O ČEMU JE PISAO RADE JANKOVIĆ?
Zašto je, u ime „slobode, jednakosti i bratstva“, otišlo milion francuskih glava? Ko je bio Markiz de Sad i zašto je tražio da se njegov grob zatre, a njegovo ime nestane? Zašto su boljševike finansirali sa Vol Strita? Zašto su ih podržavali Nemci koji su ratovali sa carskom Rusijom?
Zašto je Lenjin sahranjen na Krasnom trgu na način luciferijanski i kako su od njegovog tela koja se raspadalo pravili lažne mošti? Zašto su u „prvoj zemlji proletera“ konclogore pravili u manastirima pretvorenim u mesta za likvidaciju? Zašto su pisac Gorki i slični njemu bili sluge komunističkog ubilaštva? Zašto su u Sovjetskom Savezu i drugim zemljama komunizma psihijatriju koristili kao sredstvo za borbu protiv inakomislećih? Zašto su komunisti od zločina načinili estetsku aktivnost? Šta je to „kulturni marksizam“, i šta su preporučivali Gramši, Horkhajmer i Adorno? Šta je smisao seksualne revolucije i ko stoji iza nje? I ko stoji ispred nje? Zašto kod nas nije prevedena „Crna knjiga komunizma“? Zašto se razmere komunističkih zločina u Srbiji još uvek prikrivaju? Zašto su Englezi Titu predali četnike i dobrovoljce da ih on pobije? Zašto je UDBA nastavila da vlada Srbijom i kad je SFRJ nestala u plamenu?
Zašto su intelektualci bili slugeranje totalitarizma? Ko je bio Broz, a ko Tito? Kako se od srpskog dželata, Debelog Mrtvaca Groza ( izraz vladike budimskog Danila ) pravi kralj Druge Jugoslavije? Ko i zašto to čini? Kako je OZNA postala UDBA – sudbina celog našeg naroda? Da li je Koča Popović svetac ili sluga suštog zla? Zašto je veština satanske laži zamenila vrlinu hrišćanskog življenja? Kakve sve to veze ima sa apokalipsom i blizinom Božijeg Suda?
KNjIGA NIJE ZA SVAKOGA
Na ova, i mnoga druga pitanja, odgovara Rade Janković, u svojoj knjizi „Kako upokojiti vampira“,koju je objavio „Duhovni lug“ iz Kragujevca. To je teška i mračna knjiga, crna od zla u njoj opisanog, ali knjiga koja stremi ka svetlosti Božjoj. Nemojte je čitati ako ste preosetljivi – u njoj je mnogo opisa zločina od kojih se ježi koža i drhti srce, a koje su počnili oni što su nudili „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“. Nemojte je uzimati u ruke koje će da se tresu dok je prelistavaju, niti je stavljajte pred um koji se koleba dok sa interneta prima gomilu nepotrebnih informacija. Ovo je knjiga kojom se ne gubi vreme u razonodi. Za nju se odvaja vreme, jer nam nudi put ka večnosti kroz oslobađanje od rugobnog z
la što bi da nas zauvek utamniči. Teška je, mračna je, užasna je – ali, to je knjiga u službi Bogu Koji je Svetlost, i pokazuje put ka slobodi. Neophodno štivo za svakog mislećeg Srbina, spremnog da se suoči sa punotom istine o nama i svetu u kojem živimo.
OSNOVNA JANKOVIĆEVA TEZA
Zašto su krvavi dželati komunistički i dalje obožavani likovi globalizma i drugosrbijanskog autošovinizma?
Rade Janković je jasan: uspeli su da estetizuju zločin. On kaže:“Estetizam je zabašurivanje istine, ne lažima nego opsenom. To nije ni umetnost ni ideologija, nego čista tehnika. Eristika! Prikazati neistinu kao istinu i biti u pravu! „Potrebno je precizno rekonstruisati privid života“ – kaže Žak Elil. „Naročito treba sprečiti da se vidi stvarnost pokazujući stvarnost.“ (Carstvo besmisla) Elil to naziva kompenzacioni ludizam. Tu nije reč o obrednoj igri koja je ukorenjena u narodnu tradiciju, nego o jalovoj igri bez smisla. Ona ne nudi vrednosti ali donosi korist ogranizatorima. Utoliko jeste podvala. Budući da ima organizatora, tehniku i plan, ovaj ludizam nije larpulartizam, nije igra radi igre. To je postupak modeliranja stvarnosti da bi se prikrilo stvarno.“
Zato je toliko intelektualaca služilo krvavoj prevari komunizma. Janković navodi mnoge primere takvih izdajnika svojih poziva, ali je jedan od najubedljivijih onaj koji govori o „proleterskom pesniku“ Maksimu Gorkom, koji je znao svu istinu o zločinima u konclogorima, čak je i puštao humanističke suzice nad njima, ali je veličao Lenjina, Staljina i sve njihove dželate.
