Pedesetnica - silazak Sv Duha na apostole

UMESTO UVODA
 
Dok tri dana slavimo Duha Svetoga sa Ocem i Sinom, vredi se uvek setiti šta je cilj i smisao naše vere – a ona je, to svi znamo, dostizanje svetosti kroz oboženje. Ako se po nečemu razlikujemo od inoslavnih – pre svega od rimokatolika – onda su to plodovi naše Crkve i plodovi njihove verske zajednice, ljudi koje nam je Bog otkrio kao svece i ljudi koji su sveti među rimokatolicima.
 
 Mnogo puta sam rekao, i ponavljam: između nas i rimokatolika ima niz spoljašnjih sličnosti. I oni imaju svoje krštenje, i svoju misu – liturgiju, i svoje hramove, i svoje brojanice, i svoje monaštvo, i svoju teologiju, u kojoj ima zdravih i čitkih mesta, sa kojima se možemo složiti. I tamo ima dobrih ljudi, koji iskreno veruju u Hrista i Majku Božju. I to nikad niko nije osporio, niti može osporiti.
 
Stvar je, međutim, u nečem drugom. Rimokatolicizam je jeres, inoslavlje, drugačiji način slavljenja Boga, koji im nije Bogom otkriven i blagosloven, i koji ne daje obožene ljude - svece. I zato pravoslavni koji odbijaju ekumenizam kao „ljubav“ bez istine, i koji odbijaju molitvu s papistima i jereticima uopšte, nisu nikakvi čovekomrsci, nego ljudi dosledni u svojoj veri. Naša ljubav prema inoslavnima uvek bi se pokazala u tome da im svedočimo Istinu Božju, i da činimo dobra dela. Kada bi videli našu doslednost, mnogi bi krenuli putem Hristovim i našli Crkvu od Istoka, kao što se sa nekima do sada desilo i dešava. Ako im ne svedočimo, nego ih tapšemo po ramenu i kažemo da je njihova vera isto što i naša, eto nas pred Bogom kao lažova i pokvarenih ljudi, koji zabludelima povlađuju u njihovoj zabludi.
 
TRAGEDIJA HRVATA
Pogledajmo samo jadne Hrvate. Zbivanja na Kritu zatamnila su činjenicu u kojoj je, u najnovijem broju „Pečata“ ( 425/2016) uočio Filip Rodić: “U Evropskom parlamentu ove nedelje otvorena je izložba posvećena „blaženom mučeniku, kardinalu Stepincu“. Organizator izložbe je Marijana Petir, hrvatska poslanica u Evropskom parlamentu ispred Hrvatske seljačke stranke, inače članice Evropske narodne partije. Suorganizatori su Kancelarija za kulturna dobra Zagrebačke nadbiskupije i Hrvatsko sveučilište. Iako danas Hrvatska demokratska zajednica nosi oreol ekstremno nacionalističke stranke, treba podsetiti da je HSS Marijane Petir nekada bio nosilac takvih ideja među Hrvatima. Prvobitni vođa ove partije bio je Stjepan Radić, kojeg je zbog njegovih otrovnih antisrpskih stavova iznetih u Skupštini Kraljevine Jugoslavije ubio radikalski poslanik Puniša Račić. Tvorac i ideolog HSS-a, na čije se tradicije poziva i današnja stranka, Stjepan Radić svojevremeno je izjavio da su „Srbi u Hrvatskoj Cigani, Vlasi i Bog zna što, koji su s turskog koca utekli nama“, te da su Srbi „vlaški nakot zreo za sekiru“. Ovo je potvrdio i Radićev sin Vladimir, kada je 1942. godine, u jeku klanja Srba po NDH, izjavio da „u glavnim stvarima, u temeljnim načelima, ustaški nauk nije ništa drugo nego nauk Stjepana Radića“, kao i da se „pod poglavnikovim mudrim vođstvom izvodi nauk braće Radić“.“ Nesrećni Hrvati, zbog jeresi u kojoj žive, smatraju svojim državotvornim svecem Stepinca, vojnog vikara ustaške vojske i krivca za prekrštavanje preko 240 hiljada Srba u NDH, i otvaraju izložbu o njemu u Evropskom parlamentu. Rađaju se i umiru moleći se Stepincu kao „ugodniku Božjem“!
 
