ZAŠTO ODGOVARAM?
Ono što me je u srbskoj crkvenoj sredini najviše pogađalo, i što je nedostojno istinskog pravoslavnog hrišćanskog stava, jeste „zapušavanje usta“ ljudima koji drugačije misle, i nedozvoljavanje da svoje mišljenje iskažu. Bedno klimoglavstvo, kukavičluk, gutanje sopstvenih reči pred onima koji imaju moć – takođe. Zato, i samo zato, rešio sam da objavim pismo g. Miloša Simića, koji se posle teksta na „Borbi za veru“, gde sam izneo našu prepisku i sumnju u njegov identitet, opet javio. Neću da čoveku zapušavam usta, neću da prećutim njegove teze, neću da se ponašam onako kako ne volim da vidim da se kod nas radi.
PISMO MILOŠA SIMIĆA
Evo, dakle, njegovog pisma:
„Gospodine Dimitrijeviću, brate u Hristu i opet ponavljam brate u Hristu,
Nadam se da niste sebe potapšali po ramenu gledajući se u ogledalo? Reč izazivač tj „izazivač“ koju ste stavili pod navodnike govori više stvari. Da niste sigurni da sam izazivač u smislu provokator a budite sigurni da nisam (Gospod mi je svedok) ili može pak da znači da mislite da vam nisam dostojan izazivač.
Prosto se vidi „iz aviona“ koliko je očigledno na osnovu mojih pitanja i odgovora da nisam izazivač i da govorim u svoje ime (no, paranoja je neracionalna kako god) a ako je drugo navedeno u pitanju onda morate malo da sagledate svoju gordost (nisam kazao da ste gordi). U mnogim stvarima sa vama ne mogu da se merim, niti imam nameru da se s vama nadmudrujem i prepucavam, niti sam imao, niti ću. Duboko cenim vaše rodoljublje i rad na nekim pitanjima.
Što se tiče mog identiteta, namerno vam šaljem odgovor sa alternativnog mejla koji nosi moje ime i prezime a preko koga me možete naći i na skajpu /…/. U slučaju da želite i ovo pismo da objavite na vašem sajtu, naravno, povedite računa da ne objavljujete i moju skajp adresu. A i putem prethodnog mejla ste me mogli naći na FB.
Što se tiče ikonostasa, ja se time nisam bavio, tim pitanjem a lično mislim da je ono samo nezavršen ikonostas, naročito što se jasno vidi da su radovi u hramu još uvek u toku. Kao što sam naveo u prvom mejlu, stojim iza svog mišljenja da u SPC ne teče med i mleko, zbog čega nisam ni malo srećan. Međutim, ovde je pitanje o Liturgiji.
Video snimak koji sam vam poslao nije moj, nego sam vam samo prosledio kratak snimak izlaganja oca Rafaila Boljevića, igumana manastira Podmaine o „starom“ i „novom“ služenju.
Otac Rafailo je verovatno više Isusovih molitvi ponovio u svom životu nego što ste vi reči ispisali i stranica pročitali a kako je govrio premudri sveti Vladika Nikolaj upoređujući misli o cilju hrišćanskog života jednog nemačkog mislioca i svetog Serafima Sarovskog, da veći autoritet po duhovnim pitanjima ima onaj ko se na kamenu i na kolenima molio hiljadu dana i hiljadu noći nego onaj ko je mrčio hartiju isto toliko vremena (ovo je parafraza). Tako da vam savetujem da ipak pogledate taj video.
Što se tiče mog prosvetljenja koje pominjete, ja „prosvetljenje“ nisam dobio vašim knjigama, nego kao što sam i pomenuo u međuvremenu dok mi na pismo sa pitanjima niste odgovorili a stavovi Monahinje Stefanide i studenta tehnologije su me još više učvrstili u mom ubeđenju za koje sam i pre toga smatrao da je ispravno. Tako da su me te početne reči vaše knjige, čiji autor niste vi, ukrepile u stavu. Dolile su mi tu kap koja je ispunila čašu mog ubeđenja da je obnovljenska Liturgija ispravna. I kao što sam već kazao, toliko knjiga napisaste pa i dalje niste sigurni o „novoj“ liturgiji. I dobro je što još uvek niste sigurni, ima nade.
Treba gledati i karakter, crte ličnosti nosioca nekog stava, karakter i moral. Vaše moralne kvalitete ne poričem, moralni ste svakako. Međutim, crte ličnosti koje se vide u vama nisu garancija ispravnog stava po nekim pitanjima, konkretno ovog kojim se bavimo. Što me još više uverava da sam na pravom putu dok mi je žao što vi pomalo zastranjujete.
