U KAKVOM SVETU ŽIVIMO?
Mnogi kažu – ovo je đavolji svet. Svuda zločini, ratovi, razaranje morala, smrt kao nepobediva sila. U ovakvom svetu su na vlasti maske iza kojih stoji demonska suština. Kao da ništa ne može da se učini.
Da li je tako?
Izgleda da jeste. Bar na prvi pogled. Recimo, kad je vlast u SAD u pitanju. Evo jedne „bajate“ analize iz doba američkih predsedničkih izbora pre šesnaest godina, koju je objavio „Dejli telegraf“ 1. februara 2004, a autor joj je Čarls Lorenc:“Otkriće da su vodeći kandidati za izbor predsednika SAD bili članovi udruženja „Mrtvačke glave” uzdrmalo je elitu.
U samom središtu univerzitetskog kompleksa u Jejlu stoji grobnica, mračna i nezgrapna, razrušena, i zaključana u gustom snegu zimskih oluja, koju ne posećuju ožalošćene udovice. Sagrađena da bi imitirala grčko-egipatske hramove, ona je upravna zgrada bratije „Mrtvačke glave” (Skull & Bones), najelitnijeg i najskrivenijeg tajnog udruženja u Americi, a ona je postala neverovatan centar ovogodišnjih predsedničkih izbora. Ispostavlja se da su četiri vodeća kandidata Bele kuće na novembarskim izborima bili studenti Jejla – generacije šezdesetih: predsednik Buš i demokratski suparnici, guverner Hauard Din, gospodin Džon Keri i gospodin Džozef Liberman.
Štaviše, dvojica od njih su „kosturaši”. I senator Keri, sadašnji demokratski favorit, i predsednik Buš pripadaju udruženju starom 172 godine, čiji je cilj da svoje članove postavi na položaje vlasti. Ovogodišnji predsednički izbori su izgleda predodređeni da budu prvi na kojima će se članovi „Mrtvačke glave” suprotstaviti jedan drugom.
Fenomen „jejlovaca”, po kome su poznati bivši studenti univerziteta u Jejlu, izazvao je žestoke rasprave zbog ovog očitog elitizma, jer u demokratskoj državi od skoro 300 miliona ljudi vlast treba da se bira između kandidata koji spadaju u 4000 diplomaca sa Jejla iz šezdesetih godina 20. veka. „Današnjim, još uvek nediplomiranim studentima Jejla to izgleda krajnje neobično”, izjavio je Džejkob Lajbenluft, student i dopisnik univerzitetskih novina, „Dnevne vesti Jejla”. „Nekima je to razlog za ponos, nekima za stid.”
U stvari, Jejl, sa godišnjom školarinom od $28,400, odavno je dovodio diplomirane studente iz univerzitetskog kompleksa u Nju Hejvenu, Konektikat, gde je osnovan 1731., na najviše položaje. „Mrtvačka glava” je najekskluzivnija organizacija univerziteta. Članovi su joj bili raznovrsni, od predsednika SAD Vilijama Tafta, preko Henrija Lusa, osnivača Time-Life novinarskog carstva, i Averela Harimana, poslovnog čoveka i diplomate, do predsednika Džordža Buša Starijeg.
Aleksandra Rubins, diplomirani bivši student Jejla i autor knjige koja obelodanjuje informacije o „Mrtvačkoj glavi i tajnama Grobnice”, rekla je: „Začuđujuće je da su mnogi kandidati sa Jejla, ali je još čudnije to što posmatramo borbu za predsednika između dva člana „Mrtvačke glave”. To je maleno udruženje sa samo 800 članova i 15 novih članova godišnje. Ali oduvek je bio opšti stav Jejla da svoje studente dovodi u državnu administraciju. To je ideologija elite koja probija svoj put koridorima moći i jedina svrha „Skull & Bones” je moć.”
Vreme koje obeležava četiri kandidata na Jejlu obuhvata period od 1960, kada je gospodin Liberman započeo studije, preko dolaska senatora Kerija 1962. i gospodina Buša dve godine kasnije, do 1971., kada je gospodin Din diplomirao – ovo je period od blistave nade Kenedijevog predsedničkog mandata do nemira i razočaranja oko Vijetnama.
