UMESTO UVODA
Evo, navrši se čitav vek od dana kada je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je umrla, sedamdesetak godina kasnije, kao Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija.
Pošto sam, kako je pokojni Stevan Raičković rekao Rajku Petrovu Nogu, u godinama kad plačem i na reklame, reših da otvorim kovčežić sećanja i razmišljanja.
Sentimentalnih, naravno, ali ne bez one crne linije koja je, katkad, presecala Mehmed – pašu Sokolovića u Andrićevom romanu.
Ove godine sam slavio tri decenije mature, i, sve krućih kostiju, pokušavao da igram, dok sam na licima svojih ispisnika lovio one crte koje pamtim iz gimnazijskih dana. Bio sam, kasnije, smešan sebi koliko i drugima, koji su me, uglavnom iskreno, ohrabrivali da u nekoliko trenutaka karikaturalnog skakutanja budem onaj stari ( mladi ).
Ipak, ne odustajem od ovih zapisa. Znam da su, kao i moje igranje na proslavi mature, smešno nastojanje da se podlmadim, ali, kao što bi rekao Branko Ćopić u «Pismu Ziji Dizdareviću», na početku «Bašte sljezove boje»:»Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna moja starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš...“
Da ne zaboravim ( počeo sam da zaboravljam, naravno; rupe u pamćenju se šire kao poderine na iznošenoj, ali i dalje udobnoj, kućnoj odeći ): ovaj tekst posvećujem svojim ispisnicima iz Gimnazije u Čačku, koji su maturirali 1988. godine, dok smo još živeli u Jutopiji.
I sve počinje mojim jugonostalgičnim tekstom pisanim pre deset godina.
Pri čemu je, kod Balaševića, sve ostalo u istom, pozlaćenom okviru sete – od „Unikatne“ (sećanje na Bivšu Zemlju i Ženu koja je bila Devojčurak) do „Baronovog bala“ (iznenenada, usred strastvenog plesa, jedan Mefisto)…
SMRT U UTOPIJI ILI O ĐORĐU BALAŠEVIĆU, JUGONOSTALGIJI I EVROINTEGRISANJU
Tako, nekad, dođe i meni. Onda, recimo, nešto čitam. Da se opustim. Čitam Đorđa Balaševića, „Dodir svile“. Odavno sam hteo da pišem o njegovoj poeziji. Rekoše mi: „Nemoj! Šta sad hoćeš, da kritikuješ još i Balaševića? Pusti čoveka na miru! Pljuvao si rokere i hevi-metalce, a sad hoćeš da pljuješ Balaševića…“. A ja nisam hteo to.
Pesnik komšiluka
Ja sam hteo da analiziram poeziju ovog liričara, jednog od poslednjih pesnika naše romantičarske poezije. Jer, Đorđe je lirski pesnik. A lirika je treperenje na granici između bitija i ništavila, između: „Ala je lep ovaj svet“ i „Moje nebo, jer je crno“, između „Đulića“ i „Đulića uvelaka“. Mi nismo imali pesnika koji opeva običnog čoveka, najobičnijeg, onog našeg svakodnevnog komšiju, vrata do vrata, iz čijeg dvorišta miriše pečena paprika i po tome se zna da je jesen. Nismo imali takvog pesnika dok se nije pojavio Đorđe Balašević. On je, uz gitaru, ušao u dušu malog čoveka, koji se seća kako se „nekad dobro jelo“, ali koji je sposoban i da baci sve, ako nije sreo pravu ljubav (kao u pesmi o Vasi Ladačkom). Toliko dobrih, tačnih opisa svega što se dešava malom čoveku („a u vojsci sam stekao druga do groba, / i hroničnu upalu zgloba“; „ušao sam na prstima, / mati beše već budna i brzo se prekrstila“; „jedan D mol me razvali, / neki bi to prosto tugom nazvali, / nije tuga, šta je tuga za D mol“)…
Toliko želje da se živi normalnim životom („Samo da rata ne bude…“), da sve bude mirno kao u „Virovitici“, da se izbegnu Ameri i Sovjeti… Toliko sećanja na prvu ljubav, stripove ispod klupe… Čitav jedan svet koji nestaje u doba kloniranih mafijaša i silikoniziranih sponzoruša… Prava Vojvodina, ona građanska, krofnasta i pufnasta, iz „Pop Ćire i pop Spire“… Jugoslavija, koje više nema… Od Triglava do Đevđelije, u kojoj su na stotine hiljada običnih ljudi dolazili na koncerte Đorđa Balaševića, i gledali kupanje lepe protine kćeri i sretali fatalnu ženu u „Crnom labudu“, drhturili na kiši „Slovenske“ (da, svi smo bili Južni Sloveni, koji piju i sline zajedno, na isti, sentimentalni način; imao sam druga Dženana iz Travnika, muslimana, pesnika, koji je pio kao smuk i poklonio mi „Travničku hroniku“ )…
Lična jugonostalgija
A sad? Gde je Adisa iz Mostara? Tomaž Branko iz Maribora? Mislav iz Zagreba? Primož iz Kranja? Simon sa Kosova? Snježana iz Slunja? Višnja iz Karlovca? Platiće, kad-tad, Evropska Unija: ona je sebe gradila, razgrađujući nesrećnu SFRJ, iako je SFRJ, takva kakva je bila (a bila je na vulkanu bezbrojnih laži) ipak bila integrisana više, i ekonomski i kulturno, no što će
Evropska Unija ikad biti…
Prvih dvadeset godina života proveo sam čitajući „Alana Forda“ u prevodu Nenada Briksija („bijedni ostače svog nesretnog oca“, obraćaju se Bob Roku, i „Sir Oliver“ iz zagrebačkog prevoda meni zauvek ostaje „Sir Oliver“), „Strip Art“ iz Sarajeva, „Polet“ i „Forum“ iz Zagreba… Znao sam ko je Pavao Pavličić, i ko je Ivica Vidović, i koje Mustafa Nadarević, i Fabijan Šovagović… Zvonko Lepetić je bio pravi, rođeni brat Bati Stojkoviću u „Balkanskom špijunu“. Još se sećam Nele Eržišnik (mada mi je Čkalja bio smešniji) i Saše Zelepugina koji vodi „Nedeljno popodne“ iz zagrebačkog studija, i Olivera Mlakara u „Kviskoteci“… Starog mosta u Mostaru, i Sarajeva u magli… I Pule, u koju smo leteli avionom na ekskurziju… I Ohrida, gde smo takođe bili na ekskurziji, pa mi je lepota ovog grada ostala zauvek u duši, jer sam tamo sreo mistično srce Balkana…
Zar mi nije doktor Rosman u Karlovcu redovno davao upute za Vojnu bolnicu u Zagrebu (tobož, da kontrolišem vid), a znao je da zbog naočara ne idem, nego da cunjam po zagrebačkim knjižarama? Zar Mislavova majka nije spremila tortu za moj rođendan, i zar mi njegov otac nije poklonio knjigu o renesansnoj filosofiji tim povodom? Zar nisam s Mislavom išao u Vojnu bolnicu samo da bih dobio potvrdu, a onda mi je on davao civilku svog oca, pa smo izlazili u šetnje po Zagrebu? Nisu li mi bili simpatični Seršen i Hočevar? A komandir voda, Adro Šerbović, musliman iz Crne Gore? A gospodstveni Hrvat, komandant kasarne, Rudolf Brlečić, s kojim sam popio poslednje piće, već presvučen u civila, po odlasku iz kasarne „Petrova gora“ u Karlovcu? Dajte, molim vas! Teofil Pančić veći jugonostalgičar od mene? „Teško, sine“! (Izraz iz vojske.) Sve se, nekako, svodilo na Bosnu. SFRJ se prosto sažimala u Bosni, i ljudi iz istog kraja u kasarni su jedan drugog zvali „Zemo“, kao da su svi iz Bosne…
Šta se desilo?
