O značaju muzike za ljudsku dušu mnogo se znalo još u drevna vremena. Stari narodi, koji su pokušavali da usklade život sa svojom savešću i prirodom u kojoj su obitavali, veliku pažnju su pridavali muzici. Ona je bila sastavni deo verskih obreda i vaspitanja omladine. Platon je verovao da se ponašanje dobrih i rđavih ljudi može posmatrati prema ritmovima i harmoniji za koje se opredeljuju. Muzičar može da odredi kakav takt odgovara nečijem načinu života; takođe, i plesovi izražavaju unutrašnje nastrojenje duše. Jednom rečju: kakvu muziku slušaš – takav si. U svom ključnom dijalogu „Država”, Platon je mnoga mesta posvetio muzici. U njegovo doba muzika je bila neophodni elemenat školovanja. Sledbenici mističara i matematičara Pitagore, kod kojih je i Platon obrazovan, smatrali su da je muzika izraz božanstvenog sklada u kosmosu, harmonije sfera. Lepa duša vaspitava se melodijom koja je uči lepoti. S obzirom na činjenicu da je „Država” posvećena mogućnosti ustrojavanja valjane društvene zajednice, Platon je u tom dijalogu muziku stavio u središte svoje pedagoške pažnje, kao i fizičko vežbanje, gimnastiku. Muzika vaspitava dušu, a gimnastika telo. Mudri Grk je govorio da onaj koji dušu hrani samo muzikom, a telo zapostavlja, postaje ili mekušac ili nervozni svađalica; a ko upražnjava gimnastiku zanemarujući dušu, postaje neobrazovani grubijan i siledžija. Dva su osnovna tona u kojima se melodijski razvija: blag, molitveni, nežni, koji poziva na uzvišena, pobožna raspoloženja; drugi je pak snažan, ratnički, koji krepi junake spremne za boj. Dužnost države je da obezbedi nepromenljivost muzike u koju su uneta graditeljska načela. Ako se ova bude nekontrolisano menjala, stanje u društvu biće haotično. Omladina se obavezno uči matematici, astronomiji i muzici, pošto su ovo oblasti ljudskog delanja u dosluhu sa kosmičkom harmoničnošću više nego ostale.
U različitim društvenim uređenjima razni su vidovi muzike. Za demokratiju, u kojoj pobeđuje i vlast ima duhovno najniži sloj društva, Platon, ne bez ironije, veli da je ona „divno državno uređenje, anarhično, šareno, koje svima bez razlike, i jednakima i nejednakima, deli nekakvu jednakost”. Demokratski tip čoveka ugađa sebi, ispunjavajući sve svoje prohteve; sve želje i sva zadovoljstva za njega imaju jednaku vrednost. U demokratiji mlađi ne poštuju starije... Muzika ovog društva je gruba, sirovih ritmova i kao takva ona je izraz varvarske, prostačke duše, duše koja nije u stanju da se obuzdava, nego se sva predaje divljoj pomami. U Platonovo doba postojao je orgijastički kult boga vina i polne razuzdanosti Dionisa. Taj kult je Platon neskriveno prezirao. U toku dionisijskih rituala učesnici su se prepuštali sumanutoj muzici, plesu i pijanstvu, posle čega su sledili svi mogući vidovi razvrata... Nasuprot razornom dionisizmu, Platon je isticao načela reda i sklada, u kojima čovek projavljuje svoju srodnost sa Božanstvom.
Što se Konfučija tiče, muzika je za njega ključni izraz ljudskog srca, koji nastaje kad srce dođe u dodir sa spoljnim svetom. Kada je čovek tužan, zvuci koje proizvodi, glasom ili instrumentima, setni su i izgubljeni; kad je zadovoljan, zvuci su čežnjivi i lagani; radost izaziva žarke i široke odjeke; ljutnja – oštre i jake; sažaljenje je melodijski jednostavno i čisto, a ljubav – nežna i umilna.
Konfučije ističe da su drevni kineski carevi uvek vodili računa o muzici, pošto ona ima velikog uticaja na duše njihovih podanika. Zemlja koja napreduje i razvija se poseduje mirnu i radosnu muziku, zemlja koja previre u buntu – muziku nezadovoljstva i besa, a uništena država puna je tužnih, nostalgičnih pesama koje sećaju na prošlost... Životinje poznaju zvuke, ali ne i muziku. Čovek koji je shvata, blizak je moralnom savršenstvu.
Muzika ljude sjedinjuje – u dobru ili u zlu, zavisno od toga kakva je i šta izražava. Ako je velika i istinska, ona izražava harmoniju svemira i skupa sa verskim obredima omogućuje zdravo postojanje pojedinca i zajednice. Konfučije, slično Platonu, smatra da se narodni karakter prepoznaje po muzici i plesovima. Gde je muzika svetla i nežna, narod je srdačan i saosećajan; gde je raskalašna i uznemirujuća, narod je razvratan i divalj. I u njegovo vreme bilo je prostačkih melodija i ritmova. Njih je Konfučijev učenik Cešia zvao „novom muzikom”. Prilikom njenog izvođenja, ljudi su se savijali napred-nazad uz čitavu poplavu razvratnih, neuzdržanih zvukova, bezobličnih i vulgarnih, dok su glumci i kepeci odeveni kao majmuni zalazili među prisutne i mešali se sa njima, a da to nikom nije smetalo.
Da sažmemo stavove dva velika drevna filosofa kada je muzika u pitanju:
- Čovek je muzičko biće, koje svoja osećanja („dodir srca sa svetom”, rekao bi Konfučije) ume i voli melodijski da iskaže;
- Stanje muzike u jednom narodu pokazuje stanje duha tog naroda; stanje muzike u državi odražava stanje države;
- Blage i umilne, čvrste i ratničke melodije pokazuju da je narod uravnotežen, osećajan, ali hrabar i odlučan;
- Prenaglašavanje ritma i pomamnog, neusklađenog igranja u muzičkom ponašanju čoveka i naroda ukazuju na dekadenciju i slom, razdešenost i raštimovanost duše;
- Loša, razuzdana muzika kvari karakter i stvara raspusne mekušce i razvratnike, za život nesposobne;
- Ako se hoće napredak zajednice, mora se voditi računa o muzici;
- Muzika je izraz čovekove sličnosti sa Božanstvom i njegove prizvanosti da bude uzvišen...
O KULTUROTVORSTVU NARODA
Svaki narod ima ono što je veliki srbski pesnik Momčilo Nastasijević zvao maternjom melodijom, govoreći da, ako čovek ne zna odakle je, pa pođe da traži svoje poreklo, na koju melodiju zadrhti, te je majke sin. O tome je veliki ruski filosof, Ivan Iljin, govorio:“Svaki narod ima instinkt, koji mu js dat prirodom (a to znači - i Bogom), i darove duha, koje u njega izliva Tvorac svega. Kod svakog naroda instinkt i duh žive na svoj način i stvaraju dragocenu svojevrsnost. Takođe, svaki narod na svoj način stupa u brak, rađa se, boluje i umire; po svome lenčari, trudi se, gazduje i odmara se; po svome tuguje, plače i očajava; po svome se smeši, smejs i raduje; na svoj način hoda i igra, na svoj način peva i stvara muziku; po svoms govori, deklamujs, pravi dosetke i besedi; po svome posmatra, sazire i slika; po svome istražuje, saznaje, rasuđuje i dokazuje; po svome sirotuje, tvori milostinju i prima goste; po svome gradi domove i hramove; po svoms se moli i postupa herojski; po svome ratuje... On se po svome uznosi i ne pada duhom; po svome se organizuje. Svaki narod nma drugačije, sopstveono osećanje pravde i pravičnosti; drugi mu je karakter, drugačija disciplina; drugačija predstava o moralnom idealu; drugačiji politički snovi; drugačiji državotvorni nagon. Rsčju: svaki narod ima drukčije i osobeno duševno ustrojstvo i duhovno-stvaralački akt. I svaki narod ima naročitu, nacionalno-začetu, nacionalno-porođenu p nacnonalno-odstradanu kulturu. Tako je zbog prirode i istorije. Tako je i u instinktu, i u duhu, i u svemu kulturnom stvaralaštvu. Tako nam je svima dato od Boga. I to je dobro. To je prekrasno. I nikad nije bilo osuđeno u Svetom Pismu. Različite su trave i cveće u polju. Različito je drveće, voda i oblaci. "Druga je slavu suncu, a druga mesecu, a druga zvezdama; i zvezda se od zvezde razlikuje u slavi” (1. Kor. 15, 41). Bogat je prekrasan vrt Božji; izobilan vrstama, blista u oblicima, sija i raduje nas mnogolikošću. I svakom narodu priliči da postoji, i da se ukrašava, i da Boga slavi na svoj način. I u samoj toj raznolikosti - već se poje i uznosi slava Tvorcu. I treba biti duhovno slep i gluv da se to ne bi shvatilo. Misao da se ugasi ta mnogolikost hvale, da se razori to bogatstvo istorijskog vrta Božijeg, da se sve svede na mrtav jednoliki kalup, na "uniformu", na jednakost peska, na bezličnost posle duhovne raznolikosti koja je u svetu već prosijala, mogla bi da se rodi samo u bolesnoj duši, od zlobnih, zavidnih grčeva, ili u mrtvom i slepom mudrijašenju. Takva plitka i prostačka, protivkulturna i sverazorna ideja bila bi sušta projava bezbožništva.“
Ako je ovo tako, onda priča o muzici nije i ne može biti samo priča o muzici. I zato knjiga koju čitalac ima u rukama i nije knjiga samo o muzici, nego o nečem širem i dubljem: o duhu jednog naroda protv koga se, više od veka, vodi velika i uporna borba.