A sve je počelo kad su pali u jeres rimokatolicizma. On ih je doveo do tog strašnog stanja.
 
U ČEMU JE RAZLIKA?
 
Razlika je, ponovimo, u bogoslovlju. Pravoslavno bogoslovlje je Bogom otkriveno preko Hrista i Njegovih svetih, a rimokatoličko je izmislica palog ljudskog razuma koja je karikirala Otkrovenje dato Crkvi Božjoj na Pedesetnicu. Evo šta u svom ogledu „Pravoslavlje i bogoslovelje“ o tome kaže grčki teolog Georgije Galitis:“Prva i osnovna tačka pravoslavnog bogoslovlja, koja ga čini različitim od svakog nepravoslavnog bogoslovlja i na kojoj ćemo se, zbog njene velike važnosti, zadržati više nego na onoj drugoj, jeste razlikovanje između suštine i energije Božije. To razlikovanje nije neka apstraktna ideja, neko čisto razumsko razlikovanje, nego kao što kaže V. Loski (Mističko bogoslovlje istočne Crkve), to jedogmatska osnova svakog istinskog mističkog iskustva. Suština Božija je svakako po definiciji nepoznata, nepristupna i nepričasna, prikrivena božanskim Primrakom. Bog se ipak otkriva ljudima, i postaje poznat, preko Svojih energija. To je jedini put poznanja i opštenja sa Njim.
 
Za zapadnjake, naprotiv, koji u ovom predmetu, slede staro zapadno predanje, razvijeno od strane Tome Akvinskog, DOCTOR ANGELICUS - a zapadne crkve, suština Božija je ASTUSPURUS, čista energija, a energija Božija je sama suština Njegova. Izuzev Njegove suštine, koja se poistovećuje sa Njegovom energijom, NIHIL EST IN DEO - ništa drugo ne postoji u Bogu. Poistovećenje, pak, suštine Božije sa energijom ima najozbiljnije bogoslovske posledice, takve, da bi se moglo reći, da su one osnov svih razlika između istočnog i zapadnog bogoslovlja. Jer, pošto je suština Božija, kako rekosmo, po svojoj datosti svakako nepoznativa, nepristupačna i nepričasna, onda, ako je ona čista energija, i nestvorene energije Božije su podjednako ne-pristupne, nepoznative i nepričasne.
 
Jedan, pak, nepristupačan i posve nepričastan Bog je i nepostojeći za čoveka, pošto čovek ne bi mogao da ima nikakav pristup do Njega. Barijera, bezdan, ono što odvaja čoveka od Boga, premošćuje se, po učenju zapadnog bogoslovlja,  stvorenim  energijama  Božijim; jedino uz njihovu pomoć moguće je da se spozna Bog, jedino njima Bog stupa u dodir sa čovekom. Očigledno je da se stvorene energije razlikuju od nestvorenih koliko i tvar od Tvorca. Još je podjednako očigledno da stvorene energije, odnosno nešto što je Bog stvorio, ne mogu da zamene samog Boga. Jer nestvorene energije su sam Bog,naravno ne nepristupna i nepričasna Njegova suština, nego upravo ono što čovek može da spozna, da dosegne i u čemu može da učestvuje. Njih Dionisije Areopagit naziva "blagorazumnim silama koje izviru iznepričasnoga Boga". (O božanskim imenima 11, 6).
 
To je ono što sv. Grigorije Palama i palamitski bogoslovi, nazivaju božanska blagodat, koja je nestvorena, (nasuprot GRATIA  CREATA, stvorenoj božanskoj blagodati kod Latina), a to je netvarna svetlosg, samo božastvo. Prema svetootačkom bogoslovlju božastvo nije suština Boga, koji je prema sv.Dionisiju Areopagitu nadsuštastven i nadbožanski i neizreciv, nego je ono rezultat Njegove stvaralačke energije, Njega koji živi sam po sebi i koji je Bog sam po sebi. Tako i može sv. Grigorije Palama da energije Božije nazove Božastvima.
 