Otišao sam predaleko. Kriv je Balašević, sa svojim opisom koncerta u sarajevskoj Skenderiji, posle sedam godina. Čitam taj opis u „Dodiru svile“, i jugonostalgičan sam. Dakle, Balašević, čije devojke imaju čardaš noge i kose pune polena, koji nosi čizme skitaljke i koga je teško voleti, koji je prepevao Dunav, Balašević, svestan sakralne misije klovna (danas, u doba virtualne stvarnosti i „Velikog brata“, cirkus postaje uzvišen kao antička tragedija), Balašević, koji je, kao dečko u dvadesetim godinama života, umeo da otpeva „Moj deda već dugo ore nebeske njive“… Da, pesnik običnog čoveka, namćor u njegovo ime, koji „ne vole“ nikog osim nje, a i to što je tako mnogo „vole – ne vole“, pesnik komšiluka, pristojnog „Dobar dan“ susetki u prolazu, pesnik dečjih fudbalskih utakmica u slepoj ulici, dečko koji je čitao „Toma Sojera“ i hteo da beži Tomovim putem (a današnja deca, osnovci, žale se na tu knjigu, da im je nerazumljiva, i hoće da je izbace iz lektire; u međuvremenu, na mobilnim telefonima snimaju porno-filmove, u kojima „glume“ njihovi drugovi i drugarice)…
Đorđe Balašević, koji je umeo da ispeva pesme o „svim prvim ljubavima“ koje su tužne, da napravi modernu basnu („Bluz mutne vode“)… Balašević, koji je, kao i mnogi drugi obični ljudi bivše SFRJ, verovao da je Broz cement te idile običnog čoveka, podignutog iz balkanskog blata u san o svetskoj politici mira i nesvrstavanja… I koji je pevao o Brozu, pa to, kasnije, i objašnjavao… Ovako ili onako, ali nije krio, kao Radomir Konstantinović, pisac „Filozofije palanke“, koji je 1980. godine Tita, Kominterninog zločinca s ničeovskim „veselim trbuhom“, poredio sa De Broljijem i Ajnštajnom…
Da, svi se katkad sećamo Jugoslavije, sa setom. I svi volimo miris jeseni iz komšijskog dvorišta u kome se peče paprika… I svi imamo gradove u kojima smo služili vojsku… Seta je od sećanja… I Balaševićeve pesme su sušta seta…
Ali… Ali, smrt… Kao i svaki čovek u čije ime je pevao, Đorđe Balašević nema odgovor na pitanje smrti. On je uokviruje u lepe slike, stavlja srebrne ramove patinirane šaptavom porukom… No, to nije nikakva uteha. Za njega i njegovu publiku Bog je dalek, i meša se tek kao neodređena sudbina u zemaljski poredak… Kao ono: „Ima Nešto!“ Kao: „Pomoliću se pred ispit da položim!“; „Upaliću sveću dedi!“; „Idem na „polnoćku“ u lepi, stari novosadski hram i od mene dosta za ovu godinu!“. A u svoj toj lirici često se javne đavo, predstavljen kao stara lola, koja pomaže, malo sa strane, malo „ilegalno“, ali pomaže (Đorđe Balašević: „ Nije to sweet, baby, dream, glupi evergreen / (nema ljutnje, Sinatra!), / to smo smislili vrag i ja, / to je magija – za još jedan lep san…“). I običan čovek je zadovoljan: daleki dobri „dedica Bog“ i nevaljali, ali poletni, vrag, koji uskoči da se umeša kad treba, i da podseti da „Deda“ na nebu i nije baš tako pravedan kako nam se čini (evo šta kaže taj kad je čoveku teško: „Bog je katkad pravi šeret, / na strmini doda teret / i potura nedohvatno da se dohvati… / Bog je dobar… Kako kome… / bolje ne pitaj o tome… Ućutaću… Ili ću opsovati“, u pesmi „Poslednja nevesta“).
Da, svi bismo voleli miran i tih život. Ali, iza tog mira i tišine zjape provalije zla i nebitija. A đavo se samo predstavlja kao lola s tamburom i rogićima, skoro neprimetnim. Inače, iskustvo svetih ljudi nam kaže da đavo kao lav ričući hoda gledajući koga da proždere… Jugonostalgija za dobrim komšilukom, mir Titoslavije… A ispod svega se spremao užas rata…
Samo neka povremena jeza je to nagoveštavala… Neka spomen ploča koja kaže da je u toj zgradi u Karlovcu bio ustaški zatvor… Mermerno „U“ latinicom na podu komande-stana „Petrove gore“, koju su nevešto preradili, dodajući mu dve puške i petokraku zvezdu… Poseta Jasenovcu… „Okupacija Dubrovnika u 26 slika“ (pretvaranje tihe, građanske idile u pokolj)… Nekakav „Hrvatski dom“ u tom istom Karlovcu u koji vojsci nije bilo dozvoljeno da ide… I ti, obični slušaoci balada koji su se, 1991-1995, pretvarali iz dr Džekila u mister Hajda, na ratištima… Bez obzira šta su pre toga slušali… Zato mi je strašan film „Lepa sela lepo gore“ Srđana Dragojevića koji je, kasnije, rešio da se proda. (Koliko puta mi se učini da u nekom izlogu vidim oglas „Prodajte se!“ i da bacim pogled na firmu na kojoj piše „Diskont bića“.)
U tom filmu najstrašnija je pesma „Indeksa“, sa svim sentimentalizmom za koji su Davorin i drugari (ono Sarajevo, iz pesama Kemala Montena) bili sposobni. Krv koja je legla između dojučerašnjih najboljih drugova samo zato što su rođeni u drugoj veri…
Samo zato? To evrounijati kažu „Samo zato“, verujući da je ekonomija iznad religije, i maštajući o „melting pot“-u. Nije to „samo“. To je mnogo jako, smrtonosno jako. Najgore ustaše nisu bili ni čakavci, ni kajkavci, nego zapadni Hercegovci, do XVIII-XIX veka pravoslavci, koji su primili „carsku viru“ da prezime, dobivši pšenicu od Vatikana, pa posle nisu mogli da se vrate. Ante Pavelić, Artuković, Ljubo Miloš, Maks Luburić… Kakve to veze ima s Balaševićem? Na prvi pogled – nema nikakve. I meni je žao što to pominjem u svom „jugonostalgičnom“ tekstu, ja koji sam rastao na „Alanu Fordu“, „Strip artu“ i „Kviskoteci“… Ali, šta ćeš da pomeneš? Religija je ključ: ona vodi čoveka ka Bogu i sazdaje u nama sliku sveta na osnovu koje živimo i ponašamo se, i u miru i u ratu.
Gde je izlaz?
Naš život je kratak, i samo ga susret sa Ličnošću Koja je Istina i Pobednik nad smrću, toj rupi kroz koju u komšijsko dvorište kulja ništavilo, može da mu da smisla. Dedica „Bog“ na nebu je nemoćan; on je samo sklerotični „prvi pokretač“ deista. A vrag ne piše uspavanke: on ubija, reži, davi, baca u bezdane jame…
Tihi i ćutljivi komšija u Pazovi kolje svog komšiju i njegovog sestrića, a sused iz Jabukovca ubija devetoro… Mirne ulice, poput Cvijićeve iz Đoletovih pesama, pretvaraju se u ratišta s barikadama… Učenici druge vere siluju učiteljicu…
Užas! Zar se ne može tiho i mirno poživeti u svom svetu govoreći „Dobar dan“ komšiji i pijući kafu s komšinicom? Zar se ne može odbraniti svoja tiha, skromna, bračna sreća, svoja Dulsinaja od Toboza, svoj lonac u kome se krčka sarma, svoje šnenokle? Zar pesme Đorđa Balaševića ne mogu da budu najviša metafizika?
Tako bih voleo da mogu. Bar ponekad. Tako bih voleo da s Mićom Danojlićem otputujem do Žagubice i „provodim leta večita / s knjigama koje niko ne čita“…
Ali, to ne neću moći. A neće moći ni on. Svet je pogođen smrću. Svet je pun bola. Svet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli dobrom komšiluku. I samo On, Bog Koji je postao Čovek da bi Ga, nevinog, zaklali kao Žrtveno Jagnje i da bi On, Svesilni, sišao u carstvo smrti i smrt pobedio, samo On može da nas oslobodi… A mi to, uglavnom, nećemo. Živeli bismo podalje od Njega. Neka Njega tamo, pa ćemo u hram doći za Božić, Slavu, eventualno Vaskrs. Upalićemo sveću. Daćemo paricu. Ali, da nas ostavi na miru, u našoj kućici i baštici, s komšijama…
Ali, On jasno kaže: „Oko vas je požar, požar greha i smrti! Uskoro će zahvatiti i slamnati krov vaše kućice! Samo Moja Krv može taj požar ugasiti! Pohitajte, dok nije kasno!“ Ko ga čuje? Napolju pada noć, i sve je tiho. Gosti će možda doći. Sutra… Ona spava na tvom ramenu. U drugoj sobi – deca… Ko misli o požaru? O Krvi koja ga gasi? Đorđe Balašević je pesnik. Ne, Pesnik čak. Pesnik pristojnog komšiluka, ali i pesnik malog sveta koji nestaje u apokaliptičnim ubrzanjima kraja velikog sveta. Njegov „Slow motion“ više ne može da zaustavi bujicu vremena koja nas plavi, rušeći sve tradicionalne vrednosti koji je Balašević opevao.
