KOME CARSTVU PRIVOLETI
Književnik i slobodni mislilac, Miroslav Maravić, diplomirani filosof zaposlen kao fizički radnik, napisao je novu knjigu – neku vrstu hrišćanskog filosofskog dnevnika naših dana.
Knjiga bavi se nihilizmom savremene epohe i čovekom u svetu bez Boga. Ona je delo širokog zahvata koja nastoji da pokaže kako smo se našli ovde gde smo sada i kako da nastavimo ako želimo spasenje. Koristeći bogoslovsku, filosofsku, naučnu i književnu argumentaciju, Maravić nastoji da, posle toliko godina rada i životnog iskustva, pokaže i dokaže da nemamo drugog puta osim puta ka Hristu Koji je Bog i Čovek, naš Brat. Snaga ove knjige je u stalnom proveravanju svojih postupaka Hristom. Jer, opredeljenje cara Lazara nije ostalo u staroj samo u epskoj pesmi – ono je sastavni deo našeg svakodnevlja; po Maraviću:“Biranje između brojanice i skrin-tača u autobusu, u tim retkim trenucima kada um ima prostora za suštinski izbor, takođe je, na mikro-planu, izbor između Carstva Nebeskog i carstva zemaljskog. Brojanica upućuje na Hrista, na nebo, a skrin –tač na čitav svet, na zemlju. Ono što odaberem u tim trenucima – često olako potcenjenim – kratkotrajnog slobodnog vremena, u velikoj meri može odrediti moje buduće delovanje i pripremiti me za neko ozbiljnije opredeljenje. „Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega“ (Mt. 25, 21.)“
Za hrišćanina, sve je svagdašnje opredeljenje – kome? Hristu ili mamonu? Bogu ili satani?
I to nije šala. Jer, Ljubav Koja je Istina, Bogočovek i Spasitelj, nije šala.
ČEMU OVA KNjIGA?
Pre no što je dnevnik objavio, Maravić se proverio pred sudom savesti: vredi li seći drva da bi njegova knjiga dobila svoju hartiju? Evo suda:“Razmišljajući koliko već ima toga objavljenog, koliko ima novinara i pisaca i, kolebajući se da li treba dodati još jednu kap u to more svega dobrog i zlog, setio sam se misli jednog filosofa koji je, baš usled poplave raznih pisaca, rekao, parafraziram, da svakog pisca treba tretirati kao zločinca koji tek u izvesnim slučajevima zaslužuje pomilovanje. Dakle, prihvatiti odgovornost da se u pomenutim okolnostima piše i pritom očekivati pomilovanje, to je pomalo pretenciozno.“
A Maravić nije hteo pretencioznost.
Skromno, Bogu i bližnjima. Tako se radi.
I ova knjiga je, zbog toga, živa, življa ne može biti. Svedočanstvo pisano, kako se nekad govorilo, krvlju srca, u času haosa i tame. Evo samo jednog svedočanskog zapisa:“Sećam se, bilo je to 2016. godine, u predvečerje Usekovanja i Sabora Svih Sveti Srba (a danas, dok ovo pišem, slavi se opet Sveti Jovan!). Te večeri, na molitvenim sabranjima za odbranu potopljene Gračanice Valjevske, ispred Vlade Srbije se pojavio ratni veteran i počeo sebe da poliva benzinom da bi se zapalio iz protesta i gneva prema Velikom Šibicaru. Supruga ga je videla, rekla ostalima, niko nije reagovao, a kad su rekli ocu Antoniju, on je „skočio kao tigar“ (izraz moje žene) i „maltene u letu“ sprečio čoveka da se zapali, a ona mu je otela flašu sa benzinom iz ruke. Posle je došla policija. Imati pronicljivost poput moje žene i tako snažnu volju, kao otac Antonije, to je ono što je potrebno Srbiji danas. Gospode, hvala Ti i za moju suprugu i za oca Antonija! Sveti Jovane Krstitelju, moli Boga za nas!“
Hrišćani spasavaju očajnika od samospaljivanja – evo razloga zbog kojih je Maravić pisao i potpisao knjigu koju čitalac drži u rukama.
MIRAN U UZBURKANO DOBA
Hrišćanski podvig mira i smirenja, ali i svedočanske neodstupnosti, svojstven je Maraviću:“Koliko puta sam na poslu, na pauzi stajao usamljen nasuprot njih deset, petnaest, dvadeset, braneći neke očigledne istine (poput toga da je abortus ubistvo, da je TV program pun nasilja, da je pornografija štetna itd), i gotovo svi (uz par časnih izuzetaka, koji otprilike, retko gledaju televiziju!) su se ustremili na mene, ne argumentima, naravno, već površnim i smešnim etiketiranjem poput: „ludak“, „sektaš“ i druge etikete kojim se u takvim prilikama obično čašćavaju oni čije argumente je nemoguće pobediti.“
Ovaj podvig autorov se isplatio: dobili smo iskustvenu knjigu koje svedoči i spaja činjenice u celinu Smisla. Volja za Smislom, tako retka kod savremenih intelektualaca, Maravića je povela putevima kojima malo ko ide. Ljudi su se umom olenjili, duh su ugasili, i više ne veruju da je moguće naći cilj. Autor knjige, poput ranohrišćanskog apologete Tertulijana, živi u doba sloma svih vrednosti, ali se ne plaši, upravo onako kao Uismans u svom romanu „Nasuprot“ opisuje čoveka koji je rekao da je duša po prirodi hrišćanka:”On, odista, beše živeo u uzburkano vreme koje su potresali strašni meteži, pod Karakalim, pod Makrinom, pod onim čudnovatim arhižrecom iz Emesa, Heliogabalom, i mirno je pripremao svoje propovedi, svoje dogmatske spise, rasprave, besede, dok se Rimsko carstvo ljuljalo iz temelja, dok su azijatska mahnitanja, dok su gadosti tekle potocima; on je sa najvećom hladnokrvnošću preporučivan telesno uzdržanje, umerenost u jelu, skromnost u odevanju, dok je Heliogabal, koračajući po srebrnom prahu i pesku od zlata, sa glavom ovenčanim dijademom, u odeći prošaranoj draguljima, radio ženske ručne radove među svojim evnusima, zahtevajući da ga zovu caricom”…
Kako je bilo Tertulijanu, tako je i Maraviću. Isti zadatak: ostati trezven dok gadosti teku potocima (mada Tertulijan nije izdržao – otišao je egzaltirane rigoriste, montaniste).