O POČECIMA JEDNOG DVOPEVA
Radenko Ćurčić, pregalac na mnogorazličnim poljima smisla, posle knjige „Čovek je ono što prećuti“, u kojoj je ispričao autobiografsku pripovest o potrazi za ocem, žrtvom komunističkog totalitarizma, i o priču pobožnoj majci, koja se upokojila kao monahinja Svete Žiče, sada objavljuje knjigu o čuvenom duetu narodnih pevača, bračnih drugova, Radeta Bogićevića i Bose Ovuke, svojevremeno slavnih i omiljenih, a već odavno marginalizovanih i uklonjenih od pogleda javnosti.
Radomir Bogićević, sin časnih zemljodelaca iz Ježevice kod Čačka, Dušana i Kosane, čiji je otac bio i seoski muzičar, na studijama u Beogradu se upoznao sa Bosom Ovukom, Ličankom od Donjeg Lapca, preseljenom u Nakovo kod Kikinde ( sreli se u se u KUD „Braća Stamenković“); stvorio je pesme koje su bile „novokomponovane“, ali koje je narod prihvatio kao svoje, kao što se, između ostalog, desilo sa pesmama Dragiše Nedovića, Obrena Pjevovića, Krnjevca. Otac je imao poverenje u sina: prodao je komad zemlje da bi mu kupio harmoniku. I sin nije izneverio oca. Rade Bogićević i Bosa Ovuka su počeli da nastupaju po Radetovom povratku iz Beograda. Krenuli su u javnost u društvu članova ansambla „Raspevana Šumadija“, osnovanog na inicijativu i trudom Obrena Pjevovića, stvaraoca, zagledanika u narodnu pesmu. Ansambl je delovao u sastavu Kulturno-umetničkog društva „Radiša Poštić“ iz Mrčajevaca, počivajući na zaljubljenicima u folklor koji su bili iz porodica u kojima se muzika negovala nekoliko generacija (mada su, naravno, oni radili i svoje zemljodelačke poslove).
Velja Popović, drug i satrudnik Radeta Bogićevića, u svom svedočenju o njemu u emisiji „Pesma kao lek“ Gorana Miloševića, kaže da su reakcije sušalaca, dok je Rade, na početku karijere, pred zemljacima u Zablaću pevao:“Tu se krije pesma iz njedara: na Moravi vodenica stara“ - bile potresne. Ljudi su najzad čuli nešto rođeno, svoje, nešto što ih je vraćalo iskonu iz koga su potekli.
Bogićević je svoj zavičaj voleo i parktično. Godine 1966, on i Bosa napravili su koncerte u Lascu i Slatini, a svu zaradu poklonili za izgradnju puta koja je Petnicu spajala sa drugim selima.
Duet Ovuka – Bogićević pojavio se u trenucima kada je srpsko društvo bilo na kulturnoj prekretnici, usred pitanja hoće li se sačuvati bilo šta od našeg nasleđa. Dok su šlager – pevači pevali „Mustafu“, „Decu Pireja“ i meksikanske hitove, Rade je u etar izbacio Po gradini mesečina k’o dan. U Bogićevićevoj muzičkoj priči ljudi su se prepoznali. Jer, kako kaže Radenko Ćurčić: ”Pesma je, zapravo, priča ispričana u tri-četiri minuta zajedno sa refrenom, uz muzičku pratnju. U taj kratak vremenski okvir trebalo je staviti život, ljubav, čežnju, čari prirode. Bogićević je koristio reči koje je usvojio i zapamtio, a kada bi mu ponestajale, on bi ih sam stvarao. Ispričao je i objavio više od sto priča (pesama) uz melodiju koju je nosio u svojoj duši”.
U vremenu kad su mnoga šumadijska sela još bila bez struje, novi izvođači postali su poznati preko noći. Kada su «Gradinu» snimili i kad je počela da se emituje na Radio Nišu, reakcije su bile snažno emocionalne.
Pevač Novica Negovanović svedoči: „Ja sam jednom prilikom, slušajući tu emisiju preko Radio Niša, beležio sve pozdrave koji su trajali od devet ujutru do podne i svi su tražili da njihova želja ili pozdrav budu propraćeni baš tom pesmom. Bili su to takav uspeh i popularnost da je to i danas skoro neobjašnjivo. Prvi put sam ih video uživo na priredbi, kako su se tad nazivale muzičke manifestacije, sa muzičkim ansamblom „Raspevana Šumadija“ u sali bioskopa „Sutjeska“ u Kraljevu. Način na koji su oni interpretirali svoje pesme, tekst i melodiju - sve je to bilo novo i do tad nepoznato u narodnoj muzici.“
MUZIČKI INTERNACIONALIZAM
Bilo je to doba jugoslovenskog muzičkog «internacionalizma», kada je trebalo zaboraviti Šumadiju, opanke i vodenice. Popularni pevači iz naših krajeva su se nadmetali u plivanju po vodama međunarodnog melosa. Ćurčić kaže: ”Za sve njih bilo je samo pitanje trenutka kada će se pojaviti gramofonska ploča sa „njihovom“ muzikom i postaviti rekord u prodaji i tako potvrditi primat zapadnjačkog muzičkog uticaja. Većina očekuje da će to biti pesma Halisko sa kojom je Predrag Cune Gojković osvojio drugo mesto na festivalu „Šest dana kancone“ u Milanu 1961. godine, nastupajući sa ansamblom Meksikanski trio. Drugi daju prednost Nikoli Karoviću i pesmi Mala Grkinja. Oba pevača su poznati kao zabavljači Josipa Broza, njegove supruge i drugih partijskih rukovodilaca. Neki su ubeđeni da će to biti pesme Ja pijem čašu gorkih suza, Mama Huanita ili Ja pustolov u interpretaciji Slavka Perovića. Ženski svet tipuje na pesmu Radmile Karaklajić Angelina ili na Lolu Novaković sa pesmama Mustafa i Deca Pireja. Iste 1961. godine na prvom takmičenju pevača zabavne muzike interpretatorki džez-muzike Nadi Knežević pripada „zlatni mikrofon“ za interpretaciju pesme Fatima. Njeni obožavaoci očekuju uspeh te pesme i na gramofonskoj ploči. Neosporna muzička zvezda tog doba Đorđe Marjanović snimio je pesmu koju je komponovao Žorž Mustaki, Milord (nešto ranije i on je snimio pesmu Mustafa). Svi oni očekuju da njihove ploče ostvare rekord u prodaji i tako steknu primat kod slušalaca. Te godine Jugoslavija je prva komunistička zemlja koja učestvuje na takmičenju „Pesma Evrovizije“. Narodne muzike u tom periodu gotovo da i nema, osim pesama Nestora Gabrića i obrađenih narodnih pesama koje emituje Radio Beograd. Muzičari u unutrašnjosti ulažu napor da „skinu“ Grkinju i Mustafu da bi pevali po kafanama i vašarima, mada niko od slušalaca ne zna gde je ta „zemlja snova Halisko“. Kod pojedinih seoskih muzičara nastaje nedoumica kako da otpočnu svadbeno veselje. Da li mladu i mladoženju da dočekaju pesmom Ja pijem čašu gorkih suza ili Oči pune suza, srce puno bola. Oni trezveniji tvrde da takvo stanje ne može potrajati, uprkos dominaciji meksičkog, grčkog, francuskog i italijanskog melosa. Takva muzika ima svoje vrednosti, ali ona je strana mentalnom sklopu ljudi koji žive na selu (u tom trenutku oko sedamdeset odsto stanovništa u Srbiji). Neizostavno mora doći do „odsudne borbe“ između tih stranih kopija i srpske narodne muzike ili će naša narodna muzika ostati u okvirima obrađenih narodnih pesama i tako izgubiti mogućnost da se menja i prilagođava novim izazovima”.