Komšiluka više nema. Brakovi se razvode. Bližnji iznenada lude i postaju ubice. Direktori samoupravnih šećerana odavno su kupili Vojvodinu. Geda nije bio jedini. Raspoređeni su pravilno, u sve partije, i one u opoziciji i one na vlasti. Svi su oni Geda. Evropa nije isto što i Evropska Unija. U Sarajevu žene nose šalvare, zarove i feredže. Moj komadant kasarne, Rudolf Blečić, poginuo je kao komandant „Zengi“ u Karlovcu 1991. Tompson u Zagrebu peva o „crncima“ Jure Francetića. Na Kosovu je bagrenje odavno polomljeno, a mnoga srpska groblja preorana. Za to nije kriv Balašević. Nisam ga kudio, da znate, vi, koji ste me upozoravali. Đorđe Balašević je liričar koji je hteo da zaustavi vreme. Ali, vreme je podivljalo, i, kako reče Hamlet, „iskočilo iz zgloba“… Budi nas Onaj Čija Krv gasi požare smrti. Hoćemo li se prenuti iz naših snova i naših sentimentalnih pesama dok ne bude kasno?
Tako sam pisao 2008. godine.
JEDAN KOMENTAR, DESET GODINA POSLE
Dana 1. Decembra ove, 2018. godine, učestvovao sam na naučnom skupu koji je organizova Institut za političke studije iz Beograda, a pod naslovom «Jugoslovenska država – od ostvarenja plemenite ideje do sloma veštačke tvorevine». Skup je bio izuzetan, i čulo se tako mnogo bitnih stvari od učesnika koji su imali šta da kažu. Ali, umesto da razmišljam objektivno, scijentistički ako treba, njihova izlaganja su me opet podsetila na mladost provedenu u Jugoslaviji, o kojoj sam iskreno pisao pre deset godina, baš kad sam pisao o Đorđu Balaševiću i jugonostalgiji.
Opet su mi bile slike pred očima.
Vojska u Karlovcu, pešačenje, sedam kilomatara tamo i sedam ovamo, sa punom opremom, na poligon zvani Vinica (pretpostavljate – bio sam pešadinac, prašinar). Pa onda Zvezdan koji nam peva vizantijske napeve, jer je, u to vreme, bio u pratnji Paje Aksentijevića; pa onda jedan mladi Stratimirović, neposredan potomak loze Stratimirovića – Balšića; pa advokat Aleksandar iz Beograda, koji je prvo završio fakultet, i onda došao da služi vojsku; pa opet Primož iz Maribora; pa Maks iz Zagorja, izvrstan crtač; pa Mislav koji stalno zabušava( boli ga kičma ), ne ide na teren, a kad se mi vratimo, pita:»Dečki, kak je bilo?» Evo, promiče kroz sećanje i komandir čete, Pešut, kome viri burek iz torbice, i koji, iz nekog razloga, kaže:»Ne meže tako, drugovi vojnici!» A rimokatolički Albanac iz Prizrena, Đerđi Simon, pošten mladić, koji mi kaže:»Kad me otac pita šta sam naučio u vojsci, ja ću mu reći da sam naučio da kradem» (jer, u to vreme, stariji vojnici, da bi se razdužili, krali su opremu nama, gušterima ).
U tzv. komandi stana, kasnije, kao džombe, Tomaž i ja delimo intelektualna iskustva i hranu iz bogatih paketa koji stižu...
Teren na Slunju...Nisam dobro opkopao šator, pa voda ulazi i kvasi mi leđa...
I tako dalje, i tako dalje...
Nije samo to, naravno. Tu su i doživljaji iz čačanske Gimnazije, koja se, u vreme «usmerenog», zvala Osnovna oganizacija udruženog rada mešovitih struka «Filip Filipović» - pre bi se reklo da je reč o fabrici, a ne o školi...
Kad smo bili u prvom razredu, pevali smo, na odmorima, «Lipe cvatu»...A zatim je stiglo «Zabranjeno pušenje»...Već odavno, s nama su bili «Haustor» ( Noćima sanjam kako odlazim niz rijeku starim parobrodom koji vozi sol...Da sam Šejn...), i Azra (Poljska u mom src)... Slušali smo, čitali, lutali, tragali...Pravili pozorišne predstave, književne večeri...
Bio sam pesnik... Išao sam po pesničkim festivalima...Prevodio sam Viljem Blejka i Edgara Alana Poa...
Dopisivao sam se sa Ivanom V. Lalićem i na ulici u Čačku prišao Aleksandru Ristoviću da mu kažem koliko poštujem i volim njegovu poeziju... Čovek se zapanjio da mu je neko prišao s tom rečju...
I sve je izgledalo neuništivo…
Živeli smo skromno, ali dostojanstveno…
A onda se to sve srušilo.
U krvi.
Kako je izgledalo?
ZAPIS IZ 1992.
Godine 1992, u junu, u „Književnim novinama“ sam objavio tekst „Pustoš i zatiranje“, nastao posle našeg protesta na Univerzitetu u Beogradu. Počeo sam Njegoševim stihom „Strašno pleme, dokle ćeš spavati“, i nastavio:
1. Dok je, nakon govora u ime Udruženja književnika, Matija Bećković odlazio iz Sale heroja Filološkog fakulteta, organizatori su, u znak pozdrava, pustili Lenonovu pesmu „Dajte šansu miru“. Njeni zvuci odjekivali su prostorijom, neki od studenata su pevali, a meni je na pamet pala misao:“Ovako je sve izgledalo u Sarajevu pre početka građanskog rata“. I te misli se nisam oslobodio ni kasnije, kad je studentski protest dostigao veće razmere i proširio se na ostale univerzitetske centre Srbije. Zar nije taošnja mladež takođe pevala Lenonovu pesmu? Zar je iko normalan u Bosni i Hercegovini želeo da ratuje? Pa ipak, u vrtlogu građanskog obračuna našli se se svi - od Mostara do Sarajeva nastade ono što se biblijskim jezikom zove PUSTOŠ I ZATIRANJE.
2. Očito je: studentski protest nije ništa drugo da pokušaj da se Srbiji kaže kako izlaza uskoro neće biti. Ali, veliki deo Srbije to ne shvata. Vele: zbog medijske propagande. Doista, po beskrupoloznosti i bestidnosti televizijsko ruganje studentima ( naravno, misli se na zvaničnu, državnu TV ) dostiglo je vrhunac: optuženi su da jedu hranu namenjenu pacijentima beogradskih bolnica! Pa ipak, medijska propaganda ne može opravdati toliku zaslepljenost mnogih Srba. Ne može zato što veliki broj njih već oseća strašne posledice blokade: radnici se otpuštaju s posla, plate su bedne, nema lekova, nema benzina, nema nada da će se stanje pod vlastodršcima ikad bitnije popraviti. Ne govorim o bedi naše obezboženosti, ne govorim o tome koliko smo svedeni na dvodimenzionalne potrošačke dušice koje ne vide dalje od stomaka govorim upravo o „stomačnim“ razlozima za krah televizijskih iluzija među Srbima). To, što Srbija nije na nogama posledica je hedonističkog kukavičluka: kod mnogih postoji utopija zvana „Samo da rata ne bude“, a to što ćemo živeti ispod svakog ljudskog nivoa, to što rata, ako se nastave sankcije „svetske zajednice“, ne može da ne bude - nikom ništa. Nismo mi više onaj isti srbski narod - izgubili smo slobodu bogolikosti, onu krstovaskrsnu silu koja je Svetog đakona Avakuma navela da zapeva, pre no što su ga Turci na kolac nabili:“Srb je Hristov, raduje se smrti“. Jer smrt za naše pretke nije bila smrt, nego kapija Večnosti. Izgubivši Večnost, izgubili smo i snagu da se odupiremo lažima i nepravdi.
3. A NOVI SVETSKI POREDAK?
Već se dovoljno pokazao: umiranje beba u srbskim Krajinama legitimisalo je tvorce ovog poretka kao ljude koji svim neposlušnicima ( dakle, narodima koji žele da budu samostalni i državotvorni) spremaju već pomenutu pustoš i zatiranje. Očito je da im u Srbiji ne smeta Slobodan Milošević ( trpeli su i Tita sve dok im je to odgovaralo): na nama se vrši ogled razaranja nacionalnog dostojanstva, a Milošević je ( kao i Husein u Iraku ) puki izgovor. U toku studentskog protesta mi se, barem iz ragovora s njegovim učesnicima, učinilo da mnogi tako misle.