Gospodin Liberman i gospodin Keri su radili u jednom odboru, ali u drugim slučajevima ova četvorica odaju utisak kao da se uopšte nisu znali u to vreme. Međutim, svi su oni bili studenti istorije i političkih nauka, i čak su neki od profesora i univerzitetskih mentora bili predavači svima. Robert Dal, tadašnji upravnik Odseka političkih nauka, rekao je: „Mnogi od nas su imali predosećaj da smo bili profesori budućim liderima, ali ja mislim da niko od nas nije ni pomislio da smo učili toliko predsedničkih kandidata.”
Na Jejlu su sva četvorica pokazivali nagoveštaje različitih karakternih crta koje će ih na kraju pokretati napred, na različitim putevima, ka vrhu američke politike.
Gospodin Liberman, unuk imigranata, došao je iz državne škole, kao korisnik one nezvanične kvote od 10% mesta za Jevreje koje se Jejl u to vreme držao. Potitički ambiciozan, vodio je časopis The Yale Daily News, položaj koji je najtraženiji među studentima univerziteta.
Senator Keri je zapamćen kao „onaj koji juri za predsednikovanjem još od brucoških dana”. Jedan od njegovih savremenika je rekao: „On je bio opsednut politikom do te mere da je to isključivalo sve ostalo. U mladalačko doba, to je malo jezivo.” Izlazio je sa Dženet Očinklos, polusestrom prve dame Džeki Kenedi, pobedio na izborima za predsednika političke unije Jejla, i bio je svečano uveden u „Mrtvačku glavu” pre nego što se priključio Mornarici SAD za odsluženje roka u Vijetnamu.
Suprotno njemu, sa druge strane, gospodin Buš je dobijao niske ocene na univerzitetu i malo se interesovao za politiku. Pridružio se studentskom udruženju „Sports jock” i sledio očeve stope priključivši se „Mrtvačkoj glavi”.
Do trenutka dolaska gospodina Dina 1967, Jejl je dozvolio pristup ženama i postavljao više zahteva u oblasti znanja za one koji polažu prijemni, ne gledajući toliko na njihovo socijalno poreklo. Budući vermontski guverner omalovažio je stavove Jejla i napustio udruženje posle jedne rasprave u kafiću.
Nije sigurno da li je zaleđe ova četiri čoveka sa Jejla plus kod glasača. Gospodin Din izgleda posramljen, rekavši jednom da je studirao „u Nju Hejvenu, Konetikat”, da bi izbegao pominjanje imena Jejl. Gospodin Buš olako uzima godine svog studiranja, navodno uživajući u dobrom glasu o svojoj druželjubivosti, a ne o učenju.
Priča o „Skull & Bones” je problematičnija. Gospodin Keri se nervozno smejao kada je bio pitan o svom i članstvu gospodina Buša na televiziji. „Obojica ste bili članovi ‘Mrtvačke glave’; šta nam to govori?”, bio je upitan. „Da. Ne puno”, odgovorio je Keri.
Nije iznenađujuće da rituali kluba fasciniraju mnoge Amerikance. Robinsova knjiga opisuje društveni klub misterioznih pravila, riznicu relikvija od Hitlerove srebrne kolekcije do lobanje indijanskog poglavice Džeronima, kao i stalnu prostitutku. Ona kaže da obredi svečanog uvođenja u klub obuhvataju rvanje u blatu, podnošenje udaraca, i zahtev da novi član ispriča svoju „seksualnu istoriju” dok u toku inicijacije leži nag u mrtvačkom sanduku. Napredovanje „kosturaša” stvara mogućnosti njegovim kolegama, i Robinova kaže da je predsednik Buš postavio deset pripadnika „Skull & Bones” u svoju vladu.
Nedavno je anketirala 100 od procenjenih 800 postojećih „kosturaša” o kandidatu za koga bi voleli da bude pobednik na izborima. Senator Keri ili predsednik Buš, bilo je pitanje. Možda odgovor i ne začuđuje toliko, pošto su se obojica ponuđenih zavetovala da će raditi za interese drugova iz „Skull & Bones”: „Oni su odgovorili da im je svejedno. Bilo koji da pobedi, za njih je to sigurna pobeda.”
Tako je pisao „Dejli telegraf“, sad već daleke, 2004. godine.
Dakle, ko god da osvoji vlast, njihov je.
A da li se, od tada, išta promenilo?
Svet je u sve gorem stanju. Đavo je u njemu, svojim razornim dejstvom, sve vidljiviji.
A zar to nije pobeda đavoljeg načela?
Ipak, hrišćanska vera nas uči da svetom upravlja Bog, a ne đavo. I to uvek treba imati u vidu. Evo šta je na tu temu govorio starac Pajsije Svetogorac.
