakovu (na teritoriji današnje Hrvatske), gde je nastavio da stoluje. Papa je Bosnu 1247. oduzeo od Dubrovačke nadbiskupije i stavio je pod vlast mađarske Kaločke nadbiskupije jer „nema nikakve nade da će se ta zemlja od svoje volje obratiti katoličkoj veri, a Kaločka crkva pomoću svojih i drugih križara uliva nadu da će se ipak srpovesti crkveno jedinstvo“. Mađarski vladari su od tada sve svoje ratne pohode protiv pravoslavnih Srba i Bugara pravdali verskim razlozima. Ugarski kralj bela je 1253. papi javljao da se protiv jeretika Bosne i Bugarske bori sa svojom vojskom, a papa Bonifacije je 1303. od nadbiskupa kaločkog i okolnih biskupa opet tražio križarsku vojnu protiv bosanskih Srba. Mađarski kralj Lajoš i ostrogonski nadbiskup Nikola 1363. pokrenuli su rat protiv srpskog kralja Bosne Tvrtka Prvog Kotromanića ( krunisanog u Mileševi, kraj moštiju Svetog Save ), ali su bili do nogu potučeni. Sa blagoslovom pape Grgura Dvanaestog mađarski kralj Žigmund upao je u Bosnu 1408. i tamo napravio veliki pokolj, ali nije uspeo da pokatoliči Srbe. Poslednji bosnaki kralj Tomaš, koji je primio rimsku veru, nadajući se pomoći Mađara u borbi protiv Turaka, rekao je dominikanskom fratru Nikoli Barbućiju 1459. godine da je „većina njegovih Bosanaca protivna katolicizmu, i da više vole Turke nego katoličke sile“. Narodna pesma o kralju Tomašu kaže da je on, zato što je primio papinu veru, „svoj braći svojoj omrznuo,/ i golubu na jelovoj grani“.
Nemanjićka Srbija je vrlo odlučno stala na stranu pravoslavnog Istoka, pri čemu su vladari umeli da, dinastičkim brakovima, održavaju dobre veze i sa Zapadom. Pape su nastojale da takve dinastičke brakove spreče, zahtevajući da, u slučaju braka s rimokatolkinjom, ne samo mladoženja, nego i njegov otac prime rimsku veru. Papa Ivan Dvadeset Drugi tražio je od Filipa Tarenskog, latinskog carigradskog monarha, da pokrene rat protiv šizmatčkog kralja Milutina, i oduševljeno je pisao nemačkom caru Fridrihu Lepom da je mađarski krlja Karlo Robert oteo Mačvu od Milutina, pa se sad tamo širi katolička vera. Nadao se da će i češki i poljski kralj ući u koaliciju protiv Milutina, ali je Milutin odagnao mađarsku vojsku iz svojih zemalja.
Vrlo je važno istaći da su Nemanjići bili krajnje verski trpeljivi: svi rimokatolici u Srbiji, od rudara iz Nemačke, Sasa, do dubrovačkih trgovaca, imali su pravo ne samo da slobodno ispovedaju vsoju veru, nego i da imaju svoje sveštenstvo. Jedino im je bilo zabranjeno da pravoslavne Srbe prevode u „latinsku jeres“. Dušanov zakonik nalaže da se prevereni vrate svojoj Crkvi, i strogo kažnjava latinske sveštenike koji bi se bavili prozelitskom akcijom.
Mađarski vladari nisu mirovali. Kralj Lajoš Prvi pisao je papi Inocenciju Četvtom da kreće u križarski rat protiv Raške (Srbije ),a krašovskom županu u Banatu 1366. naređuje da zatvori sve pravoslavne sveštenike sa ženama i decom i da na njihova mesta postavi župnike koji će „šizmatike“ privesti Rimu. Čim je umro car Dušan, kralj Lajoš 1356. u Zagrebu proglašava rat protiv šizmatika u Srbiji, ali,uprkos papinim nastojanjima, ne dobije pomoć Venecije (koja je sa Srbijom bila u dobrim odnosima ), pa, umesto na Srbe, krene u rat protiv Mletačke republike. Posle dve godine, opet otima Mačvu Srbima.
Rimska vera je, zbog svega ovoga, kod pravoslavnih Srba postala krajnje neomiljena. Narodna pesma je iznedrila poslovicu „Latini su stare varalice“, koja se i danas često čuje. Despot Đurađ Branković odbio je ponudu vizantijskog cara Jovana Paleologa (po majci Srbina od plemićkog roda Dragaša) da,krajem tridesetih godina 15. veka, pošalje delegate na pregovore (u Firenci i Ferari) sa papom Eugenom Četvrtim oko unije Istoka sa Rimom. Kada mu je, na saboru u Đuru 1455. čuveni franjevac Ivan Kapistran nudio da primi uniju kako bi dobio pomoć Zapada, despot Đurađ je rekao „da je on veru svojih otaca svagda čuvao i poštovao do svoje duboke starosti, pa su ga njegovi podanici smatrali za razborita, iako nesrećna vladara; a kada bi sada pred smrt promenio svoje uverenje, gledali bi svi na njega kao na starca koji je izgubio pamet“. Mavro Orbin u „Kraljevstvu Slovena“ navodi Đurđeve reči: “Ja bih pre pristao da umrem nego da izneverim predanja svojih predaka“.
Naši sveti preci su nas tako opredelili za istinu pravoslavne vere. Ostaje nam samo da idemo njihovim svetim stopama, jer drugog puta nema.
Vladimir Dimitrijević
Objavljeno u časopisu „Žrnov“ (6/2017)