4. Srbski narod je, po ko zna koji put u svojoj istoriji, u ulozi mnogostradalnog Jova; prvi put, međutim, on odbija da to shvati i da primi krst na svoja pleća. Vapaj Beogradskog univerziteta stoga mi se čini, bez obzira na različite „opcije“ koje su nudili učesnici protesta kao izlaz iz krize, kao čin koji ima bar malo jovovskog u sebi. To je vapaj sa đubrišta postkomunističkog očaja.
Tako sam pisao 1992. godine.
Tako se srušio svet u kome sam živeo do 1989.
Možda će neko, opet, kad premlaćuju opoziciju i spremaju se da predaju Kosovo i Metohiju, videti ponavljanje istorije.
Ali, vratimo se Jugoslaviji.
KAKO JE OSTVARENA JUTOPIJA?
Prvo, komunisti su izgradili industriju koja je omogućila da se iskoriste gotovo sva prirodna bogatstva zemlje. Ta industrija davala je proizvode koji su, zahvaljujući istočnim platama radnika, dobro prolazili na Zapadu, a zahvaljujući zapadnom dizajnu imali još bolju prođu na Istoku. A blagodareći Titu i njegovoj političkoj veštini, i Zapad i Istok su za Jugoslaviju bili gotovo potpuno otvoreni. Drugo, upravo tih godina završena je decentralizacija zemlje, ali i privrede. Republičke političko-privredne elite dobile su, između ostalog, i pravo da uzimaju kredite iz inostranstva. Na Zapadu su jugoslovenski zahtevi za kreditima dočekivani blagonaklono, prvenstveno iz političkih razloga. Tako je došlo do prave eksplozije pozajmica. Između 1965. i 1981. jugoslovenski spoljni dug uvećan je 23 puta - sa 0,9 na 22 milijardi dolara. Samo između 1974. i 1981. godine pozajmljeno je 16,4 milijardi ondašnjih dolara. Trećina od MMF-a, trećina od 16 zapadnih zemalja i trećina od oko 600 banaka. I treće, taj zarađeni i, još više, pozajmljeni novac nije otišao u produktivne investicije. Jugoslovenski komunisti su, pošto im je dobro išlo, poželeli da njihova “radnička klasa i radni ljudi i građani” počnu da žive dobro. Potrošnja je potpuno oslobođena. Plate su počele da rastu, a pojavili su se i jeftini i gotovo svima dostupni potrošački krediti. Deo novca je, naravno, otišao i u investicije. Ali, one su manje vršene po ekonomskom, a više po političkom kriterijumu. Bilo je važno što više ljudi zaposliti, i dati im lepe plate. A koliko je bio produktivan njihov rad, to nije bilo baš preterano važno. Tako je, sedamdesetih godina, Jugoslavija postala pravi “fenomen” u svetskim razmerama. Dok je svuda na planeti, nakon dvadesetostrukog povećanja cene nafte, došlo do privredne recesije i zaustavljanja rasta standarda, u Jugoslaviji je zabeležen procvat. Samo između 1974. i 1977. zapošljeno je 850.000 ljudi, a u Srbiji je 1980. godine posao imalo čak 600.000 ljudi više nego 1974. godine. U isto vreme, sa rastom zaposlenosti, rasle su plate i potrošnja. Udeo plata zaposlenih u privredi u narodnom dohotku skočio je sa 23%, koliko je iznosio 1953. godine, na 41% 1971. godine, i na tako visokom nivou ostao i narednih godina. Lični i društveni standard samo u nekoliko godina (1974-1977), povećan je za 25%, a realna primanja zaposlenih i za svih 36%. Lažna opšta zaposlenost, povećanje plata i jeftini potrošački krediti nerealno su podigli kupovnu moć građana. To se najbolje može videti po ličnoj štednji. Štedni ulozi su, krajem sedamdesetih, rasli po neverovatnoj stopi od 30% godišnje, pa su građani Jugoslavije 1981. godine u bankama imali 7,6 milijardi tadašnjih dolara ušteđevine u devizama i 10,5 milijardi dolara ušteđevine u dinarima. Ova kupovna moć bila je tim izraženija što su građani, kao u svakoj socijalističkoj zemlji, bili više pošteđeni određenih troškova. Recimo, službenici su od države, a radnici od preduzeća, srazmerno brzo i sasvim besplatno dobijali stanove (za to je odlazilo i do 20% investicija). Samo u razdoblju 1974-1977. u Jugoslaviji je izgrađeno i besplatno podeljeno 580.000 stanova. U samoj Srbiji je, do kraja socijalizma, broj besplatno podeljenih stanova narastao na čitavih pola miliona. Prema nekim sociološkim istraživanjima, u Srbiji je čak 40% pripadnika srednje klase besplatno dobilo stan, kao i nekih 25% radnika (Vuković, 1994: 116). I u tim poklonjenim stanovima moglo se stanovati gotovo bez plaćanja stanarine. Dok se u zapadnim zemljama za zakupninu stanova trošilo 25-35% porodičnog dohotka radnika, u Jugoslaviji je, 1979. godine, četvoročlana radnička porodica na stan trošila svega 4% raspoloživih sredstava, manje nego za duvan i alkohol. Razlog je, naravno, bila zaštitna stanarina u godišnjem iznosu od 0,2% od cene stana. To je bilo nedovoljno i za održavanje, a kamoli za bilo kakvu otplatu stana. Pošto su bili oslobođeni nužnosti da uštedu ulažu u kupovinu stana ili stanarinu, građani su svoj novac lagodno trošili na robu široke potrošnje. A nje je u Jugoslaviji bilo u izobilju. Od kraja 1960-ih jugoslovensko tržište je gotovo potpuno otvoreno za zapadnu robu. Iako jugoslovenska trgovinska preduzeća drže monopol na uvoz, iako su uvozne carine znatne, izbor robe je veliki gotovo kao u nekoj zapadnoevropskoj zemlji. A građani imaju dovoljno novca da sebi mogu priuštiti zapadne automobile, zapadnu tehničku robu, i skupa turistička putovanja po svetu. Do 1979. gotovo svaka druga porodica u zemlji nabavila je automobil. U Srbiji 1980-ih svi pripadnici srednje klase imali su TV, kao i 93% radnika, televizor u boji imalo je 83% pripadnika srednjeg sloja i 31% radnika, zamrzivač je posedovalo 93% službenika i ostalih iz srednjeg sloja i 82% radnika, mašinu za pranje veša 97% službenika i 75% radnika (Vuković, 1994: 128; 136; Vujović, 1991: 294-5). Dobro se živelo, tih zlatnih godina, i na selu. U oko 60% poljoprivrednih domaćinstava bar neko je bio zaposlen u fabrici ili kancelariji, a čak 24% poljogazdinstava imalo je sve članove zaposlene u nepoljoprivredi (Grbić, 1991:164). Uz to, mnogi seljački sinovi otišli su, koncem šezdesetih, na rad u Nemačku, Francusku, Austriju i druge zapadne zemlje. Sedamdesetih godina oko 200.000 ljudi radilo je na Zapadu, a novac slalo svojima, u Srbiju (Petrović, 1978:123). Srpsko selo je tako, verovatno po prvi put u istoriji, došlo do novca. Svuda su počele da se grade nove, prostrane kuće, da se nabavljaju traktori, kamioni i druga vozila, da se kupuju poljoprivredne mašine… Istina, već početkom 1980-ih godina jugoslovenska privreda počinje da pokazuje znake krize. Zapadne novčane slavine su presahnule, i Jugosloveni ponovo moraju da žive samo od svoga rada. Prosečni privredni rast, u razdoblju 1980-1990, pada na –0.1% godišnje, produktivnost rada na -1,2%, a stopa ulaganja na -5,5%. Godišnja stopa inflacije penje se i do 84%. Posustala privreda ne zapošljava više nove radnike, pa stopa nezaposlenosti raste na 16% radne snage. Plate i penzije ubrzano padaju, te se životni standrad srozava za trećinu, i praktično vraća na nivo onoga iz sredine 1960-ih. Ipak, u društvu nema većeg nezadovoljstva. Smatra se da je kriza trenutna, i da će ubrzo biti savladana. Opšte društveno raspoloženje u Srbiji je i dalje veoma povoljno. Iako se obični ljudi, pritisnuti egalitarnom svešću, neprestano žale zbog “nepravedne povlašćenosti” političkih i privrednih rukovodilaca, sociološka istraživanja su pokazivala da su u Srbiji ukupne materijalne nejednakosti daleko manje nego na Zapadu (Popović 1987). Politička i ekonomska elita i dalje je bila otvorena za regrutaciju novih članova iz svih društvenih slojeva, i praktično nije postojala samoreprodukcija elite. Čak i najkritičnija sociološka istraživanja pokazivala su da potomci tzv. kolektivnovlasničke klase retko uspevaju da se i sami domognu vladajućih društvenih položaja. Najdalje dokle su obično dolazili bio je stručnjački sloj, a u čak trećini slučajeva nisu uspevali da dosegnu ni do njega (Lazić, 1987). Građani Srbije su, tih osamdesetih godina, bili svesni da još uvek žive znatno bolje nego građani bilo koje druge socijalističke zemlje. U isto vreme bili su potpuno svesni i da je njihovo društvo daleko pravednije od bilo kog zapadnog kapitalističkog društva. Oni su znali da imaju daleko više ličnih, pa i političkih sloboda, nego građani u bilo kojoj socijalističkoj zemlji. Ujedno, znali su i da uživaju povlastice o kojima mnogi zaposleni na Zapadu mogu samo da sanjaju: da praktično ne mogu biti otpušteni, da ne rade mnogo, da se leče u valjanim