Da bismo shvatili vrlo važan značaj koji ima razlikovanje energije i suštine Božije, uzmimo za primer mesto iz 2. posl. Petr. 1, 4: "da... postanete pričasnici božanske prirode". Tu je srž učenja Pravoslavlja o oboženju čoveka. Kako je moguće zamisliti oboženje? Je li ono jednoznačno sa moralnim savršenstvom čoveka? Ili možda sa prirodnim savršenstvom čoveka samog po sebi? I u jednom i u drugom slučaju savršenstvo bi bilo rezultat pokušaja čoveka da razvije svoja moralna i fizička svojstva, a ne bi bilo dar nestvorene blagodati Božije.
 
   Kako, dakle, čovek postaje "pričasnik božanske prirode"? Ako ne odvojimo nestvorenu suštinu Božiju od, takođe, nestvorenih energija Njegovih i ako shvatimo Boga kao čistu energiju, onda ostaju dve mogućnosti: jedna bi bila da smatramo da se oboženje ostvaruje učestvovanjem čoveka u čistoj energiji a shodno tome i u suštini Božijoj. Nije potrebno, pak, da neko bude bogoslov da bi shvatio da je to nerazumno. Jer suština Božija se shvata, kao što smo ranije već rekli, kao nepristupno i nepoznativo Bitije i ako bi bilo moguće da je pristupna i pričasna za čoveka, na bilo koji način, onda ona već ne bi bila više božanska suština. Nezavisno od toga, čovek bi, svojim učestvovanjem u čistoj energiji te shodno tome i u suštini Božijoj, postao Bog po prirodi. Tada ili bi čovek prestao da bude čovek po prirodi, ili bi i Bog bio tvaran kao i čovek, da bi mogao da se sjedini sa njim, ili bi Bog prestao da bude triipostasan i postao bi mnogoipostasan, jer ne bi imao Tri Lica nego bezbroj, onoliko koliko je lica koja bi imala učešće u Njegovoj suštini (V. Loski). A ovo zato jer nijedna ličnost, koja bi bila učesnik u suštini Božijoj, svakako ne bi izgubila svoju ličnosnost.
 
Shodno svemu tome ne možemo da kažemo da čovek ima učešće u suštini Božijoj. Ako, pak, prihvatimo poistovećenje ove suštine i energije Božije, ostaje još jedna mogućnost tumačenja onog mesta u 2. posl. Petr. 1,4. To je ono što predlaže sholastičko bogoslovlje da bi savladalo teškoće koje sam pomenuo: Ukoliko bi nestvorene energije Božije bile, po sholasticima, sama suština Božija, a pošto je suština Božija, kao i Njegove energije, u svakom slučaju po svom naznačenju i po svojoj datosti nepristupačna, čovek opšti sa Bogom posredstvom Njegovih stvorenih energija, a oboženje se postiže natprirodnim, ali ipak stvorenim darovima Božijim. To ipak nije rešenje koje se zasniva na Svetom Pismu i na svetootačkom Bogoslovlju. Jer Pismo kaže: "da postanete pričasnici božanskeprirode", a stvorene energije nisu božanska priroda jer božanska priroda ne može da bude stvorena energija. Ono što je božansko to je i nestvoreno, zato se kod otaca Crkve ova dva izraza uvek koriste kao sinonimi.
 
Zapadno Bogoslovlje dakle ne može da da zadovoljavajući odgovor na ovo ozbiljno pitanje, puno neizmerive bogoslovske širine. Sasvim suprotno, za pravoslavno svetootačko bogoslovlje, odgovor je jasan i jednostavan. Pošto je, sa jedne strane, Bog za čoveka nepristupačan po suštini, a sa druge strane oboženja čoveka treba da se razume kao učestvovanje u božanskoj prirodi, prinuđeni smo da pravimo razliku između nepostižime, nepristupne i nepričasne božanske suštine i dostupnih, nestvorenih i od Božanske suštine nerazdeljivih energija, kojima se otkriva i spoznaje Bog. Božanskom energijom, koja se razlikuje od suštine Božije a koja je ipak od nje nerazdeljiva, čovek doživljava oboženje, koje nije njegova zasluga, nego dar blagodati Božije, odnosno božanska energija. Tako je ovim razlikovanjem sačuvana i nepristupnost božanskog Bića i stvarnost oboženja, odnosno zajedničarenja i učešća čoveka u božanskoj prirodi. Jer, kao što je postalo jasno, oboženje je pričešće ne suštinom nego energijom Božijom.
 
