IZ ISTORIJE SRBSKOG STRADALNIŠTVA
KO JE BIO SVETI VUKAŠIN?
Krajem maja svake godine u SPC se pominje Sveti Vukašin Jasenovački, od Mandrapa rodom iz Hecegovine, čija je porodica živela u Sarajevu i bila veoma ugledna i pobožna. Doveden je u Jasenovac da bi bio zaklan sa hiljadama drugih Srba. Ustaše su se, jedne noći, takmičele u klanju, i najviše žrtava je pobio izvesni Žile Friganović (Frković).
Ustaški zlikovac, videći Vukašina kako spokojna lica i s nekim nedokučivim mirom na licu posmatra strašno klanje svoje pravoslavne sabraće, dovede ga preko reda pred iskopanu jamu, gde su od ranog jutra klali i bacali nevine žrtve, te rešen da mu razbije taj mir i spokojstvo, zatraži od njega da vikne „Živeo Pavelić“. Kako Sveti Vukašin nije ništa odgovarao, nego je samo mirno i spokojno ćutao, ubica mu je nožem sekao jedno po jedno uho i nos. Kada mu je mučitelj zapretio da će mu i srce iz grudi izvaditi, ako ne vikne pohvalu Paveliću, blaženi Vukašin je, mirno pogledavši u mučitelja, rekao: „Radi ti, dijete, svoj posao!“ Ovaj odgovor razbesneo je ubicu, pa mu je u besu iskopao oči, isekao srce, preklao mu grlo od uha do uha, i onda ga nogama sjurio u jamu. Mučitelj ubica je zatim poludeo, i ovo je sve ispričao u logorskoj ambulanti doktoru Nedu Zecu, koji je ovo kasnije i zapisao i objavio.
SUMNjE U POVEST O STARCU VUKAŠINU
Filosof Aleksandar Pražić, u svojoj knjizi „Nacionalno samoubistvo“ (Beograd, 2009), u kojoj postavlja pitanje naše sklonosti kolektivnom suicidu, smatra da je Nedo Zec celu ovu povest izmislio, i to po nalogu komunista.
U njoj mu ništa nije logično: “Pre svega, zašto bi ustaše imale psihičke probleme zbog učešća u likvidaciji Srba’?/…/Ali, čak i ako je bilo tako, zar je hrvatska država toliko oskudevala u psihijatrima iz vlastitog naroda, koji bi na pravi način priskočili u pomoć tao gde su sveštenici podbacili, da je duševno zdravlje svojih elitnih bojovnika, pa samim tim i borbenu gotovost hrvatske vojske, poveravala brizi pripadnika omražene manjine?/…/Ako su u Jasenovcu likvidirane stotine hiljada Srba, zar je bilo teško ukloniti i jednog tako nezgodnog svedoka kakav je bio Nedeljko Zec?/…/Ali, čak i ako dopustimo da se sve dogodilo baš tako, mada nam zdrav razum govori da su sve to puke besmislice, nameće se pitanje da li je moguće za nekoliko sati zaklati hiljadu i sto ljudi. /…/Dakle, sve su to budalaštine, u koje niko razuman ne može da poveruje, a ako i poveruje, onda je sigurno posredi neka iracionalna zaslepljenost.“
Pražić se pita kako je Friganović, koji se u klanju takmičio s drugima, mogao da proceni duševno stanje starca Vukašina kao stanje apsolutnog mira. Klanje se odvijalo kao na pokretnoj traci, pa kako je Vukašin mogao to da gleda „sa strane“? Zar je moguće da je ustaša zapamtio lične podatke starca Vukašina u zanosu klanja, pa ih posle pet meseci, preneo Zecu, koji ih je pamtio sve vreme u logoru? Zar bi ustaša pričao Srbinu kako je klao Srbe, a zatim ga molio za pomoć, i to na kolenima? Zar bi neko, kome su sečene uši i nos, od bola mogao mirno da izgovori reči koje su mu pripisane?