bolnicama, da njihova deca idu u dobre škole… To je bilo gotovo idealno društvo za običnog čoveka, društvo jednakih mogućnosti i jednake otvorenosti za sve, društvo u kome je život opušten, prijatan i pun tradicionalne društvenosti. Još samo da je i ekonomija bila malo bolja… Ali, 1990. godine i ekonomija je živnula. Bila je to posledica reformi koje je, koncem 1989, pokrenuo novi savezni premijer, Ante Marković. Stopa inflacije je, sa mesečnih 48%, kolika je bila u septembru 1989. godine, oborena na 0%, u maju 1990. godine. Uvedena je unutrašnja pretvorivost dinara u strani novac. Državna zaliha stranog novca porasla je za preko 50% – sa šest na deset milijardi dolara. Da podsetimo, onovremene devizne rezerve Poljske (1990) iznosile su 2,2 milijardi dolara, Češke (1991) 8,3 milijarde, Mađarske (1991) 3,9 milijarde, Bugarske (1991) 1,8 milijardi i Rumunije (1991) 0,4 milijarde dolara. Pokrivenost izvoza uvozom dostigla je 110%. Društveni proizvod po stanovniku prešao je granicu od 4.000 tadašnjih dolara, što je po stvarnoj kupovnoj moći u Jugoslaviji odgovaralo iznosu od ondašnjih 6.700 dolara. Jugoslavija je u tom trenutku privredno verovatno bila najnaprednija socijalistička zemlja. Pošto je i višestranačje ozakonjeno (1990), činilo se da će Jugoslavija biti prva država iz Istočne Evrope koja će se pridružiti Evropskoj uniji.(https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/)
Posle svega, srušilo se. A bilo je lepo, baš onako kako nam je to, u gorenavedenom tekstu, objasnio nezaobilazni Slobodan Atnonić. To jest, živeli smo, avaj, u Kolodijevom raju za magarce, u koji su nas odveli drug Lisac i drug Mačak (odlični pseudonimi za Titove saborce i „graditelje svetlije budućnosti“ ).
I onda smo se probudili pod bičevima zlih gospodara
NIJE SE DESILO SAMO NAMA
Ali, nije se to desilo samo nama.
Desilo se i čuvenom austrijskom Jevrejinu, pripovedaču i biografu, Štefanu Cvajgu, koji je, između ostalog, pisao, u svojoj autobiografiji „Jučerašnji svet“:
Jer zacelo sam kao malo ko otkako je sveta i veka otrgnut od svojih korena, pa i od same zemlje koja je te korene hranila. Rođen sam 1881. ujednoj velikoj i moćnoj carevini, u monarhiji Habzburga, ali nju ne vredi tražiti na mapi: zbrisana je bez traga. Odrastao sam u Beču, metropoli koja je stara dve hiljade godina i koja je prevazišla okvire nacionalnoga, i morao sam da je napuslim kao zločinac, pre nego što je bila degradirana u jednu od nemačkih provincijskih varoši. Moje literarno delo na jeziku na kome sam ga pisao spaljeno je u pepeo baš u zemlji gde su moje knjige stekle prijateljstvo miliona čitalaca. Te tako nikud više ne pripadam, svugde sam stranac, a u najboljem slučaju gost, čak i svoju pravu otadžbinu što ju je moje srce izabralo, Evropu, izgubio sam otkako se ona po drugi put samoubilački sakati u bratoubilačkom ratu. Protiv sopstvene volje postao sam svedok najužasnijeg poraza razuma i najsurovijeg trijumfa brutalnosti u granicama hronike vremena, nikad još jedna generacija - ovo ne beležim sa ponosom već posramljen - nije pretrpela toliki moralni pad sa tolike visine duha, kao naša. U jednom malom intervalu otkada mi je brada počela nicati pa do vremena otkako počinje da mi sedi, u toj jednoj polovini stoleća odigralo se više preobražaja i promena nego inače za deset ljudskih generacija, skoro i previše! - tako oseća svaki od nas. Toliko je različito moje danas od svakog moga juče, moji usponi i moji padovi, da mi se ponekad čini da sam živeo ne jednu samo, već više egzistencija, koje su međusobno potpuno različite. Jer dešava mi se često da spomenuvši nemarno “moj život", nehotice postavim sebi pitanje: ”Koji život? " Onaj pre svetskoga rata, onaj pre Prvoga ili onaj pre Drugoga, ili život od danas? Onda opet zateknem sebe gde govorim: „moja kuća", a nisam odmah svestan na koju sam od nekadašnjih mislio, da li na onu u Batu ili u Salcburgu, ili na roditeljski dom u Beču. Ili, da reknem,, kod nas", pa se moram setiti, prestrašen, kako ljudima moga kraja pripadam isto toliko malo koliko i Englezima ili Amerikancima, jer onamo više nisam organski vezan, a ovde opet nikada nisam potpuno urastao; osećam kako se svet u kome sam odrastao, i ovaj današnji i onaj među obima, sve više razilaze u potpuno različite svetove. Svakom prilikom kada, razgovarajući s mladim prijateljima, pripovedam epizode iz vremena pre Prvoga rata, opažam po njihovim začuđenim pitanjima koliko se od onoga što za mene znači samo po sebi razumljivu realnost za njih već pretvorilo u istoriju ili u nešto što ne mogu sebi da predstave. I neki skriveni instinkt u meni daje im za pravo: između našega danas, našega juče i prekjuče svi su mostovi srušeni. Ni sam ne mogu drukčije nego da se iščuđavam obilju i raznolikosti onoga što smo sabili u našu - naravno krajnje neprijatnu i ugrožavanu - egzistenciju, a već pogotovo akoje uporedim sa načinom života mojih predaka. Moj otac, moj ded, šta su oni videli? Svak je odživeo svoj život jednoliko. Jedan jedinstven život od početka do kraja, bez uspona, bez padova, bez potresa i opasnosti, život s malim napetostima, neprimetnim prelazima u podjednakom ritmu, udobno i tiho nosio ih je talas vremena od kolevke do groba. Živeli su u istoj zemlji, u jednom istom gradu, a gotovo uvek čak i u istoj kući; događaji u svetu, van njihovoga, dešavahu se u stvari samo u novinama, ne zakucavši na kućna vrata. Neki se rat istina desio negde u njihove dane, ali ipak samo ratić kada se uporedi sa današnjim dimenzijama, a odigravao se daleko na granicama, topovi se nisu čuli, i posle pola godine se ugasio, bivao zaboravljen, suva stranica istorije, i opet je počinjao stari, onaj isti život. Mi smo, međutim, sve proživljavali nepovratno, ništa od ranijega nije ostajalo, ništa se nije vraćalo; bilo nam je suđeno da u najvišoj meri proživimo ono što bi inače istorija s vremena na vreme štedljivo raspoređivala na pojedinu zemlju, na pojedino stoleće. Jedna generacija proživela je možda revoluciju, druga puč, treća rat, četvrta glad, peta slom države - a poneke blagoslovene zemlje, blagoslovene generacije, čak uopšte ništa od svega toga. Mi, pak, koji danas imamo šezdeset godina, pa bismo de jure u stvari još imali parče vremena pred sobom - šta mi nismo videli, šta nismo prepatili, šta nismo preživeli? Prerili smo s kraja na kraj kataloga svih katastrofa što se dadu zamisliti (a još uvek nismo došli do poslednje stranice). Ja sam bio sam savremenik obaju najvećih ratova čovečanstva i čak doživeo svaki na drugom jednom frontu, jedan na nemačkom, drugi na protivnemačkom. Upoznao sam uoči rata najviši stupanj i formu individualne slobode, a zatim njen najdublji pad za stotina godina, bio sam slavljen i progonjen, slobodan i neslobodan, bogat i siromašan. Svi riđi paripi Apokalipse protutnjali su mojim životom, revolucija i glad, inflacija i teror, epidemije i emigracija; video sam velike masovne ideologije kako se pred mojim očima rađaju i šire, fašizam u Italiji, nacionalsocijalizam u Nemačkoj, boljševizam u Rusiji, a pre svega onu kugu nad kugama, nacional-socijalizam, koja je zatrovala cvet naše cvropske kulture. Morao sam da budem bespomoćni i nemoćni svedok nezamislivoga pada čovečanstva u već davno zaboravljeno varvarstvo sa njegovom svesnom i programatskom dogmom antihumanosti. Bilo nam je suđeno da posle vekova opet vidimo ratove bez objave rata, koncentracione logore, mučenja, masovne pljačke i bombardovanja bespomoćnih gradova, bestijalnosti, dakle, što ih poslednjih pedeset generacija nisu više poznavale, i buduće, nadajmo se, više neće podnositi. Ali ja sam, paradoksalno, u istom mome vremenu kada je naš svet u pogledu morala pao unatrag za hiljadu godina, video gde se isto to čovečanstvo u tehničkom i duhovnom pogledu podiže do neslućenih dela, prestižući jednim zamahom krila sve što beše stvoreno tokom miliona godina: osvajanje etera avionom, prenos ljudskog glasa u istoj sekundi preko zemljinog šara, čime je pobeđen vasionski prostor, razbijanje atoma, pobeđivanje najpodmuklijih bolesti, gotovo svakodnevno omogućavanje onoga što je juče još bilo nemogućno. Nikada se do naših dana čovečanstvo kao sveukupnost nije svojim držanjem više približilo Satani, niti po svojim ostvarenjima Bogu.