I da vam ispišem još neke informacije za slučaj da ih niste znali a ako mi ne verujete vi ih proverite.
Molitve su se u ranijim vekovima čitale naglas, to se posebno vidi u liturgiji sv Vasilija Velikog, dugačke su i nabraja se sav Stari zavet, a to ima za cilj da se pouči narod koji sluša.
Dalje, pesma JEDINORODNIJ SINE I SLOVE BOŽIJ BESMERTEN SIJ... je dodata u šestom veku od cara Justinijana!
Onda u liturgiji sv Vasilija Velikog nije bila ona čuvena pesma O TEBJE RADUJECA BLAGODATNAJA KAŽDAJA TVAR koja je predivna, ona je dodata u sedmom ili osmom veku!
Onda DOSTOJNO JEST je dodato negde mislim u četrnaestom veku!
Verovatno je i u to vreme bilo duhovno nezdravih koji su smatrali da tu ne sme ništa da se menja.
Što se tiče čestog pričešćivanja Hrišćana u prvim vekovima kao opravdanje te prakse neki danas koriste argument da su bili u svakodnevnoj opasnosti za život. To je tačno.
Međutim, kako kaže sveti Vladka Nikolaj „ne boj se onih koji ubijaju telo nego onih koji dušu mogu pogubiti“. Danas je satanina žetva duša veća nego ikad, iskušenja su veća nego ikad tako da se u duhovnom smislu nalazimo u većoj opasnosti nego pomenuti Hrišćani iz prvih vekova.
Prema tome, što češće pričešću ali dostojno!
Nadam se da ćete biti fer pa ćete i ovo moje pismo objaviti na sajtu i ako objavite pošaljite mi link posta na ovaj mejl!
S poštovanjem, Miloš Simić“
ODGOVOR VLADIMIRA DIMITRIJEVIĆA
Eto, pošto je čovek zaista Miloš Simić, odgovaram mu, i time zaključujem polemiku. Jer, očito je da je ta polemika uzaludna, pošto svako drži svoj stav.
1. Zaista sam mislio da je reč o anonimnom „izazivaču“, jer sam, avaj, imao mnogo ličnog iskustva kritikovanja mog rada putem „kritike“ budakom, gde su oni koji su polemisali sa mnom izmišljali moje stavove, i slikali me kao „hulitelja na Duha Svetoga“ (o tome više u knjizi „Reč na reč“, u kojoj je objavljena moja polemika sa episkopom Atanasijem Jevtićem.) Žao mi je što je g. Simić doživeo ovakav moj pogled na svoje javljanje, ali – „koga su zmije ujedale…“ Zbog svojih stavova, koji su uvek bili izneti učtivo, na osnovu ozbiljnog istraživanja i literature, ostao sam bez mesta veroučitelja pri hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku ( gde sam predavao veronauku od 1994. do 2008. godine ), zabranjena su mi predavanja skoro na čitavoj teritoriji SPC, nedostupan mi je za objavljivanje bilo koji list ili časopis SPC, a o meni se šire glasine kao o neprijatelju Crkve i crkvenog mira i jedinstva, mada svi znaju da se zalažem upravo za suprotno – mir i jedinstvo SPC u Istini Koja je Hristos, i mada svi znaju da se trudim da idem putem Svetog Justina Ćelijskog – boreći se protiv ekumenizma i modernizma, ali u okviru SPC.
2. Na žalost, mladi g. Simić ne shvata da je uklanjanje ikonostasa među modernistima u SPC jedan od ključnih „poslova“ po protestantskom obrascu: klir i laici treba da gledaju jedni druge, kao kod papista, čiji župnici služe misu licem okrenuti narodu, mesto da i jedni i drugi prinose molitvu Bogu okrenuti Istoku. O pitanju ikonostasa napisao sam celu knjigu, koja se zove „Dođi i vidi“, ali je g. Simić neće čitati, jer ga je strah da se suoči sa drugačijim mišljenjem; takav strah obuzima i jehoviste, kojima, kad uđu u sektu, kažu da ne čitaju knjige koje kritikuju sektaško učenje, i to im je zapovest koje moraju da se drže. Namerno sam ovako surov prema g. Simiću, jer sam zapanjen činjenicom da on NEĆE DA ČITA DRUGAČIJE MIŠLJENJE. Pa kakav je to način? Ponavljam: čitao sam SVE dostupne mi knjige modernista i ekumenista, pa tek onda pisao o njihovim stavovima. To je jedino korektno, jedino pošteno.