Ovo razlikovanje suštine i energije (ili energija, što je jednoznačno, pošto govoreći "energije" podrazumevamo projavu božanskih energija), razvio je u 14. veku sveti Grigorije Palama. Naravno, ono (razlikovanje) ipak nije njegov pronalazak. To razlikovanje je predpostavka bogoslovlja svetih Otaia istočne Crkve. Kao dokaz navodim klasično mesto iz dela sv. Vasilija Velikog:"Dok su energije razne, dotle je suština jednostavna (jedna). Mi, pak, preko energija kažemo da poznajemo svoga Boga, ali nismo u stanju da se približimo Njegovoj suštini. Energije, dakle, Njegove silaze na nas, dokle suština Njegova ostaje nepristupna" (MIGNE, R. S. 32, 869 AV. vid. 29, 648)./…/
 
Mislim da od onoga što je izloženo, najuzvišeniji bogoslovski značaj pokazuje razlikovanje između nepristupne suštine i nestvorene energije Božije. Za svete oce to nije bilo sitnica nego pitanje života ili smrti. Jer ako sve borbe čoveka da dostojno zablagodari Bogu, da ispuni Njegovu volju, da dostigne "do kraja božanskog uzlaženja" po sv. Dionisiju Areopagitu (RG 3,1000-1001) i da se oboži, ako sve borbe mirjanina u zajednici i monaha u pustinji, sa podvigom umne molitve i brojanica, imaju za posledicu stvorenu božansku blagodat, onda ona ne može da oboži čoveka, sav njegov trud i svi pokušaji bili bi bačeni u prazno, a cilj njegovog života bio bi pusta mašta, i na kraju svog puta, umesto da nađe život, sreo bi se sa idolom, sa kumirom, sa jednim ništa. Jedan takav Bog čije su i energije nepristupne za čoveka, jedan Bog filosofa, koji postoji samo po sebi samom, Koji ne može da govori "kao onaj koji govori svom prijatelju" (Izl. 33,11), za nas a kao i da ne postoji. Samo stvorenim blagodatima i stvorenim sredstvima ne možemo da dosegnemo Boga, jer smo večni zarobljenici tvari i ne možemo da prebrodimo barijeru tvarnosti. Jedan takav Bog ne postoji, nije nam potreban. Vera u jednog takvog Boga ne razlikuje se od bezbožja. Znam koliko je teško ovo što kažem ali to je neizbežni završetak kada se odbija mogućnost sjedinjenja sa ličnim Bogom, kada se zauzme stav koji nameće jedan apstraktni pojam, koji nije ništa drugo nego idol istinskog Boga. I po tome, takozvana "teologija umrlog Boga" ima pravo kada kaže da je Bog umro. U stvari, On nije umro budući da jedan takav Bog - idol ne može da umre pošto i ne postoji.
 
Jedna druga značajna posledica nerazlikovanja suštine i energije u Bogu, od strane Latinske crkve, je FILIOQUE. Pravoslavno bogoslovlje tumači Sveto Pismo na osnovu otačkog predanja i života u zajednici Crkve, veruje da se izraz "Duh Sveti" odnosi na ličnost trećeg lica Svete Trojice, a ponekad na Njegove nestvorene energije. Duh Sveti u izrazima: "koga ću vam poslati", "primite Duha Svetoga", blagodati Duha Svetoga, Duh Sveti, "kojega izli na nas obilno kroz Isusa Hrista" (Tit. 3,6). Duh "koji stanuje u nama", Duh za koga se molimo da dođe i da " se uzvisi u nama", sve se to naravno odnosi na energijeDuha Svetoga a ne na Njegovu ličnost. Duh kao ličnost proishodi samo od Oca, dok kao blagodat i energije šalje se od Sina i daruje se Njime. Kada, pak, ne razlikujemo suštinu i energiju, prirodno je da tumačenje svih mesta završi sa latinskim FILIOQUE-om.“
 
Tako nam je Galitis obzaninio suštinsku razliku između nas i papista: oni, jednostavno ne znaju za oboženje, i zato ga ne dostižu.
 