TREZVENOUMNO U ČASU OČAJA
Ostati trezven u doba sloma svih vrednosti – eto cilja ka kome se može i mora predano težiti. Evo kako, opet, izgleda Maravićeva trezvenost:“Jednom prilikom sam, čekajući na popravku telefona u blizini servisa, izašao na ulicu da prošetam i opazio sodomske aktiviste kako ispred njihovog centra dele neke letke. U jednom trenutku sam ugledao natpis o pozivu sugrađana na besplatnu proveru da li su zaraženi sidom. Razmišljam, baš je to veselo (gay), zar ne? Oni proslavaju svoj „ponos“, „slobodu“, „polnu različitost“ i tome slično, pa ipak, ovaj poziv na testiranje otvara nam oči za strašne posledice, ne samo sodomske, već i muško-ženske razuzdanosti i neblagoslovenog načina života uopšte – a ta uzročno-posledična veza je u našem turbo-liberalnom dobu postala maltene tabu tema. Oni bi od te strašne bolesti da se zaštite – kondomima! Pa čekajte, kakav je to život, kakva je to sloboda, kakva je to autentičnost, kakva je to veselost kada iza svakog ćoška vrebaju strašne posledice vašeg, nesumnjivo, pogrešnog izbora? Zar nije bolje, lakše, jednostavnije, poštenije živeti u čistoti, odabrati jednu osobu za čitav život, obećati joj se pred Bogom živim i tu vernost čuvati do smrti? U celomudrenosti i uzdržanju je spas! Gospode, pomozi nam da prepoznamo istinsku duhovnu slast kao posledicu poštovanja zapovesti Tvojih! Amin!!“
Amin, brate Miroslave.
USPRAVAN MEĐU RUŠEVINAMA
Pošto živimo u doba obnove paganizma, onda nije nimalo slučajno što je Maravić krenuo putem ranohrišćanske apologetike – hrabro, odlučno, sa svešću o Vaskrslom Hristu van koga čoveku nema spasenja. On zna istinu i o sebi pre Hrista i o svom rodu bez Hrista:“Bog je ubijen u duši modernog Srbina, bogoubistvo je već i zaboravljeno, i savremeni Srbin bi hteo da sada živi svoj život, bez zabluda i mitova i starih priča. Ali avaj! Duboko u duši, na mestu ubijenog Boga je stravičan bol, nepodnošljiva melanholija, nešto u stilu Balaševićevog Bezdana – crnilo, bezizlaz, zatvorenost, propast.“
Hristos je, s pravom je govorio Sveti Justin Ćelijski, Bog slovenskih očajnika. Bio i ostao.
Teologija je, u Hristu, ono što nas spasava od očaja. Zato je lažna teologija smrtonosno opasna. Jer nam oduzima Hrista i ostavlja nas u očaju.
BORAC PROTIV LAŽNE TEOLOGIJE
Mladi jeromonah Nikolaj Velimirović je govorio da je bogoslovlje sve ili ništa. Danas je, uglavnom, postmodernističko ništa.
Za Maravića je, pak, sve. Jer Bog je Sve Koje je Ljubav. Za pisca ovog dnevnika bogoslovska pitanja su krajnje lična. Od njih zavisi naše spasenje, naša večna ličnost u Večnom Koji je Trojica. Jedno od pitanja današnjeg obezboženog mučenika i smućenika jeste – otkuda zlo u svetu? Zar je Bog nemoćan pred zlom? Ne odgovori li se na to pitanje dogmatski i životno ispravno, ode nezadovoljni pitalac. Ostavi Hrista, pade u senku sataninu.
Evo, sada i ovde, primera Maravićeve pravoslavne teodikeje kojom se odgovara na zahteve sumnjalačkog unutarja:“Svaki skeptik će reći, poput bezbožnog Ničea: „Eto taj vaš Bog ljubavi, dopustio je da nakon rođenja njegovog sina bude pobijeno toliko nevine dece!“ Da, Bog je dopustio zlo u ovom svetu, u ovom svetu ima veoma mnogo zla, ali Boga možemo „okriviti“ samo za dar slobode (i time, i za sve ono lepo što iz nje može da proistekne, a ne samo za rugobe ovog sveta!), a ne za naš izbor, za našu mogućnost izbora, koja je posledica tog dara! Jer, iako nas je Bog „prinudio“ da budemo slobodni, ipak, dao nam je, ne samo slobodu izbora, već i putokaz ka Životu, zapovesti.“
Svet je prepun značenja. Treba ih čitati. To je bogoslovlje. Maravić vidi devojku na ulici, koja nosi krst u vidu minđuša, i zapiše u dnevniku:“Da, to je demonska taktika: teologe nagovoriti da je Časni Krst „relikt prošlosti“ a modne kreatore da je Krst Hristov, u nešto izmenjenom obliku, „modna zapovest budućnosti“! I tako se ovaj nesretni svet približava kraju…“
IĆI CARSKOM SREDINOM PUTA
Danas su među nama dve krajnosti – ekumenizam s leva, zilotizam s desna.
A pravoslavlje je – srednji put.
Kakav je ekumenizam, taj jeftini religiozni globalizam, moguć ako se živi pravoslavno? Ako se ima srpsko iskustvo Jasenovca i ustaških pokolja?