I borba je počela. Skromno, nenametljivo, ali, kao i uvek, iz srca Šumadije: Rade i Bosa. Ko su oni?
STVARNO, KO SU RADE I BOSA?
Ćurčić veli: ”O njima se ispredaju priče i šire različita nagađanja - jedni tvrde da ih poznaju, drugi ponavljaju da su došli sa strane. Nisu primećeni na prijemima niti na zabavama, prilikom organizovanja lova za diplomate. Nepoznati su i pevačima koji su se dičili da su sto i više puta pevali pred ovim ili onim. Nisu viđeni u društvu političara i ,,važnih“ ličnosti niti su kandidovani za neke nagrade i odlikovanja. Pesmi i njenom uspehu nisu se obradovali pevači koji su servilno uveseljavali „važne ličnosti“. Odmah su počeli podmuklu kampanju protiv pesme i njenih izvođača. Oni praktičniji pravili su planove kako da se i oni ovajde od njihove popularnosti. Nakon nekoliko dana od pojave u prodaji ploča je bukvalno razgrabljena, a prodavnice stavljaju natpis da su sve primerke rasprodali. Po prvi put u onoj državi jedna gramofonska ploča prevazilazi tiraž od 100.000 prodatih primeraka. Muzički stručnjaci su u šoku, a političari ih ignorišu. Nisu očekivali da će se u Srbiji pojaviti pesma koju će narod potpuno neočekivano prihvatiti tako otvorenog srca.» Rade Bogićević je bio samosvestan i muzički obrazovan čovek, koji je znao šta radi: „Ranije su sve pesme pisane u desetercu, a čitave strofe su pevane u jednom dahu. U stvari, bile su uokvirene i jezičkim i muzičkim šablonima, jer su ih interpretirali amateri, laici, slabi poznavaoci muzike. Ja sam svoje pesme oslobodio tog šablona. One su i u desetercu i u osmercu, a kad se peva, pevač može posle svakog stiha slobodno da uzme vazduh bez bojazni da će čitava melodija izgubiti u efektu. Stvaralačka baza mi je uvek bila izvorna narodna pesma. Nikada se nisam ugledao na nekog autora. Nisam ni imao na koga da se ugledam.“
Ćurčić kaže: ”U njihovom stvaralaštvu nije bilo vešto prikrivenog miksovanja grčkog, meksičkog, arapskog, italijanskog ili turskog melosa. Nisu ni pretraživali po arhivama da bi pronašli tekst neke narodne pesme i dodali mu melodiju i tako koristili ono što je narod stvorio, kao što su radili oni koji su „obrađivali” narodne pesme. Bogićević je stvorio nov tekst i novu melodiju, koristeći znanje stečeno u muzičkoj školi, ali i ambijent u kojem je rođen i u kojem je odrastao, pa je tako svojim stvaralaštvom obogatio srpsko muzičko nasleđe.”
Međutim, to ne prolazi lako. Popularniji i režimu bliži pevači otimaju pesme Bogićeviću, i snimaju ih kao «izvorno narodne». Bogićević se sa tim ne miri: „Ne mogu da razumem da se, tobože zato što narodne pesme nemaju autora, dozvoljavaju razne krađe i prekrađe. Moja pesma Maramica svilenica često je u programu Radio Beograda i njima je poznato da sam ja njen autor i prvi izvođač. Pa ipak, vrše se prekrajanja teksta i muzičke „korekture“ bez moje dozvole. Na stranu to što me niko nije ni upitao da li može da snima moje kompozicije. Muzika je moja profesija i ovo što ja radim valjda spada u neko stvaralaštvo. Sve što sam komponovao slušaoci su prihvatili. Pa ipak, ne mogu da shvatim bezobzirnost nekih fabrika ploča i pojedinaca koji praktično na mom radu zgrću milione! Ostavimo i njih, ali meni su oduzete dve Zlatne pločei ja ću pokušati da ihdobijem. One pripadaju meni i Bosi Ovuki. Niko drugi nije imao pravo da snima moje pesme-kompozicije.“
Pravo im je, ipak, neko dao. Krađa se nastavila.
Ipak, njihov stvaralački uticaj nije mali. Posle njihovog dueta, pojavljuje se još osamdeset sličnih širom Jugoslavije!
NEPOSREDAN SUKOB SA «STVARNOŠĆU»
A onda je došla 1964.godina. Dvopev (srbska reč za duet) Ovuka – Bogićević je, zbog svoje popularnosti, pozvana na ugledni «Beogradski sabor», na kome svaki izvođač peva tri pesme - prvu koji mu odredi Organizacioni odbor, jednu narodnu i jednu iz svog stvaralaštva. Radomir i Bosa su spremili «Kolovođo, kolom kreni». Dok su štimovali pratnju za svoj nastup, drugi učesnici takmičenja ih čuju, i pohitaju da se požale kod direktora «Beogradskog sabora». Da manifestacije ne bi «propala», Ilić traži od Radeta Bogićevića da ne pevaju «Kolovođu». Ovaj ne pristaje, odlazi sa takmičenja, i tada počinje pravi ostrakizam – ne mogu na velike manifestacije i pred široku publiku, sklanjaju ih od ušiju «širokih narodnih masa», ali su oni, uprkos svemu, sve slušaniji – narod ih oseća, i to ne samo u Šumadiji. Radenko Ćurčić piše o tome koliko se pazilo da se na napuštaju ideološke smernice režima, čak ni u oblasti muzike. To je osetio i Bogićević: ”Nameravao je da nastavi sa komponovanjem pesama u duhu makedonskog melosa, ali im je sa važnog mesta diskretno stavljeno do znanja da ga u svom stvaralaštvu ne koriste, jer je to, navodno, njihovo muzičko nasleđe. Već 1964. godine Stevo Teodosievski je sa Esmom Redžepovom snimio pesmu Zašto si me, majko, rodila, da bi se kasnije pojavio i duet Selimova - Želčevski. Odmah su od makedonskih državnih institucija dobili medijsku i svaku drugu podršku kako bi promovisali svoj melos.” Pa ipak, ”slavuj iz Ježevice” nastavlja da se bori za prave vrednosti, i sa grupom autora 1967. godine osniva Savez autora narodne muzike Jugoslavije.
Međutim, pošto su Titov socijalizam prodire i kapitalizam, pa neko shvata da muzička industrija može da postane ”zlatna koka”, nastupa pravi haos: ”Za samo pet godina, od 1965. do 1971, Savez autora narodne muzike Jugoslavije od trideset osam članova, koliko ih je bilo prilikom osnivanja, narasta do 1.200 kompozitora i tekstopisaca. U istom periodu stvoreno je preko 5.000 kompozicija, snimljeno 123.000.000 gramofonskih ploča (od tog broja 60% je novokomponovana muzika)”.
Ta muzika, međutim, uskoro skreće sa puta na kome su je držali kompozitori i tekstopisci poput Nedovića, Pjevovića, Bogićevića, Carevca.
KUDA SU POVELI NARODNU MUZIKU?
Vladika slavonski Jovan Ćulibrk u svom ogledu „Muzika i vaspitanje“ kaže:“Stoga se danas jasno može opredijeliti trenutak kada je izvršen najopsežniji udar na hrišćansko ustrojstvo kosmosa srpskog naroda, koji je, uprkos novoj vlasti, što je stvarala psevdourbani mentalitet, na selu bio zadržao trezvenost i stvaralačku dimenziju — stid i osobinu da sam pjeva i pripovijeda, sve do polovine sedamdesetih godina. Od trenutka kada se pojavio proizvedeni bastard narodne i urbane kulture — s sa„novokomponovanom narodnom muzikom“ na jednom polu i Bijelim dugmetom na drugom — te kasetofon kao idealan tehnički medijum trebalo je samo nekoliko godina (do 1980) da pjevanje na srpskom selu postane rijetkost, drevna pjesma nepoznata, a raslabljeni sentimentalizam i sevdah — stanje duše srpskog seljaka. Srpsko dijete se vaspitava pjesmama koje govore isključivo o muško-ženskim odnosima, dok početkom osamdesetih — po ugledu na Lepu Brenu — djevojčice ne počnu i da oblače kao male bludnice”.