SVE JE BILO TRAJNO
I još kaže Cvajg:
U našoj gotovo hiljadugodišnjoj austrijskoj monarhiji izgledalo je da je sve zasnovano na temeljima trajnim, a sama država da je najviši garant postojanosti. Prvo što ili je ona pružala svojim građanima pismeno je potvrdio parlament, slobodno birani zastupnik naroda, a svaka dužnost beše tačno određena. Naša moneta, austrijska kruna, kolala je u vidu sjajnih zlatnika, jemčeći na taj način za svoju postojanost. Svak je znao koliko poseduje ili koliko mu pripada. šta je dozvoljeno a šta zabranjeno. Sve je imalo svoju normu, svoju određenu meru i težinu. Ko je posedovao neki imetak mogao je tačno ustanoviti koliko će on godišnje kamate doneti, a činovnik i oficir pouzdano su nalazili u kalendaru godinu u kojoj će avanzovati, i onu u kojoj će otići u penziju. Svaka porodica imala je svoj određeni budžet, znala je koliko ima da potroši za stan i hranu, za letnje putovanje i reprezentaciju, a osim toga bi jedan mali iznos bezuslovno držala u pripravnosti, za nepredviđene slučajeve, za bolesti i lekare. Ko je imao kuću, taj je u njoj gledao sigurno utočište za svoju decu i unuke, dvor i radnja prelazili su kao nasledstvo sa pokolenja na pokolenje; dok je odojče još ležalo u kolevci, u škrinju ili štednu kasu već su spremali prvi obol za njegov životni put, malu „rezervu" za budućnost. Sve je u toj prostranoj državi stojalo čvrsto i nepomerljivo na svome mestu, na najvišemu pak sedi car; ali ukoliko bi on umro, ljudi su znali (ili smatrali) da će doći jedan drugi i da se u dobro poračunatome poretku ništa neće izmeniti. Sve radikalno, sve nasilno izgledaše već nemogućno u jednom dobu razuma.
To osećanje bezbednosti beše najdragocenija svojina miliona, zajednički ideal života. Samo u toj bezbednosti izgledao je život vredan da se živi, i sve širi krugovi tražili su svoj deo toga dragocenoga dobra. Najpre su ovu štednost uživali samo oni koji su nešto posedovali, ali postepeno se do nje probijahu široke mase: vek bezbednosti postao je zlatnim dobom osiguranja. Ljudi su osiguravali kuću protiv požara i provale, zemlju protiv grada i štete od nepogode, telo protiv nesreće i bolesti, kupovali su doživotne rente za starost i devojčicama u kolevku stavljali poljsu za budući miraz. Najzad su se čak i radnici organizovali, osvojili nominalizovanu platu i bolesničku blagajnu, a služavke su štedele za osiguranje protiv starosti i unapred uplaćivale u pogrebnu kasu za sopstveni sprovod. U sadašnjosti je radosno uživao samo onaj ko je mogao bezbrižno gledati u budućnost.
U tom dirljivom uverenju da je mogućno do poslednje rupice ograditi palisadama svoj život od provale sudbine, ležala je, uprkos svoj solidarnosti i smotrenosti shvatanja života, jedna velika i opasna sujeta. U svom liberalističkom idealizmu, devetnaesti vek je bio iskreno ubeđen da se nalazi na pravom i nepogrešivom putu ka „najboljem od sviju svetova". Na ranije epohe, sa njihovim ratovima, gladima i revoltima, gledalo se s visine i sa prezrenjem, kao na vreme kada je čovečanstvo još bilo, eto, maloletno i nedovoljno prosvećeno. Sada je, međutim, samo pitanje decenija pa da se konačno nadvladaju i poslednji ostaci zla i nasilja, i ta vera u neprekidni neodoljivi,, progres" odista je imala za onaj vremenski period snagu jedne religije; već se u taj „progres" verovalo više nego u Sveto pismo, i njegovo jevanđelje izgledaše da je neoborivo dokazano svakodnevnim novim čudima nauke i tehnike. Odista je krajem toga miroljubivoga veka opšti napredak bio sve vidljiviji, sve brži, sve mnogostrukiji. Noću su se na ulicama namesto tmurnih svetiljaka žarile električne lampe, radnje su svoj zavodljivi novi sjaj prenosile iz glavnih ulica u predgrađa, već je, zahvaljujući telefonu, mogao da govori čovek sa čovekom na daljinu, već je novim brzinama jezdio u kolima bez konja, već se izvijao u nebesa u ispunjenome Ikarovom snu. Komfor je prodirao iz otmenih kuća u građanske, vodu više nije trebalo donositi sa bunara ili iz hodnika, niti vatru s mukom paliti u ognjištu, higijena se širila, prljavština nestajala. Ljudi postajahu lepši, snažniji, zdraviji otkako im je sport čeličio tela, sve ređe je čovek mogao na ulicama videti bogalje, gušavce, sakate, a sva ta čuda ostvarila je nauka, taj anđeo napretka. I na socijalnom polju išlo se napred; iz godine u godinu pojedinac je dobijao nova prava, pravda se primenjivala blaže i čovečnije, pa se čak činilo da ni onaj najkrupniji problem, siromaštvo širokih masa, nije više nepobediv.
STANDARDI JEDNOG DETINJSTVA
Da, pa takvo je bilo i moje detinjstvo i rana mladost - do osamnaeste godine. Otac je bio bravar a majka domaćica. Živeli smo skromno i nismo imali pare za putovanje na godišnje odmore - ali je moglo da se živi. Svake godine su mi kupovali novu lektiru i nove udžbenike, iako sam, primajući dečiji dodatak, imao pravo na polovne. Kada sam imao sedam godina, otac je od firme dobio stan, u kome sam imao svoju sobu. Družio sam se s drugovima i boljeg i slabijeg imovnog stanja - ali, sve je to bilo tu negde, i niko nije štrčao. Čitali smo, išli u bioskop, pozorište; nije se oskudevalo u hrani. Izleti, ekskurzije, let avionom u Pulu, u četvrtom razredu Gimnazije... Ljudi oko nas pravili su vikendice, uzimali kredite - Čačak je bio pun lepih porodičnih kuća i stambenih zgrada zidanih za radnike velikih preduzeća. “CER”, “Sloboda”, “Hidrogradnja”, “FRA”, “Remont”. Titakalo je kao švajcarski sat. Tereni u inostranstvu, zemlje Trećeg sveta... Svadbe sa raskošnim poklonima: od veš - mašine, preko frižidera, do televizora...