Maravić je jasan:“Jasenovac je vatikanska radionica smrti koju je u ovom paklenom svetu kao kakvo demonsko „mrtvorođenče“ ovaplotila papska „nepogrešivost“ i „odgajila“ ga za sejanje smrti kakvo nije viđeno u istoriji čovečanstva. Da je papska „nepogrešivost“ demonski a ne božanski princip, Jasenovac je pokazao sa nepodnošljivom jasnoćom, tačnijom i bolnijom od svih knjiških teorija koje bi nešto slično pokušale da dokažu. Onaj ko nakon Jasenovca hoće da se ujedinjuje sa papistima – koji ne samo što nemaju pokajanja i ne odriču se dogmata o „nepogrešivosti“ nego čak i vikara ustaške vojske proglašavaju za „blaženog“?! – nesumnjivo je ili potkupljen ili naprosto lud čovek. Jedno je sigurno: iz istorijskog iskustva strašnih jasenovačkih stradanja, pouzdano smo utvrdili da je svaki čovek koji za sebe tvrdi da je nepogrešiv – zapravo – đavoiman. Gospode, oslobodi nas od vlasti demona, i posebno od zaborava – tog novog, savremenog prokletstva – daruj nam pokajanje i uvedi nas u tiho pristanište Tvoga Nebeskog Carstva! Amin!“
Zato pisac dnevnika kaže da istinska teologija mora da izbegava krajnosti:“Prva krajnost je liberalno-ekumenska – antidogmatski pokušaj sjedinjenja nepomirljivih suprotnosti u jednu celinu. Druga krajnost je demonska mržnja i istrebljivanje protivnika. Ispravan je samo srednji put – dogmatska nepokolebivost i neodstupno neosuđivanje ličnosti neprijatelja – samo to je Hristov put.“
Treba da se ustaje protiv liberalne magle maskirane u bogoslovlje, koju je zagovarao i zagovara otac svake laži u kvazipravoslavnoj teologiji našeg doba. I Maravić ustaje protiv onih koji toj laži služe:“Titularni mitropolit i realni ekumenski svejeretik Jovan Zizijulas je svojom psevdoteologijom napravio takvu podzemnu vrednosnu pometnju kakva nije viđena u celokupnoj dosadašnjoj ljudskoj istoriji. Niko još nije pod tako savršenom maskom pravoslavnosti Crkvi nametao takvo nepravoslavno učenje.“
Naravno, Maravić ne smatra pravoslavnim ni ekstremna suđenja „sa desne strane“, poput priče o ravnoj zemlji:“Naime, ako je zemlja ravna, kako oni tvrde, onda bi sunce moralo da izađe i zađe u istom trenutku i u Kini i u Srbiji, to jest, ne bi postojala nikakva vremenska razlika ni na jednoj tački te „ravne ploče“ – ako je ravna. Da li je onda moguće da su sve vremenske razlike koje imamo, od jednog do deset i više sati, zapravo, „teorija zavere“ protiv ravnozemljaške „istine“?! Ili bi, ipak, bilo celishodnije zaključiti da sa ravnozemljaškom teorijom nešto ozbiljno nije u redu?“
Na sve treba paziti.
Ali, najviše treba paziti na pripremu za pričešće Svetim Tajnama Hristovim:“Blagodat dolazi, ne čestim pričešćivanjem, već uzrastanjem u molitvenosti, vrlini i ljubavi, pored pričešćivanja, te svetinje nad svetinjama kojoj treba pristupati uz ozbiljnu pripremu i ne suviše često jer smo daleko od podviga koji zahteva često pričešćivanje. Humanistički racionalizam i često pričešćivanje predstavljaju, nesumnjivo, paklenu kombinaciju. Sveti Jovane Zlatousti, moli Boga da nam pomogne da ne mudrujemo više od onoga što smo nasledili i naučili od Svetih otaca i prosvetli umove naše pomračene gordošću, da ugledamo lepotu Svetog Predanja i da spase duše naše!“
Daj Bože, brate Miroslave!
NIHILIZAM URBANITETA
Maravić ističe:“Priroda je raj koji je Bog stvorio. Grad je pakao koji je čovek stvorio. Tišina i mir u prirodi dokazi su Božijeg postojanja. Buka i užurbani haos u gradu su dokazi postojanja đavola. Po tome da li nam je lepše u prirodi ili u gradu možemo naslutiti kom od dva carstva teži naša duša, božanskom ili demonskom.“
Ali…
Osećanje ništavila pružilo se, kao senka, nad Zapadom, kao i nad Istokom. Seoba u gradove u socijalizmu značila je samoću i bežanje od čoveštva kakvi nisu bili viđeni do tada. Ljudi su, životom u gradu, gubili prvobitnu neposrednost, i tonuli u more otuđenja. Zaboravljena je mudrost engleskog pesnika Eliota da je bližnje moguće osećati živima samo ako saosećamo sa njima. Urbani čovek postao je Džojsov gospodin Blum, čija praznina je inventarisana u romanu „Uliks“.
Evo šta kaže pokojni srpski poeta Novica Tadić, koji, na pitanje zašto se danas poezija tako malo čita, odgovara (“Večernje novosti”, 17. 2. 2007): “Savremeni uznemireni čovek nema vremena ni za molitvu i dobre pomisli, a kako bi tek imao za poeziju. On, jutrom, prelazi ulicu, žuri, trči na posao i sa posla, huka ga nosi i ispunjava. Brzina i buka – samo to, po ceo dan. A kod kuće ga, naveče, čeka zmajevita žena, svake zlobe barjaktar. Žena ili praznina. A sutradan, opet isto. Nema počinka veselniku, jer žuri u Evropu. Žuri u Evropu, u Evropu, a već ga je stigla Amerika. Još mu treba poezija, pa da presvisne”.
Maravić, na tom bitijnom tragu, piše o iskustvu urbanog nihilizma brzine, i leku u Gospodu:“Sećam se, dok još nisam bio kršten, stajao sam ponekad tako pored autoputa ili nekog prometnog bulevara i sa ogromnom prazninom u duši nemo posmatrao kako prolaze automobili. Štaviše, utonuo sam u taj prizor besmislenog kruženja, zagađivanja, trošenja vremena u cilju jurenja za vremenom koje beži, ali nisam, tada, praktično, ni o čemu razmišljao, samo sam gledao. Juče sam, takođe, zastao na sličnom mestu i posmatrajući automobile setio se tih godina praznine i shvatio: sada je praznina samo ispred mene, a u meni je sada punoća – Hristos!“
Postoji, i na srpski prevedena, knjiga Manfreda Ostena, „Pokradeno pamćenje“, u kojoj se govori o ubrzanju istorije lišene smisla. Osten citira Getea koji je, još u svoje doba, uočio da je sve postalo „velocifarski“, i potonulo u more brzine koja se više ničim ne može zaustaviti.
Puteva ka izlazu ima, ali današnji čovek ih odbija: Solženjicin je jasno rekao da se možemo preobraziti svesnom i dobrovoljnom žrtvom jer je doba u kome živimo samo „smrtna zabluda razuma“.
Ne žuri, gordi čoveče.
Smiri se u Smirenome.
IZ ČEGA U ŠTA?
Nasilna urbanizacija je, pogotovo na našem prostoru, bila ogroman životni šok. Još pedesetih godina 20. veka mnogi Srbi su živeli u kućicama pokrivenim šindrom i spavali na patosu. Kupovali su samo so, šećer i gas. Sve ostalo su sami pravili. I bili su srećni. Na Boga su se stalno obazirali. Naravno, bilo je i zla – kućnih tirana, vračara i gatara. Ali, čovek je, suštinski, bio srećan. I to je, između ostalog, izražavao pevanjem. Pevanje je dokaz da je našim prvobitnicima vladalo osećanje, a ne razum. Narodna teologija je, kao i etika, bila iskustvena:“Zlo rađenje – gotovo suđenje“. Zlo se vraća onome ko ga tvori.