IDEOLOŠKA UPOTREBA MUZIKE
Vlastodršci ideološki krote „narodnjake“, koji na svojim putevima u inostranstvo moraju da se drže strogih ideoloških pravila:„U poslovnim kontaktima sa strancima, pri odlasku u inostranstvo ili dolasku inostranih predstavnika, članovi Udruženja su dužni da se, prihvatajući pozive ili primajući delegacije, drže stavova i odluka državnih organa i spoljne politike koju vodi Jugoslavija.“ (Član 97.Statuta Udruženja autora narodne muzike).
U Statutu Udruženja autora narodne muzike iz 1976. godine, u poglavlju Ciljevi i zadaci udruženja,između ostalog piše: ,,... da neguje tekovine narodne revolucije i socijalističke izgradnje i približava ih svim društvenim strukturama, a naročito mladima, i da nalazi i afirmiše duhovne vrednosti koje doprinose razvoju zdrave i napredne socijalistički opredeljene ličnosti, a naročito održavanja i negovanja stvaralaštva poniklog iz NOB-a, u revoluciji i približavanje mladima“.
Ipak, kao što uočava Radenko Ćurčić, titoistička vlast shvata da će do omladine lakše doći preko rokenrola. Počinje velika avantura zvana „rok i revolucija“. Veliki rokeri su onoliko veliki koliko se približe drugu Titu, opevajući ga ka našu jedinu i večnu budućnost.
TITOIZAM I AMERIKANIZACIJA KULTURE
Bile su sedamdesete godine 20. veka. Ivo Andrić, u razgovoru sa književnikom Ljubom Jandrićem, dok su gledali televiziju, na kojoj je, pre TV dnevnika, bio prikazivan crtani film, reče:“Američki crtani filmovi su tvrdi, bez duha i prave lepote. U svakom od njih mora nešto da se prevrne i razbije, ne jednom, već stotinu puta. U njima nema ničeg poučnog za decu. Umetnički, mnogo su bolji poljski, češki i ruski filmovi. Samo njih, na žalost, ređe prikazuju na malom ekranu. Ono što je moj prijatelj Monterlan kazao za američki film može mirne duše da se odnosi i na crtani film koji se sve više zapljuskuje preko okeana:“Američki film!...Hoćete li da povratim večeru! Tehničko savršenstvo u službi kretenizma, zar postoji veći greh protiv ljudskog duha?”
Veliki srbski pisac jasno je osetio o čemu je reč. Desilo se ono čega se pribojavao Momčilo Nastasijević, pesnik nad pesnicima srbskog jezika; a on je strahovao od doba u kome će čitavo čovečanstvo primati veštačke melodije iz nekoliko „emisionih vrela“.
To će, po njemu, biti doba u kome će nastati maternja melodija, onaj bitijni poj po kome će čovek, ako ne zna ko je, doći do svog identiteta.
Amerika je, još u ono, Andrićevo, doba, sasvim trijumfovala u kulturnom ratu na prostorima bivše SFRJ. Bivši golootočanin, Čedomir Lifkić, psiholog, u svojoj studiji „Psihološki sindrom Goli otok“, između ostalog piše:“Paralelno sa golootačkim sindromom javio se i širio ruski sindrom, kao njegov neraskidivi deo i sindrom. Ruski sindrom je, kao i golootočki, u suštini počinjao i završavao se u propagandi da sve što je rusko treba odbaciti i da ga treba zabraniti: nije smela da se hvali ruska umetnost, književnost, nisu smele da se pevaju i slušaju ruske pesme, ruski filmovi su bili potpuno potisnuti zapadnim, a u restoranima i hotelima izbegavalo se čak da se služi i pije ruska votka. Svako ko se nije pridržavao ovih pisanih i nepisanih pravila, ne samo da je postajao sumnjiv, već je pozivan na saslušanje i odgovornost, proglašavan neprijateljem, informbirovcem! Masmediji, štampa i radio, striktno su se pridržavali ovih uputstava i pravila izdatih od najviših državnih i partijskih organa; u pkoli i na fakultetima su se reformisali programi i preusmeravali u skladu sa tekućim političkim i ideološkim potrebama. Sport i sportska takmičenja sa Rusima i SSSR-om dobili su politički i ideološki značaj mržnje i borbe za opstanak nacije. Takva nagla i nasilna preorijentacija osećanja jednog naroda prema drugom zadirala je u najšire slojeve naroda i najdublje sfere ljudske svesti i ljudskih osećanja, bila je šokantna i pogubna, ugrožavajući mentalno zdravlje nacije i njen kolektivni i individualni moral i etiku.
U narodu je ovakvo nasilno preusmeravanje osećanja ljudi u suprotnom, neprijateljskom smeru, prema dojučerašnjim ratnim saveznicima i dojučerašnjim prijateljima, sa bliskim slovenskim i pravoslavnim narodom, delovalo kolektivno traumatski i frustrirajuće. Vlast nije mogla adekvatno da prepozna ova osećanja kod ljudi i razlikuje ih od ideološkog i političkog opredeljenja za rezoluciju Informbiroa“.
To, dakako, ne beše slučajno.
KAKO JE PROCES TEKAO?
Radina Vučetić, autorka knjige „Koka – kola socijalizam“, uočila je snažnu pojavu amerikanizacije jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina dvadesetog veka. Ona ističe da je u tom periodu politička elita SAD nastojala da, u borbi protiv Sovjetskog Saveza, što više država i naroda privuče na svoju ideološku stranu, da bi, u budućnosti, mogla da „amerikanizuje“ planetu.
Nastojavanje titoističke vrhuške na tome da je Jugoslavija nešto drugo od „sovjetskog bloka“, i da je u njoj na vlasti „socijalizam sa ljudskim licem“, dovelo je do ubrzanog primanja američkih upliva, koji su, urbi et orbi, pomagali toj istoj vrhuški da naglasi svoj „liberalizam“.
U oblasti „visoke kulture“, „uvoženi“ su enformel, pop-art, američka „bitnička“ književnost, avangardno pozorište, džez; za „široke narodne mase“ bili su tu Dizni, stripovi, krimići, sapunske opere, „meka“ pornografija (tzv. „erotika“, koja je u zemljama Istočnog bloka bila zabranjena). Naravno, Radina Vučetić uočava da je bilo dozvoljeno samo ono što nije dovodilo u pitanje titoističku dogmu, koju je odano čuvala UDBA. Da ne zaboravimo: isluženi udbaški krvoloci, poput Krcunovog odanog saradnika Ratka Draževića, usmeravani su da se bave proizvodnjom filmova, još jedne potpore Jutopiji.
Važno je napomenuti da je čitav javni život u Titoslaviji na izvestan način bio „holivudizovan“, i da je to činjeno s neposrednom dozvolom režima. Partizanski filmovi i TV serije o NOB rađeni su u holivudskom stilu ( treba videti dela poput „Valter brani Sarajevo“ i „Otpisani“, pa da se shvati o čemu je reč.) Država nije žalila novca da za skupe projekte angažuje Ričarda Bartona ( da glumi Broza ) ili Orsona Velsa. Bili su, opet po naređenju vrhuške, organizovani i izbori za mis republika i mis SFRJ.
Beograd je, prvi od socijalističkih prestonica, imao časopis posvećen rokenrolu. Mjuzikl „Kosa“ izvođen je, u odlomcima, na navodni Titov rođendan, 25. maja, za „Dan mladosti“. Pila se pepsi – kola i koka – kola, nošene su mini – suknje i džins, a hipi – frizure su dominirale. Pojavili su se i supermarketi.
Živelo se, jednom rečju, „jutopijski“.
Kako je to izgledalo u oblasti muzike, svedoči Radenko Ćurčić:“Predrag Ivanović, poznati džez muzičar, priča: „Negde pedesetih godina bio sam u inicijativnom odboru za osnivanje džez-kluba u Beogradu. Iznenada, sve viđenije ljude koji se bave džezom i zabavnom muzikom pozvao je kod sebe tadašnji direktor „Borbe“ Veljko Vlahović. „Napravili smo glupost“, rekao nam je. „Pustili smo vas da radite divlje, neorganizovano, nismo obraćali pažnju na vas. Vi mora da se uključite u ovo društvo da se organizujete.” I zaista, vrlo brzo se dosta toga promenilo. Već 1957. godine, samo nekoliko meseci nakon događaja u Mađarskoj, naš džez-orkestar, sa stopostotnim američkim repertoarom, zvanično je poslat na gostovanje u Budimpeštu.“Prvi festival zabavne muzike u Opatiji održan je 1958. godine, po ugledu na festival u San Remu.»