A posle je jedan naš pisac, budni budućnjak, u šorcu i sa šeširićem na glavi, šetao po Golom Otoku.
I puštao humanističke suzice.
I, kao, rekao Rankoviću ( nije znao, verujte, nije znao!) kako je teško zatočenim drugovima na Golom.
A sunce je ostalo daleko. Mada krvavo.
To sunce gleda Rade Janković, i ne da nam da zažmurimo.
RAZMERE BOLjŠEVIČKOG TERORA
Rade Janković nas vodi kroz strašne tajne komunizma, čijim ubicama se nikad nije sudilo za sve što su počinili, od Lenjina i Staljina, preko Broza i Mao Cedunga, do Pol Pota i Envera Hodže.
Zločinačka priroda komunizma bila je odmah jasna svima koji su želeli da im bude jasno. I sada je jasno onima koji to žele da priznaju.
Alen de Benoa, u svojoj knjizi o nacizmu i komunizmu, ukazuje na realne okvire boljševičkog terora: „Potirući bajku o ’dobrom Lenjinu’ i ’zlom Staljinu’, iznosi ce da je sistem nasilja y Sovjetskom Savezu počeo da ce uvodi još od Lenjinovog dolaska na vlast. Lenjin već 1914. piše: ’Suština našeg zadatka jeste […] težnja za pretvaranjem rata y građanski rat’, koji je i sam samo ’produženje, razvijanje i prirodno naglašavanje rata među klasama’. Čeka je osnovana 20. decembra 1917. (U martu 1922. dobiće naziv GPU, dok će kasnije iz nje redom da nastaju NKVD, NKGB, MGB i KGB). Trocki odmah izjavljuje: ’Teror će za manje od nedelju dana poprimiti vrlo nasilnički oblik, poput onog koji ce zbio za vreme Velike Francuske revolucije.’ Dok je između 1825. i 1917. carski režim dosudio 6.321 smrtnu presudu, od čega je dobar deo ublažen na kaznu prisilnog rada, Lenjinov režim je y martu 1918. godine – na vlasti je bio tek pet meseci – pobio već 18.000 osoba. Lenjin 26. juna 1918. piše Zinovjevu: ’Kada ce pređe s reči na dela, treba odlučno udariti masovnim nasiljem i nad sovjetskim zastupnicima.’ Komandant Čeke, Đeržinski, 31. avgusta naređuje deportaciju ’svakog pojedinca koji ce usudi makar i na najmanju propagandu protiv sovjetskog režima.’ Dekret kojim ce podstiče stvaranje koncentracionih logora objavljen je 10. septembra y listu Izvestija.Trocki pojašnjava da ce ’pitanje kome će pripasti vlast neće rešiti člancima Ustava, već upotrebom svih oblika nasilja.’ 1921. već je postojalo sedam koncentracionih logora y kojima su ce uglavnom nalazile žene i starci. Godine 1923. izbrojano ih je 65, a tada je već ubijeno 1,8 miliona protivnika. Komunistički teror ne može, dakle, da ce tumači kao obično nastavljanje predrevolucionarne političke kulture, niti, jednako, može da ce pojasni tvrdnjom da je teror slika ’jednog nasilja koje proizilazi iz naroda’ ili ’iz tradicije ruske kaznionice’. Konačno, teror ne može samo da ce svede na običan odgovor na ’beli teror’. Upravo suprotno, represija ce uveliko povećala nakon završetka građanskog rata.“ (Alen de Benoa, Komunizam i nacizam. 25 ogleda o totalitarizmu u XX veku, Beograd, 2007, str. 38-39)
A sve u ime „svetlije budućnosti“. „Ustajte, prezreni na svetu, vi, sužnji koje mori glad!“
Rade Janković je pokazao da je to bila glad za krvlju. Tuđom. Jer:„Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže, i našu će osetit` pest!“
Zato i danas drugosrbijanski šovinisti ne dozvoljavaju da se sazna ko su njihovi preci – krvoloci. Humanisti s parabelumom u šaci, sa cevima na našim potiljcima.