A onda smo se preselili u gradove, u kojima je zlo nabujalo. Ljudi su od nabujalog zla u sebi i oko sebe bežali u otupelost i naviku, u opijenost i opijate. Maravić opisuje svoje kolege, fizičke radnike, od kojih neki rade za hleb i marihuanu. Neki put, kad se „naduvaju“, moraju da odu s posla, ne mogu da izdrže. Grad ih razara, iznutra:“Sve u svemu, jedna stvar je izuzetno opasna: ko je drogu poveže sa radom, u velikoj je opasnosti. Kao što umetnik koji je stvarao pod dejstvom droge (poput Larsa fon Trira), ne može da stvara bez nje, tako i ovi nesrećnici koji u radu uživaju zbog droge, veoma, veoma teško će moći da se oslobode tog zla i da pritom rad počnu da doživljavaju kao nešto normalno.“
U čeljustima Zveri. U gradu bez pogleda na Nebeski Jerusalim.
Pa ipak, Maravić se ne odriče grada u kome živi i radi. On u njemu sreće žive ljude. Ne samo savremenike, nego i pretke. Zato podrobno opisuje one po kojima beogradske ulice nose imena. Da ne budu bezimene. Da se zna čije su i koje su. Maravićev dnevnik je i svojevrsni vodič kroz lični, na ličnosnost prizivajući, Beograd predaka, bez utapanja u bezličnost postmodernog i predapokaliptičnog Crnograda.
RAT PROTIV ČEDNOSTI
Jedna od temeljnih vrednosti starog društva bila je čednost. Nije slučajno Faust, kada se predao đavolu, udario na čednu Gretu, da bi je posedovao kao objekat svoje požude. Odisej, arhetip prvotnosti, je lutao da bi se vratio Penelopi i Telemahu – porodičnoj čednosti i celomudriju. Takav čovek je celovit jer je znao zbog čega živi. I na odisejevskim vrlinama je bio sazdan svet koji se kasnije srušio.
A onda se uletelo u doba panseksualizma. Nastupilo je vreme mehanizacije duševnosti i erotizacije života. Krenulo se, kroz senilnu orgijastičnost posthrišćanskog doba, u potragu za novom autentičnošću, razorenom zbog urbanizacije i trijumfa tehnike. Hipi pokret je bio jedan takav poduhvat koji je značio samo „kolektivizaciju otuđenika“. U doba prevlasti čulnosti i potrebe za trenutnim zadovoljstvom, među ljudima se pojavio ambis ontološke gladi.
Nikakva golotinja tu glad ne može utoliti. Nikakva pornografija, nikakvo bludničenje.
To može učiniti samo čednost, kojom bivamo čeda Božja. Deca.
Nestaje čednost. Nestajemo.
Maravić o svom iskustvu:“Pre neki dan, sedeli smo na pauzi, i šef – pošto su već odranije zavitlavali jednog momka koji je očuvao predbračnu čistotu – onako u nekakvoj „šali“ – tačnije svesnom začikavanju – uputi pitanje specijalno meni, onako pred svima: „Je li, Miki, kad ćemo bre ovog mladića da naučimo kako se gubi nevinost?“ I smejulji se blesavo, očekujući valjda – mada potpuno neosnovano – da i ja učestujem u takvoj bestidnoj igri. Ja sam mu, međutim, odgovorio: „Ne, trebalo bi taj mladić nas da nauči kako se čuva nevinost!““
Golotinja, i dalje, hara.
Više ni ne priziva na telesni odnos.
Sebi je cilj.
Razdražuje, ali ništa ne nudi.
Baca nas u ponor autizma.
I donosi ogromnu mržnju prema majčinstvu, kao najuzvišenijem prizivu žene. Ogoljenu mržnju, kaže Maravić:“Toliko je golih žena na ulici, golotinja se poput epidemije sve više i više širi iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz dana u dan, to je put bez povratka: do kraja sveta golotinja će biti sve veća i veća a žene koje znaju za stid i normalno se oblače (zbog čega uopšte ne gube ženstvenost i privlačnost, naprotiv!) biće proglašene za zaostale! I sad, pojavilo se kao nekakvo sablažnjavanje oko toga da li žene smeju da doje decu na ulici!? Svuda golotinja, blud, razvrat, život bez pravila, a kad treba otkriti dojku da bi se nahranilo dete, e tada smo (zar ne?!) „pravršili svaku meru“! Ali sam pojam dojke vezan je za dojenje, to je osnovna funkcija tog dela tela! I ako je dete gladno, zašto je majka ne bi podojila na ulici? I kakva je to sablazan – dete se hrani?! I za razliku od svih tih kratkih suknji i dubokih dekoltea – smišljenih u plitkim umovima – u slučaju dojenja ne radi se o ekstravaganciji, namernom izazivanju pažnje, i vezivanju muškarčevih umova u čvor, već o jednostavnom hranjenju deteta. Čak se došlo do toga da se poznate osobe slikaju gole kao trudnice – što je zaista vrhunac beščašća i bezobrazluka! – ali nisam čuo da se protiv toga toliko dogla buka kao protiv dojenja na ulici. Sve je danas izokrenuto: bestidna seksualnost je uzdignuta na pijadestal najviše vrline, a sve ono što makar samo podseća na porodicu, bačeno na đubrište ovog sveta! Ne shvataju da će izumiranjem porodice izumireti i ovaj svet. Ubijanje porodice je samoubistvo ovog sveta.“
A iza svega, od bestidnosti do opravdanja bestidnosti – apsurd. Ogoljeni besmisao.