Nadamo se da je čitalac iz ovih čistih i jasnih reči mogao da uoči osnovno: mi ne branimo pravoslavnu veru od ekumenizma kao lažnog učenja zato što mrzimo rimokatolike i protestante ( ne dao Bog), nego zato što na njihovom putu nema istine. Oni ne opituju energije Božje nestvorene, i njihovi sveci nisu oboženi Bogom, nego su obični ljudi; makar i moralni i dobri ( i iz te kategorije ispada Stepinac, naravno), oni nisu oboženi.
 
Najnoviji slučaj koji to pokazuje je kanonizacija Tereze Kalkutske kao svetice, koji je obavio papa Franjo.
 
SLUČAJ KANONIZACIJE TEREZE IZ KALKUTE
 
Ruski teolog i sektolog, dr Aleksandar Dvorkin, u svom ogledu „Heroji našeg doba i bog humanitarizma“, o novokanonizovanoj rimokatoličkoj časnoj sestri pisao je, još pre dvadesetak godina): “Pokojnica je bila u dubokoj starosti, tiho se ugasivši posle dugog i vrlo plodnog života. Bila je hrišćanska monahinja, osnivač proslavljenog reda koji se posvetio službi bližnjem. To je bila prava humanitarnost – majka Tereza i njene časne sestre nisu pred TV-kamerama i pred svima činile to što su činile, nego su zaista pomagale ugnjetenima, služeći im čitavim svojim životom i ne razlikujući ih po religiji i nacionalnosti. I svet je ocenio tu delatnost: majka Tereza je postala nosioc Nobelove nagrade za mir, a susret s njom, prostom albanskom seljankom čekali su najugledniji ljudi naše planete; da je prime i da se fotografišu s njom nastojali su najpoznatiji politički, religiozni i kulturni poslenici.Zaista, njena samopožrtvovana delatnost je u najvećoj mogućoj veri bila plemenita i dostojna najiskrenijeg ushićenja. Pa ipak, može li se ona nazvati specifično hrišćanskom? Humanom? Da! Čovekoljubivom? Da! Samopožrtvovanom? Da! Ali isto tako čine i nereligiozne humanitarne organizacije „Lekari bez granica“, Crveni Krst, mladi dobrovoljci iz „Korpusa mira…“
 
Ne nastojim da umanjim podvig majke Tereze ili da ocrnim nju samu. Kao devetnaestogodišnja devojčica ona je stigla iz rodne Albanije u ubogu Indiju i počela da čini ono što je znala i umela i što joj je srce zapovedalo. Ona se naizgled rukovodila dobrim načelom: prvo treba nahraniti ljude, a zatim im govoriti o Hristu. Ipak, zamislimo da su apostoli, došavši u Lidu ili Filipe, počeli da tamo organizuju za siromašne pagane javne kuhinje i bolnice, da bi tek posle toga počeli da propovedaju. Tada bi se, sigurno, i njihovi sledbenici bavili samo humanitarnim akcijama, zato što se broj gladnih u svetu nije smanjio, i ljude je potrebno hraniti, kao i nekad. Što znači da im je, kao i nekad, prerano govoriti o Hristu. Svet, na radost kneza ovoga sveta, tako nikad ne bi čuo Radosnu Vest, a hrišćanstvo bi se pretvorilo u filantropski humanitarni pokret, čiji bi članovi upražnjavali neke ezoterične obrede.Ali svi mi znamo da su apostoli na drugi način shvatili poslednju zapovest koju im je dao Spasitelj:Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha…(Mt.28,16).
 