BOLjŠEVIČKI TEROR U NAS
Komunistički utopisti, budući dželati, su i u Kraljevini Jugoslaviji, odmah posle završetka strašnog rata koji je srpski narod koštao toliko žrtava, krenuli da rovare po modelu sovjetske revolucije. Istoričar Miloš Timotijević o tome kaže:“Filip Filipović je po uzoru na ruske boljševike već u januaru 1919. godine organizovao 200 članova ilegalne partijske mreže u Beogradu. Ilegalan rad se podrazumevao, kao standard dobre boljševičke prakse, dok su agilniji komunisti planirali stvaranje crvenoarmejskih vojnih jedinica, oružani ustanak i revoluciju. Početkom 1919. godine u Zagrebu je formiran i tajni sovjet za preuzimanje vlasti u gradu. To je vreme kada puno povratničkih grupa iz Sovjetske Rusije osniva ilegalne organizacije u Kraljevini SHS, često bez bilo kakvog kontakta sa istomišljenicima iz drugih jugoslovenskih pokrajina. Jedna od takvih grupa sastala se na 9. marta 1919. godine na Fruškoj Gori, gde su formirali ilegalnu organizaciju pod nazivom Komunistička partija „Pelagićevaca” sa jasnim planom revolucionarne oružane akcije./.../ Evo šta kaže „drug Julijus Lustig” iz Osijeka na Petoj sednici 22. aprila 1919. godine u Beogradu:„Drugovi, budite spremni jer će revolucija doći ranije nego što se nadate, te ne treba da vas nađe nespremne. Buržoazija je obrazovala svoj front, a mi treba tako isto da obrazujemo drugi. Za svakog ubijenog proletera ubićemo 10 buržoa, jer, zapamtite dobro, sad smo mi jaki, a crvena zastava se vije u Rusiji, Mađarskoj i Bavarskoj. Ona treba da nam bude vodilja. Za jedno oko iskopano mi ćemo im iskopati oba; za jedan zub iščupaćemo im celu vilicu (živo odobravanje.)“(http://www.pecat.co.rs/2019/08/milos-timotijevic-partizansko-cetnicki-rat-poceo-jos-1919/)
I čekali su, Lustigovi drugari, 1941. da počnu sa ostvarenjem svojih snova, a naših košmara.
Rade Janković to nije zaboravio. Ni njihove snove, ni naše košmare.
ZLOČINI TITOVIH KOMUNISTA
Zlo je u Srbiju došlo u gvozdenom oklopu. Struktura tajne službe Josipa Broza bila je staljinski čvrsta.
Pored Rankovića, poglavnika svih Titovih ubica, tu je i njegov pomoćnik za Srbiju, Krcun, koji je kratko vreme bio šef OZNE za Beograd, da bi mesto prepustio svom saborcu, Milošu Miniću, koji je na procesu đeneralu Draži imao ulogu Višinskog. Posle Minića, šef beogradske OZNE postaje crnogorski kadar Veljko Mićunović, da bi ga nasledio Jovo Kapičić – to je onaj koji je, i posle 5. oktoba 2000, primao državnu penziju i podržavao Čedu Jovanovića. I danas njihovo duhovno potomstvo nastavlja da razara Srbiju, nudeći je tuđinu budzašto.
Sve, sve, sve se zasnivalo na zločinu.
U ime, kako rekoše „klasici marksizma“, zarad „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“.