Po Pražiću, Nedo Zec je bio „slobodnjak“ u logoru, koga su ustaše trpele zato što im je bio potreban. Kasnije je, da bi izbegao sumnjičenje komunista, napravio konstrukciju o kojoj je reče: “Pri tom, sigurno nije bio toliko maštovit da izmisli epizodu sa Srbinom koji koljaču kaže: “Radi ti, dijete, svoj posao!“ To je, bez sumnje, istinit događaj, a doktor Zec, koji je, čini se, dosta vremena provodio među ustašama, verovatno je čuo kako ga oni kroz smeh prepričavaju kao zabavnu anegdotu. Te reči, kroz koje se oglasio srpski samoubilački poriv, hrabreći nekog mlađanog koljača kome je u trenutku slabosti zadrhtala ruka, on je kasnije iskoristio kao šlagvort za svoju prilično nevešto srošenu konfabulaciju. /…/Traganje za odgovorom na ova pitanja upućuje nas na hrvatske komuniste kao korisnike i moguće naručioce izmišljotine doktora Zeca.“
NARUČIOCI PRIČE O STARCU VUKAŠINU?
Po Pražiću, hrvatski komunisti, kojih je bilo malo, ali su na teritoriji NDH bili raspoređeni na ključna mesta, imali su za cilj da na sve moguće načine spreče osvetu Srba Hrvatima zbog ustaških zločina. Oni su Srbe partizane usmeravali protiv Srba četnika, kao i protiv Italijana, koji su spasavali srbski živalj od ustaša. Hrvatskim komunistima ova je priča odgovarala dvostruko – pokazala je ustaše kao nesposobne da reše hrvatsko državno pitanje, a Srbima kao uzor dala nekog ko je spreman da ga zakolju bez otpora. Jer, po Pražiću, „da je iskoristio blizinu ustašine glave kako bi mu odgrizao uvo ili kažiprstom iskopao oko, te tako skupo prodao svoj život, to bi već bilo vredno pažnje i pohvale. Ovako, on je značajan jedino kao žalostan simbol srpskog susprezanja agresivnosti prema neprijatelju i njenog okretanja na sebe, kao konstitutivne slabosti koja je najodgovornija za tragičnu sudbinu celog naroda u međuratnom, ratnom i posleratnom periodu“. Kanonizujući starca Vukašina, po Pražiću, SPC je ozakonila arhetip „što se, nošen fascinirajućom snagom mitskih predstava, preko avetinjskog arhetipskog lika svetog kneza, odricanja od carstva zemaljskog i opsesivnog zova kosovske rake, ispoljava u nama kao jedno od najmoćnijih oruđa nacionalnog samoubilačkog poriva, koji nas pomoću njih hipnotiše, pasivizuje, zaglupljuje i istrajno mami ka kolektivnoj propasti“.
Pražić je, inače, izraziti kritičar kulta Svetog kneza Lazara: “Izdavši ovozemaljsko (i, samim tim, jedino moguće) srpsko carstvo da bi sebi obezbedio mesto u anacionalnom nebeskom poretku, Lazar je stekao ne samo oreol srpskog svetitelja, nego i status arhetipskog lika u bolesnom delu rascepljenog nacionalnog bića“.
ODGOVOR NA PRAŽIĆEVE KRITIKE
Šta reći na sve ovo?
Naravno da su ustaše imale psihičkih problema zbog klanja. Zato su neprestano pili i opijali, i živeli u stalnom strahu. Đorđe Miliša, autor knjige „U mučilištu – paklu Jasenovac“, objavljenoj o sopstvenom trošku 1945 (zabranjena 1946. na zahtev Vatikana) priča da je Maks Luburić strepeo od sopstvene senke. Tom Miliši, kasnije novinaru zagrebačkog „Vjesnika“, ustaša Maričić, koljač, kada se razboleo od tifusa, bio je prisan; sa njim je razgovarao, prizivao ga, pričao mu o svojoj zaljubljenosti. I pretio mu, povremeno, da će, kad se oporavi, ubiti iz revolvera (što se nije desilo). I Miliša je bio nezgodan svedok, pa je ostao živ.