OTKROVENjE APSURDA
Poznata drama „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa pokazala je ljude nesposobne da vrednuju sopstvene činove jer su lišeni osećanja značenja. Nema izlaza jer su svi postupci podjednako vredni – bezvredni. Pišući o Beketovom delu, otac Serafim Rouz je zabeležio:“Junak apsurdističke umetnosti je zatočen u sebe samoga kao u tamnicu, otkinut od drugih ljudi, nesposoban za ljudska osećanja i odnose: u njemu nema ljubavi, u njemu su samo mržnja, nasilje, užas i čamotinja, zato što je on, ostavši bez Boga, ostao i bez onoga što je čovečansko u njemu – bez lika Božijeg. I otkrivenje koje on čeka, koje ima da ga izbavi od apsurda, nikako ne može da bude hrišćansko: jedino u čemu se svi propovednici apsurda slažu jeste bezuslovno odbijanje hrišćanskog odgovora. Oni su kadri da prime samo ovo “otkrivenje”. Jedan od likova Beketovog komada govori o bogosličnom Godou: “Strašno je zanimljivo doznati šta će nam on to predložiti. A tada ćemo već rešiti hoćemo li se složiti ili nećemo”. Ako u hrišćanstvu, u kome sve proverava Hristom, stara ličnost sa svojom samovoljom mora biti uništena da bi se rodila nova, verna Hristu i Njegovoj volji, to se kosmos “Godoa” sav vrti oko stare ličnosti, pa se čak i dolazeće božanstvo predstavlja kao nekakav trgovački putnik koji nastoji da svoju robu “uvali“ razmaženom samozaljubljenom kupcu. Oni, koji sada “čekaju Godoa” – a dotični je, možda, isto što i antihrist – se nadaju da će im on umiriti savest i samopoklonstvu vratiti ukus i smisao: drugim rečima, da će on najzad ukinuti Bogom postavljene zabrane i konačno dokazati neosnovanost istih.“
Nije to put, nije, nije. Samopoklonstvo se ne može odbraniti. Maravić je jasan:“Uronjenost u hedonizam produkuje neprekidnu potrebu za begom od očajanja koje predstavlja tihog ali neumornog pratioca hedonističkog načina života. Ali, dokle god čovek na ramenima nosi ekran umesto glave, on ne samo što ne može pobediti osećaj prolaznosti – on ne može da shvati u čemu je problem, on uopšte ne shvata vezu između utopljenosti u svet i samoubistvenog očajanja. Zato često nismo u stanju da shvatimo kako je samoubistvo izvršio neki sasvim pristojan mladić koji je bio dobro situiran, imao devojku, posao, stan. To što je izgubio sebe, svoju dušu, u vrtlogu jurcanja za varljivim svetom – to ga je ubilo. „Jer kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi?“(Mt. 16, 26.)“
Bog nas je, veli Blaženi Avgustin, stvorio Sebe radi, i naša se duša neće smiriti dok Ga ne nađe.
SVEOPŠTA ČAMOTINjA I RAJ PONOVO STEČEN
Svet je, naravno, uvek imao svoju čamotinju, posledicu palosti i otpalosti iz ruke Božije. O tome je, u sonetima, pevao i Šekspir:
„Vapijem za smrću jer me smori jad;
Što vidim pravu zaslužnost u bedi,
I bednu ništavnost u raskoši sad,
I prevarenu vernost kako bledi,
I čast ukazanu nedostojnom nje,
Probludničeno devičanstvo divno,
I osramoćeno savršeno sve.
Moć od nemoćnih porušenu kivno;
Vlašću ućutkanog onog koji zna,
Ludost što ima nadzor nad veštinom,
Dobro zarobljeno i u službi zla.
I svu iskrenost zvanu glupim činom.
Umro bih odmah smoren od tih zala,
Kada mi ljubav još ne bi ostala.“
Međutim, danas je sve došlo do krajnje crte.
Nema ljubavi, Šekspire.
A neophodna je.
Tamo gde je ljubav, tamo je i raj. Čak i siromaštvu, koje danas pohodi mnoge časne obične ljude, koji žive od svoga rada. Maravić svedoči o tome kako se u svetu siromaha kroz dečje duše rađa raj:“Jedan moj siromašni prijatelj ispričao mi je zanimljivu priču o skromnosti njegove dece. Njihova majka je rekla da uzmu sa računa 500 dinara, da kupe nešto deci. Otac je sa ćerkama ušao u radnju, pitao ih „Šta ćemo da kupimo?“ a devojčice od šest i četiri godine su gledale one rafove pune slanih i slatkih grickalica i ćutale. „Šta ćemo da kupimo?“ pitao je ponovo i starija je rekla: „Pa ne znam, šta ti misliš?“ Predložio sam plazmu, integralni keks, smoki sa čokoladom, jafa keks. Na kraju su od toga što je predložio nešto uzeli, nešto ne i potrošili tek nekih dve stotine trideset dinara. Posle toga su – dovršio je priču moj prijatelj – i baka i mama postavile isto pitanje: „A zašto niste kupili sladoled?!“, na šta im je otac odgovorio: „Pa nikome od nas nije ni palo na pamet!“ Zaista, mnogo mi se dopao ovaj događaj i morao sam da ga zapišem ovde. Gospode, hvala Ti za predivnu dečiju skromnost! Ta skromnost je vrednija od svih bogatstava ovoga sveta! O blaženo i sveto siromaštvo, kako su božanstvene i sjajne tvoje čiste nebeske palate! Gospode, Tebi slava i hvala za sve!“
Biti dete – ideal hrišćanstva.
Jer, Bog je postao Dete.
KAKO SE OSLOBODITI?
Jedna od osnovnih ideja knjige Miroslava Maravića je da je neophodno boriti se protiv strasti kao izopačenja prirodnih energija duše – to je jedini put ka istinskoj slobodi. Čovek se, rekosmo sa Blaženim Avgustinom, ne može zadovoljiti ničim osim Smislom Koji je Sin Božji, i radi Koga smo stvoreni po slici i prilici Gospodnjoj. Duša je bezdana jama koja se ne može napuniti ničim što je od ovoga sveta. Naročito ne zemnim uživanjima.
Zato nas Maravić podseća šta znači boriti se za slobodu:“Verovati da je problem droge samo u intenzitetu (marihuana i jače droge koje treba izbegavati) a ne u principu (boriti se protiv hedonizma ma koje vrste) jeste jedna široko rasprostanjena prelest našeg modernog doba koju podstiče čitava glomazna reklamana mašinerija. Ali meni je Bog dao slobodu šta ću činiti sa svojom dušom i svojim telom. Potrebna mi je sveta ozbiljnost u svakom trenutku, da ozbiljno shvatim sebe i Boga kojim sam se pričestio.“!
Ima li nade?
Naravno da ima.
Čovek se mora vratiti Bogu i sebi, da ga, kako reče Vladika Nikolaj, „ne pokrije jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom“.
OD CRVA DO LEPTIROVA
Ljudi su crvi koji su pozvani da se preobraze u leptirove. I Martin Hajdeger je, u predsmrtnom intervjuu, tvrdio da nas može spasiti samo neki Bog. Iako smo, po Eliotu, mudrost izgubili u znanju, a znanje u informacijama, možemo se vratiti odakle smo pošli. Samo treba sagledati Premudrost Božju u svetu u kome živimo.