Suđenja su, u prvim mesecima nove vlasti, bila tajna i fiktivna, a ubijani su svi uniformisani, makar bili vatrogasci, samo ako su pripadali Nedićevom režimu. Nikog nije bilo moguće ukloniti sa spiska za streljanje. Lica su u istrazi podvrgavana mučenjima i sakaćenjima, a na spiskovima za likvidaciju često se nalaze precizni opisi njihovog imovnog stanja – bio je u pitanju „klasni obračun“, to jest preraspodela imovine, koja je iz ruku „narodnih neprijatelja“ prelazila u ruke „oslobodilaca“.U jednom, donedavno tajnom dokumentu Vojne bezbedonosne agnecije (KOS, sećate se?), napisanom 15. novembra 1944. godine, jasno se vide ciljevi i sredstva: “Jedan od najglavnijih zadataka uopšte, danas je uništenje domaće reakcije-izdajnika-njihovo istrebljenje do samog korena i davanje vlasti narodu/.../ Samo streljanje mora biti izvedeno u najvećoj konspiraciji, tako da ni sam Štab brigade ne zna“. Egzekucije su vršene po unapred pripremljenim planovima-ljudi su, u grupama po 15 do 30 izvođeni na lokacije na obodima gradova, u krugu kasarni, na obalama reka, i streljani, uglavnom ujutru. Streljali su KNOJevci, koji su i sami doživljavali nervne slomove, pa su uhapšeni često na streljanje vođeni u druge gradove, da komšija iz streljačkog voda ne prepozna komšiju na ivici grobne jame. Bilo je streljanja i maloletnika. Tek od februara 1945. počinju, makar i farsična, suđenja. Sahrana posmrtnih ostataka streljanih bila je strogo zabranjena, a rešenjem MUP-a Demokratske federativne Jugoslavije od 18 maja 1945. sve grobnice „narodnih neprijatelja i fašista“ proglašene su tajnim. (Zato je prvo trebalo istražiti te grobnice, a onda one iz ratova 1991-1995; jer, da nije bilo onih, ne bi bilo ni ovih.) Iako se mislilo da spiskovi ubijenih nisu precizno vođeni, arhivi pokazuju nešto sasvim drugo - vođeni su ažurno i precizno, sa ledenim mirom svepobednog dželata. Bilo je slučajeva da se greškom strelja čovek istog imena i prezimena,a da u spisku likvidiranih stoji –„nema veze, i on je bio neprijatelj današnjice“.
Zar je onda čudo što nam se sve ovo dešava? Širom naših zemalja, leže tela pobijenih bez suda i presude. Među njima ima i onih koji su ubijeni zato što su ubijali; ali, ima i mnogo nevinih, krivih zato što su bili živi na način na koji titokomunisti nisu dozvoljavali da se živi, krivih zato što su bili pravoslavni Srbi, zato što se nisu mirili sa antihristovskom ideologijom bezbožništva. Ko god da su, ti ljudi moaju dobiti svoje grobove. Dok ih ne dobiju, oni će Bogu vapijati za pravdom, a mi svoju sreću nećemo moći da gradimo na njihovim kostima, po kojima se, i dalje, igra fudbal...
Rade Janković je napisao knjigu da nam kaže da ne možemo graditi svoju sreću na kostima mrtvih.
Rade Janković je napisao knjigu da nas podseti šta nam je dužnost.
Rade Janković je krenuo putem Antigone, koja sahranjuje brata uprkos pretnji vladara, jer su božanski zakoni iznad ljudskih.
Rade Janković ne dozvoljava da vampiri pobede.
Rade Janković je budilac naših savesti.
PUCAJ, RAT JE ZAVRŠEN
Englezi su Srbe antikomuniste, iako su prešli granicu u bekstvu od komunističkih dželata, 1945. godine predali Brozu, i on je naredio njihovu likvidaciju: „Što se tiče onih izdajnika koji su bili u svojoj državi, u svakom narodu posebno, to je stvar prošlosti. Ruka pravde, ruka osvete našega naroda je već dotakla ogromnu većinu. Samo manjem delu izdajica je uspelo pobeći pod okriljem pokrovitelja izvan naše države. Ta manjina više nikada neće ugledati naše divne planine, cvetna polja“, rekao je krvavi Broz 27. maja 1945, u intervjuu „Slovenačkom poročevalecu“, novinama Osvobodilne fronte Slovenije.