U to vreme, svedoči Ćurčić, interpretator starogradskih pesama Duško Jakšić je govorio: „Mnogo puta sam bio u društvu s Titom, i u Beogradu i u Karađorđevu, svuda gde su organizovani prijemi ili lov za diplomate akreditovane u Jugoslaviji. Maršal je s nama pevačima bio neobično srdačan. Nikad nije propustio priliku da nas pozdravi, da porazgovara, da nas upita kako smo, šta radimo. Sve nas je znao po imenu: „Kako si, Duško? Šta ima novoga?“ Mnoge moje kolege su pevale pred Titom - Gabi, Tereza, Ivo Robić, Lola, Nada Knežević, Krsta Petrović, Anica Zubović... Kardeljeva omiljena pesma bila je „Mirno teku rijeke“. Stalno bi mi govorio: „Duško, hoćemo li onu našu?“ Meni je Aleksandar Ranković ostao u lepoj uspomeni kao vrlo ljubazan i topao čovek. Ondašnji direktor Radio Beograda Draža Marković bio je prava boemska duša, čovek s velikim srcem, znao je da sedne s nama, da uživa u pesmi, društvu, atmosferi, do zore. Ja sam odrastao u jugoslovenskom duhu i nikad nisam bio unitarista. Rođen sam u Hrvatskoj u Karlovcu, a Srbin sam po nacionalnosti, mada se uvek deklarišem kao Jugosloven.“
A kako su počinjali njihovi koncerti u tom „zlatnom“ periodu objasnio nam je Predrag Cune Gojković: „Počinjalo se obavezno - bilo da ste pevali na Kolarcu ili u mesnoj zajednici - partizanskom pesmom. Mnoge su pesme bile zabranjene. Tada nije mogla da se snimi pesma Zakleću se ja pred Bogom da te nisam ljubio, već samo Zakleću se ja pred tobom da te nisam ljubio. Tek kad je predsednik Tito jednom nešto rekao i spontano dodao „Bože moj” slobodnije smo koristili tu reč. Bilo je sasvim logično da u pesmi čujete Slovenijo, obožavam te ili da Bosanac peva Bosno moja, Makedonac Makedonijo, te sakam, te običam, čuje se pljesak na Crna Goro, majko moja. Rade Đurić, urednik Radio Beograda, opominjao bi me kad idem na koncerte da u pesmi ne pominjem Šumadiju, već Moravu. Svako isticanje nacionalizma je bezvredno i štetno i zato smatram da jugoslovenstvo treba zagovarati.“ Eto, ne sme da pomene Šumadiju, dok ostali narodi kroz pesmu veličaju svoje države, a on i dalje zastupa jugoslovenstvo! Predrag Cune Gojković će kasnije snimiti za PGP RTS audio-kasetu s pesmom „Ko to kaže Srbija je mala“. Toliko o doslednosti.
Naravno, Ćurčić ne poriče talente, nego govori o duhu vremena: ”Ovaj primer je predočen ne da bi osporavao nečije glasovne mogućnosti i sklonost prema umetnosti, već da bi prikazao društveni ambijent tog doba”. Na primer, Toma Zdravković se žalio svojim prijateljima: ”Nas pevače političari ne koriste kako bi trebalo, a zna se da nama narod veruje. Baš zato bi trebalo iskoristiti tu šansu u korist politike i estrade na obostrano zadovoljstvo“.
A narod je patio. Ćurčić kaže: ”Događalo se da su pojedinci, iz političkih ili pomodnih razloga, javno veličali džez i druge zapadne muzičke žanrove, kao što je to bio slučaj s jednim službenikom u našoj Opštini. On je živeo na selu i na samo pominjanje novokomponovane muzike javno se zgražavao i govorio da je takva muzika zaostala i prevaziđena. Hvalio je i vidno ispoljavao svoje oduševljenje prema muzici koju su izvodili Lola Novaković, Ćorđe Marjanović, Ivo Robić, Vice Vukov prema italijanskim kanconama i francuskim šansonama (mada nije razumeo ni reč). Noću, nakon dužih sedeljki i pića u kafanama, uputio bi se seoskim putem prema svojoj kući. Tada bi, u onom mraku, kada bi se uverio da je dovoljno odmakao od varošice i da ga drugi neće čuti, glasno zapevao Snijeg pade pokri moje nade ili Na Moravi vodenica stara”.
Kulise, one ideološke, skrivale su punu istinu o Titotopiji: ”Divlja gradnja, divlji vodovodi, divlja smetlišta, divlji stanari, divlji brakovi, divlji priključci na energetsku mrežu. Živeli smo u državi koju su vodili ideologizovani diletantij”.
A ONDA JE POČELA EMIGRACIJA
Jedna od najvećih tajni Titotopije, koja je predstavljana kao zemlja ideala, ni na Istoku, ni na Zapadu, bila je masovna ekonomska emigracija, pre svega mladih, koja je otpočela čim su granice otvorene. Radenko Ćurčić kaže: ”’Napredna’ vlast morala je da prizna „urbi et orbi“ da njihova ideologija ne može da nahrani one koji traže posao i hleb i da pored ideologije postoji i ekonomija. Takva situacija primorala je tadašnje državno rukovodstvo da donese Zakon o liberalizaciji odlaska naših ljudi na rad u inostranstvo. Period od 1965. do 1973. godine predstavljao je vrhunac migracionog talasa. Na privremeni rad odlazili su muškarci i žene u najvitalnijem životnom dobu. Prema statističkim podacima, do 1961. godine iz zemlje je otišlo (samo) 3.612 mladih žena ili devojaka. Deset godina kasnije njihov broj je narastao na 211.161! Odlaženje iz zemlje naročito je izraženo od 1968. do 1971. godine. Bez osnovne škole bilo je 54,8% ovih radnica, a među njima 45,59% uzrasta do 24 godine. Istovremeno, u inostranstvo se iselilo i 672.000 mladića (Savezni zavod za statistiku). Država je asistirala preko svojih institucija i biroa za zapošljavanje njihovom odlasku ili upućivanju, kako su to onda govorili.”
To se, ako neko ne zna, radi i danas: država Srbija sistemski asistira u odlaženju naših ljudi iz Srbije. Za to ima ugovore (kad su u pitanju lekari i medicinsko osoblje) potpisane sa Nemačkom.
NAŠI LjUDI U EMIGRACIJI
A o tome kako je odlazak iz otadžbine delovao na naše ljude Ćurčić ( i sam emigrant u Francusku ) potresno je pisao u svojoj knjizi ”Čovek je ono što prećuti”: Da bi uštedeli što više novca, naši ljudi nisu birali način. Naročito oni koji su živeli i radili u Parizu. U nekim kvartovima, pre rušenja starih zgrada radi gradnje novih objekata, gradske vlasti su isključivale električnu energiju, vodu i gas. Zgrade nisu odmah rušene. Investitorima je trebalo vremena da obezbede sredstva. Ponekad su i pravni problemi ometali gradnju. Napuštene zgrade su rušene i nakon pet i više godina. U tom periodu naši ljudi bi se uselili u te zgrade i u njima živeli bez vode i električne energije. Vodu su donosili u kantama. Imali su male boce s plinom. Na njima su kuvali. Posebno me je potreslo to kako su provodili noći. Spavali su na oprezu, sa daskom i čekićem pored kreveta. Tokom noći bi povremeno udarali čekićem u dasku da bi plašili pacove kojih je bilo ih na stotine. Ponekad bi pravili raspored: do ponoći bi čekićem u dasku udarala supruga, od ponoći njen suprug. I tako mesecima i godinama. Novac koji bi uštedeli slali su u naše banke ili, bi u svojim mestima gradili ogromne kuće u koje se većina njih ne bi nikad ni uselila. Brzo bi se razboleli, zbog uslova življenja, i odlazili sa ovog sveta.”
RUŠENjE SVETOVA
Ovaj patnički život je značio i raspad morala- Ćurčić piše šta se zbivalo sa našom ženskom decom u strašnom svetu:“Kako se radilo o mladim i neudatim devojkama, uglavnom sa seoskog područja, njihovo znanje o polnom životu bilo je krajnje oskudno. Mladići iz Jugoslavije ulazili su u prolazne avanture sa svojim zemljakinjama, a u slučaju neželjene trudnoće žene su prepuštali same sebi. Bez poznavanja jezika zemlje u koju su došle, one nisu ni mogle da ostvare kontakt sa mladićima iz zemlje domaćina. Stanje u kome su se našle bezobzirno su koristili njihovi zemljaci, ponekad i sami neupućeni u posledice tih odnosa. One su radi abortusa dolazile u Jugoslaviju, ali su, stideći se da odu u mesto svog rođenja, tražile neki grad u blizini granice. Onda je u Sloveniji uvedena praksa da pobačaj mogu nesmetano izvršiti u Ljubljani. Bilo je i slučajeva čedomorstva, a socijalni radnik pri našem konzularnom predstavništvu tvrdio je da se veoma često nalaze tela umrle novorođenčadi po parkovima, ispod mostova i u kantama za otpatke. Učinjen je napor, pa je poslat apel za pripremanje jedne brošure koja bi na jednostavan i razumljiv način pružila informacije o načinima za izbegavanje neželjenih začeća i polno prenosivih bolesti. Apelu se odazvala jedino Ljubljanska banka i odštampala brošuru pod naslovom „Ljubljanska banka Vas savetuje i pomaže. O Vama zavisi sreća i zdravlje vaše porodice“. Ali, bila je to brošura reklamnog karaktera na kojoj su se našle i adrese filijala te banke u zemlji i inostranstvu, kao i pristupnica za jednostavno otvaranje deviznog računa”.
A kakvu su titoistički muzički šefovi imali ponudu za naš svet ”preko grane”?
MUZIČKA PONUDA
Opet Ćurčić:»Oni su podstakli proizvodnju i prodaju gramofonskih ploča do neslućenih razmera. Diskografska preduzeća su stupila na scenu, angažovali su svakog ko bi umeo da napiše i otpeva bilo šta na temu odvojenosti od rodnog kraja. Takve snimke na gramofonskim pločama slali su u inostranstvo onima koje su prethodno tamo poslali kako bi im oni slali devize. Ekonomski uticaj gastarbajtera je ogroman - za veliki deo stanovništva Srbije njihov novac predstavlja ,,infuziju“ koja omogućava goli opstanak. Jugoslavija je 1963 godine ostvarivala 4,4% deviznog prihoda od doznaka iz inostranstva, dok je deset godina kasnije (1973) taj procenat dostigao 25,8. Veoma retko bi među onima koji su radili u inostranstvu bilo članova Partije. Oni su i u zemlji imali sve što im treba - posao, status i privelegije. Nisu zaboravili da uz visoke dnevnice pošalju agente UDB-e ili kriminalce da uhode i kontrolišu ove mučenike. Onda su se brojna piskarala i pseudonovinarčići u svojim tekstovima zgražavali nad muzikom koju naši gastarbajteri slušaju. Oni su, po njihovom mišljenju, kao sloj regrutovan iz deklasirane seljačke mase, konzumenti šund muzike. Takva muzika je, po njihovim objašnjenjima, tim ljudima pružala lažnu idealizovanu sliku o selu koje su oni morali da napuste, selu ostavljenom, ali neprestano sanjanom. Tako su mogli da govore i pišu oni koji nisu imali gastarbajtersko iskustvo, bez poznavanja trauma koje takvo iskustvo ostavlja na sve koji su krenuli „trbuhom za kruhom“. Kao da su oni mogli da sanjaju neku drugu sredinu ili neki velegrad! Ili je njihova krivica zato što kao prva generacija doseljenika, bez poznavanja pravila, jezika i običaja nove sredine, nisu prihvatili muziku zemlje u kojoj su se obreli kako bi zaradili nešto novca.
U svojim tekstovima izbegavali su da pomenu rukovodioce producentskih firmi koji su takvu muziku snimali i promovisali. Ti ljudi su ispred kamera i u štampi, patetično i glumački skoro besprekorno, bez trunke stida izjavljivali kako oni imaju human, socijalistički, samoupravni odnos prema svakom našem radnom čoveku, nezavisno gde živi i radi. Umesto da su te mlade osobe koje su oni, zvanično, preko državnih zavoda za zapošljavanje slali u inostranstvo, okupili u neku salu pre njihovog polaska u inostranstvo da bi im stručni ljudi jednostavnim rečima predočili šta ih u inostranstvu čeka, kako da se ponašaju i rešavaju probleme, oni su im pre polaska na rad u inostranstvo tražili na uvid potvrdu da su otvorili devizni žiro-račun u nekoj domaćoj banci, uz savet da svoju ušteđevinu šalju u naše banke. Kao, eto, oni su njima učinili, pa bi bio red da... Taj rečnik i te namere svima su nam poznati. Službe koje su sve kontrolisale odobrile su producentskim kućama da snimaju i izvezu na tone šunda namenjenog tim mladim ljudima. Ali, to nije sve. Da bi navodno izbegli troškove transporta, direktori produkcijskih firmi iz Jugoslavije otvarali su fabrike ploča na svoje ime na tlu Nemačke. Na licu mesta su štampali na milione gramofonskih ploča i nudili zbunjenim i neukim gastarbajterima. Pojedini direktori nisu se ni vratili u zemlju, već bi stvarali novi biznis sa novcem zarađenim od te unesrećene mladosti. U većini slučajeva u tekstovima tih pesama nalazio se takav sadržaj koji je kod slušalaca umnožavao instinkte i tako ih dodatno podsticao na nezrele i površne odnose. Evo šta je o njima rekao poznati interpretator Cune Gojković: „Tržište se pomno prati na osnovu izdašnih potrošača, naših gastarbajtera. Njih i Turaka u Evropi ima najviše, pa kad već treba da se nađe neki zajednički muzički jezik u belom svetu, onda je to turski melos. Naš bosanski sevdah, vranjanska muzika - svi su pod uticajem Anadolije. Turčin je dospeo čak do Pirineja, uz mešavinu sa Mavarima, pa smo tako dobili fantastičnu špansku muziku! Pošto nam naši gastarbajteri dolaze u rulji, tokom letnjih meseci, a budući da naši pevači često idu njima u goste, onda oni preko pevača formiraju ukus tržišta.“ Stoga ne čudi da je postigao veliki uspeh pesmom Janičar. Šta je u takvom ambijentu mogao da učini Radomir Bogićević? Da se povuče iz te tarapane i da nastavi da stvara muziku koju je usvojio.» I Bogićević se viteški povukao.
A «specijalni rat» u oblasti muzike nastavio se preko ”Rokera s Moravu” i ”Slatkog greha”.
DOKLE SMO DOŠLI, OSAM GODINA POSLE SMRTI RADETA BOGIĆEVIĆA? Danas se sve prelilo u rijaliti, o kome neuropsihijatr dr Dobrosav Nikodinović govori:“Odnosi meću članovima porodica su tradicionalno definisani porodičnim pravilima ponašanja u svim vidovima života, kao što je odnos meću članovima porodice po osnovu srodstva, pola, uzrasta, obedovanja, spavanja, verbalne komunikacije, odevanja, rada i ostalim svakodnevnim životnim aktivnostima. Takav porodični nepisani kodeks praktikuje se i u javnom životu van porodične sredine. On nam jednostavno pomaže da smo svesni da je naše ponašanje dopušteno, prihvatljivo, poželjno, naša osećanja, ubeđenje i mišljenje su stabilni, nema nejasnih odnosa. Praktikovanjem ovih pravila tradicionalnih odnosa štiti se zdrav moral i zdrav duševni život članova porodice koji se preslikava i na javni život. Bez ovih odnosa ljudska porodična zajedinica ne bi mogla da postoji, raspala bi se. Svakodnevno bi se povređivao moralni itegritet, zdrava osećanja pojedinca, menjao bi se realan pogled na život, poremetio bi se red vrednosti u međuljudskim odnosima, došlo bi do zbunjenosti, zbrkanosti, ništa ne bi bilo na svome mestu, teško bi se snalazili, ne bi znali šta je valjano a šta pogrešno. Naše želje bi bile usmerene na pogrešan izbor subjekta, bili bi napeti, anksiozni, došlo bi do promene nagona, izgubili bi samopouzdanje, javila bi se nova osećanja, nezadovoljstva, ljutnja, agresije, smanjila bi se naša kritičnost, mogućnost za nedopuštenu aktivnost kriminalnog karaktera, prestali bi da poštujemo druge, naši zahtevi bi postali nerealni, usmerili bi se samo na sebe, na svoja osećanja, na zadovoljenje samo svojih nagona, ne bi mogli da procenimo da li su naši postupci dopušteni, tražili bismo samo svoja prava ne poštujući tuđa prava.
Zašto bi se to desilo, zbog čega bi došlo do promena našeg duševnog života? Stalno gledanje rijaliti programa sugeriše se gledaocu baš takvo ponašanje: poremećen bi bio osećaj granice dana i noći, noć bi pretvorili u dan i obrnuto, ritam obroka ne postoji, jede se bez reda i na ne primeren način, sami, kad nam se prohte i šta nam se prohte, stvorene su navike i sklonosti prema nadražjnim sredstvima (alkohol, droga), odevanje vrlo oskudno sa isticanjem polne razlike i požude, hod, pokreti, gestikulacije su neverbalni poziv na seks, preglasan govor kao izraz svoje tobožnje superiornosti, vežbe agresivnosti, pežorativno izražavanje kao izraz tobožnje slobode, čak vulgarno, javno izražavanje seksualnih želja i praktična seksualna akcija pred prisutnima, čak sa tv kamerama, isključeno potiskivanje nedopuštenih osećanja, po pravilu što na umu to na drumu.
Praktično, demonstrira se, manifestuje, život bez pravila i bez ograničenja. Sve je dopuštano, nema nedopuštenog osećanja i nedopuštenog ponašanja, nema stida, časti, ponosa i griže savesti./.../
Jasno je kao dan da je ovo neprijateljska namera srpskog neprijatelja da se razori zdrava porodična i društvena sredina i izmeni moral i duševni život naših građana. Jednostavno rečeno, to je specijalni vid rata razaranja zdravog duha i humanih društvenih odnosa, zamenjen animalnim, patološkim životom. Zapaža se da je u Srbiji sve više čudovišnih kriminalnih pojava, umorstava među srodnicima, moralnih incesta, silovanja srodnika, rodoskrnavljenja, nastrane seksualnosti, promiskuiteta, supružničkih neverstava, patoloških navika, alkoholnih ili narkotičnih zavisnosti, promena morala bez pravila društvenih normi, demonstracija egalitizma homoseksualizma kao surogata zdravom porodičnom životu. Pubertet sa telesnim seksualnim atributima se sve ranije javlja bez psihičke maturacije, sve je više maloletničkih trudnoća. Nećemo dugo čekati da se pojedinci počnu pojavljivati na javnim mestima u adamovom i evinom kostimu, kao izraz slobode modernog života. Laž je da je takav život izraz novog modernog života. Naprotiv, radi se o bolesti društva kao rezultatu neprijateljske aktivnosti.“ To je, zapamtimo, počelo ubijanjem narodne muzike! I to će trajati, dok se maternja melodija ne obnovi!
ŠTA JE BIO ( I OSTAO ) TITOIZAM?
Žarko Vidović, vodeći srbski istoriosof, jasno je ukazivao na činjenicu da je titoizam bio svojevrsni „američki“ komunizam. Jer, Broz je, obračunavajući se sa srbskim nacionalnim osećanjem, vršio veliki posao za angloameričke interese na Balkanu:“Evropski antikuomunizam( iz doba hladnog rata između dve sile, SAD i SSSR) i evropska srbofobija su dva uzastopna krizna osećanja; to je isti mentalitet kojem su potrebna, jedan za drugim, dva tragosa ( žrtvena jarca, nap.V.D.), komunizam i Srbi, u kojima se prosto, kao u pokazivom, televizijski jasnom tragosu, kristalizuje negativna zajednica krize./…/ Srbofobija, uostalom, nije novo krizno osećanje. Ona se „trenira“ i gaji još u vreme Drugog svetskog rata; „trenirali“ su ga nemački saveznici i posle Drugog svetskog rata;“Cigani, Cigani“ je na stadionima bio krik masovne želje Hrvata da Srbe iz Krajine učine beskućnicima, narodom bez zavičaja. Kao u ratu: „Židovi, Cigani, Srbi i psi!“. To krizno osećanje srbofobije bilo je jedina realna sadržina tito-komunizma: nikakva zajednica „bratstva-jedinstva“. U isto vreme je Zapad, pomažući tito-komunizam, bio pune četiri decenije neosetno, ali sistematski pripreman tu tito-komunističku srbofobiju kao istinu o Srbima i jedinu pravu bazu Jugoslavije. Srbofobijom je tito-komunizam krio genocidnu krivicu evropskih nemačkih saveznica koje su ratovale samo protiv Srba u Jugoslaviji: Austrija, Mađarska, Bugarska, Albanija, Kroatomuslimani i Hrvatska./…/ Zapad i danas nastavlja da krije genocidnu krivicu pomenutih nemačkih saveznica.“
A amerikanizacija jugoslovenske pop-kulture služila je da otupi i umrtvi srbsko istorijsko osećanje; jer, kako reče Žarko Vidović, istorijske svesti nema bez svesti o zlu.
POD CRNIM TALASOM
Srbe je, na sve moguće načine, trebalo odbojiti od svakog njihovog iskona, pa i muzičkog. Oni su morali biti predstavljeni kao raspamećeni pagani, budale i beskorenovići, čija sudbina i ne može biti drugačija do sudbina precrtanih i poništenih. Zato Radenko Ćurčić u svojoj knjizi, koja se bavi duetom pravih srbskih pevača, posvećuje veliku pažnju putu od „Rokera s Moravu“, preko Lepe Brene, do Pinka. Sličan način predstavljanja našeg tla u filmu ( sve je glib, krv i ništavilo, a Srbi nisu Studenica i Hilandar, nego „perjari“) ostvaren je u tzv. „crnom talasu“, o kome Bogdan Zlatić u intervjuu potpisniku ovih redova kaže:“Isprva su režiseri, koji su tek kasnije označani kao crnotalasovci, bili favorizovani jer su njihovi filmovi tematski i sižejno bili izvan bučno deklarisanih ideoloških prioriteta. Bavili su se predgrađima urbaniteta, deponijama života, zapuštenim ambijentima i likovima bez digniteta – dakle ne ideološkim, već ikonografskim tabuima. Publika koju je stvarnost deklasirala nije htela da gleda takve filmove, pogotovo što je u bioskopima mogla da vidi filmove koji su dražili njene snove o boljem životu. Tada se, paralelno, odvijao proces uvođenja koka-kola socijalizma, tj. izmaštanog i fingiranog american way of life, i to kroz dostupnost tršćanskom Ponte-Rosu i gastarbajterskom životu. Paradoksalno je to da ikonografija tih filmova ne samo da nije predstavljala kritiku društva, nego je podupirala ovaj paralelni proces i implicitno opravdavala krah utopijske izmene sveta. Disidentski status pojedinih režisera i oreol zabranjenog voća koji je pripisan nekim filmovima, dolazi tek kasnije, ali nijednom od ovih režisera, osim Lazaru Stojanoviću, nije prekinuta karijera. Dapače. Danas crni talas dobija novu, treću dimenziju šifrovanja stvarnosti – priča o njemu treba da stvori lažnu predstavu da je u doba titoizma ipak postojala mogućnost da se istupi protiv režima i time prikaže njegova tobožnja demokratičnost. Avaj, istina je sasvim drugačija: svako ko se makar samo iskazivanjem čisto naučnog mišljenja, kao profesor Mihajlo Đurić, suprotstavio kolektivnom srljanju u budući građanski rat, morao je da završi na robiji.“
KAKO SU SRBI POSTALI „PERJARI“?
On, u knjizi „Crni talas u srpskom filmu“ dešifruje stvarnost:“Život banatskih Roma u Perjarimasamo je podloga za delatno razaranje smisla života. Zapravo, Romi kakve je u svom filmu pokazao Saša Petrović ne postoje nigde, osim u Skupljačima perja. Da u filmu nema onako strašne zloupotrebe Srpske pravoslavne crkve, kao okvira društvenosti koji na neki način dotiče život banatskih Roma, Skupljači perjabi se bez ustručavanja mogli okarakterisati kao zlokobna manipulacija rasističkim predrasudama o Ciganima. Avaj, način na koji je u Perjarima prikazano sveštenstvo i monaštvo Srpske pravoslavne crkve, te način na koji je upotrobljen crkveni živopis i crkveno pojanje, ukazuje na činjenicu da ovde nije reč o jednostavnoj ekranizaciji rasističkih predrasuda o Romima, ili o šematizovanoj anticrkvenoj propagandi iz boljševičkog arsenala. Prikaz pravoslavnog sveštenika (Mija Aleksić) i pravoslavne monahinje (Rahela Ferari) ne može se objasniti jedino zlim namerama prema predstavnicima monaštva i sveštenstva Crkve (to se, svakako, podrazumeva), nego se pre svega može tumačiti u kontekstu razaranja svega što se nađe na putu postmarksističkog ništovanja. To više nije anticrkveni stav prosvećenih bezbožnika, nije to bogoborstvo „uvređenih i poniženih“, nego je to ekranizacija jednog potpuno novog doživljaja sveta, doživljaja zasnovanog na istorijskom porazu svih ideoloških pogleda na svet. Samo je čovek obuzet poraznim osećanjem ništovanja mogao onako bogohulno izobličiti manastirske živopise, i na tako avetinjski način zloupotrebiti crkveno pojanje, kako je to učinio Saša Petrović u filmu Skupljači perja. U istoriji kinematografije gotovo je nemoguće naći takav primer postizanja utiska sablasnosti upotrebom crkvene muzike, odnosno upotrebom crkvenog hora: kao da nam ne poju Heruvimi, nego da nam se rugaju aveti. Rečju, ovde više nije na delu bio samo jedan anticrkveni poriv, nego je tu radila inspiracija i delatna sila nepomjanika. Ušavši na vrata „velikog sveta“, ovenčan slavom kanskog laureata, film Skušljači perjanapravio je pravi kulturni dar-mar – preko bioskopa do svakodnevnog života. Narodu, koji je osetio da je izbacivanjem iz istorije izgubio i narodnu himnu, konačno se učinilo da je dobio novu. Romsko ''đelem, đelem'' je po srpskim kafanama i trgovima, po srpskim selima i gradovima, postalo neformalna himna Srba, čime je zlokobno nagoveštena čergarska sudbina srpskog naroda. Tako su, na pedesetu godišnjicu proboja Solunskog fronta, te godinu dana pre čuvene proslave pola veka savezničke pobede u Prvom svetskom ratu, u podsvest Evropljana urezivane pokretne slike koje su sugerisale da je ovaj prostor margina humaniteta, odnosno deponija Evrope na kojoj se odigravaju anticivilizacijski procesi.“
ZAŠTO SU BRAĆI BAJIĆ ODUZELI PASOŠE
Znali su to vlastodršci, znali. Narod se trovao.
Kroz „oporezovani kič i šund“ u naše krajeve prodiru pesme tipa „Davorike, dajke“, o kojima Ćurčić kaže: “Takve pesme su nanele neprocenjivu štetu u duši i svesti srpskog etnosa, naročito kod neukih, prostodušnih i nezaštićenih osoba. U to vreme naš narod na selu još uvek je, koliko-toliko, znao za stid, moral, karakter i poštovanje starijih. Takve pesme emitovane preko radija ili izvođene u kafanama i na slavljima, u prisustvu članova porodice, razarale su osnovu koja je vekovima uspostavljana u porodičnoj zajednici. Istovremeno, nije postojala nijedna poreska stopa za pesme u kojima bi neko od kompozitora pokušao da opeva neki događaj ili neku poznatu ličnost iz srpske istorije. Takve pesme su najstrože zabranjivane, a autori i izvođači kažnjavani U to vreme su braći Bajić oduzeli pasoše i zabranili nastupe u svim društvenim i državnim ustanovama zato što su pevali Šumadijo, šumovita zemljo moja mila ili Kaži svima, rode, Srbi kolo vode. Kaži svima, sele, Srbi se vesele. Kako to da Srbi mogu da se vesele? Sve je to bila priprema za Deseti kongres komunista Jugoslavije koji je održan 1974. Godine”.
KAKO JE RADE BOGIĆEVIĆ ČUVAO OBRAZ
Dostojanstveni Rade Bogićević je ostajao na svom putu. Umeo je da odgovori onima koji su se pravili pametni više no što im priliči. Kad mu je jedan mudrijaš u restoranu Kluba književnika u Beogradu rekao:„Ona vaša Momačka i devojačka pesma po svom trajanju više liči na neku operetu, nego na izvornu narodnu pesmu.“ „Tačno ste to primetili“, odgovori mu Bogićević, „ali ona liči na našu, srpsku operetu, a ne na neku italijansku ili špansku prevedenu na naš jezik.“» I njegov saborac, Obren Pjevović, umeo je odbrusi svima koji su pokušavali da se narugaju izvorno našem. Ćurčić navodi anegdotu: ”Prilikom gostovanja ansambla „Raspevana Šumadija“ negde u Slavoniji, grupa mladića se okupila po završenom koncertu okoizvođača. Jedan od njih upita Obrena Pjevovića: „Gospon Obrene, kak to da tamo oko Čačka ima tol’ko sviraca? Vi izgleda ništa ne radite već samo gudite.“ Obren mu odgovori: „Hajde sad ti uzmi i zapevaj neku svoju ili tuđu pesmu i videćeš da ćeš odmah zaboraviti na mržnju. Znaš kako se kaže: Ko peva, zlo ne misli.“
KAKO JE PROŠLA ZEMLjA DEMBELIJA
Titova Jugoslavija je bila Zemlja dembelija, raj za magarce iz Kolodijevog „Pinokija“. U njoj se pevalo:“Ala volim ovaj režim, plata ide, a ja ležim!“; „Druže Tito, nešto bih te pito:“Da l` se smije ženiti sa dvije?“- „Budi vredan, pa oženi sedam!“…A kad se pojavila televizija,čula se, na osnovu vizuelnih utisaka do juče patrijarhalnog stanovništva, i ovakva „poskočica“:“Igra kolo, kud pogledaš – svukud golo, al` ni meni nije krivo, na jednu sam namigivo!“
Otupeli, lišeni istorijske svesti, Srbi su se našli zapanjeni kad je Titoslavija počela da se raspada ( hvala Bogu, brzo su se setili iskustva Drugog svetskog rata, pa nisu dali da ih opet kolju)…To jest, kako mi je davno rekla jedna devojka iz Knina:“Da nije bilo Tuđmana, ne bismo ni znali da smo Srbi“…Što je važilo za Srbe preko Drine, važilo je i za Srbijance. I njihovo osvešćivanje je počelo zahvaljujući bolnim zbivanjima „rata za nasleđe“ pokojne SFRJ.
UMESTO ZAKLjUČKA
Ovaj pogovor je obiman, ali nije zamena za knjigu Radenka Ćurčića. On je samo „prateći glas“, čiji je cilj da doda ponešto u svedočenje autora. A cilj autora nije bio da piše ideološku knjigu, nego da nađe razloge zbog kojih su Rade Bogićević i Bosa Ovuka izbačeni iz glavnih tokova našeg posleratnog muzičkog stvaralaštva. „Po gradini msečina k`o dan“, „Maramica svilenica“, „Zvižduk u gradini“ i dalje su pesme za koje mnogi misle da su izvorno narodne, što one i jesu, jer su sa izvora, sa arhetipskog vrela narodne duše. Njihove pesme bile su originalne i, u isti mah, konzervativne. A "konzervativno" je sve što je ozbiljno - venčanica je bela, svadbeni prsten zlatan, odeća žalosti crna, i rukovanje s prijateljem znak poverenja.Savremeni ruski mislilac Andrej Anisin u svom ogledu "Konzervativizam, tradicija i ontološka slobodačoveka“ daje preciznu definiciju: "Čovek je pozvan da sazda sebe i svoj život, - upravo je u tome smisaonjegove ontološke slobode. I ovde se - isto kao i u umetničkom stvaralaštvu - stvarna novina rađa samo iz dubina tradicije. Svaki original (ne kopija) upravo je onoliko originalan ( originalis ) koliko je povezan sa nekim načelom, praizvorom (origo). Vezu sa praizvorima ljudskog postojanja i ljudske kulture upravo i obezbeđuje tradicija (od „trado” - nosim), to je donošenje iskustva doživljavanja tih praizvora. Jedini način da se to iskustvo nosi je - njegovo usvajanje: neophodno je da se uđe u tradiciju, njome počne živeti, naći u njoj živo jedinstvo sa smislotvornim osnovama ljudskog postojanja. A sve je to zarad mogućnosti da se u životu kaže sopstvena - ne pozajmljena - Reč, da bi se proživeo sopstveni, a ne "kako kod drugih" život, da bi se svojoj deci, narednom pokolenju dala mogućnost da ne izgube tu živu vezu sa smislom postojanja, - tačnije, dati mogućnost tom smislu da do njih dopre kroz moj život. Smisao konzervativizma je - upravo u čuvanju i nastavljanju tradicije. Reakcionarnost i suprotstavljanje progresu uopšte nisu smisao konzervativne ideologije. Protivljenje ontološkoj i istorijskoj raspamećenosti, besmislu i lakomislenosti, koji vode sušenju života - to je smisao iste“.
Radenko Ćurčić je, svojom knjigom „Duet“, to pokazao i dokazao. Hvala mu zbog plodotvornog truda.
dr Vladimir Dimitrijević
