Iako je presuda pred Višim sudom pozitivna ne samo za mene, nego, pre svega i iznad svega, za slobodu mišljenja i ispovedanja hrišćanske vere, u meni nema nikakvog trijumfalizmaIako je presuda pred Višim sudom pozitivna ne samo za mene, nego, pre svega i iznad svega, za slobodu mišljenja i ispovedanja hrišćanske vere, u meni nema nikakvog trijumfalizma
PRVO O PRESUDI
Pošto je tužilačka strana objavila ishod procesa pred Višim sudom u Beogradu, pred kojim sam tužen za diskriminaciju, i sam ću reći nekoliko reči. Pre svega, po reči Svetog Jovana Zlatousta, slava Bogu za sve. A zatim, hvala svima koji su se uključili – od velikog broja naših i stranih uglednih intelektualaca, koji su branili slobodu mišljenja i izražavanja u zemlji Srbiji, preko čestitih novinara i alternativnih medija koji su objektivno izveštavali o procesu, do braće i sestara, pravoslavnih hrišćana, koji su se molili ne samo za mene, nego i za pobedu pravde i istine u doba kada se ova država nalazi u kolonijalnom statusu, pod vlašću onih koji planetu pretvaraju u globalni GULAG.
Hvala svima i od Boga im nagrada.
Iako je presuda pred Višim sudom pozitivna ne samo za mene, nego, pre svega i iznad svega, za slobodu mišljenja i ispovedanja hrišćanske vere, u meni nema nikakvog trijumfalizma. Dublji razlog zbog koga se ne osećam kao „trijumfator“ je sama činjenica da se ovakvi procesi vode, i da se u Srbiju uvode zakoni koji su bezakonje, i koji razaraju Bogom blagoslovenu, porodicu. Tužna je istina: zbog naših bezakonja, došli smo u doba u kome je porodica na putu nestajanja.
Jer, kako je rekao Hristos, umnožilo se bezakonje i ohladnela je ljubav mnogih.
Ako ne obnovimo porodicu, ništa nismo uradili.
Ovaj tekst je, zbog toga, o ljubavi muža i žene kao osnovi sveta, a ne o presudi. Ljubav muža i žene je, od Edema, praosnova svega u čemu postojimo, krećemo se i jesmo u svetu koji nam je dat kao škola za onaj drugi, neprolazni svet – suštu svetlost.
SLUČAJ IZ MOG OKRUŽENJA
Pre dve godine, upokojila se supruga mog dobrog prijatelja. Voleli su se od srednje škole. Ona je, pet godina pre odlaska iz doline suza u večnost, dobila tumor koji je veoma brzo metastazirao. Limfni čvorovi našli su se na udaru, ruka joj je otekla – činilo se, kraj nastupa uskoro. A onda je, sa svojim mužem, išla kod Svetog Nektarija na Eginu i kod Svetog Davida i Jovana Ruskog na Eviju, i Gospod joj je podario još pet godina života (lekari su bili zadivljeni). Pet godina mirnog života, bez bolova, sa pobožnom pripremom za odlazak, redovnim postom, molitvom, ispovešću, pričešćivanjem Svetim Tajnama Hristovim. Kada je otišla, bio je to odlazak pravoslavne hrišćanke ka Ocu našem Koji je na nebesima. Suprugu je bilo teško, ali se, jer je i on čovek vere, nosio sa rastankom. I priča mi: našao je, pre izvesnog vremena, dve stvari koje su ga duboko ganule, i podsetile ga da, kako reče mitropolit Antonije Blum, reći nekom da ga voliš znači reći mu da nikada neće umreti. Naime, u ostavštini svoje supruge našao je papirić sa zapisanim gresima ( kada se poslednji put ispovedala ), ali i dve karte za neku priredbu na koju su išli kad su, u srednjoj školi, bili momak i devojka; ovo prvo je svedočilo sa kakvom je ozbiljnošću shvatala istinu svoje vere, a ovo drugo koliko ga je volela.
SLUČAJ IZ BANATA
Priča mi jedna čestita i pobožna duša o slučaju bračnog para iz malog mesta u Banatu. Nedavno se, posle duge borbe sa tumorom, upokojila njena poznanica, koja je sa svojim bračnim drugom bila od sedmog razreda osnovne škole. Pred upokojenje, pala je u komu zbog sepse, i nije se budila. Izgledalo je da i neće. Ipak, kada ju je jedna pobožna doktorka pomazala svetim uljem, ona se osvestila, i muž je pohitao da je vidi. Pitala ga je, prvo, da li je platio kućne račune (naši čestiti ljudi, da nikom dužni ne ostanu), a zatim ga zamolila da je izvede iz bolnice. Potresen, odgovorio joj je da to ne može da učini dok mu lekari ne odobre. Ona, tada, izjavljuje da ga je volela celog života, i da ga i sada voli. On, sa suzom u oku, kaže to isto – voleo ju je i voleće je. Jer, za ljubav nema granice; granica, naravno, za hrišćanina nije ni smrt. Jer je ljubav, kaže Pismo, jača od smrti. I tako su se rastali.
Da se, kad prođe još malo vremena datog onim koji ostaje na zemlji, više nikada ne rastanu.