Evo kako su ljudi sebe oslobađali u Cvajgovo doba:
Proživeo sam, dakle, deset godina novoga stoleća, video Indiju, parče Amerike i Afrike; počeo na Evropu gledati s novom radošću u kojoj je bilo više znanja. Nikada nisam našu staru zemlju voleo više nego u tim poslednjim godinama pred Prvi svetski rat, nikada se više nadao ujedinjenju Evrope, nikad više verovao u njenu budućnost nego u to vreme kada mišljasmo da smo ugledali novo praskozorje. Ali to je uistinu već bilo crvenilo od vatre svetskoga požara koji se približavao.
Možda je teško opisati današnjim generacijama, koje su odrasle u katastrofama, slomovima i krizama, za koje rat predstavlja stalnu mogućnost i skoro svakodnevno iščekivanje, onaj optimizam i poverenje u svet što nadahnjivahu nas mlade ljude posle nastanka novog stoleća. Četrdeset godina mira osnažili su bili privredni organizam zemalja, tehnika je okrilatila ritam života, naučna otkrića prožimala su ponosom duh te generacije; počinjao je uzlet koji se u svim zemljama naše Evrope osećao gotovo jednako. Gradovi postajahu iz godine u godinu lepši i mnogoljudniji, Berlin iz 1905. nije više ličio na onaj što sam ga znao 1901, prestonica se pretvorila u svetski grad koga je opet silno prestigao Berlin iz 1910. Beč, Milano, Pariz, London, Amsterdam - kada biste god u njih opet svratili, osetili biste se začuđeni i srećni; šire i raskošnije postajale su ulice, moćnije javne zgrade, luksuznije i ukusnije radnje. Osećalo se na svim stvarima kako bogatstvo raste i kako se širi; čak i mi književnici osećasmo to po tiražima, koji su se u razmaku od deset godina utrostručili, upetostručili, udesetostručili. Na sve strane nicahu nova pozorišta, biblioteke, muzeji; udobnosti kao kupatilo i telefon, koje su ranije bile privilegija uskih krugova, prodirahu u malograđanske krugove, a otkako je radno vreme skraćeno, uspinjao se sa dna proletarijat, da uzme udela bar u malim radostima i udobnostima života. Posvuda se išlo napred. Ko je imao smelosti, pobeđivao je. Ko je kupio kuću, retku knjigu, sliku, mogao je posmatrati kako njihova vrednost raste, što je neko preduzeće bilo smelije i šire postavljeno, tim se sigurnije isplaćivalo. Čudesna je bezbrižnost od toga zavladala svetom, jer šta bi moglo prekinuti taj uspon, šta ograničiti taj elan koji iz sopstvenoga zamaha crpe sve nove snage? Nikad Evropa nije bila jača, bogatija, lepša, nikad ona nije iskrenije verovala u jednu još bolju budućnost; niko sem nekolicine zbrčkanih staraca nije kao ranije kukao za „dobrim starim vremenima".
Ali nisu samo gradovi, već su i ljudi postajali lepši i zdraviji zahvaljujući sportu, boljoj ishrani, skraćenom radnom vremenu prisnijoj vezanosti za prirodu. Zima ranije doba pustoši, koju bi ljudi zlovoljno ubijali u kartanju po birtijama, ili dosađujući se u pregrejanim sobama, beše otkrivena u brdima kao cedilja filtriranog sunca, kao nektar za pluća, kao naslada za krvlju prostrujanu kožu. A brda, jezera, mora ne behu više udaljena kao nekad. Bicikl, automobil i tramvaj smanjili su distancu i dali svetu novo osećanje prostora. Nedeljom bi hiljade i desetine hiljada ljudi u živopisnim sportskim kaputićima jurili na skijama i saonicama niz snežne obronke, na sve strane dizahu se sportske palate i kupališta. I baš u kupalištu mogao se jasno sagledati preobražaj: dok bi u doba moje mladosti neki zaista lepo građen čovek padao u oči među vratovima zaraslim u salo, među trbušinama i upalim prsima, sada su se, u antički vedrom nadmetanju, takmičile prilike gipke od gimnastisanja, opaljene od sunca, vitke i uspravne od sporta. Osim najsiromašnijih, niko više nedeljom nije ostajao kod kuće, sva je omladina, izvežbana u svim granama sporta, putovala, pentrala se i borila; ljudi više ne bi kao u dane mojih roditelja, odlazili o ferijama u blizinu grada ili u najboljem slučaju u Salcbucrg, oni su postali radoznali da vide svet, da li je on svuda tako lep ili je lep još i na drugi način; dok su ranije inostranstvo videli samo privilegovani, sada su bankovni činovnici i zanatlije putovali u Italiju i Francusku. Putovanje je pojevtinilo, postalo udobnije, ali pre svega je u ljudima bilo nove hrabrosti, nove odvažnosti, koja im je ulivala i više smelosti za stranstvovanje, činila ih manje bojažljivima i štedljivima u životu - oni bi se, čak, stideli da budu bojažljivi. Čitava generacija beše odlučila da se podmladi, svako se, suprotno svetu mojih roditelja, ponosio svojom mladošću; odjednom iščezoše brade, najpre u mladih, pa im zatim sledovahu i stariji, da se ne bi smatralo da su stari. Biti mlad, biti svež i više ne izigravati dostojanstvo - to je postalo parola. Žene su odbacivale korzete, koji su im stešnjavali grudi, odricale se suncobrana i velova, jer ih više ne beše strah od vazduha i sunca; skraćivale su suknje da bi kod tenisa lakše kretale nogama, i nije ih više bilo stid da ih pokazuju ako su lepo građene. Moda postajaše sve prirodnija, muškarci su nosili bričes, žene smelo sedale u muška sedla, muškarci se više nisu zamotavali niti se krili jedni pred drugim. Svet je bio postao ne samo lepši, postao je i slobodniji.
A na polju morala je tu istu slobodu osvojilo zdravlje i samopouzdanje pokolenja koje je došlo za nama. Prvi put ste mogli već videti mlade devojke bez guvernante s mladim prijateljima, na izletu i za vreme sporta, kako se druže otvoreno i samopouzdano; one više nisu bile bojažljive i pritvorne, znale su šta hoće a šta neće. Oslobodene kontrole straha, koju su nad njima vršili roditelji, zarađujući same za život kao sekretarice i činovnice, one su sebi uzele pravo da same oblikuju svoj život. Prostitucija, jedino dozvoljena ljubavna institucija staroga sveta, vidno je opadala zahvaljujući toj novoj i zdravijoj slobodi, svaka forma prenemaganja postala je staromodna. U kupalištima su sve češće rušene drvene pregrade koje su dotle neumoljivo delile muško kupatilo od ženskog, žene i muškarci nisu se više stideli da pokažu kako su građeni; u tih deset godina ponovo je osvojeno više slobode, neusiljenosti i prirodnosti nego pre toga za čitavo stoleće.
Jer nov je ritam bio zavladao svetom. Jedna godina, šta se sad sve dešavalo u jednoj godini!
Da, pa to je...
I mi smo bili slobodni.
“Bezbrižni, laki i snežni”, rekao bi Crnjanski.
- Hoćete lepo vreme?
-Hoćemo lepo vreme!
- Hoćete lepe žene?
- Hoćemo lepe žene!
Volimo iste stvari, volimo lepe stvari, pevali su onda “Laki pingvini”. I život je bio lep, lak, pingvinski. “Vamos a la playa”, ili “No need to run and hide / its so wonderfull, wonderfull life”, kako je pevao Black.
Žurke, druženja, devojke, “grad”... Pilo se, ali relativno umereno. Narkomana je, u Čačku, bilo, ali malo - svi su znali ko su narkomani.
Na klupama u parkovima sedeli su mladi ljudi i pevali, uz gitaru...
Doduše bilo je povremenih nastupa jeze, koju je je otpevavao, da je otera, stari šmeker Đoka Balašević (“Samo da rata ne bude”...) I umirivaso nas je: “Amerika je divna, predivna čak, / čim u njoj živi Paja Patak, zvani Donald dak, / al nisu svi kao Donald, / mene plaši onaj Ronald (Regan, nap. aut.) - taj je opasan. ” Ili, povodom Rusije: “Al` nisu svi ko Dostojevski, / mene plaši Sibirevski, taj je prohladan”. I zaključivao je: “I ja ću ostati tu... ” U Jugi, Jugovini, na koncertu u Virovitici... Da ispijemo još po jednu za “umorne livce”.