Najdokumentovaniju knjigu o ovoj tragediji napisao je novinar i publicista Savo Gregović. Ona je izašla pod naslovom „Pucaj, rat je završen“. U njoj je opisano povlačenje preko dvadeset hiljada vojnika kralja Petra i civila - izbeglica, od kojih su mnogi –Gregović, po imenu i prezimenu, navodi preko pet hiljada žrtava - pobijeni u Kamniku, Kamničkoj Bistrici, Pohorju, Kočevskom Rogu, Radovoljnici, Starom Hrasniku,itd, na nastrašnije načine. Sada je, u izdanju „Svetigore“, izašla i potresna knjiga „Na zli put bez povratka“, u kojoj su data svedočenja o neviđenom zločinu komunističkih dželata.
Ako se neko pita – kako je moguće da se Crna Gora, negda zvana „Srpska Sparta“, danas pretvori u „Crvenu Hrvatsku“, u kojoj su na vlasti montenegroidni ustašoidi, on treba da se seti da je srpski pravoslavni narod u Crnoj Gori preživeo jednu od najstrašnijih golgota naših u prošlom veku, put vojske vojvode Pavla Đurišića, koji je, sa pravoslavnim sveštenstvom iz Crne Gore, vođenim mitropolitoim Joanikijem, sa onima koji su predstavljali srpsku elitu (učitelji, sudije, lekari), i sa hiljadama staraca, žena i dece, krenuo u „bespuće neputem“(Momčilo Nastasijević), željan slobode od komunističkog ropstva.Na žalost, mnogi i premnogi, pa i sam vojvoda Pavle, završili su u smrti; ali, u smrti za krst časni i slobodu zlatnu. I ostavili su, ne svojom voljom, Crnu Goru strahovladi bezbožnika,kojima nisu bili važni ni kumstvo, ni svojta, i koji su se, odrekavši se Oca nebeskoga, odrekli i svakog ljudskog bratstva.
Oni, i njihovi duhovni naslednici, mistički zbratimljeni satanskim pirom rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu, uspeli su da od srpske zemlje koja se dičila svojim nasleđem – Kosovskim zavetom, načine neku vrstu „Crvene Hrvatske“ u pokušaju. Sada u Crnoj Gori, u udžbenicima istorije, piše kako su Srbijanci 1918. zemlju Svetog Petra Cetinjskog, Karađorđevog saborca, okupirali, a na medijima dukljanoidnih ustašoida se priča o tome kako su Hrvatska i Albanija verne saveznice Crne Gore.
Ovo što se dešava danas posledica je pokolja najboljih, onih koji su mogli da vode i predvode, da idu kroz tmine istorije ka svetlosti Nebeskog Jerusalima. Da ti ljudi nisu ostavili kosti širom golgotskog puta crnogorskog, od Cetinja, preko Kosova i Metohije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, do Slovenije, ne bi danas u Crnoj Gori Srbima bilo onako kako im je bilo u Zagrebu početkom devedesetih godina 20. veka, kada je na vlast došao Franjo Tuđman.
Posle Kočevja, znamo zašto su Englezi i Amerikanci naši „saveznici“: zato što su nam savezali ruke i noge, i predali nas svojoj uzdanici, Staljinovom dželatu, Josipu Brozu Titu. Ljudi koji su svoju krv lili za pobedu antihitlerovske koalicije našli su se pod bombama i mitraljezima „savezničke“ avijacije dok su pokušavali da spasu gole živote.
Ljudi koji su prešli granicu i našli se u Austriji, gde su mogli biti spaseni, od Engleza su bili vraćani da ih pobiju u šumama Kočevja. Ti isti „saveznici“ na vlasti u svim zemljama bivše SFRJ su, posle raspada Titotopije, ustoličili svoje gaulajatere, koji nastavljaju njegovo srboubilačko delo. Ni do dana današnjeg u Crnoj Gori ne može se podići spomenik vojvodi Pavlu Đurišiću, koji je vodio svoju vojsku i svoj narod ka nadi slobode i pravde.
Zato treba čitati Radeta Jankovića. Jer ne bi bilo ovog „posle“, da nije bilo onog „pre“.
NE ŽIVETI U LAŽI
Ipak, zaklela se zemlja raju da se tajne sve doznaju. Prošla su desetleća, a bezgrobna vojska je, u Sloveniji, najzad dobila svoja opela, a mesta gde su ljudi ubijani obeležena su.