STARAC PAJSIJE O BORBI ZA BOŽJI SVET
Veliki mudrac pravoverja poučavao je:“Svetu je danas posebno važno da postane svestan dokle je došao, da se pokaje i ispovedi svoje grehe, kako bi blagodat našeg Gospoda Isusa Hrista poništila prava đavola. Mi smo danas satani dali mnoga prava!
Satana nema moć, nego mržnju i zlobu. Ljubav Božija je svemoćna. Đavo se prikazuje kao svemoćan, ali mu ta uloga ne polazi za rukom. Čini se da je moćan dok je, u stvari, sasvim nemoćan. Često se događa da se njegovi rušilački planovi pokvare i pre nego što počnu da se ostvaruju. Zar će veoma blag i dobar otac dopustiti nekim huliganima da biju njegovu decu? Zli duhovi uopšte nemaju moć. Gospod je svemoguć, a đavo je jednostavno – prašina. Hristos nam je kao oružje dao Svoj krst, a demoni vlast dobijaju tek onda, kada se mi sami duhovno razoružamo.“
Dakle, nisu „Lobanja i kosti“ gospodari Amerike i sveta. Nisu iluminati i masoni. Oni vlast dobijaju zato što smo mi, hrišćani, zaboravili Hrista.
ČIME SE ORUŽATI?
Starac Pajsije podseća:“Kada je Hristos pretrpeo udarce, pljuvanje i šamaranje, palo je carstvo i srušila se vlast đavola. Na kakav je zadivljujući način Gospod pobedio satanu! Đavolska vlast se srušila kada su Hristu trskom zadali poslednji udarac. Prema tome, sredstvo za duhovnu zaštitu od đavola je trpljenje, a naše najmoćnije oružje protiv njega (đavola) je – smirenje. Posle Hristovog Raspeća, đavo je postao sličan zmiji kojoj su istrgnuli otrovni žalac. Demoni su bili lišeni svoje otrovne sile i oni sada nemaju oružje, dok smo mi naoružani Krstom. Demoni ničim ne mogu da naškode tvorevini Božijoj, ukoliko im mi sami ne prepustimo takva prava, jer oni nemaju vlast nad nama.“
To kaže, jasno i glasno, starac Pajsije!
Pa otkud đavolu vlast nad nama?
Sami smo mu, i kao pojedinci i kao narodi, to dopustili.
Svako od nas, avaj, hoće da živi po svojoj volji, a ne po volji Božjoj. Umesto da Ocu nebeskome kažemo „da bude volja Tvoja kako na nebu, tako i na zemlji“, mi upadamo u senku „propovedi“ Alistera Kroulija, sataniste koji je, u ime svog oca đavola, poručivao:“Čini ono što hoćeš i neka ti to bude jedini zakon“. Činimo volju svoju, a ne volju Božju. Onda ni ne treba da se čudimo šta nas snalazi.
BODLER JE ZNAO
Poznati francuski pesnik, Šarl Bodler, koji je i sam koketirao sa đavolom, sazirao je kojim putem čovek ide pod vlast Božjeg i svog neprijatelja. I to je opisao u uvodnoj pesmi „Cveća zla“, „Čitaocu“:
Glupost, greh, zabluda i škrtosti mane
obuzmu nam duh i telo kinje silno;
našu ljupku grižu hranimo obilno
kao što prosjaci svoju gamad hrane.
Uporno se greši, a podlo se kaje,
za priznanje dobra nagrada se bere;
svak misli da mrlje bedna suza pere,
pa veselo opet na kaljav put staje.
Na jastuku zla nam dugo uljuljkava
sotona Trismegist duh naš zaneseni,
pa i naše volje metal dragoceni
taj vešt alhemičar u zrak isparava.
Vrag i drži konce što nas miču jadne,
odvratni nas predmet privlači i mami,
svakog dana korak silazimo sami
bez groze put pakla kroza tmine smradne.
Kȏ siromah bludnik što cmače, mrcvari
u drevne bludnice izmučene grudi.
dočepamo uzgred slasti tajne žudi,
pa ih iscedimo kao limun stari.
Kȏ milion crvi da kipti i pije,
u mozgu nam banče čopori demona,
a kad udahnemo, Smrt i pluća bo’na
kȏ nevidljiv val se s muklim jekom slije.
Silovanje, otrov, nož i sva zla dela
ako krasnih slika sav još vez ne daše
na otrcan đerđef bedne sudbe naše, –
znači, nije duša, avaj, dosta smela.