3. Ko se i kako moli i na osnovu svoje molitve izvodi zaključke, teško je pitanje, koje treba ostaviti Onome Koji zna srca. Ipak, postoje sveci koji su jasno rekli kako se služi Liturgija, počev od Svetog Germana Carigradskog, preko Svetog Simeona Solunskog i Nikole Kavasile, do Svetih Jovana Kronštatskog, vladike Nikolaja, oca Justina. Ekumenisti i modernisti nemaju nijednog Bogom proslavljenog sveca, što je još jedan dokaz da njihove teze nisu tačne. Modernizam, koji je vodio stvaranju „obnovljenske Liturgije“, nije ništa drugo do rušenje Svetog Predanja.
OTAC NIKODIM O LITURGIJSKOJ REFORMI
Evo šta o tome kaže otac Nikodim (Bogosavljević) u svojoj knjizi o liturgijskoj reformi: „Ponovićemo, na početku završnih razmatranja, da je liturgijska obnova jedna od tri najznačajnijih pojava u Pravoslavnoj Crkvi u 20. veku, i da zajedno sa ekumenističkim pokretom još čini bitan činilac u njenom životu. Pokušali smo da na osnovu razmatranja o njenom imenu, poreklu, istorijskom razvoju, bogoslovlju njenih nosilaca i analizi osvnovnih njenih bogoslovskih ideja i zahteva, donesemo sud o njenom karakteru, duhu, pravoslavnosti.
U vezi analize imena i porekla liturgijske obnove navodili smo mišljenja zapadnih i pravoslavnih bogoslova, pristalica i onih koji su protiv nje. O. A. Šmeman ne komentariše naziv obnova, već iznosi svoje mišljenje protiv ishitrenih mera, da bi reforme, koje su po njemu neophodne, bile dobro pripremljene. Protiv korišćenja izraza reforma, zbog njegove povezanosti sa protestantskom reformacijom, su P. Vasilijadis i o. V. Vukašinović. Prvi je za izraz preporod (renesansa), iako ne negira biblijsku osnovanost naziva obnova i reforma, i njega shvata „u smislu obnove celokupnog liturgijskog prisustva Pravoslavlja, isticanja suštinskih elemenata koji određuju verodostojan duh biblijskog i svetootačkog predanja; u smislu reformi koje će očistiti liturgijsku praksu od svih stranih uticaja, i koje će evharistijskom sabranju vratiti njegovu pravu dimenziju, odnosno koje će ga učiniti onim što zapravo jeste – „crkvom“. Ep. Atanasije i ep. Irinej shvataju izraz liturgijska obnova ne u smislu obnove ili reforme Liturgije, već za „obnovu našeg življenja i bitovanja - hrišćanskog, pravoslavnog, jevanđelskog, liturgijskog“, za „preporod našeg liturgijskog doživljaja i iskustva“, za „liturgijski preporod nas samih, naše obnavljanje uma, srca i svega bića“.
Videli smo da o. T. Zisi, smatrajući istoriju Predanja za postepen i neprekidni tok, isključuje iskustvo ili sam pojam obnova kod Svetih Otaca, koji su Predanje tokom vekova gradili, suprostavljajući, pri tom, njihov erminevtičko-tajnovodstveni obnavljajućem, osavremenjavajućem metodu liturgijske obnove. Sveti Oci, po njemu, „ne obnavljaju, niti sabiraju, niti oduzimaju, niti menjaju; ne problematizuju, kao što rade savremeni liturgolozi, koji su stalni, a koji promenljivi elementi bogosluženja. Sve ih sagledavaju kao postojane i nepromenljive i pokušavaju da ih protumače. Ovo je tokom vekova odnos crkve prema bogosluženju, erminevtički, tajnovodstveni a ne obnovljenski i osavremenjavajući“.
O. Rafail (Karelin) izjednačava izraz obnova sa izrazom modernizam, i smatra da oba podrazumevaju evoluciju Crkve i njenog bogosluženja, gde se staro odbacuje i stvara novo. Korišćenjem naučnog metoda dovodi se u sumnju apsolutnost Otkrivenja: „Religija ima čudno srodstvo i analogiju sa naučnim hipotezama, koje se po meri nakupljanja znanja, usavršavaju i menjaju, t.j. istina za moderniste, postaje relativni-relativistički koncept“.