A ONDA JE POČELO
U toj i takvoj Evropi je izgledalo da se ništa ne može i neće menjati. Evo kako je, po Cvajgu, u Austriji izgledao uvod u opšti rat 1914. godine, kad se čulo da je ubijen Franja Ferdinand:
Sve se više ljudi skupljalo oko ovog glasa. Prenosili su jedni drugima neočekivanu vest. Ali istini za volju: sa lica se nije mogla pročitati neka naročita potresenost ili ogorčenje. Prestolonaslednik, naime, nipošto nije bio omiljen. Ja se još iz najranijeg detinjstva sećam onog drugoga dana kada je kron-princ Rudolf, carev sin jedinac, nađen mrtav u Majerlingu. Tada je grad bio sav uskomešan od uzbuđenja i ganutosti, nepregledne mase tiskale su se da prisustvuju polaganju na odar; neodoljivo silno beše se ispoljilo saučešće prema caru i užasavanje zbog smrti njegovog jedinca sina i naslednika u doba pune muške snage, prema kome su kao naprednom i neobično simpatičnom Habzburgu, svi gajili najveća očekivanja. Francu Ferdinandu, naprotiv, nedostajalo je baš ono što je u Austriji bilo neizmerno važno za istinsku popularnost: lična predusretljivost, šarm čoveka i prijatan način ophođenja. Često sam ga posmatrao u pozorištu. Sedeo bi u svojoj loži snažan i širok, sa hladnim ukočenim očima, i ne bi publici uputio ni jedan jedini ljubazan pogled, niti bi umetnike ohrabrio srdačnim pljeskanjem. Niko ga nije video da se smeška, nijedna fotografija nije ga prikazivala u nekom slobodnijem stavu. Nije imao smisla za muziku, nije imao smisla za humor, a isto tako neprijazno izgledaše i njegova žena. Oko ovog dvora vazduh je bio leden; znalo se da nemaju prijatelja, znalo da ga stari car mrzi od srca zato što svoje prestolonasledničko nestrpljenje za vladanjem ne ume taktično da prikriva. Moje gotovo mistično predosećanje da će taj čovek sa vratom buldoga i sa ukočenim, hladnim očima prouzrokovati nekakvu nesreću, nije, prema tome, bilo nimalo lično, već je bilo rašireno u celom narodu; zato vest o njegovom ubistvu nije izazvala duboko saučešće. Ljudi su brbljali i smejali se, kasno uveče muzika je u lokalima opet svirala. Mnogi su tih dana u Austriji potajno odahnuli što je ovaj naslednik staroga cara likvidiran u korist nesrazmerno omiljenijega nadvojvode Karla.
Veliki knez Aleksandar Mihajlovič Romanov, rođak poslednjeg ruskog cara Nikolaja, zapisao je nešto slično.
Ruski ambasador u Parizu Izvoljski pitao je kneza Aleksandra zašto, posle ultimatuma Austro-Ugarske Srbiji, žuri u Rusiju: „Zašto vaše Carsko Visočanstvo tako žuri da se vrati u Sankt Peterburg? Sad je tamo mrtva sezona... Rat? Neće biti nikakvog rata. To su samo „glasine”, koje povremeno uznemiravaju Evropu. Austrija će sebi dopustiti još poneku pretnju. Peterburg će se uznemiriti. Vilhelm će izgovoriti borbenu besedu. I posle dve sedmice sve će se to zaboraviti”. Izvoljski je trideset godina bio diplomata, i ništa nije video, kao ni većina drugih. Evropljani nisu želeli rat – a rat se ipak desio. Veliki knez Aleksandar piše: „Vilhelm je besedio sa balkona zamka u Berlinu. Nikolaj II je, vrlo sličnim rečima, govorio masi koja je klečala kraj Zimskog dvorca. Obojica su se molili Svevišnjem da kazni zagovornike rata. Svi su bili u pravu. Niko nije priznavao krivicu. Nisi mogao da nađeš nijednog normalnog čoveka u zemljama između Biskajskog zaliva i Velikog okeana. Kad sam se vraćao u Rusiju, postao sam svedok samoubistva celog kontinenta”. Tako je bilo i kod nas, onih devedesetih.
Napetosti, naravno, ali zar je rat moguć?
Paradiranje Tuđmanovog Zbora nacionalne garde u Zagrebu? Gardisti odeveni u Trenkove pandure i sa opremom sinjskih alkara? Zar ne beše smešno?
A onda je, 1995, Imperija pomogla Hrvatima da očiste Srbe sa „lijepe njihove“.
Čak i oni pucnjevi u gomilu koja u Sarajevu 1992. godine protestuje protiv rata izgledali su nekako operetski, kao skeč iz “Top liste nadrealista”. Sad će sve proći - probudićemo se, opet u SFRJ.
Bez ružnih snova, naravno.
No, lepa sela su lepo izgorela. Svuda...
A bilo je drugačije.
PREMREŽENI SVET
I kod Cvajga. Pre Prvog svetskog rata putovalo se bez pasoša.
I zaista: možda ništa na tako čulno shvatljiv način ne prikazuje nazadak u koji je svet zapao posle Prvog svetskog rata, koliko ograničavanja lične slobode čovekova kretanja i smenjivanje njegovih prava na slobodu. Pre 1914, zemlja je pripadala svima ljudima. Svako je išao kuda je hteo i ostajao koliko je hteo. Nije bilo dozvola ni odobrenja, i mene svaki put iznova razveseli čuđenje mladih ljudi kada im pričam kako sam pre 1914. putovao u Indiju i Ameriku, a da pasoš nisam imao niti ga uopšte ikada video. Čovek se ukrcavao i iskrcavao ne pitajući nikoga i nepitan ni od koga, nije morao da ispunjava nijednu od stotina hartija koje se danas od njega traže. Nije bilo permita ni viza, ni dosađivanja; iste te granice što ih danas carinici, policajci i žandarmcrijska straža, zahvaljujući patološkom nepoverenju prema svima, pretvaraju u prave žičane pregrade, predstavljaju samo simbolične linije koje su ljudi prekoračivali sa istom bezbrižnošću kao meridijan u Griniču. Tek posle rata počelo je smućivanje sveta nacionalizmom, i ta duhovna epidemija našega veka uzrokovala je, kao prvi vidljivi fenomen, ksenofobiju: mržnju prema strancima ili u najmanju ruku strah od stranaca. Svugde se svet hranio od stranaca, svugde ih je odbacivao. Sva poniženja koja su ranije pronalažena isključivo za zločince, nametana su sada pre i za vreme putovanja svakom putniku. Čovek je imao da se fotografiše s desna i s leva, iz profila i an face, sa kosom podrezanom tako kratko da uši budu vidljive, morao je dati otiske prstiju, najpre samo palca, a zatim svih deset prstiju, morao je osim toga da podnese uverenja, potvrde o zdravstvenom stanju, potvrde o cepljenju, policijska uverenja o vladanju i preporuke, morao je biti u stanju da prikaže pozive i adrese rođaka, morao je da priloži moralne i finansijske garancije, da ispuni i ispotpisuje formulare sa trostrukim i četvorostrukim kopijama, i ako je iz te hrpe listova nedostajao samo jedan, bio bi izgubljen.
Sve ove stvari izgledaju kao sitnice. I može na prvi pogled izgledati kao sitničarenje s moje strane što ih uopšte spominjem. Ali s tim „sitnicama" je naša generacija proćerdala nenadoknadivo dragoceno vreme.
ISTINA O JUGOSLAVIJI
Ne treba se zanositi.
Moje sentimentalne uspomene samo su dokaz da se nisam oslobodio svega što je suvišno i nepotrebno u emocionalnom prtljagu, a što ne može pomoći da se sagleda istina.
Nesrećna Jugoslavija je propala jer je bila zasnovana na antihrišćanskom temelju, sasvim u skladu sa rečju Vladike Nikolaja: Odbacili smo bili Hrista, zato smo bili odbačeni od Hrista. Jugoslavija je značila prkos Hristu, prkos Svetom Savi, prkos Srpstvu, prkos srpskoj narodnoj prošlosti, prkos narodnoj mudrosti, i narodnom poštenju, prkos svakoj narodnoj svetinji – prkos i samo prkos. Zbog toga smo imali državu bez Hristovog blagoslova, slobodu bez radosti, rat bez borbe, propast bez slave, stradanje bez primera.
Zato je, opet po Svetom Nikolaju, vreme da se vratimo Bogu i sebi, da nas ne poklopi jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom.
To je, zaista, jedini put za Srbe. Ako žele da vide, naravno.
dr Vladimir Dimitrijević