No i od šakala, pantera pomamnih,
skorpija, majmuna, orlušina, zmija,
grdobe što puzi, pišti i zavija,
u gadnom zverinjcu poroka nam sramnih
Grđeg gada ima, gnusnijeg sto puta!
I mada ne skače, urla, nit romori,
u pustoš bi rado zemlju da pretvori
i u jednom zevu sav svet da proguta.
To je Čama. – Njene oči plaču same,
pušeći nargile sanja gubilište.
Čitaču, ti znaš to nežno čudovište, –
licemere, ti, moj brate, nalik na me!
To jest, kaže Bodler u pesmi, mi volimo svoje grehe i strasti. Uživamo u njima, iako nam savest kaže da je reč o propasti. Čak i kad se pokajemo, to je mlako i mlitavo, jadno i bedno – pustimo suzicu, pa se opet vraćamo kaljavom putu. Satana, kao alhemičar, našu volju pretvara u vodenu paru, a mi sami koračamo putem pakla, cedeći lažne slasti iz već isceđenog. Mame nas otrovi koji nas ubijaju. U našim mozgovima banče demonske sile, a ako još nismo počinili zločin, to nije zato što smo dobri, nego zato što se plašimo posledica, poput robije. Na kraju našeg puta čeka, kaže Bodler, ono najstrašnije – samoubilačko očajanje, Čamotinja, čudovište koje puši nargile i sanja gubilište, i koje bi u jednom zevu sav svet progutalo.
Odatle kod ođavoljenih ljudi mržnja prema tvorevini i drugim ljudima; odatle ođavoljeni ljudi, onih, kako kaže Nikola Malović, 0,666% gospodara sveta, žele da sve unište, i da ostave „zlatnu milijardu“ svojih robova.
POUKA ŽARKA VIDOVIĆA
Pišući o Logosu kao liturgijskoj svesti pravoslavlja, Žarko Vidović je upozoravao:“Kad se čovek povede za Satanom, onda treba da zna ko je Satana: on je ,,nečestivi“, tj. nečastan, bez unutarnje lepote, pa stoga i nepričestiv. Satana odbija da učestvuje u Liturgiji i na taj način odbija da čestvuje Slovo Božije, Hrista, koji tu Liturgiju služi, tj. raduje se onom istom bitiju koje je kroz Njega (Hrista) i nastalo! No nije mu dosta da on sam odbija Liturgiju i Pričešće Hristom, nego odvodi od Hrista i slavljenja bitija i Adama. To satansko ogrešenje o Liturgiju jednako je smrti, jer ono slavljenje bitija na kojem (slavljenju) bitije i počiva, a Satana, ogrešujući se o Liturgiju, protiveći se Stvaranju, Večno je protivan Dobru, božanskoj Poeziji.“
Pobožan čovek slavi Tvorca i raduje se tvorevini, a đavolji sluga mrzi Boga i želi da uništi sve što je On stvorio. To je tajna duhovne borbe. Dok je liturgijskih slavitelja Boga i bitija, kraj istorije se neće desiti. Pobede li đavopoklonici, kraj sveta je blizu.
PUT SMIRENjA
Gledamo, svuda, strašne svađe, sukobe, zločine, ubistva. Brakovi se raspadaju, domovi se ruše, deca preziru roditelje, a roditelji mrze decu. Niko ni sa kim ne može. Zašto? Jer smo gordi, jer verujemo da smo najlepši, najpametniji, najbolji, i da smo sve to sami otkrili. Ne ugledamo se na smirenje Boga Koji je postao Čovek, i prizvao nas da se, u smirenju, ugledamo na Njega.
Starac Pajsije kaže:“Satana ne poseduje oštar um, on je izuzetno glup. Kod njega je sve zamršeno, i on u jednom trenutku postupa kao pametan, a u drugom kao glupak. Bog je to tako učinio, da bismo mogli da ga prepoznamo. Samo onaj, koji je zaslepljen gordošću, ne prepoznaje đavola. Smireni čovek će bez napora srušiti demonske zamke, jer ga smirenje prosvetljuje i usinovljuje Bogu. Ljudsko smirenje čini đavola invalidom.“
Gde nema smirenja, i gde gordost razara čoveka iznutra, svet pada pod uticaj moćnika, đavoljih slugu, kojima je njihov otac, lažov od početka, obećao svu vlast ako mu se poklone.
ZAŠTO POSTOJI ĐAVO?
Pa ipak, zašto đavo? Zašto se mi mučimo s njim? Zar Bog nije mogao da ga zauvek sveže?