Jeste, još nismo slobodni, i naša država nije ona za koju su poginuli toliki junaci; jeste, „saveznici“ nas i dalje, savezane, vuku u svoj imperijalni savez, za lomljenje kičme slobodnim narodima sveta, i puštaju da duhovni naslednici partizanskih dželata i dalje ubijaju našu budućnost, praveći od srpskih zemalja bantustane, ali, i istina, makar i najmanje, uspeva da progleda i ugleda svetlost dana. Knjiga slobodnog Srbina i istinskog čoveka u službi Istine, Radeta Jankovića, dokaz je da se ide, makar i najmanjim korakom, u pravcu osvita.
A to nije malo.
Jer, Solženjicinova zapovest – Ne živeti u laži – veliki je početak za mnogo šta što počinje. Ako ovo nije poslednji tren istorije, kada se apokaliptička tajna o slomu svega ljudskog mora objaviti na Sudu Božjem, za nas još uvek ima nade.
Opet i opet: Rade Janković to dokazuje.
ISTINA SA FOTOGRAFIJA RADETA JANKOVIĆA
Svet u čije ime Rade Janković govori istinu svet je koji je iščezao u moru krvi. On razvija fotografije tog sveta u mračnoj komori činjenica o zločinima revolucije koje izlaže podrobno, jasno, ljudski i hrišćanski odgovorno. A bio je to lep svet, svet čistih ljudi spremnih na žrtvu.
Kao što je svakom u tajne istorije zagledanom Rusu bilo dovoljno da vidi fotografiju cara mučenika Nikolaja Drugog s porodicom (suprugom Aleksandrom, sinom Aleksejem i kćerima Olgom, Tatjanom, Marijom i Anastasijom, koje su boljševici pogubili u noći između 16. i 17. jula 1918. godine), pa da zna da on nije bio nikakav „Nikolaj Krvavi“, ubica ruskog naroda, tako je dovoljno Srbinu da, listajući knjige o zločinima komunista, pogleda fotografije ubijenih, često i šesnaestogodišnjaka, pa da zna ko su bili ljudi koje su oglašavali saradnicima okupatorima i narodnim neprijateljima.
I da pročita knjigu Radeta Jankovića, pa da vidi koga su ubijali oni koji su, kako reče Georgije Florovski, služili „patosu nasilnog darovanja sreće“.
Ako nećeš da budeš srećan, dobićeš metak u glavu.
SRPSKI ZAVET I KOMUNISTIČKI PREVRAT
Rade Janković je dobar Srbin, a to, po Svetom Nikolaju Žičkom, pre svega znači dobar hrišćanin. Jer se ne može, opet po Nikolaju, biti dobar Srbin, a da se ne bude dobar čovek. Bogočovekov čovek. Kad piše knjigu, ne piše je radi slave svoje, nego na slavu Boga, pobednika nad svim slugama sataninim, i na korist svojih bližnjih, koje treba probuditi iz dremeža razuma, što, po Goji, rađa čudovišta.
Srbi su vekovima razvijali, više nego časno, zastavu sa četiri ocila, okupljajući se pod njom radi svedočenja da čovek nije samo grumen blata, nego ikona Božja, sazdana radi zajednice sa večnim Logosom, Tvorcem neba i zemlje.
U tom svetu, u kome su poštovane tri najveće vrednosti srpskog naroda (o kojima piše vladika Nikolaj), Bog, Kralj i Dom, pamćeni su okršaji sa spoljnim neprijateljima srpske slobode – Turcima i Germanima; ali, ono što se desilo 1941. godine, kada su okupatori ponovo upali u našu zemlju, bilo je mnogo strašnije – građanski rat, kada su odrođeni predstavnici srpskog naroda, u ime sumanutih vizija „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“, ustali da ubijaju svoje, da bi ostvarili revoluciju u kojoj je, na prvom mestu, trebalo zatrti Boga u čoveku.
Zato su svi revolucionari, od Robespjera do „šesetosmaša“, ratovali protiv Boga i Njegovog zakona. Protuve protiv Alfe i Omege.
Jer, revolucija, kao izvrtanje sveta naopako, nemoguća je dok je Bog u središtu bitija; a, kako reče Dostojevski, ako nema Boga, sve je dozvoljeno. Dozvoljeno je ubiti najčestitije, i sve redom domaćine likvidirati, tako da narod ostane bez razumnih ljudi i ljudi koji mogu da ga povedu na odbranu vere, krsta i časti.