Na Internetu te Premudrosti nema. Maravić svedoči:“Upasti u međumrežu iz pukog nagona za odmorom, „ubijanjem vremena“, to znači istog momenta postati žrtva paukove međumreže. Neophodan strog asketizam da bi čovek ostao slobodan među gusto isprepletenim paukovim nitima. Jer pauk je đavo./…/ Vera da ćeš uz skrin-tač-hel prepoznati antihrista i odbaciti ga, kada dođe, naivna je. Jer ti si već u mreži. To što ti gledaš blagočestive sadržaje, samo je kompenzacija za odvojenost tvoje duše od žive molitve Hristu Bogu. Informacija, fotografija, snimak – nije molitva. To je predstava, to je karikatura molitve, to je grob u kojoj su sahranjene tvoje nekadašnje molitve, tvoj nekadašnji život u Hristu.“
Bogomoljačka pesma:“Zašto žuriš na spavanje, brate, kad se tvoji dani brzo krate?“ danas bi mogla da glasi ovako:“Zašto, brate, upadaš u mrežu, što demoni pletu je i stežu?“
Ne spavaj u mreži, elektronskoj. Budi se za Gospoda, brate.
OBNOVA LOGOSNOSTI
Naše vreme je svojim revolucionarno – luciferijanskim duhom ustalo protiv logosnosti tvorevine, jer su se ljudi odrekli Tvorca i Njegovih zapovesti. O tome dr Zdravko Peno piše: “Nemoguće je ispovediti veru u Boga Logosa bez vere u logose bića. Shodno učenju sv. Maksima, logosi bića su istovetni sa Božijom voljom, a ogledaju se „u održanju stalnosti svake pojedine vrste“. To znači da svaka vrsta ima postojanost u Božijoj volji, tj. logosu bića koji joj prethodi. Stvarajući svet, Bog, dakle, nije ostavio mogućnost prelaska iz vrste u vrstu. Bog je, po hrišćanskom shvatanju, dao ipostas celokupnoj prirodi koju vidimo i nije je ostavio da se kreće stihijski, nego je „u svaku od vrsta koji je obrazuju posejao duhovne logose mudrosti i načine blagorodnog ponašanja, tako da bi (sva stvorenja), ne samo nemušta, mogla da propovedaju veleglasno svog Tvorca, objavljenog logosima stvaranja, nego da bi i čovek, rukovođen zakonima prirode i načinima (njihove) objave, mogao lako da nađe put pravde koji vodi ka Njemu“. Sveti Maksim podvlači da se postojanost bića potvrđuje i u prirodnim zakonima, koji se ogledaju „u istovetnosti prirodne energije svake vrste“. Logose bića, dakle, ne treba posmatrati mimo zakona prirode, jer i jedni i drugi predstavljaju osnovne pretpostavke postojanja tvari. U biljnom i životinjskom svetu ne postoji nikakva „prirodna potreba“ za prelaskom iz vrste u vrstu, za „mešanjem“ vrsta, jer se sva bića ponašaju po instinktu ili urođenom prirodnom zakonu.
Problemi nastaju kada ljudi počinju da preusmeravaju prirodnu energiju drugih bića ili svoju energiju. Pored opasnosti konstrukcije mitoloških sirena i kentaura i različitih genetski modifikovanih organizama (GMO), posebna i zapravo najveća opasnost jeste pogrešno usmeravanje ljudske energije. Najkobnije pošasti našeg vremena, homoseksualizam i čedomorstvo, upravo su posledica neprirodnog usmeravanja ljudske energije (homoseksualizam) i prekida te energije koja je ustvari prekid života novog bića (abortus). Zbog toga treba imati na umu učenje svetog Maksima o tome da nas prirodni zakoni poučavaju kojoj vrsti pripada svako od bića, s ciljem da „čovek nauči da ne menja prirodni sa nekim drugim – neprirodnim zakonom“.
Tvorevina logosima prema kojima se upravlja objavljuje svoga Tvorca, a prirodnim zakonima, koji prožimaju svako biće, usmerava čoveka u vrlini. Ispunjenjem zakona prirode, koji se otkrivaju u istovetnosti prirodne energije svake vrste, čovek se vaspitava za vrline. Svaka priroda može imati samo jednu prirodnu energiju, te se ne može dozvoliti podeljenost u delovanju prirode. Dejstvo u suprotnom pravcu od prirodnog predstavlja greh, jer je posredi zaokret od bogoustanovljenog načina upotrebe energije. Pogrešno usmerenje prirodne energije ili njena zloupotreba jesu razlozi zašto vrline, iako pripadaju prirodi slovesnih bića, nisu jednako prisutne i delatne kod svih ljudi.“
Tako kaže Zdravko Peno.
Otpadanje od logosnosti vodi ka trijumfu tehnike, ali i ka sveopštem raspadu morala. Tako tajna bezakonja biva u dejstvu, sve do trijumfa antihrista.
LOGOSNOST KNjIGE I BESLOVESJE MREŽE
Maravić, na tragu Svetog Maksima, shvata koliko tehnika razgrađuje čovečnost: od Interneta do GMO hrane. Njegov dnevnik svedoči o tome. Čak i njegova ljubav prema klasičnoj, štampanoj knjizi ima svoj duboki izvor u ljubavi prema istinskoj slovesnosti ( logosnosti ), koja je odavno iščezla među nama:“Knjiga na papiru je jedna, držim je u rukama, izdvojena je iz sveta, ja sam je izdvojio, odabrao je, nosim je u džepu i čitam je u tišini. Virtuelni kompujterski dokumenti, osim što predstavljaju „slova na struju“ koja zrače, kao da potencijalno vuku za sobom još stotine i milione drugih dokumenata, audio i video zapisa i nekako ne dozvoljavaju čitaocu da sve svoje, inače veoma ograničeno vreme, posvete baš njemu, tom jednom virtuelnom dokumentu. Uostalom, mreža u koju sam uhvaćen, nije slučajno nazvana među-mreža, inter-net. Mreža je među nama, ali i mi smo u mreži. Možda sam, ko zna, uleteo u tu među-mrežu sa plemenitom namerom da iz nje izvučem neki plen u vidu znanja, ali posle gorkog iskustva mnogobrojnih virtuelnih udica koje sam pritom progutao, shvatio da su me te guste mreže do te mere ubile u pojam da sav izranavljen i slabe volje jedva uspevam da se nekako iščupam iz nje. Moja pažnja je sada rasuta mnoštvom nepotrebnih informacija, moje znanje je neprimetno postalo površno i jalovo, moja volja je ubijena, moja osećanja su usmerena ka strujnom ekranu a ne ka živom Bogu u molitvi i živom čoveku u neposrednom fizičkom razgovoru. Jednom rečju, ja polagano odumirem, lutajući u oblacima mašte u kojima lažno zadovoljena znatiželja stvara iluziju sreće. Tamo gde se u odnosu sa Bogom i bližnjim ispreče ekran, struja, virtuelni svetovi – nema sreće, nema sretanja, nema susreta. Gospode, spasi me adamovske prelesti slepe gorde znatiželje i vrati me istinskoj ovaploćenoj Knjizi! Amin!“
Bog je Knjiga Života. Ne ekran života. Ekran gleda u smrt i prazninu.