Međutim, upravo takvu, humanitarnu verziju hrišćanstva svet je spreman da primi sa radošću: to je hrišćanstvo koje prećutkuje Hrista, hrišćanstvo svedeno na svoje socijalne doktrine, koje ne prelazi granice istih.Svet je spreman da ide i dalje. Sada, u veku sveopšte tolerancije, totalnog uzajamnog poimanja, uvažavanja prema svim vrednostima u isti mah, on je spreman da primi i hrišćanstvo sa maglovitim granicama. Ilustracija takvog hrišćanstva je, avaj, zajednica majke Tereze. Rimokatolička crkva se poodavno rukovodi principom da je, radi uspešne misije, neophodno maskirati se lokalnim obeležjima, pa tek onda, ispod žita, obraćati ljude u svoju veru.
 
Toj „maskaradi“ nisu umakle ni sestre majke Tereze. Ali, Daleki Istok je stvar suptilna, i sa dalekoistočnim religijama se obično zbiva obrnuta pojava. Što se hrišćanstvo njima više maskira, to se više raslabljuje idejama i koncepcijama koje su sa njim nespojive. One nisu obukle samo sarije, niti su samo zapalile induske mirišljave štapiće, stilizujući svoje bogosluženje prema lokalnom običaju, nego su usvojile i mnoge induističke tehnike vežbanja i meditacije.I zaista, nije slučajno što je majka Tereza bila jedan od lidera pokreta koji je zahtevao od Rimske crkve da Djevu Mariju proglasi saiskupiteljkom i saspasiteljkom (skupa sa Njenim Sinom) čitavog čovečanstva.
 
I očito, takođe nije slučajno što je majka Tereza podržavala lidera jedne od najdestruktivnijih sekti našeg vremena: Šri Ćinmoja. Doduše, taj lepoliki Indus tako umilno i tečno govori o miru, ljubavi i harmoniji. I uvek je spreman da žrtvuje lepu svoticu na humanitarne aktivnosti. I koga zanima to što pare koje Šri Ćinmoj daje dolaze od učenika koje je on „obradio“, pretvorivši ih u robove? Koga zanima to što oni propovedaju po ulicama hrišćanskih gradova i odvode ljude od Hrista i spasenja? Koga zanima to Što se za tom sektom vuče dug rep ljudskih suza, razorenih porodica, uništenih života? I koga zanima to što će Šri Ćinmoj, uz pomoć uspešno objavljene sopstvene fotografije sa majkom Terezom, kanonizovan još za života, moći da zavrbuje još hiljade novih žrtava?
 
Ne budimo uskogrudi fanatici! Kako je moguće odreći se susreta sa takvim čovekom, ako on služi uspehu humanitarizma? Humanitarnost postaje najviša, samodovoljna vrednost i od svojih slugu traži sve nove i nove žrtve.“
 
Iz ovih Dvorkinovih reči shvatamo da je papizam humanizam,  i njegovi sveci su sveci humanizma, a ne vere Hristove koja je bogočovečanska, blagodatna, obožujuća. Papizam je humanizam sa hrišćanskim premazom, ali, ipak i ipak, humanizam. A  „homo“ je „humus“, zemlja, prah i pepeo…
 
O PRAVOSLAVNIM SVECIMA
 
Za razliku od rimokatolicizma, gde je kanonizacija posao juridičke prirode, pa blaženik može da postane i Alojzije Stepinac, u Pravoslavnoj Crkvi izvor proslavljanja svetitelja je Duh Sveti, Koji u narodu Božijem budi srca za molitveno obraćanje prijatelju Gospodnjem, jer Mu je ovaj poslužio mišlju, rečju i delom. Svetac se ne određuje administrativnom odlukom: Sabor episkopa samo „pribraja liku svetih“ nekoga ko je već odavno doživljen kao ugodnik Božiji u narodu. Naš narod je cara Dušana zvao Silnim, ali ga nikad nije osećao kao sveca. I Miloša Obilića smatra junakom nad junacima (čak mu i freska postoji u Hilandaru), ali mu se nije molio za zastupništvo pred Gospodom.
 