VI JEDETE GULAŠ, ONI PRAVE GULAG
Dok jedni veruju u Hrista i krste se krstom, drugi će ognjem i mačem želeti da unište sve sveto, da bi mogli da pišu nešto novo. Umesto Nebeske Srbije, treba izgraditi utopiju, Nigdinu, Nedođiju, po tuđoj volji i za tuđ račun; samo u toj utopiji biće moguće utopiti Srbina sa njegovom vekovnom istorijom i predanjem borbe za slobodu i pravdu.
Rade Janković to ne dozvoljava. I kaže, na kraju knjige, komunisti su utirali put antihristu, u čije ime se gradi globalni GULAG Novog svetskog poretka.
Malograđanin jede gulaš, a iza leđa mu grade GULAG. Elektronski, sa čipom u desnoj ruci.
Ne da Janković da se jede gulaš, a da se ne gleda GULAG u izgradnji. Budite se, izgibosmo, viče Janković.
Jasno je, veli on, kakva nas elektronska budućnost čeka:“Frižider će vas prijaviti Centru za socijalni rad i staranje o maloletnicim uvek kad u njemu nema dečije hrane, a umesto mleka samo flaše piva. Na osnovu ove prijave Centar će zaključiti da zanemarujete maloletno dete i moći će da vas liši roditeljskog prava. Pametrni strujomeri otkriće policiji koje televizijske programe gledate i u koje vreme. Pošto je uočeno da pojedine scene zahtevaju veći utrošak elektriciteta, policija će moći daljinski, bez izlaska na lice mesta, da „sasluša vaš strujomer“ – i da dođe do ko zna kakvih zaključaka, upoređujući vaš utrošak struje sa utroškom vaših komšija. „Vaš pametni sat će otkriti vašoj osiguravajućoj kompaniji da se ne bavite dovoljno fizičkim aktivnostima, vaša kola će javiti osiguravaču vozila da često vozite prebrzo, a vaša kanta za otpatke saopštiće lokalnim vlastima da ne poštujete propise o reciklaži.“ (Mark Gudmen, Zločini budućnosti) Kriptokomunistički program praćenja i nadgledanja čovečanstva biće moćniji, efikasniji i delotvorniji od svojeg prethodnika - komunističke tajne policije.“
I opet – metak u čelo za one koji odbijaju da budu srećni.
SA SVETIM OSTATKOM
Rade Janković ovom knjigom neće postati popularan, jer „populus“ služi Mamonu.
Ali će ostati Srbin, kao i njegovi sveti preci.
Srbi su danas ono što Biblija naziva svetim ostatkom, a što je Njegoš opisao u „Vijencu“, rekavši: „Što na vjeru pravu ne pohuli, što se ne hće u lance vezati, to se zbježa u ove planine, da ginemo i krv proljevamo, da junački amanet čuvamo, divno ime i svetu svobodu“. Ime i sloboda: to je tajni, mistični smisao opstanka onih pet odsto uspravnih, o kojima je govorio pokojni Predrag Kijuk. Bez imena i slobode nema života; nema ni hleba, makar nam tvrdili da ćemo hleba imati samo ako zaboravimo svoje ime i pljunemo na slobodu zlatnu, koja se stiče i čuva časnim krstom.
Ali, ostati Srbin je teško: zato toliko konvertitstva u našoj istoriji, zato toliko katoličenja (koje se pretvara u pohrvaćenje), islamizacije (koja postaje turčenje i arnaućenje), komunizacije (iz koje nastaje makendončenje i crnogorčenje, kao i „drugosrbijanstvo“). „Isturči se plahi i lakomi“...A ko nije plah i lakom, ko je spreman da nosi krst, da strada, noseći svoj usud sa ponosom, taj će ostati.
Rade Janković nam svojom knjigom poručuje: kad vam je teško, setite se utehe naše epske pesme: „Ne bojte se, dobro biti neće“; biće vam lakše da shvatite Hrista Koji kaže:„U svetu ćete imati nevolju, ali ne bojte se, Ja pobedih svet“.
dr Vladimir Dimitrijević