BRAČNA LJUBAV
Velika je tajna bračne ljubavi u hrišćanskoj veri. Brak je ikona odnosa Hrista i Crkve: kao što je ljubav Hristova raspela Sebe za Crkvu Nevestu, i kao što Nevesta Crkva poštuje svoga Ženika Hrista, tako je muž dužan da se raspinje za svoju voljenu, a ona da u njemu vidi hristolikost supružanske žrtvenosti. Gde je tako, tu nema nikakve „džender ravnopravnosti“: trudiš se da daješ više nego što dobijaš, a osećaš da uvek dobijaš više nego što daješ. Ali, nikad ne zaboraviti: kako reče Egziperi, oni koji se vole ne gledaju jedno u drugo, nego zajedno gledaju u istom pravcu. A to je ONOSTRANSTVO.
Veličanstvenost bračne ljubavi je tako duboka da je može opevati samo nadahnuta pesma. Ono mladalačko, burno i čulno, što prođe kao plamen, kada, u braku, sazri u svetlost, daje se samo pesničkoj reči. I zato ovaj tekst, koji stavljam na oltar Hrista, blagoslovitelja svadbe u Kani Galilejskoj, završavam jednom od najlepših pesama srpskog jezika, stihovima Ivana V. Lalića, posvećenim njegovoj supruzi posle blagoslovenih decenija bračnog života. Težeći idealu iskazanom u ovoj pesmi, i boreći se za obnovu porodičniih vrednosti ne spolja, ne ideološki, ne trijumfalistički, nego iz dubina naših duša željnih ljubavi, možemo se nadati budućnosti. U suprotnom, ona nestaje sa našeg obzorja, i nastupa tama u kojoj se ništa, ali baš ništa, neće videti.
Neka, ipak, bude svetlost.
Da svako od nas može svojoj supruzi da kaže, kao Lalić: „U disanje si moje upevana“.
1
Kad noću dišeš, ja u polutami
Osećam kako tišina svetluca,
Dok slušam kako pored uzglavlja mi
Na slepom oku tvoje bilo kuca;
I tek u zoru kapke takne san mi,
Kad tvoj se tanji od blizine sunca:
Već godinama u sinkopi snimo,
A naša ljubav stari kao vino.
2
Ja usnem pored tebe tek kad zora
Zapara noktom dno neba kroz grane —
Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je,
Da li paslika vrta ili mora.
I tako čitam noćno putovanje
Na licu voljenome, još bez bora:
Da putovanje svede ujutro se
U trag na jastuku i miris kose.
3
Kada te pitam šta si snila noćas,
Kažeš da ne znaš, ili se nasmešiš;
Da l zbila snito zaboraviš očas,
Il zagonetku ne želiš da rešiš?
Možda je bila pustoš i hladnoća,
Pa zaboravom namernim se tešiš:
Da mi je da ti mesto pesme ove
Napišem čitak sinopsis za snove!
4
Već godinama znam da nestajemo
3ajedno: tako pisah još u dane
Kad vreme beše val sa slanom penom
Mladosti, svetlom strašću usijane;
Sada sve više znam da nestaćemo
Kao dva pozna ploda s iste grane,
Koje zajedno strese krajem dana
Odlučna, blaga ruka baštovana.
5
Da li osećaš ovo ubrzanje:
To prostori se sabiru u nama
Ko med u saće; daljine se tanje
Kao folija: iza nje je tama
I vrv od zvezda neznanih, postanje
Nesagledanog, crno usijanje —
A s ove strane stanjene folije
Pozno proleće. I magnolije.
6
U disanje si moje upevana
Ko molitva u obred. Tobom dišem.
U rukopisu mom si upisana
Između svakog slova koje pišem.
Izuzmi sebe iz bilo kog dana,
I ja ću biti izvesnosti lišen —
A to su dani koje i ne brojim,
Jer ne znam da li u njima postojim.
7
Jednom, kad dugo bila si na putu
Po nekom podneblju što nije tvoje,
A nisam znao pravac ni maršrutu,
Ni šta ti na tom putu pisano je,
Kada po dan bi stao u minutu,
Kad morao sam da volim za dvoje,
Uvežbao sam vrhovnu veštinu:
Strpljenje. Neki u toj vežbi ginu.
8
Linije sveta vidljivog i inog
Svetlucaju mi u tvojoj auri;
u svetu izvan tebe ja sam inok
U isposnici, leptir u čauri.
U jednačini sveta mi smo binom:
To nije reko Petrarka Lauri,
No matrica je ista. Isti pokret.
Govor duše s dušom, kako reče Sokrat.
9
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Što nepoznatom telu je putanja;
Je li to zvezda? Il svetlost što misli
Svoju težinu tokom putovanja?
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Zbližene tačnom merom odstojanja
Koje u svemu odgovara crti
Što spaja žiže ljubavi i smrti.
10
Kad noću dišeš pored uzglavlja mi
Ja slušam spori pokret zodijaka
Nad ravnim krovom, glasove u tami
Što boji prostor između dva znaka;
Najbliži svetu onda kad smo sami,
Kad duša sveta šapuće iz mraka,
Učimo mudrost druženja s tišinom —
I ljubav naša stari kao vino.
(25—27. V 1989)
Ivan V. Lalić – STRAMBOTTI
dr Vladimir Dimitrijević