U Pravoslavnoj Crkvi, rekosmo, kanonizacija nije stvar juridička, spoljašnja, nego svetoduhovska. Neki podvižnici su u ranim danima Crkve još za života smatrani svecima, i u njihovu čast su podizani hramovi (tako je car Markijan podigao hram u čast prepodobnog Vasijana još dok je ovaj bio živ). Pošto se broj svetih uvećavao, od IV i V veka episkopi nastoje da nadziru izgradnju i posvećenje novih hramova, da slučajno ne bi počeli da se poštuju jeretici i lažni sveci. Svetitelji su se prvo poštovali lokalno (na nivou manastira, hrama ili eparhije), a zatim su uzdizani za svepravoslavno poštovanje. Krajem X i početkom XI veka, Sveti Simeon Metafrast i Jovan Ksifilin napisali su žitija svetih koji su čestvovani širom Vizantijskog carstva. Iz istorije pribrajanja svetima velikog Grigorija Palame očito je da je vizantijski poredak bio veoma jednostavan. Patrijarh Filotej, koji je pribrajanje obavio, kaže da sveštenici Soluna, dogovorno i u bratskoj slozi, iznose Grigorijevu ikonu, savršavaju praznovanje na dan njegovog usnuća i podižu mu hram, ne čekajući velike Sabore i opšta rešenja, nego su zadovoljni što im je o tome objavljeno od Boga. Patrijarh Filotej ističe da je takva praksa za mnoge upokojene pobožne ljude i žene, istaknute svetim životom, koje vernici praznuju, iako Crkva još nije zvanično rekla svoju reč.     Narod ih oseća Duhom Svetim, i zna da su njihove molitve autentične. (Zato su štetne veštačke „kanonizacije“, što je pokušano sa Njegošem, genijalnim pesnikom, ali ne i svecem.)
 
Govoreći o Svetom Nikodimu Agioritu, čuvenom bogoslovu sa Svete Gore (XVIII vek), koji za života nije činio čuda, ali je uvršćen u kalendar celokupne Pravoslavne Crkve, jedan savremeni svetac, Jovan Jakov Hozevit (Rumun), čije mošti celokupne počivaju u Svetoj Zemlji, kaže: „Prepodobni Nikodim Agiorit nije tvorio znake i čudesa u životu, ali celi njegov život je bio istinsko čudo, kroz plodove dobrote koji su ispunili svet. Njegova učenja su ozarila hrišćanski narod i ukrepila su Pravoslavnu Crkvu u najtežim vremenima. Po svedočenjima Svetih Otaca čovekova svetost se ne projavljuje u činjenju čudesa nego u vrlinskom životu. Čudesa su Božije stvari i tvore se više radi prosvećenja nevernika i radi okrepljenja slabih u veri, a vrlinska dela jesu plodovi po kojima se prepoznaju svetitelji. Evo šta kazuje Sveti Grigorije Bogoslov u „Slovu na pogrebenju Svetog Vasilija Velikog“: „Čudesa su za nevernike, a ne za one koji veruju. Znaci svetih muževa jesu njihov život po Bogu i njihovo sveto stanje.“ A Sveti Jovan Zlatoust kazuje: „Vrlina je iznad čudesa.“ Isto on piše i ovo: „Svetitelji su oni koji imaju pravu veru i čist život, čak ako i ne tvore znamenja, čak ako i ne izgone zle duhove, kao što se za Jovana, najvećega od svih rođenih od žene, nigde ne pominje da je tvorio znamenja“ /…/ Sveti Jovan Krstitelj nije činio čudesa u životu, ali je živeo kao anđeli na zemlji i udostojio se da krsti Spasitelja sveta u vodama Jordana. Isto tako ni prepodobni Nikodim nije tvorio čudesa, ali njegov život je bio anđeoski, i on je krstio milione duša sveštenom svetlošću svoga učenja. Njegove knjige su kao goruće voštanice koje obasjavaju hrišćanstvo.“
 
U Pravoslavnoj Crkvi, dakle, Duh Sveti objavljuje svece, i pokazuje ih kao rukovođe narodu Svome kao ljude obožene u Hristu. Toga se danas, na drugi dan Trojica, vredi setiti kad god neko pokuša da nas ubedi da je rimokatolička jeres naša „sestrinska crkva“. Ona to nije, i ne može biti. Jer, Crkva je Jedna, Saborna i Apostolska – i Duhom Svetim sveta, od postanja do kraja.
 
Vladimir Dimitrijević

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1180421

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 49 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА