Pokušaj pentaptiha - Na kapijama Andrićgrada - vladimirdimitrijevic.com

Da su nam dozvolili. Da smo imali mudrosti. Da nismo, kako reče Vladika Nikolaj, narod mnogih početaka. I Andrićgrad je svojevrsni početak

Andrićgrad ne sme da laže. On postoji kao svedočanstvo na granici svetova da je moguće, makar uz napor i trud, ići putem Istine

Sa verom u umetnost

Pre Andrićgrada, bio je Drvengrad.

„Drvene kuće koje su uhvaćene u trenutku raspadanja, demontirane su i odnesene, dobile su u Drvengradu još jedan život“.[1]

Emir Kusturica je pregao da sagradi mesto predaha u apokaliptičnim ritmovima sadašnjice. Kada se, na Mećavniku, pojavio Drvengrad, izgledalo je da smo dobili kvintesenciju naših starih dobrih varoši, čije su razmere bile, vo vremja ono, neporecivo ljudske. (Kao kod Platona – polis ne treba da ima više od pet hiljada stanovnika. Jer moral je moguć samo kao, po Žarku Vidoviću, zavičajna običajnost; a još u 19. veku Bodler je uočio da mesec dana možeš da lutaš Parizom, i da ne sretneš poznato lice – tu moral više ne stanuje).

One kućice, pragovi davno nestalih pruga koji su postali stepeništa, stari automobili, revolucionarno – ekološki sokovi, drvo prekriveno knjigama, bioskop pod zemljom… Bila je to, kad se Mećavnik pojavio, nasušna doza suptilnog, „nadrealističkog“, pomeranja stvarnosti zasnovanog na iskustvu balkanskog multiperspektivizma. Plus Šarganska osmica i zavrnuti Kusturičini rukavi kao znak da je pred nama čovek spreman da radi svojim rukama, ali i da se tuče sa onima koji žele da mokrogorsku čednost unište rudnikom nikla. I crkva Svetog Save, da se zna početak; i vera u umetnost kao slobodu, u umetnost koja se ne klanja Mamonu… Mećavnik, sa svojim festivalima, nije kvaziestetska obmana koja, maskirana u postmodernizam, tvrdi da je sve besmisleno i da je pobuna nemoguća. Festivali na Mećavniku i dalje pokazuju da je istinska umetnost življa od života, koji nas, ovakav kakvim je postao, zatupljuje potrošačkom repetitivnošću, i miri nas sa potonjim sivilom neoliberalnog kapitalizma.

A ko, iole normalan, može da sa tako nečim da pomiri? Ko želi da utone u potonje sivilo?

Pasioniranost na delu: Drvengrad kao model

Mećavnik je, smatra ugledni naučnik Milomir Stepić, model koji nam poručuje kako bi se mogla oživeti, sve napuštenija, unutrašnjost Srbije. Taj model progovara i o Kusturičinoj pasioniranosti kao putu obnove koji nam se, ako i dalje želimo samosvojnost, nudi.[2]

Ali, šta je pasioniranost?

Po čuvenom ruskom naučniku, Lavu Gumiljovu, etnogeneza (nastanak jednog naroda) se definiše kao lokalna varijanta unutrašnjeg oblikovanja uslovljenog uticajem istorijskog i pejzažnog činioca. Kao elementi prirode, etnosi ulaze u sastav dinamičnih sistema u kojima se nalaze domaće životinje, biljne kulture, prirodni i veštački predeli, rudna bogatstva i predmeti kulture. To su, analogno biocenozama, tzv. etnocenoze. Etničnost je prirodna osobina čovekova, a etnička pripadnost se oseća kao prirodna činjenica. U neponovljivom sklopu određenog pejzaža nastaju izvesni etnosi, a predeli utiču na duhovnost i običaje naroda (planine, stepe, reke, jezera, šume oblikuju etnose ništa manje od njihove religioznosti). Etnosi nastaju od raznih naroda (Rusi su, po Gumiljovu, slovensko-ugrofinska mešavina, sa izvesnim elementima tatarske genetike). Etnosi imaju subetničke formacije („gorštaci“ i „dolinari“ kod Škota, na primer), ali se uključuju i u superetnose (kakvi su, recimo, „Zapad“,“Islamski svet“, itd.). Da bi nastao novi „etnos“, potreban je naročiti činilac, koji Gumiljov naziva „pasioniranost“ (A. L. Andrejev ga definiše kao „poseban efekat viška biohemijske energije, koji se ispoljava u pojačanom nagonu ljudi za akcijom“). Pasionirani ljudi su tzv. „pasionari“, koji, želeći da promene svet, stvaraju i propovedaju nove religije i naučne teorije, kreću u osvajanja ili, pak, neodstupno brane otadžbinu. Samo pasionari su kadri da stvaraju nove etnose i da održavaju postojeće.[3]

Posle Drvengrada, naselja od čiste pasioniranosti, bajkovitog odmorišta i „vremenske mašine“ koja nas vraća u doba napuštenih ljudskih premera, na red je došao Andrićgrad, pokušaj da se sazda trajna tvrđava naše kulture.

Put u Zamak

Jedan od najvećih srpskih slikara, koji je, u isti mah, bio i mislilac, zatočnik „Mediale“ Leonid Šejka, verovao je da se mora preći put koji je sam definisao kao kretanje od Grada (ploda otpadije od Alfe i Omege, Grada kao simbola samozatvorenosti i samodovoljnosti), preko Đubrišta, svojevrsnog pakla, do Zamka, raja ponovo stečenog.

Dok se prave planovi za osvajanje svemira, a progresu nema granica, velika mašina radi besprekorno, iako joj neprestano preti Đubrište. Reč je o onome što Šejka zove „mundus discontinuo“: „Sok u stabljici ne dopire do ogranka. Pokret ruke, koji je namenjen da izvrši radnju, zastaje na jednom delu puta, bez vidljive prepreke, i gubi iz vida svoj cilj“.[4] Na Đubrištu, predmeti gube bitijnost, i sve se maske skidaju. Njime gospodari Šejkin Grupuleks, sami đavo.

Šejka veruje da ovo umnožavanje predmeta sazdaje pustinju u kojoj će ipak biti moguće otkrovenje, i da će mračna posuda, bar u budućnosti, u sebe primiti svetlost.

Savremeni grad je Nekropolis, a Đubrište njegova logična posledica, smatrao je Šejka. Ipak, verovao je – i to je haos iz koga može nastati kosmos.

Kusturica, koji je, čeznući za neostvarenom našom renesansom, krenuo ka Andrićgradu, ne pristaje na svet kao na đubrište, o čemu je pričao najavljujući svoj film „Na Mlečnom putu“:“/…/Ceo naš svet je postavljen naglavačke, Veliki brat i njegov rođak su čitave narode doveli do kolapsa, od sveta su napravili đubrište. Svima nama, a mislim na 99 odsto čovečanstva, preostalo je da prihvatimo da su naši životi tek komad otpada na globalnoj deponiji. Svako ko načelno prihvata ovakvu podelu uloga uključuje se u poredak nove paganske civilizacije. Ona uspostavlja ne samo kraj ideje o narodima, već i kraj ideje o ljudskim bićima. Moj je cilj da iz sopstvenog iskustva i stvaralačke strasti stvorim povoljan ishod za gledaoce. Film stoji na suprotnoj strani, on je tu radi odbrane ljudskosti od globalnog političkog podzemlja, a nema boljeg načina za to nego da koristim arhetipove dobra, lepog i uzvišenog.“[5]

Ne pristajući na ideju kraja naroda i kraja ljudskih bića, Kusturica se opredelio za izgradnju mesta posvećenog književniku – posvećeniku kalokagatijskog ideala, jedinstva Dobra, Lepote i Istine.

Pokušaj Zamka

U tom smislu, Andrićgrad je svojevrsni pokušaj Zamka kao, po Šejki, predela blagosti, ozarenog utočišta logonautike. Pred njegovim kapijama nema vidljivog mosta koji se podiže da bi zaštitio one koji tamo obitavaju. Nemoguće je to u Višegradu, gradu ćuprije na Drini. Ćuprija poziva da se reka pređe. Andrićgrad poziva da se u njega uđe.

Snaga priziva je, ovde, nedvosmislena: kreće se od hrama Svetog kneza Lazara, koji nam Vidovdan nudi kao osnovu postojanja naroda na razmeđi svetova.

Odmah ispred hrama je spomenik zavetnom pesniku Njegošu, koji nam postavlja pitanje šta je čovek, ističući da se, i pre odgovora na ključno pitanje pravoslavne (dakle apofatičke) antropologije, mora biti – upravo čovek. Dok tražiš odgovor, budi čovek.

Kad se izađe sa hramovnog trga, sačekuje nas zamišljeni Andrić, čovek uznemirene svesti i savesti, vulkan pokriven velom neprozirnog stoicizma. I, pre svega i iznad svega, čovek Evrope koje više nema, a koju je tako potresno opisao Štefan Cvajg u „Jučerašnjem svetu“. Tu je i nezaobilaznik Nikola Tesla, koji je dokazao da je i među nama moguć Leonardo, iako nismo imali renesansu.

A onda, ispred kapije, patrijarh Makarije Sokolović, sa svojim bratom Mehmed – pašom, pokraj čijeg mosta se diže Andrićgrad; oni su svojevrsni podsetnik, između ostalog i na to šta smo mogli biti.