Da li je za nekoliko sati moguće zaklati hiljadu i sto ljudi, u šta Pražić takođe sumnja? Ako se uzme u obzir veština klanja, specijalna sečiva „srboseci“ izrađena u Nemačkoj, koja rade „brzo i efikasno“, i demonska opsednutost koljača – to je moguće. Nije svako klanje izvršeno tako da konačno ubije žrtvu, naročito kad su u pitanju bile masovne likvidacije. Ne treba zaboraviti da su u jame često bacani poluživi i nedoklani ljudi, koji su danima umirali u najvećim mukama, zatrpani u humke sa leševima.
U trenucima krvoločnog zanosa, dovoljno je ugledati jednu ličnost koja deluje mirno i staloženo, pa da se sav zanos, zasnovan na uživanju u strahu i mukama žrtava, odjednom sruši. Starac Vukašin je bio tu negde, možda baš u redu za klanje, a svojim nebeskim, Hristovim mirom, sasvim odsutan. Friganović mu je, kao takvom, ime zapamtio jer je Novomučenik potpuno izašao iz režima uobičajenog umiranja logoraša – njegova neovdašnja staloženost je izgovorila svoje ime koje se zauvek urezuje u dušu. I to je bilo zato što je Friganović, videvši ga i čuvši, prestao da bude mašina za ubijanje, i došao do praga ljudskosti, koje nema bez savesti. Kao što smo rekli, neke ustaše (ne sve ustaše, naravno, ali ipak) su osećale svoje zločinaštvo, pa su tražile pomoć – Friganović ne pristupa Zecu kao Srbinu, nego kao lekaru, u vanrednim uslovima logorskog života ( kao što se desilo Maričiću sa Milišom).
Vladko Maček, koji je i sam bio zatočen u Jasenovcu (u boljim uslovima nego običnin logoraši, naravno), pominjao je jednog ustašu koji mu je rekao da zna da će za svojen zločine goreti u paklu, ali da će goreti za Hrvatsku.
HRIŠĆANSKI SMISAO SVETOG STRADALNIŠTVA
Kako je Sveti Vukašin mogao da izgovori svoje reči u najužasnijim bolovima? I to nije moguće drugačije do dejstvom natprirodne blagodati Božje koja je delovala kod Mučenika Hristovih od ranih dana Crkve do danas – setimo se samo mučenja Svetog Đorđa i drugih, koji su stradanja podnosili kao u tuđem telu. Po reči Svetog Maksima Ispovednika, mučenici su više bili povezani sa Hristom putem božanske blagodati nego što su njihovi udovi bili povezani s njihovom glavom. Zato su se oni radije odricali svoje glave nego Hrista.
Stav starca Vukašina nije nikakav izraz srbskog samoubilačkog poriva, nego reč svekolikog trpljenja u Hristu i verovanja u konačnu pobedu pravde Božje, koja je, posle svega što se desilo 1941-1945, kaznila papine sledbenike u Hrvatskoj najtežom kaznom – nepokajivošću. Ogroman broj njih i dalje veruje da je ustaštvo bilo prava stvar, i poistovećuje se sa zločincima, čime duše zauvek gube – a ima li strašnije kazne od te?
Takođe, ni to ne smemo zaboraviti: postupak Svetog Vukašina nije bio jedini „model“ delovanja Srba u NDH: ogroman broj njih nije se dao klati – oni su se protiv ustaša borili sa puškom u ruci. Jer, i junaštvo i mučeništvo su deo našeg narodnog predanja.
Hrvatskim komunistima moglo je, iz njima znanih razloga, da odgovara da se priča o starcu Vukašinu, ali oni tu priču nisu shvatili iz dubine njene hrišćanske složenosti, niti su je mogli shvatiti – jer, bili su bezbožnici. Nju, možda, ni Nedo Zec nije shvatio – on ju je samo preneo. A Srbi, koji su stradali i umirali vekovima, nisu to činili zbog „samoubilačkog“ kulta Lazarevog, nego zato što su znali da, osim ovog, postoji i večni život, i da je zemna otadžbina, za koju se treba svim srcem boriti, ipak samo priprema za život u nebeskoj Otadžbini, sa Svetom Trojicom.
Izvor: „Fond Strateške Kulture“