Sveto Pismo i Predanje znaju za izraze obnova i duhovno proleće: „obnovljenje života“ (Rim. 6, 4; 2 Kor. 5, 17), „praznik obnovljenja“ (Jn. 10, 22), „procvetalo rano proleće blagodati Božijih” (Sinodik Pravoslavlja). Osim za neprekidnu ličnu obnovu svakog hrišćanina, gornje izraze Crkva povezuje sa velikim duhovnim obnovama, koje su se dešavale posle velikih duhovnih pobeda pravoslavne vere, kao u vreme posle Sedmog Vaseljenskog Sabora i pobede ikonopoštovanja, i pobede isihazma nad zapadnom sholastikom u vreme Sv. Grigorija Palame. Ovakav karakter i smisao mi možemo pripisati pravoslavnoj liturgijskoj obnovi tokom 20. veka, samo delimično, ne u potpunosti. Naime, nesumnjivi značaj bogoslova liturgijske obnove, pre svih o. N. Afanasjeva i o. A. Šmemana, ali i onih koji njoj nisu pripadali, kao o. G. Florovskog, Sv. Jovana Šangajskog, Sv. Nikolaja Srbskog, Sv. Justina Ćelijskog, o. D. Stanilojea, o. J. Romanidisa, i potom o. Vasilija (Gondikakisa), mitr. Amfilohija, ep. Atanasija i ep. Irineja, koji su zaista vratili Liturgiju na mesto koje njoj po ontologiji i ipostasi Crkve pripada – u njeno središte, u epicentar. I da se stalo na tome, mi danas ne bismo pisali ove redove, iz prostog raloga što liturgijske obnove ne bi bilo. Onda bismo, isto tako, prihvatili tumačenje izraza obnove od strane ep. Atanasija i ep. Irinej. Međutim, pod uticajem zapadnog, nepravoslavnog liturgijskog pokreta, u šta smo se, na osnovu mišljenja zapadnih i istočnih bogoslova, uverili u drugom delu prve glave, stvorena je i pravoslavna liturgijska obnova koja se, dakle, nije zadržala na vaspostvljanju, obnovi mesta i uloge Svete Liturgije, već je počela da je menja, najpre zagovaranjem, a potom i uvođenjem glasnog čitanja evharistijskih molitava, smanjivanjem ikonostasa, držanjem otvorenih dveri i smaknute zavese, traženjem uvođenja savremenog jezika i mnogo toga drugog. I u tom delu ona je počela da izrazima obnovi, preporod i reforma daje njihova izvorna, zapadna, humanistička značenja, na način koji objašnjava o. Rafail (Karelin). I na osnovu toga smo doneli sledeći zaključak: „Smatramo da sva tri navedena izraza – obnova, preporod i reforma–, korišćena od strane bogoslova pravoslavne liturgijske obnove, označavaju jednu istu pojavu, samo u različitim etapama: 1. najpre se započinje od obnove, od želje da se postojeće nezadovoljavajuće stanje vaspostavi boljim, najčešće onim koje je već postojalo u nekoj od etapi razvoja te pojave; obnova počinje teorijskim istraživanjima sa ciljem pravljenja teorijske osnove, utemeljenja i, konačno, programa ciljeva i zadataka; 2. obnova, potom, prerasta u preporod: ono što je teorija u fazi obnove odredila kao polazište i cilj, sada se pretače u praksu: štampaju se knjige, drže predavanja i organizuju simposioni, školuju i pripremaju sledbenici i nastavljači, teorija liturgijske obnove ulazi u programe visokih i srednjih bogoslovskih škola, i od strane pojedinaca, episkopa i sveštenika, primenjuje u bogosluženju; 3. konačno, ako se pređe kritična masa, tj., ako se zadobije većina u okviru organa koje upravlja Crkvom, onda se zakonski sprovode reforme“.
Pored navođenih mišljenja zapadnih i pravoslavnih bogoslova o poreklu liturgijske obnove u Pravoslavnoj Crkvi, na njeno zapadno izvorište ukazuju dve međusobno nezavisne početne faze liturgijske obnove u Rusiji i Grčkoj, početkom 20. veka. Prvi je plod zapadnog ropstva, koje je preko rimokatoličke mistike i protestantskog pietizma izvršilo na religioznu filosofiju V. Solovjeva, N. Berđajeva, o. P. Florenskog i o. S. Bulgakova, a drugi sekularizovane grčke države, koja je od vremena A. Koraisa, pod uticajem i protestantskih i rimokatoličkih ideja, izrodila religiozna bratstva (Zoi, Sotir), kao začetnike promene i obnove Sv. Liturgije.