Da su nam dozvolili. Da smo imali mudrosti. Da nismo, kako reče Vladika Nikolaj, narod mnogih početaka.

I Andrićgrad je svojevrsni početak.

„Ovde se kamen vraća tamo gdje nikada nije bio. Ipak, mogao je da bude ili je bio u literaturi Ive Andrića.“[6]

drvengrad 02

Odakle dolazi Andrićgrad?

Svakako, to je ideja Emira Kusturice.

Ali, Kusturice koji, sav, potiče iz kulture otpora i nepristajanja, kojim kaže: „Kada bi na našoj planeti ostao samo jedan koji izgovara Istinu, trebalo bi stajati iza njega!“ (ovde)

Taj Kusturica kaže: „Kako se postaje politički korektan? Tako što, ako ne možeš sam, neko drugi mora da ti izbije iz glave svaku misao koja se suprotstavlja globalizaciji. Ako ne može toljaga, može „mejnstrim“ televizija, mogu sajtovi na internetu. Mozak bi možda savladao mehanizam mašine za pranje veša, ali centrifugu ne može nikako! Kada se korteks dobro iscentrifugira Holivudom, „Rolingstounsom”, humanitarcima NATO generacije, dobijemo politički korektnu osobu koja vjeruje da su fašisti antifašisti i obrnuto! Tu se iznenada smanjuje potreba za ljevičarskim strastima: saosjećanje, kasnije i gubitak razumjevanja za ljude koji nemaju pravo na hranu i tekuću vodu, pa se polako povjeruje da je „Monsanto” najzgodniji proizvođač hrane, ali i u to da na svijetu ima previše ljudi te da je neophodno smanjivati im broj. Ko te pita kako! Završna faza je fatalizam kao poslednji stadij kapitalizma. Sve što jeste mora tako biti i ne pitaj zašto. Kao što ne možemo saznati zašto na Forbsovoj listi najbogatijih nema Rotšilda i Rokfelera!“ (ovde)

A to se, na kafanskom zidu Andrićgrada, pretvori u sliku Rokfelera, okruženog navodim svetskim moćnicima, koji je, u stvari, puki šibicar.

Ili, na samom ulazu u Andrićgrad, portreti Mladobosanaca, koje je tako strasno mrzeo Ričard Holbruk jer je, gle – baš zbog njih! – počeo Prvi svetski rat. A nije počeo zbog austrijske okupacije Bosne i Hercegovine, zbog želje Germana da se šire na Istok, zbog cara i kralja Franje Josifa i kajzera Vilhelma! Tamo, na ulazu, stoji Mlada Bosna, kao straža čiste i nepatvorene poezije, koja nikom nije od materijalne koristi, ali je nasušna, kao hleb. Uostalom, to je u svojoj pesmi „Princip“ već rekao Đorđo Sladoje:

Ne crnom rukom no vođen mišlju svetom
Ja sam se dugo u snu rvo sa tom metom
I da sam promašio svejedno bilo bi svetu
Al ja sam obećo sestri i zakleo se kmetu
Ja sam se Žerajiću zakleo tvrdom verom
I nemam nikakve veze s vašom svinjskom aferom

Jesam zlotvora gađo al nisam puco u nju –
Smejo se mojoj kapi rugo se mome gunju
A mogao je naći neko sretnije mesto
I tamo otići mirno na izlet sa nevestom

Prihvatam vašu kaznu al ne mogu da priznam
Da je to prosto zločin varvarstvo terorizam
I da sam strašni povod i uzrok svetskog bola –
Mene je vodila ruka što je aždaju zbola

I sad kad naša drama skončava u vodvilju
Ja bih se sudijo opet žrtvovo istom cilju

Potreba za slobodom

Andrićgrad je nastao iz potrebe da se živi u slobodi. Da se ne živi pod stalnom kontrolom gospodara diskursa koji misle da su gospodari svega. Jer, kako kaže Kusturica: „Pod izgovorom borbe protiv terorizma ljudski rod se stavlja pod masovnu kontrolu. Sve se prisluškuje, a materijala je toliko mnogo da se čovjek sa slabim živcima lako može sažaliti nad zaposlenim i njegovim mentalnim zdravljem kada vidi koliki posao ga očekuje! Preslušavati tri milijarde ljudi, to liči na srednjevjekovnu kaznu kada monaha koji učini grijeh osude da prepisuje Novi Zavjet do kraja života! /…/ Sa Asanžom i njegovim svjedočanstvom je počeo 21. vijek!“ (ovde)