DARVINIZAM JE PUKA LAŽ
U svemu se vidi logosnost. Hrišćanstvo nam ukazuje i na tajni život bilja, koje takođe ima svoju „biljnu dušu“ (ne besmrtnu kao čovek, ali ipak nekakvu „dušu“ kojom na svoj način oseća i prima svet).
Američki naučnik, Džordž Vašington Karver, otkrio je tajne mnogih biljaka i njihove koristi za čoveka tražeći njihov unutarnji smisao, razloge zbog kojih ih je Bog sazdao. Između ostalog, otkrio je i značaj kikirikija. Kada su mu nudili da za svoje otkriće dobije veliki novac, on je to odbio rečima:“Bogu nije palo na pamet da nam pošalje račun za stvaranje kikirikija, pa zašto bih ja onda na tome zarađivao?“Biljke su kadre da proizvedu nove elemente i da tle učine vekovima plodnim.
Jedan od ključnih uzroka savremenog obezboženja je teorija evolucije, nametana svima i svuda. Ona je od početka bila sumnjiva – ne samo moralno (svet je područje puke borbe za opstanak), nego i naučno. Jer, da se evolucija stvarno dogodila, zemlja bi morala biti puna prelaznih formi, koje bi trebalo da imaju i osobine pretka i osobine budućeg bića. Međutim, takvih tragova nigde nema. Čak i primitivni zglavkari, kakvi su triboliti, imaju savršeno razvijeno oko, jedno od najvećih čuda Božjih na svetu. Ribe šakoperke, koje su, tobož, izumrle jer su prelazni oblik između vodozemaca i gmizavaca – postoje i danas. Nema prelaznih vrsta. Pa zašto su onda zapadni i istočni bezbožnici toliko nastojavali na evolucionizmu? Zato što im ta teorija „garantuje“ svet bez Boga, u njihovim grabljivim rukama. Bogoliki treba da postanu majmunoliki da bi svet zauvek prestao da bude delo Gospodnje.
A Maravić u to ne veruje. On veruje u Boga i čudo prirode koju je Bog sazdao.
ANGLONACIZAM I EVOLUCIONIZAM
Nije slučajno da je evolucionizam čedo Engleza Čarlsa Darvina. I nije slučajno da Maravić citira dr Zorana Miloševića, koji jasno kaže:„Tvorci nacizma su Englezi: Tomas Karlajl (praroditelj), Hjuston Čemberlen (angloamerički pisac i filozof), Džejms Hant (napisao 1862. godine rad u kojem je crncima „dodelio“ ulogu prelaznog oblika između majmuna i čoveka), Frensis Galton (rođak Čarlsa Darvina i osnivač eugenike – „nauke“ o ljudskoj selekciji radi odgajanja idealne rase), Karl Pirson (biolog i osnivač biometrije – rasističkog smera social-darvinizma), čija je poznata izjava „Pravo na život još ne znači pravo svakoga da produži svoj rod./…/Koncentracioni logori su britanski izum, a ne nacista ili boljševika (Trocki), kako se to danas predstavlja. Istina, ima malih dilema da li su (prvi) bili Amerikanci tokom Građanskog rata (1861-1865) ili Britanci tokom Angloburskog rata (1899-1902), no većina istoričara smatra da su prednjačili Britanci. Amerikanci su u koncentracione logore slali vojne zarobljenike, a Englezi vojno stanovništvo – čak cele porodice. (…) Muškarce su Englezi slali u logore na teritoriji Indije, Cejlona i drugih britanskih kolonija. Ukupno u svim britanskim konclogorima bilo je smešteno 200.000 ljudi, što je bila polovina stanovništva burskih republika. U njima je umrlo od gladi i bolesti 26.000 ljudi, a tokom samo jedne godine, 1901, u konclogorima Engleza od gladi i bolesti je umrlo 17.000 ljudi, od kojih 14.300 dece./…/Englezi su svetski prvaci u genocidu, jer su praktično istrebili Indijance na teritoriji današnjih Sjedinjenih Američkih Država. Da podsetimo da su tokom naseljavanja današnje SAD, Englezi ubili oko 15 miliona Indijanaca. Genocid su počinili i tokom tri kolonizacije Australije. Kolonizacija tog kontinenta je počela 1788. godine, a autohtonog stanovništva je bilo milion ljudi u oko 500 plemena. Tokom naseljavanja Australije, Englezi su ubili između 90 i 95 odsto Aboridžina, dok su na Tasmaniji starosedeoci istrebljeni. Ubistva starosedelaca su smatrana uslovom prosperiteta Engleza.“
Anglonacizam, nacizam pre svakog nacizma, dobija ideološko opravdanje u delu Čarlsa Darvina, čiji su učenici lovili Aboridžine sve do dvadesetih godina dvadesetog veka, tvrdeći da je u pitanju prelazna vrsta između majmuna i ljudi.
Maravić, sin Svetog Save Čovekoljubivog, nas na to podseća.
OD BEZOSEĆAJNOSTI DO VEŠTAČKE INTELIGENCIJE
Autor ovog dnevnika ukazuje na činjenicu da je život bez emocija, kakvim ljudi danas žive, u stvari svojevrsna smrt. Iz takvog života proishodi strašno nasilje. Čoveku je neophodna bezazlena čednost kao odsustvo egoizma i gordosti. Zato što je čovek, posle svega što je učinio sebi i svetu, postao emocionalno mrtav, pojavio se robot koji treba da bude zamena za čoveka.