Pokazali smo, dalje, da je Pariski institut postao nastavljač liberalnih ideja, presečenih na Pomesnom Saboru Ruske Crkve 1917-18. godine, odnosno, van Crkve nastavljenih od strane obnovljenaca. Naveli smo primere profesora Instituta, o. S. Bulgakova i A. Kartaševa, a mogle smo i ostalih predavača, koje su bili dogmatski minimalisti, latinofili i latinofroni, a prvi i nastavljač jeretičkih učenja o Sofiji, začetih od V. Solovjeva i o. P. Florenskog. Njihovi sledbenici su bili korifeji liturgijske obnove, o. N. Afanasjev i o. A. Šmeman. Zaključili smo, uz pomoć mišljenja o. D. Stanilojea i o. V. Cipina, da je tzv. evharistijska eklisologija o. Afanasjeva, sa njegovim razumevanjem iskvarenosti Predanja Crkve i neophodnim povratkom na praksu i etos rane Crkve, zatim, tumačenjem carskog sveštenstva, tj. poimanjem sveštenstva laika, razlikovanjem crkvenih od harizmatskih službi, negativne uloge prava u Crkvi, pogrešno tumačenje Svete tajne Ispovesti i kanonskim i dogmatskim minimalizmom, nepravoslavna, a samim tim i njegovi litugijski zahtevi u vezi obnove liturgijskog života nevalidni. Isto to smo utvrdili i za bogoslovlje, sa gotovo istim tezama, o. A. Šmemana, ovog puta uz pomoć kritike o. M. Pomazanskog, o. Serafima (Rouza), m. Vase (Larin) i o. Rafaila (Karelina). Posebnom vidu samoosuđivanja njegovog duhovnog i bogoslovskog lika poslužile su njegove ispovesti u Dnevniku. Zato smo tada doneli dva zaključka: „treba još reći o razlici bogoslovlja o. S. Bulgakova i o. N. Afanasjeva na jednoj i o. A. Šmemana na drugoj strani; bogoslovlje prvih je po duhu latinsko, a drugoga protestansko; prvih je odlika sentimentalizam, romantizam, a drugog hladni racionalizam. I to je, prema duhovnim zakonitostima, razumljivo: tamo gde su stali oci, produžili su sinovi“; i: „Zaista, ako je liturgijsko bogoslovlje o. A. Šmemana sumnjivo u odnosu na njegovu istinitost, tj. pravoslavnost, može li se šta bolje reći o liturgijskoj obnovi koja se utemeljila i nazidala na tako 'sumnjivim temeljima'“?
Potom smo se, nakon kratkog osvrta liturgijsko-obnovljenskih ostvarenja bratstva Zoi, upoznali za bogoslovljem P. Vasilijadisa. U odnosu na svoje učitelje, o. N. Afanasjeva i o. A. Šmemana, on ne razvija njihovu bogoslovsku misao, već njihove teze stavlja i primenjuje u savremeni ekumenistički okvir. Njegovo pogrešno, afanasijevsko-šmemanovsko tumačenje carskog sveštenstva laika i antiisihazam kritikuju mitr. Jerotej (Vlahos) i o. T. Zisis, prvi neposredno, drugi posredno. Zbog važnosti navodimo dva ključna zaključka mitr. Jeroteja: „Prenaglašavanje Tajni – Krštenja, Miropomazanja i Sv. Pričešća – bez asketskog života, izraženog isihastičko-umnim predanjem i raznovrsnim iskustvima slave Božije, jeste jedan formalistički život koji ne spašava. Naše učestvovanje u Tajnama Crkve bez neophodnih priprema, kako je utvrđeno čitavim Predanjem Crkve, biva 'na sud i osudu'“; i: „I nakon svega rečenog pitamo se kako je moguće da pravoslavni bogoslovi podrivaju čitavo umno-isihastičko predanje i da govore o 'mističnom i magijskom shvatanju hrišćanske tajne', koje se čini pod težinom odgovornosti jednog 'liturgijskog preporoda'? Daleko od mene jedno takvo gledište, koje smatram poslednjom sablazni. Nepokolebivo verujem da veza između tajinskog i isihastičkog života nema nikakve veze sa papističkim 'sakramentalnim poimanjem tajni', niti sa 'na izvestan način magijskim shvatanjem hrišćanskih Tajni' i sa protestantskim 'odbacivanjem Tajni'“. Na osnovu navedenog i mi smo doneli sledeći zaključak: „Nažalost, možemo reći da bogoslovlje P. Vasilijadisa nije svetootački i pravoslavno, već je ono po duhu i izrazu protestantsko. Ono što smo rekli za o. A. Šmenana – da je nastavio gde su stali njegovi prethodnici, o. S. Bulgakov i o. N. Afanasjev – možemo reći i za P. Vasilijadisa – da je nastavio tamo gde su njegovi prethodnici, o. N. Afanasjev, o. A. Šmeman i mitr. Jovan Pergamski, stali“. I u nastavku smo naveli zaključak o. T. Zisija o protestanskom poreklu liturgijske obnove u Grčkoj: „Gotovo svi zahtevi savremenog liturgijskog preporoda u Grčkoj, kao i oni o kojima su donete odluke na 2. Vatikanskom koncilu, dolaze kao uticaj protestantizma. Odbacivanje manastirskog tipika i prihvatanje asmatskog, skraćivanje vremena službi, koje se smatraju dugačkim i zamarajućim, sastavljanje novih službi, prevod liturgijskih tekstova, tako da postanu razumljiva, prihvatanje korišćenja molitvenika od hrišćana tokom Sv. Liturgije, veće učestvovanje laika u bogosluženju, pošto su, tobože, saslužitelji prema teoriji o carskom sveštenstvu, zajedničko pevanje svih, korišćenje muzičkih instrumenata u crkvama, četvoroglasno izvođenje crkvenih pesama, izmena vremena služenja svetih službi, izgovaranje molitvi Sv. Liturgije od sveštenika ne tajno, već glasno, i mnogo drugog“.
Na osnovu analize rukopisne građe i svetootačkih i dela savremenih bogoslova, koje je objavio vl. Atanasije (Jevtić), uspeli smo, smatramo, da dokažemo da su tokom čitavog srednjeg veka, počevši od 8. veka, pa sve do savremenog doba, evharistijske molitve od strane sveštenika čitane tiho-tajno. Takođe smo pokušali, nadamo se uspešno, da dokažemo da „rusifikacija“ našeg srednjovekovnog bogosluženja tokom 18-19. veka nije bila tako velika, i da se njoj ne može pripisati uvođenje tajnog čitanja molitava i retkog pričešćivanja, a može, uslovno, zadržavanje i govorenje Molitve Trećeg Časa. Samim tim smo pokazali da su oni, koji uporno = „papagajski“ ponavljaju da služe kao što je služio Sv. Sava, u pravu kada tako govore. /…/
Na kraju smo na primeru Man. Novi Skit videli ne samo liturgijsku obnovu već i lutirgijsku reformu na delu. Njihovim reformama je obuhvaćeno: 1. prevođenje, ispravljanje preoblikovanje i pisanje novih bogoslužbenih tekstova i knjiga, i njihovo objavljivanje; 2. preoblikovanje svih dnevnih službi i Svetih Liturgija i 3. preuređivanje hrama, ikonostasa i oltara. „Na primeru Manastira Novi Skit videmo sažete sve faze razvoja litrugijskih reformi na jednom mestu i u jednom, relativno, kratkom vremenskom periodu: oni su kao katolici (pravoslavnog bogosluženja) ušli u Pravoslavnu Crkvu da bi izvršili protestantske reforme. A pošto ovome prethodi teorijski rad rimokatoličkih i pravoslavnih liturgijskih bogoslova, možemo reći da se u Manastiru Novi Skit zatvorio dugotrajni liturgijsko-obnoviteljsko-reformski krug: liturgijska obnova započeta od rimokatoličkog liturgijskog pokreta završena je od strane bivših (?) rimokatolika u pravoslavnom (?) manastiru reformatorskim (protestantskim) reformama“.
U drugoj glavi smo detaljnije razmatrali sedam osnovnih ideja, zahteva liturgijske obnove: 1. ideja o iskvarenosti savremenog bogosluženja; 2. bogosluženje rane Crkve kao uzor za obnovu; 3. pitanje ikonostasa sa svim varijantama – stalno držanje otvorenih dveri, postavljanje niskog ikonostosa sa i bez dveri, potpuno uklanjanje; 4. glasno čitanje svih liturgijskih i molitava ostalih bogosluženja; 5. ukidanje Molitve Trećeg Časa; 6. uvođenje savremenih za jezike bogosluženja; 7. češće pričešivanje vernih.
Navođenjem mišljenja savremenih bogoslova, o. G. Florovskog, o. M. Pomazanskog, arhim. Vasilija (Gondikakisa), o. T. Zisija, mitr. Dimitrija (Psarijanosa), mitr. Jeroteja (Vlahosa) i arhim. Rafaela (Karelina), pokazali smo da su teze o. N. Afanasjeva, o. A. Šmemana, P. Vasilijadisa, o. G. Kočetkova i bratstva Man. Novi Skit, o iskvarenosti bogosluženja i neophodnosti povratka praksi rane Crkve – protestanstke. Utvrdili smo još da je ovo posledica pogrešnog metoda tumačenja Predanja: ukidanje istorijske, i prihvatanje samo eshatološke dimenzije Crkve i njenog Predanja: „Anti-antinomično istrajavanje na eshatološkom usmerenju i duhu Crkve, neminovno dovodi do isključivanja i prenebegavanja njene istoričnosti, njenog prebivanja u istoriji, njenog hoda, rasta i preobražavanja i prilagođavanja u istoriji. Takvo jednostrano osiromašenje Crkve, isto tako, neizostavno dovodi do pogrešnog tumačenja Predanja, upravo zato što je ono Riznica večnog, nastalog i objavljenog u vremenu, u istoriji, i bez računjanja te njegove dimenzije, ono ostaje duh koji lebdi u vazduhu, bez svoje ploti“. Pri tom, istrajavajući na eshatološkom, zaboravljaju mučenički etos rane Crkve. Pogrešno shvatanje prošlosti, i njena nekritička primena u sadašnjasti, rađa utopističku budućnost: „Pogrešnim shvatanjem i nedoživljavanjem svesadašnjosti i svevremenosti i nadvremenosti i sveobuhvatnosti Predanja, rađa se utopistički povratak, beg u 'izgubljeni raj', da bi se pomoću njegove, sada već obezoblagodaćene i bezživotne forme, sazidala konačna hilijastičko-eshtološka utopija“. Poredeći epohu Sv. Grigorija Palame sa našom, došli smo do zaključka da ih povezuje procvat humanizma unutar Pravoslavlja, koji počiva na humanističkom filosofskom nasleđu antike i bogoslovskom nasleđu Zapada, što je, suštinski, isto, antimonaštvo i antiisihazam. U ovome su nam pomogla mišljenja mitr. Jerotije (Vlahosa) i o. T. Zisija. Ovaj drugi za neovarlaamizam osuđuje savremene pravoslavne humaniste za uzdanje u ljudksi um, neočišćen od strasti i odbacivanje telesnih trudova, i zaključuje: „Sa druge strane, ostale predložene izmene, kao: prevođenje liturgijskih tekstova, čitanje molitava preko mikrofona, uklanjanje ili snižavanje ikonostasa, korišćenje od strane vernih malih liturgijskih molitvenika, i mnoge druge, usvajaju racionalistički pogled varlaamita, po kome nam je neophodno da shvatimo ono što se govori i služi, jer za drugo nemamo potrebe. Na taj način, nakon uklanjanja podvižništva uklanja se i duhovna dimenzija pravoslavne duhovnosti. Međutim, Bog se ne postiže, već se opituje. On deluje ne na mudre i obrazovane već na čiste i smirene srcem, koje On prosvećuje čak i onda kada oni sami to ne shvataju. U Crkvu dolazimo ne da bi shvatili, već da bi se našli blizu Boga, da bi prineli sadašnje Angelima, koji zapisuju žive u sadašnjosti, i da bi primili svetu blagodat od sveštenika. To se dostiže, i ono ne zavisi od stepena shvatanja toga što se događa u hramu, već od stepena duhovne zrelosti i savršenstva, od nečije raspoloženosti da opituje Boga, da živi pored Boga i u Božanskom“. Ovome smo dodali i varaamističko nerazlikovanje nestvorenih Božanskih i tvarnih, ljudskih energija, kroz nerazlikovanje duhovnog od duševnog života, kao i proglašenje Božanskih za stvorene, tvarne: naime, „tvrdeći da se Predanje i, naročito, bogoslužbeno predanje, kvare i menjaju, oni varlaamovski svedoče da je blagodat koja neprekidno obitava u Crkvi tvarna, odnosno, da se kao i tavorska Svetlost, po tumačenju latina, kao čulna, pojavljuje i nestaje, dopuštajući da ljudska volja i slabosti nadvladaju Božiju svemoć i savršenstvo“./…/