Sloboda je uvek imala svoju cenu. I unutrašnju i spoljašnju. Ličnost je bol, kaže Berđajev (a ličnost je sloboda). „Istina je sa slobodom neraskidno vezana,/ obojima jedna pesma od Srba je spevana“, kaže Sveti vladika Nikolaj. I zato Kusturica, sa visine Mećavnika i sa Andrićevog mosta, viče: „Sejači ratova sa svojom armijom volontera tikvana, plaćenika koji širom svijeta, u domicilnim zemljama, ne plaćaju porez, dreseri revolucionara batinaša koji su kroz obojene revolucije, sprečavali autentične nacionalne i socijalne pokrete, vodili su ratove, opljačkali pola planete, zarobili nacionalne banke, proglasili globalizaciju sudbinom, a u ljudski mozak ubrizgali infekciju fatalizma kapitalizma! Ideja da je bitna realnost koju oni proizvedu, te da Istina nikome više ne treba i da je prevaziđena. Istina nije cool! Ako je tako, kako ćemo znati šta je neistina? Nema neistine! Kažu ovi? Kako nema? Samo realnost koju oni iskreiraju može da se smatra Istinom, a to je neprestana namještaljka! Činjenice su glupe i neupotrebljive!“ (ovde)

I kad sve ovo izgovori, spreman je da primi na sebe mržnju onih koji ne žele da misle, nego im je, kao u staji, toplo od greha, laži i podlosti jedne antizajednice koja, ipak, opstaje, dok je redovnih primanja i šopinga („gojimo se od grehova i od blata“, veli Dis u „Našim danima“); ali, opstaje do eshatološkog časa, opet Disovog: „Al` kad požar poduhvati na sve strane/Kuda ćemo od svetlosti i od suda?“

Ne živeti u laži

Kada je svojoj knjizi dao naslov „Šta mi ovo treba?“, Kusturica je postavio pravo pitanje. Jer, stvarno, šta mu je sve ovo trebalo i šta mu sve ovo treba? Ili šta je trebalo i treba Asanžu? Ili Peteru Handkeu, o kome je idejni tvorac Andrićgrada sasvim ispravno rekao da on nije stao uz Srbe kao Srbe, nego uz istinu kao Istinu? A sve je, uvek, bilo sadržano u Solženjicinovom diktumu: „Ne živeti u laži“.

Usred svemoći sovjetskog totalitarizma, Aleksandar Solženjicin je napisao: „Kada nasilje nahrupljuje u miran ljudski život – lice mu plamti od samouverenosti, ono i na zastavi nosi, i viče: Ja sam Nasilje! Razilazi se, razmakni se – satrću!“

Ali nasilje brzo stari, koja godina – i ono više nema samopouzdanja i, da bi se održalo, da bi dolično izgledalo – neizostavno za saveznika poziva Laž. Jer: nasilje se nema čime prikriti osim laži, a laž se može održati samo nasiljem. I nasilje ne stavlja svakog dana niti na svako rame svoju tešku šapu: ono od nas zahteva samo pokornost laži, svakodnevno učešće u laži – i u tome je sva podanička vernost. I upravo tu leži najprostiji, najdostupniji ključ za naše oslobođenje, koji prenebregavamo: lično neučestvovanje u laži! Pa neka je laž sve pokrila, neka laž svime vlada, ali u onom najmanjem se uskopistimo: neka ne vlada kroz mene! I to – prorez u tobožnjem prstenu naše pasivnosti! – i jeste ono najlakše za nas i najrazornije za laž. Jer kada se ljudi odvrate od laži – ona naprosto prestaje da postoji. Ona kao i zaraza može postojati samo na ljudima. Ne odazivamo se, nismo dozreli da idemo na trgove i gromoglasimo istinu, iskažemo ono što mislimo – i ne treba, to je strašno. Ali makar odbijajmo da govorimo ono što ne mislimo! Upravo to i jeste naš put, najlakši i najdostupniji za naš proklijali organski kukavičluk, znatno lakši od (strašno je izgovoriti) Gandijeve građanske neposlušnosti. Naš put: ni u čemu svesno ne podržavati laž! Spoznavši gde je granica laži (svako je još različito vidi) – da uzmaknemo od te gangrenske granice! Da ne prilepljujemo mrtve koščice i krljušti Ideologiji, da ne krpimo trule dronjke – i bićemo zapanjeni kako će brzo i bespomoćno laž otpasti, i ono što treba da je golo – to će se pred svetom pojaviti golo. Dakle, zbog naše bojažljivosti neka svako izabere: da li će ostati svestan sluga laži (o, dabome, ne iz sklonosti, nego da prehrani porodicu, da vaspita decu u duhu laži!), ili mu je već vreme da to strese i ostane častan čovek, dostojan poštovanja i dece svoje i savremenika.“ (ovde)

Andrićgrad ne sme da laže. On postoji kao svedočanstvo na granici svetova da je moguće, makar uz napor i trud, ići putem Istine.

dr Vladimir Dimitrijević