Ušli smo u epohu veštačke inteligencije. U poslednjih petnaest godina, zbog robotizacije je nestalo devet miliona radnih mesta. Čak je i Henri Kisindžer nedavno istakao da bi razvoj veštačke inteligencije mogao da uništi čovečanstvo – naime, kaže on, automatizacija radnih procesa bila je pod ljudskom kontrolom, a veštačka inteligencija samu sebe usavršava. Razvoj veštačke inteligencije ima svoje filosofske pretpostavke – od sholastičkog svođenja lika Božjeg u čoveku na razum, preko Dekartovog cogito ergo sum, do prosvetiteljskog stava da je čovek neka vrsta mašine, o čemu je pisao Lametri. Kompjuter mnogi nazivaju „metamašinom“, mašinom svih mašina. Martin Hajdeger je ustvrdio da naše doba nije tehničko zato što koristi mašine nego je mašinsko zato što je tehničko. Ako je, po Hajdegeru, tehnika „način tumačenja prirode bivstvovanja“, ako je ta ista tehnika nauku pretvorila, od heurističke delatnosti čiji je cilj poznanje uzroka i smisla, u puku sluškinju tehnike, ako je kultom merljivosti, proračunljivosti i predvidljivosti stesnila čoveka, izgleda kao da čovek više nema prostora za čovečnost.
Pitanje štastva, kao osnovno pitanje ljudske misli, potisnuto je pitanjem kako. Priroda je matematizovana, a onda tehnizovana. Da li je stvarnost u kojoj živimo bila jedina moguća ili je ona plod izvesnog koordinatnog sistema aksioloških pretpostavki? Naš filosof Milan Brdar kaže da su „u meri u kojoj unapred organizuju iskustvo, aksiomi i pojmovi teorije odgovorni za konstrukciju objekata“. Prešli smo put od čoveka kao pastira bitija do čoveka kao pljačkaša svega postojećeg. Jer, opet po Brdaru, „cilj moderne nauke je znanje proračunljivih sila i materijalnih sredstava, ili prirodno – nužnih odnosa koji se moraju „slušati“ da bi mogla da se načini planirana stvar./…/Čovek tvorac suprotstavlja se Bogu tvorcu, detronizuje ga i njegovu tvorevinu troši kao sirovinu u izgradnji novog sveta“. Od mehaničkog časovnika do veštačke inteligencije borba čoveka protiv Boga traje, a korača se koracima od sedam milja.
Zato nas Maravić podseća:“Čovek u pustinji sa skrin-tač vragolijama u rukama i umu živi, zapravo, u svetu, ali čovek u svetu, lišen tehnike i virtuelnog sveta živi, zapravo, u pustinji.“
U svetu tehnike robotsko je čak i opuštanje, kaže autor dnevnika:“Šta mi vredi jedan trenutak „opuštanja“ ili smeha ili zanosa bilo koje vrste u bilo kakvom društvu, ako će mi trenuci posle toga izgledati kao loša beskonačnost, kao pakao u malom, kao pomračenje uma, srca i volje?“
Ne smemo biti roboti.
NA STAZU HRISTOVU
Put je jedan, zna Maravić – put povratka u Crkvu i na stazu Hristovu. Put savremenog čoveka bez Boga je put samoubistva.
A sa Bogom sve se može izdržati; Maravić to zna iz iskustva teškog fizičkog rada.
Recimo, majka mu donosi vodicu iz svetog Bogorodičnog kraja oko manastira Đunisa:“Do sada nisam redovno koristio ovakve Božije svetinje, a sada već tri-četiri dana, nakon jutarnjeg pravila, uzimam po tri guljaja. I tako dobro se osećam! Ni najteža fizikalija mi ne pada teško! Kap vode koju si Ti, Gospode, osveštao, snažnija je od džakova i džakova građevinskog lepka! Slava Tebi Gospode za sve, slava Tebi!“
Jer, kaže Maravić, pokazujući dejstvo pokajanja:“Nauka je dokazala da ljudske suze ubijaju bakterije i smanjuju bol. Koliko će vremena trebati nauci da potvrdi lekovitost svega onoga što uči Pravoslavna Crkva?“
UMESTO ZAKLjUČKA
Maravić je, svojim istraživanjem, nastojao da prođe kroz pakao savremenog sveta bez Boga, ali i da ukaže na rajske puteve kojih još ima, mada su sve više planinske stazice. Apsurd bezbožja ili apsurd vere: to je pitanje, kaže nam on! Hoćemo li verovati u besmisao smrti ili ćemo verovati u, zemnom razumu neprihvatljivi, iskon koji nam je dat u Hristovom ustajanju iz groba? Jasno je u šta ćemo verovati ako znamo da ljubav, kako reče Dante, pokreće sunce i sve zvezde.
Otac Serafim Rouz u ogledu o savremenoj filosofiji apsurda kaže:“I ovde, na izvoru apsurda, nalazimo jedino sredstvo protiv njega: moramo ponovo postati hrišćani. Kami je bio sasvim u pravu kad je tvrdio da se “mora birati između čuda i apsurda”. U tom smislu i hrišćanstvo i apsurd se u podjednakoj meri suprotstavljaju racionalizmu i humanizmu, koji stvarnost ograničavaju na ono što je dostupno ljudskom razumu. U samoj stvari, treba birati između čudesnog, hrišćanskog pogleda na svet, koji u svom središtu ima Boga i vodi večnome Carstvu Nebeskome, i apsurdnog, satanističkog pogleda na svet, koji je sazdan oko sopstvene pale ličnosti i koji vodi pravo u pakao, kako u ovom, tako i u budućem životu. Moramo ponovo postati hrišćani. Sasvim je beskorisno (više od toga – apsurdno!) govoriti o bilo kakvim društvenim reformama, o promeni istorijskog puta, o nadilaženju veka apsurda, ako Hrista nemamo u srcu; ako, pak, imamo Hrista, sve ostalo je drugostepeno. Moguće je da će posle veka apsurda nastupiti neki novi vek; ali je verovatnije od svega – i hrišćani moraju da budu spremni za to – da takav vek neće nastupiti, i da će naše stoleće, u stvari, bita poslednje. I tada će, možda, kao potonje i odlučno svedočanstvo o tome stoleću hrišćani dati svoje svedočanstvo i to mučeničkom krvlju. Ali to je razlog za radovanje, a ne za očajanje. Jer hrišćanin ne polaže nade u ovaj svet i zemaljska carstva; njegova nada je za njih sasvim apsurdna. Njegova je nada – Carstvo Božije, koje nije od ovoga sveta.“
Tom nadom nas je oradostio i Miroslav Maravić. Hvala mu zbog toga i od Boga nagrada.
Knjiga Filosofija fizikalije u Krugu dvojke se može poručiti na 062 970-14-17 i 061 611-36-55
dr Vladimir Dimitrijević