U odbranu protiv zahteva za sklanjanje ili smanjivanje ikonostasa i glasnog čitanja, navodili smo mistagoško bogoslovlje Svetih i savremenih otaca. Na osnovu reči Sv. Dionisija Areopagita, Sv. Vasilija Velikog, Sv. Maksima Ispovednika, Sv. Germana Carigradskog, Sv. Simeona Solunskog, i o. D. Stanilojea, jrm. Grigorija Svetogorca, L. Uspenskog, arhim. Rafaela (Karelina), pokušali smo da teorijom hijerahije činova, prostora i znanja, odbranimo nasleđe Crkve od 8. veka pa naovamo. Osim toga, ključ za zadržavanje ikonostasa i tajnog čitanja jeste razumevanje razloga zbog kojih su oni uvedeni: to je povlačenje ranohrišćanske blagodati, kojom je Crkva pretvorila pagansko Rimsko u pravoslavno Romejsko Carstvo, i koja je potom, promisaono, povučena. U ranoj Crkvi su svi, zbog velike mučeničko-eshatološke blagodati, - a njih nije bilo mnogo – bili dostojni da vide i čuju. Nakon toga je, kao nekada našim praroditeljima u Edemu, uvedena zapovest da se ne vidi i ne čuje, da bi se, budući nesmireni, smirili. Nosioci liturgijske obnove smatraju da je došlo vreme da se ta zapovest o negledanju i neslušanju ukine; mi smatramo da još nije, i da će doći tek kada Crkva bude ponovo, na kraju vremena, u progonu, u katakombi, u pešterama i gudurama, na Krstu. Tada će, opet, malobrojni hrišćani okupljeni oko jednog episkopa, oko jednog sveštenika, u gori, u katakombi, u pešteri, biti svi okupljeni oko Sv. Trpeze. Na drugoj strani, ovo njihovo neblagosloveno i neblagovremeno ukidanje zapovesti Božije može biti znak da se to vreme približilo.“
OBRAĆANJE BRATU MILOŠU
Dragi g. Simiću, ja sam apsolutno siguran da tzv. „liturgijska obnova“ nije izraz Svetog Predanja, nego duha ekumenizma i modernizma. No, naravno, nikad ništa nisam tvrdio o „validnosti“ te Liturgije, jer sam daleko od mističkog autoriteta koji bi mi dao za pravo da se tim pitanjem bavim. To sam Vam naglasio i u prvom pismu. Što se tiče zaključaka o mom karakteru, koji ste izveli posle dva mejla, čestitam Vam: Vi ste naš novi Šerlok Holms! Mada ste, verovatno, zaboravili one poučne stihove starogradske pesme: “Mladost bujna lako vara i osećaj živ“.
Neću, naravno, suditi o Vašem karakteru, ali ću, opet i opet, suditi o Vašoj drskosti. Na kraju svog pisma, Vi mi otkrivate toplu vodu, pa pišete kako su se svešteničke molitve na Liturgiji čitale glasno do osmog veka. Uvaženi g. Simiću – ja sam o toj temi pisao celu knjigu, koja se zove „Carsko sveštenstvo/ Da li je narod Božji lišen svojih prava?“ Ali, pošto nećete da čitate moje radove, Vi mi solite pamet svojom novonačitanošću. Sada ćete, avaj, shvatiti koliko sam gord, jer neću da primam Vaše savete; ali, avaj, mislim da nećete shvatiti koliko ste drski jer odbijate da se upoznate sa radom onoga s kim bi da polemišete!
A i o dodavanju raznih elemenata u Liturgiju, i to Duhom Svetim, pisao sam na više mesta u svojim knjigama.
O Svetom Pričešću imam takođe celu knjigu: “Sa strahom Božjim i verom pristupite“, i „Hleb nebeski i Čaša života“ (u njoj sam izneo stavove Vladike Nikolaja i oca Justina o Svetom Pričešću: pričešće je nasušno, kažu oni, ali sa postom, ispovešću i molitvom).
KO JE KRIV ZA SVE OVO?
Na žalost, g. Simić i slični njemu (a Bog nas voli, i svima nam želi spasenje), su se sablaznili nepredanjskim učenjima i praksama zahvaljujući pogrešnoj teologiji, koja je u SPC prodrla preko mitropolita Jovana Zizjulasa i sličnih njemu, kriptounijatski mislećih, modernista. Samo Bog može da nas vrati Istini Koja je Hristos. I to nema veze sa grešnošću i gordošću potpisnika ovih redova, koji je, iako to slabo uviđa i slabo se kaje, i grešan i gord. Zato se prođimo ljudi kojima je, po Pismu, duša u nosu, i okrenimo se Hristu i Njegovim svetima, koji će nas uvesti u tajne Bogopoznanja, samo ako to iskreno budemo želeli.