Starac Pajsije nas podseća:“Bog je odavno mogao da svrgne đavola, jer je On svemoguć. I sada, samo da to poželi, On može da ukroti satanu i da ga protera u pakao, na večne muke. Gospod to, međutim, ne čini zbog naše koristi. Zar bi On dopustio da se zlobnik tek tako izruguje i podsmeva Njegovoj tvorevini? I sve se to može događati samo do određene granice, On mu je to omogućio do određenog roka, jer nama pomaže demonska zloba – mi se, naime, u iskušenjima obraćamo Bogu. Gospod nečistom duhu dopušta da nas napada samo do onog trenutka do kojeg to služi našem dobru; ukoliko to ne donosi dobre plodove, On to neće ni dopustiti. Mi moramo verovati da Bog dopušta samo ono što je za naše dobro. Bog dopušta đavolu da čini zlo kako bi čovek naučio da se bori s njim, i obrnuto. Ako ne bismo bili izloženi iskušenjima, mogli bismo uobraziti kako smo tobože pravedni, zbog čega Bog dopušta zlobniku da nas muči svojom mržnjom. Đavo svojim udarcima izbacuje sve blato iz naše zagađene duše, i ona se na taj način očišćuje. Bog nas svagda priziva k Sebi, ali mi se u uobičajenim okolnostima udaljujemo od Njega i ponovo Mu se obraćamo tek kad se nađemo u opasnosti. Kada je čovek tesno povezan s Bogom, đavo ne može da se „utisne” između njih. Uopšteno, zlobnik čini dobro delo – on pomaže našoj duši da se očisti. Upravo ga zbog toga Bog i trpi.“
Bog hoće da se mi spasemo. Ali, to podrazumeva borbu, trud, podvig. A nas podvig više ne zanima. Ajfon nam je važniji od večnosti. Zato nam se i dešava da svet, prepun tehničkih pomagala i bezdušnika koji ih koriste, sve više liči na Vavilonsku kulu.
UMESTO ZAKLjUČKA
Šta sve ovo znači?
To znači da nas Bog ne ostavlja, i da se moramo boriti za spasenje svoje duše, a samim tim i za produžetak istorije. Jer svet će postojati dok god bude ljudi kojima je više stalo do Boga i duše nego do Ajfona. Bog je iz ljubavi stvorio svet sa određenim ciljem. Svojom dobrotom, mudrošću, vlašću i silom On drži i održava u postojanju stvoreni svet, upravlja njime i vodi ga ostvarenju postavljenog cilja. To neprekidno staranje Božje o svima bićima, tvarima i ljudima zove se Promisao Božji, promišljanje Božje.
Gospod neprekidno promišlja, tj. neprekidno se stara kako u celokupnoj tvorevini uopšte, tako i o svakome stvoru posebno. Otkrivenje uči: Bog sve drži svojom silom, sve oživotvorava, očinski se stara o svima stvorenjima, jer zapoveda svome suncu te obasjava i zle i dobre, i daje dažd i pravednima i nepravednima. U njegovoj je ruci duša svih bića, i duh svakoga čoveka. On svima daje život i dihanje i sve; bez njegove volje ni dlaka s glave ne pada. On nadgleda zemlju i zaliva je, pokriva nebo oblacima, daje dažd, proizvodi travu, daje hranu stoci i pticama, zaodeva polja pšenicom. On hrani ptice nebeske i odeva ih a nekmoli ljude; On daje sile ljiljanima u polju te rastu i odevaju se krasotom neiskazanom. Ustvari, Sveto Pismo jeste stvarni letopis Božjeg promišljanja o svetu.
Iako bogolike duše, čovek nije bio ostavljen samome sebi. O njemu kao nosiocu najveće dragocenosti u ovome svetu Bog je od samoga početka pokazao naročito promišljanje.
Svoje promišljanje o čoveku do pada i posle pada Bog pokazuje na raznovrsne načine. A vrhunac Božjeg promišljanja o palom rodu ljudskom predstavlja to što je poslao ljudima Spasitelja sveta, Gospoda Hrista, da ih spase od najvećih neprijatelja i najsvirepijih mučitelja: greha, smrti i đavola.
Ako to znamo, sve znamo: jer se nećemo miriti sa zlom u sebi i oko sebe, nego ćemo hitati ka Carstvu Nebeskom, obećanom svima kojima je duša važnija od idola i laži što se nude umesto večnosti.
Neka nam u tome Gospod pomogne.
dr Vladimir Dimitrijević
